 Тешко је, и поред најбоље воље, да полемишем са господином Србољубом Живановићем. Тако, у првој реченици реакције на моје писање, академик Живановић је био веома непрецизан: „Пре свега желим да Вас обавестим да сам видео Вашу књигу о покојном патријарху Варнави Росићу, као и да сам упознат са оним што је писао покојни патријарх Гаврило Дожић.“
Из ове реченице може да се извуче следећи закључак: господин Живановић није читао моју књигу већ је само видео! А да је пажљиво читао видео би много чињеница које су супростављене његовом тврђењу. Историја није наука са коначним судовима! Стога упућујем мог саговорника да за почетак прочита текст који нудим у прилогу. *** Др Вељко Ђурић Мишина Милан Стојадиновић и конкордат Ватикана и Краљевине Југославије Држава је једини суверени господар и организатор правног уређења на сопственој територији. Црква представља заједницу људи које спаја исто учење и заједничко веровање, са догмама, обредима, култовима, светим књигама, одговарајућом хијерархијом и тако даље. Историја потврђује да су односи Државе и Цркве предуслов за стабилност целокупне друштвене заједнице. Конкордат је споразум између представника врховне државне и црквене власти (Ватикана) о правном положају Римокатоличке цркве у једној држави. Он има само наизглед форму двостраног међународног уговора, али он то није у правном смислу речи јер уговорне стране нису у једнаком правном положају. Наиме, из конкордата за државу настаје правна обавеза према Римокатоличкој цркви на начин који конкордату даје форму државног закона, а тиме и правно обавезујућу снагу, док је питање извршења конкордатских одредби од стране Цркве само питање политике, државног морала и права. Римокатоличка црква је конкордатом добијала од државе знатна права и повластице – у правном, економском и културном смислу – али, за узврат, ни у једном случају држави није давала ништа. Црквено (канонско) право се у многим ситуацијама испољавало као јаче од државног. На тај начин су римокатолички свештеници стицали посебне привилегије у односу на друге верске заједнице и остале становнике државе. *** Кнежевина Црна Гора била је прва од словенских држава која је склопила конкордат са Ватиканом. Било је то 1886. године.[1] Мада су у Кнежевини Србији римокатолици представљали занемарљиви део становништва, потребу конкордата Србије и Ватикана наговестио је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер приликом посете Србији 1880. Краљ Александар Обреновић посетио је папу крајем новембра 1896. године и тада је поменут конкордат. Преговори о конкордату окончани су тек 24. јуна 1914. године.[2] Србији је конкордат донео извесну дипломатску победу. Када се крај рата био питање дана и стварње нових држава на територији Аустро-Угарске, римокатолички епископат је 27-29. новембра 1918. на својим конференцијама у Загребу поменуо питање конкордата будуће јужнословенске државе са Ватиканом.[3] Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, проглашено 1. децембра 1918. године била је држава у којој су слобода савести, верска толеранција и трпељивост, парламентаризам и грађанске слободе представљале основу државног уређења и то било потврђено Уставом усвојеним на Видовдан 1921. године. По религијској припадности њених становника краљевина је била хетерогена, мада су хришћани, римокатолици и православни, бројали више од 85 одсто становника.[4] Ватикан је био једна од последњих држава која је признала јужнословенску државу – 6. новембра 1919. Признање је било условљено и склапањем међудржавног уговора који ће заменити четири конкордата својевремено склопљених између Ватикана, с једне стране, и Аустро-Угарске (један аустријски из 1855. и друга конвенција за Босну и Херцеговину из 1881), Црне Горе и Србије, с друге стране. Размена дипломатских представника остварена је марта и априла 1920. године.[5] На први помен успостављања конкордата између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца с једне и Римокатоличке цркве с друге стране, у јавности су се испољиле различите реакције.[6] Почело је то већ 1921. године, после доношења Видовданског устава, прокламовањем става да је са државног становишта споразум користан и пожељан, али да га није неопходно потписати по сваку цену. Према заступницима тог становишта, Ватикану је требало омогућити да ужива искључиво црквене надлежности на тлу Краљевине, а сва остала питања је требало да уређује држава.[7] Једна од значајнијих реакција на помињање конкордата дошла је од масонерије, који су сматрали да треба онемогућити тај споразум.[8] Краљевска Влада је 24. јула 1922. формирала Комитет за припрему конкордата. По мишљењу Владе, конкордат Ватикана и Краљевине Србије представљао је добру основу и то је користила у изради прве верзије.[9] Први предлог конкордата предат је већ 1923. године. После је било и других, а нудили су их личности разних профила.[10] Ватикан је три пута (1923, 1925. и 1931. године) одбијао понуђене нацрте конкордата са различитим образложењима. У међувремену, Ватикан је 1925. иницирао долазак краља Александра Карађорђевића, што је он одбио.[11] Уместо краља дошла је јуна 1925. једна делегација са предлогом конкордата али су разговори окончани неуспешно.[12] После државног удара и завођења личне диктатуре краља Александра Карађорђевића 6. јануара 1929. и успостављања другачијег устројства државе, започео је период нове унутрашње политике. У том контексту може се посматрати и регулисање правног положаја верских заједница доношењем одговарајућих закона: Закон о Српској православној цркви од 8. новембра 1929, Закон о верској заједници Јевреја од 14. децембра 1929, Закон о исламској верској заједници[13] од 5. фебруара 1930. и Закон о евангелистичко-хришћанским црквама од 16. априла 1930. године. Преостало је питање правног уређење положаја Римокатоличке цркве. Да би активности на припреми текста конкордата привео крају, а на тај начин и покренуо разрешавање такозваног хрватског питања, краљ Александар Карађорђевић[14] је крајем 1930. позвао Шарла Лоазијеа[15], професора на Сорбони у Паризу, доброг познаваоца конкордатског питања.[16] Француз је саставио верзију документа а краљ га је почетком марта 1931. послао у Ватикан. Како је одговор добијен тек после шест месеци, разговори су привремено прекинути. Краљ је 3. новембра 1931. прогласио нови Устав који је означио ублажавање личног диктаторског режима. У Немачкој су после избора јануара 1933. на власт дошли национал-социјалисти предвођени Адолфом Хитлером. Ватикан и Немачки Рајх потписали су конкордат јула месеца те године.[17] Краљ Александар је тада почео да мења оријентацију спољне политике – од француско-британске ка Немачкој.[18] Како су се односи Ватикана и Југославије погоршавали, на француско инсистирање (због њиховог политичког приближавања са Италијом) преговори око конкордата су настављени у пролеће 1933. Тада је у Ватикан упућен предлог конкордата посредством Николе Москатела, човека од поверења и особе која је истовремено била прихватљива и Ватикану. Москатела је дочекао кардинал Еугенио Паћели (потоњи папа Пије XII). После консултација, Москатело је по повратку у Београд краљу на увид предао текст, са извесним допунама и исправкама учињеним у Ватикану. Краљ је поново консултовао Лоазијеа и од њега добио похвалне оцене о садржају документа.[19] По тврђењу француске историчарке Ани Лакроа Риз, Ватикан је био упућен у планове атентата на краља Александра па је августа-септембра 1934. разговарано о коначном садржају конкордата и тако прикрио своја сазнања.[20] Патријарх Варнава Росић, као близак сарадник краља Александра Карађорђевића, подржавао је његову политику у држави у којој је посебно место имала идеологија југословенског национализма. Патријархове ставове следили су бројни свештенослужитељи.[21] Краљ Александар Карађорђевић је убијен 9. октобра 1934. у Марсеју, на почетку посете Француској. Његовом смрћу започео је процес слабљења идеологије националног југословенства. После убиства, по оцени британских дипломата у Београду, појавиле су се шансе за договор са хрватским политичарима.[22] Време, ипак није дало за право тим проценама. Краљева смрт утицала је, између осталог, и на одлагање потписивања конкордата. *** Виша јерархија Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији није се изјашњавала о верским приликама. Надбискуп загребачки Антун Бауер састајао се са високим државницима из више разлога, између осталог, и због наследника то јест помоћника (коадјутора) који би био по вољи Ватикана али и југословеских власти. Познато је да је при избору извесну улогу имао и нунције Херменегилдо Пелегринети. Ватиканско службено гласило Osservatore Romano објавило је 30. маја да је папа Пије XI 28. маја 1934. одредио Алојзија Степинца за коадјутора. Степинац је за краља Александра Карађорђевића био прихватљив јер је сазнао да је он био војник на Солунском фронту.[23] Нови надбискуп положио је заклетву и краљу. Али је и, по протоколу, учествовао на његовој сахрани октобра 1934. године. Надбискуп Бауер објавио је почетком 1935. посланицу против учешћа хрватске младежи на обележавању 700-годишњице смрти Светога Саве, која је те године била планирана као државни догађај.[24] Надбискуп Бауер разговарао је и са кнезом Павлом Карађорђевићем. Кнез је обећао да ће се послови око конкората ускоро окончати.[25] Обећање Богољуба Јевтића на предизборном скупу у Загребу 24. априла 1935. о потписивању конкордата није значило Хрватима ништа поготову што су надбискупи загребачки Бауер и Степинац бојкотовали изборе одржане 5. маја. Мало ко је тада схватао да су Владимир Владко Мачек[26], Анте Павелић и римокатолички епископат били незаинтересовани за односе Југославије и Ватикана јер их је интересовало решавање хрватског питања, додуше на различите начине. Било је то време латентне хрватске револуције.[27] *** Богољуб Јевтић учествовао је у припреми конкордата у својству министра Двора, потом као министар иностраних послова у Влади Милан Сршкића. Као председник Владе, Јевтић је намераво да приведе крају тај посао. Ради тога је кроз одговарајући дипломатски начин договорено да свечано потписивање буде обављено 25. јула 1935. у Ватикану. Планирано је да потписе на документа ставе кардинал Еуђенио Паћели и министар правде Драгутин Којић.[28] У међувремену, после избора одржаних 5. маја 1935. (и уз директно учешће кнеза Павла Карађорђевића), Влада је „пала“ и формирана је нова. Уместо Богољуба Јевтића 25. јуна 1935. године за председника Владе је именован др Милан Стојадиновић.[29] Кнез је одлуку о личности новог председника Владе донео уз сугестију британског амбасадора Невила Хендресона.[30] (Хендерсон је 7. августа премештен у Берлин, у оквиру нове британске политике тражења компромиса са Немачком. Нови амбасадор био је Роналд Кембел, који је дошао 12. октобра 1935. године у Београд.) Унутрашња политика Милана Стојадиновића, по оцени британских дипломата, заснивала се на поштовању Устава из 1931. године по коме је држава централистичког типа, показавши непопустљивост према хрватским захтевима за преуређење Краљевине.[31] Промену Устава није дозвољавао ни кнез![32] Британци су већ 1934. приметили да у југословенском врху тенденције ка зближавању са Немачком бивају све израженије. То је видљиво у генералитету који респектују немачку војску и њено наоружање, војнички дух и ефикасност. Немачка је поред трговинског продора у Југославију започела исто то и у области културе. Посебно је забележена изненадна посета Хермана Геринга.[33] Британци су помно пратили и посету Геринга и Нојрата јуна 1937. године.[34] Исто тако и посету градоначелника Београда Хамбургу и Берлину са пријемом код Хитлера и Геринга током марта.[35] Југословенско-немачки односи, према анализи британских допломата, јачају после италијанско-француског зближавања. Југославија је сматрала Италију за потенцијалног непријатеља због аспирација на источној обали Јадранског мора али је то сплашњавало. Италијански напад на Абисинију је тај процес успорио.[36] Британци су будно пратили збивања у Југославији па су лако закључили да су кнез и Стојадиновић били носиоци пробританске политике а која је представљала брану на путу ка савезништву са Немачком.[37] У том склопу, Британци су иницирали честе доласке кнеза у Лондон под различитим изговорима, понекад и тајна односно приватна. Истовремено у Југославију су одлазиле личности различитих положаја у државној администрацији. У том контексту, у посету Српској православној цркви крајем маја 1935. дошла је једна делегација Англиканске цркве у којој су били тројица бискупа и неколико нижих свештеника.[38] У новембру исте године дошао је бискуп гибралтарски.[39] Бискуп глочестерски боравио је у Београду и Загребу средином маја а гибралтарски поново од 7. до 19. октобра 1936. године.[40] *** Владимир Мачек, предводник Хрватске сељачке странке, и његови савезници у Сељачко-демократској коалицији бојкотовали су и нову Скупштину. Без обзира на то, Стојадиновић је у својој Влади имао и неколико Хрвата. Хрвати су се бојали Милана Стојадиновића из најмање два разлога. Прво, јер је противник њихових сепаратистичких тежњи кроз федерализацију. Други, јер су сматрали да једино он може уздићи привреду на територијама где су Срби већина у раван са оном са хрватском.[41] Било је то време у коме су односи Југославије са пет од седам суседних држава били веома лоши.[42] Ни унутрашње политичке прилике нису биле повољне. После избора 5. маја 1935. политички покрет међу Хрватима је почео да добија на интензитету стремећи јаче ка сепаратизму. У лето те године Мачек и Хрватска сељачка странка организовали су страначку паравојску – Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту. У наредним месецима догодили су се бројни инциденти са крвавим последицама а који су, по многим показатељима, иницирали хрватски политички кругови. У свему томе посебну улогу имали су свештеници Римокатоличке цркве.[43] После отварања хрватског питања такозваним Личким устанком 1932. године, а нарочито после убиства краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934, међу политичарима је дошло до подела: једни су били уз Хрватску сељачку странку, други за радикалније начине, на пример, на оне које је пропагирала Странка права. Без обзира на ту поделу у једном су били јединствени: требало је, осим осталог, радити на програму припремања становништва на долазећа времена и то првенствено оних територија за која су мислили да треба њима да припадну. Један од послова које је требало радити био је кроатизација и оног што никада није било хрватско. Није било ни битно да ли је то Дубровник[44], Бока Которска, Сремски Карловци или Суботица. Битно је било само да има римокатолика од којих треба направити Хрвате! Најчешћа делатност било је манифестовање за Хрватску сељачку странку, њене покојне и савремене вође Стјепана Радића и Владимира Мачека и страдале чланове странке, Римокатоличку цркву итд. То је, најчешће, било у организацији месних свештеника и врха странке. Манифестације су биле уперене против Југославије, краља, Србије, Београда, Срба, жандарма, сокола, то јест против свега што је означавало државу. И рођендан Владимира Мачека (21. јул) послужио је за организовање таквих националних манифестација које су требале да мобилишу хрватски народ са циљем да искаже своје незадовољство против државне власти и траже решење хрватских питања. Организацијама по селима су тим поводом издата упутства да код њих демонстрације треба да буду бучније, а сви студенти и ђаци чланови усташке организације, који су на школовању у већим местима, требало је да се врате у своја родна места и приступе организовању манифестација. То је био позив свим усташама да буду у приправности и да слепо извршавају сваку наредбу.[45] Према тврдњама Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, из средине априла 1936, Мачек је формирао посебан одбор за инсценирање изгреда.[46] Подршку већини оваквих акција обећали су и комунисти: за крај априла 1936. године припремали су разне демонстрације у Загребу и другим местима.[47] После трагичних догађаја у Керестинцу[48] 16. априла 1936. када је сеоска руља убила неколико младића, већином хрватске националности, припадника Југословенске радикалне заједнице, ситуација у Бановини Савској постала је сложенија. Немир у једном делу становника изазвале су организације чија су имена била: Усташа, Хрватски домобран, Оштар нож, Слога итд.[49] Чланови тих организација били су стално у покрету, врбовали нове присталице и чланове, држали зборове и говоре против свега што је српско, против државе и оних који су се раније изјаснили у југословенском духу или припадају организацијама које нису хрватске.[50] Тако стање било је напето нарочито у крајевима где су настањени помешани Срби и Хрвати.[51] Ситуација се компликовала оног момента када су Хрвати започели да преузимају у своје руке све друштвено и привредно-економске организације, општинске управе, не бирајући средства тврдећи да је све дозвољено у борби за слободу хрватског народа, независну државу и војску.[52] *** Милан Стојадиновић је прихватио наслеђену обавезу и договорени термин за потписивање конкордата. Уочи одласка југословенске делегације у Рим, министар Људевит Ауер је, према тврђењу Милана Стојадиновића[53] и патријарха Гаврила Дожића[54], разговарао са патријархом Варнавом. Стојадиновић је раније дао текст конкордата патријарху и Синоду али није добио никакве замерке. Као известан уступак и израз добре воље према Патријаршији, Влада је обећала побољшање Закона о Српској православној цркви.[55] Конкордат је потписан у Ватикану у дан и по протоколу који су унапред договорени. Ватикан је саопштио да ће садржај бити обзнањен после измене ратификације.[56] Конкордат у својој суштини није био налик на конкордат Ватикана и Краљевине Србије. Садржавао је опште одредбе о статусу Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији, прописе о административно-територијалној организацији, положају епископата и клера, црквеној имовини, црквеном школству, молитви за владара, брачном праву, прописе о Католичкој акцији, папском нунцију, посебан прилог о глагољици, о римокатолицима припадницима националних мањина.[57] Тако је Римокатоличка црква конкордатом добила више него посебним законом какви су раније проглашавани за остале верске заједнице. Конкордат је обухватао већину питања која је регулисао и државни закон о Српској православној цркви. Како је текст конкордата био изнијансиран, поједине одредбе је било могуће тумачити тако да су прекорачиле оквире постојећег верског законодавства. Тако је било, на пример, са одредбом о праву на слободно и јавно вршење мисије које је изазвала страховања од прозелитског деловања у иноверном становништву, првенствено православном. *** Угледни британски историчар Роберт Виљем Ситон-Вотсон боравио је у Југославији и сусрео се са кнезом, Антуном Корошцем, Миланом Стојадиновићем, Љубом Давидовићем, Мишом Трифуновићем и другим личностима. Потом је упутио 10. септембра 1936. меморандум Едуарду Бенешу, председнику Чехословачке о свом виђењу политичке ситуације у Југославији и могућим решењима. Вотсон је у меморандуму изнео Мачекове ставове о дуализму и посебној војсци у хрватској јединици и нагласио да и он то подржава. Посебно је нагласио да ће у Југославији у случају да се не испуне Мачекови предлози доћи до хаоса у држави.[58] За садржај меморандума знали су и кнез и Стојадиновић. Ситон-Вотсон је меморандум предао и британском Министарству иностраних послова. Могуће је претпоставити да је то био један од темеља британске политике према Југославији, кнезу и Стојадиновићу. У програму тражења решења хрватског питања, кнез Павле Карађорђевић је 8. новембра 1936. дочекао Владимира Мачека у дворцу Брдо код Крања. Мачек је тражио укидање Устава и доношење новог а у међувремену организовање избора за Уставотворну скупштину, није прихватао разговоре са Стојадиновићем и тражио је нову Владу. Кнез је одбијао предлоге наводећи да младом краљу Петру II Карађорђевићу треба да преда државу онакву како ју је примио као намесник.[59] Са знањем кнеза, Стојадиновић се састао са Мачеком 16. јануара 1937. у близини Брежице. Мачек је желео да разговарају о промени Устава на шта је Стојадиновић одговорио да се о томе може да разговара тек када краљ постане пунолетан, то јест после 9. септембра 1941. године. На томе се разговор и завршио.[60] Контакти су касније настављени преко посредника. Резултата, међутим, није било јер је свака страна остајала при свом.[61] Већина србијанских странака стајала је на страни Мачека. Приближавање те групе опозиционих странака појачало се током Конкордатске кризе јер им је свима био заједнички циљ – рушење Стојадиновића. Мачек се, међутим, није слагао са осталим јер је сматрао да је конкордат беспотребан ако се промени састав Владе.[62] *** Милан Стојадиновић је био припадник Српске православне цркве онолико колико и други. Можда и више, јер је неколико пута даривао храмове личним великим новчаним прилозима. Тако је, на пример, поклонио иконостас храму Светог Саве у Жичи, а нешто касније и прилог за подизање конака у истом манастиру.[63] Патријарх и Стојадиновић су се одраније знали. То је допринело, по свој прилици, и куповини виле за патријарха на Топчидерском брду у Београду, па су постали комшије.[64] *** Од тренутка потписивања конкордата чекао се најпогоднији моменат за расправу и прихватање у Народној скупштини и Сенату. Милан Стојадиновић је сматрао да не треба журити са окончањем процеса усвајања правдајући то пречим пословима. Он је тих месеци припремао изборе после којих би још више учврстио власт. Подсећања ради, владајућа коалиција Милан Стојадиновић – Антон Корошец[65] – Мехмед Спахо[66] није имала већину ни у Народној скупштини, ни у Сенату. Узгред, Влада је доживела три пута промене у саставу! Стојадиновић је започео процес формирања нове странке – Југословенске радикалне заједнице (и окончао је 17. октобра 1935) како би имао апсолутну контролу Скупштине и Сената. Прва прилика за одмеравање утицаја нове странке била је на општинским изборима одржаним крајем 1935. године: странка је освојила све територије осим оних које је покривала Хрватска сељачка странка! Надбискуп Степинац посетио је Стојадиновића 20. новембра 1936. После извесног времена отишао је у Ватикан.[67] У намери да обавести патријарха о плановима у вези са усвајањем конкордата, Милан Стојадиновић је 13. новембра посетио Патријаршију.[68] Дан-два после тог сусрета Синод је сазвао Сабор у ванредно заседање са почетком 11/24. новембра 1936. године[69]. Сабор је одржао седам седница бавећи се питањима из црквеног живота и Конкордатом.[70] Сабор је одлучио да се Стојадиновићу упути писмо у коме је констатовано да конкордат „битно и неповољно мења положај Српске православне Цркве у држави и да је штетан и по државне интересе“, па су затражили да се не изврши његово озакоњење. Подсетили су на представку од 25. јула 1935. са критикама предлога конкордата завршивши анализом појединих чланова конкордата са примедбама и замеркама.[71] Према одлуци Сабора, митрополит црногорско-приморски Гаврило и епископи жички Николај и бачки Иринеј 5. децембра предали су писмо Стојадиновићу.[72] Папски нунције у Београду Пелегринети протествовао је 7. децембра 1936. код Стојадиновића што се конкордат не ставља на дневни ред Народне скупштине у временском року који је раније обећан. Има индиција да је нунција интересовао и меморандум Српске православне цркве.[73] (Нунциј је дошао и 10. јануара 1937. године.[74]) Стојадиновић је 11. децембра 1936. дошао у Патријаршију[75] и пред архијерејима одбацио наводе из писма Сабора и наговестио окончање процеса усвајања конкордата. Истога дана, на седници Народне скупштине он је поднео предлог конкордата на ратификацију.[76] Текст конкордата остао је непознат широј јавности до средине децембра 1936. године, до брошуре „Примедбе и приговори на пројекат конкордата између наше државе и Ватикана парафираног 25. VII 1935. године“ штампане у Сремским Карловцима у Патријаршијској штампарији, којом је руководио архимандрит Платон Јовановић. Догађаји који су уследили указују да је баш та публикација била прва у низу штампаних текстова против конкордата јер је многобројним критичарима и противницима дала основе за широке коментаре са различитим тумачењима и квалификацијама (и то траје до данашњих дана).[77] Патријаршијско службено гласило (у рубрици „Неслужбени део“) започело је после ванредног Сабора 1936. године серију текстова о конкордату како би верном народу објаснило своје становиште наводећи критику појединих чланова тог уговора.[78] (Судећи по текстовима објављеним у каснијим месецима, та серија је била полазна основа критике конкордата. Али, и најава тешке борбе за очување дотадашњих позиција Српске православне цркве.) Народна скупштина је 21. децембра 1936. формирала Одбор за проучавање Закона о конкордату у коме је био 21 члан – 12 из владајуће коалиције (од којих су двојица били свештенослужитељи Српске православне цркве) и девет из опозиционих странака.[79] За председника Одбора је постављен (рашчињени свештеник) др Војислав Јанић[80], који се, узгред буди речено, представљао као велики пријатељ и човек од посебног поверења патријарха Варнаве.[81] Критику конкордата изрекао је епископ жички Николај 24. децембра 1936. на великом збору у Чачку.[82] Патријарх Варнава у говору уочи православне Нове године проповедао је „против онога што се спрема“ (то јест конкордата), не поменувши, истина, директно ту тему. Сутрадан, по наређењу Стојадиновића, патријархов говор је забрањен за објављивање.[83] Крајем децембра, патријарх Варнава је одбио да прими министра унутрашњих дела Антуна Корошца. Био је то, на посредан начин, још један знак његовог негативног става према конкордату.[84] *** Милан Стојадиновић се активно посветио пласирању текстова у прилог конкордата. Тако је 29. јануара 1937. од блиског сарадника Милана Јовановића Стоимировића, директора Новинске агенције „Авала“, затражио да објави текст у коме би били критиковани патријархови ставови. Наручени текст је ускоро и објављен, између осталог, и у Самоуправи, гласилу блиском Стојадиновићу.[85] То је, међутим, иницирало одговор „друге стране“, чиме се само захуктала велика кампања покренута из Патријаршије против конкордата. Гласник Српске Православне Патријаршије је објавио коментар на писање Самоуправе. Патријаршијска штампарија је штампала књижицу Пројекти конкордата у којој су дати упоредни текстови предлога конкордата из 1923, 1925, 1931. и 1935. године. На фактографски начин је детаљније обелодањено шта је потписано и колико је уступака учињено Римокатоличкој цркви. Држава је реаговала забраном дистрибуције тог дела. Патријаршијска штампарија се посветила штампању разних материјала, брошура и летака, који су, разумљиво, правдали поступке и бранили ставове Српске православне цркве.[86] Писали су о питању конкордата, између осталих, и епископи жички Николај и далматински Иринеј[87] и викарни Платон Јовановић[88], јеромонах др Василије Костић, (потоњи викарни и бањалучки и жички епископ), лаици адвокат др Иван Рибар[89], Марко Цемовић[90], професори Михаило Илић и Сергије Троицки[91], Сима Симић и други. Посебна врста борбе водила се плакатима, лецима и другим пропагандним материјалима.[92] Усмена пропаганда коју су водили бројни свештенослужитељи садржавала је и тврдње да ће Срби после ратификације конкордата морати прихватати римокатолицизам а то значи одрећи се славе и других традиција.[93] *** Представници опозиције у Народној скупштини поднели су предлог да се конкордат не ставља на дневни ред наводећи да су поједини чланови спорни.[94] Кампања против конкордата добила је још више на замаху када су се у њу укључиле политичке странке, које су у томе виделе шансу за рушење Владе. Десило се да су парламентарна опозиција и онај део јавности који није био расположен према Влади, покушали да проблем конкордата претворе у општенародни покрет против Владе.[95] Имајући тај циљ пред собом, приклонили су се ставовима Српске православне цркве. Бивши председник Владе Богољуб Јевтић је тајно, у јеку конкордатске кризе отпутовао у Париз, да потражи подршку за своју политичку делатност. У међувремену, ђенерал Петар Живковић, такође бивши председник Владе, задобио је подршку неколицине архијереја.[96] У Београду је у међувремену основан Православни народни одбор. Предводио га је епископ далматински Иринеј. Убрзо су широм државе формирани његови огранци. Одбор је на себе преузео обавезу да води даљу борбу против конкордата. Услед омасовљења подршке, Одбор је било готово немогуће контролисати. Десило се стога да је уместо циља због кога је основан – а то је одбрана ставова Српске православне цркве, Одбор у свом деловању кренуо у сасвим другом правцу – на рушење Владе.[97] Организација старих ратника „Народна одбрана“ четничког војводе Илије Трифуновића Бирчанина огласила се резолуцијом нападајући Владу због конкордата.[98] Димитрије Љотић је оптуживао Милана Стојадиновића да помаже разбијање Југославије. Забрањена Комунистичка партија Југославије подржавала је све што је било против Ватикана, јер су га, према документима из тог времена, сматрали ослонцем фашизма. И омладина појединих политичких странака учествовала је у пропагандној борби. Владимир Мачек казао је дописнику пољских новина Курјер Варшавски да је конкордат за Хрвате неважна ствар наводећи да га „закључује Ватикан са српском православном владом а не са католичким становништвом Хрватске“.[99] Ставове римокатоличког епископата на вест да конкордат иде у скупштинску процедуру исказали су надбискупи загребачки Бауер и Степинац на Бадњи дан (23. децембра): Степинац је говорио начелно а Бауер критиковао Српску православну цркву. Недељу дана касније, Бауер је пред бројним свештеницима поново критиковао српску страну.[100] Надбискуп Степинац је у загребачком дневнику Jutarnji list, у Божићном броју 1936, рекао да конкордат није потребан Римокатоличкој цркви. Додао је да о конкордату не жели да говори устврдивши да Римокатоличка црква неће дозволити да јој неко оспори права.[101] Римокатолички епископат окупљен на Бискупским конференцијама у Загребу 10. јануара 1937. упутио је протест Стојадиновићу наводећи да реакцију српске јерархије сматрају болним.[102] Приликом доласка новог југословенског посланика у Ватикан, 31. марта акредитиве није примио папа Пије XI већ државни подсекретар кардинал Еугенио Пачели (потоњи папа Пије XII).[103] Ситуација се искомпликовала када је нунције Пелегринети 27. априла 1937. писао Стојадиновићу достављајући појашњења појединих чланова конкордата.[104] Од краја 1936. године готово сва европска штампа доносила је текстове о проблему конкордата у Југославији. Писале су о томе аустријске, енглеске, немачке, пољске и друге новине, из свог угла и у складу са политиком земље у којој је штампана.[105] Од домаће југословенске штампе и публикација, вреди истаћи књижицу анонимног аутора „Неколико објашњења о конкордату“ објављену на словеначком језику. Она, наиме, по садржају одудара од свих текстова које су писали Хрвати римокатолици.[106] Српска емиграција у Сједињеним Америчким Државама била је обавештена о конкордату и посредством новина Американски Србобран.[107] *** Милан Стојадиновић је половином 1936. започео политику помирења са суседним државама. Тако је 24. јануара 1937. закључио уговор о вечном пријатељству са Бугарском, затим са Италијом, у Београд је од 7. до 9. јуна 1937. боравио Константин фон Нојрат, министар иностраних послова Немачког Рајха, као и друге високе личности немачке државне управе.[108] Британце је узнемиравала политика кнеза и Стојадиновића ка Немачкој и Италији, што су схватали као удаљавање од њих и Француске. „Све су чешћи наговештаји да југословенска влада, под утиском привидне неспособности западних демократија да се суоче са диктаторским режимима, настоји да се овим потоњим препоручи не само на привредном већ и на политичком плану“. Та оцена британског амбасадора својим надређеним у Лондону била је, по много чему, преломна у промени политике према Стојадиновићу: „Као што ми је једном приликом поверио сам г. Стојадиновић, уверење да ће Југославија уживати веће поштовање својих бивших непријатеља ако се са њима споразуме уочи општег помирења а не после њега, подстакло је председника владе да изабере политику за коју је био свестан да неће бити у потпуности по вољи владе Његовог величанства. Чак и данас, када више не осећа потребу да се извињава свог своје попустљивости према Немачкој и Италији, г. Стојадиновић је очигледно више или мање опуштен према томе да ли се односи између Велике Британије и диктатура крећу набоље или нагоре.“[109] Британски амбасадор је кнезу и Стојадиновићу наметао своје савете „који им нису могли били пријатни“.[110] *** У Васкршњој посланици 1937. године, патријарх се противио државној политици према конкордату са Ватиканом наводећи да је то стварање државе у држави. Сабор, Синод и патријарх нису прихватали тврђење да је конкордат уговор од државног интереса. Архијереји су били незадовољни што нису консултовани по том питању. Истовремено, судећи по њиховим речима, поделили су се у више група истомишљеника. Познато је да се митрополит црногорско-приморски Гаврило, иначе секретар Одбора за проучавање конкордата, на почетку изјашњавао радикално против, да би временом његове речи попримиле помирљивије тонове. Он је критиковао зацртане привилегије Римокатоличке цркве, али је конкордат сматрао чисто црквеним питањем и противио се његовој политизацији. Наглашавао је да је тај уговор пројекат покојног краља Александра на који је Српска православна црква закаснила са примедбама и коментарима.[111] Најнепомирљивије су према усвајању конкордата постављали епископи жички Николај[112] и далматински Иринеј. Међу српским архијерејима Стојадиновић није уживао подршку осим код двојице или тројице.[113] Тако је 27. фебруара 1937. обавестио кнеза да је митрополит црногорско-приморски Гаврило другачијег мишљења од патријарха Варнаве.[114] Митрополит Јосиф је неколико пута разговарао са министром вера Драгишом Цветковићем и крајем марта 1937. о тим разговорима детаљно известио патријарха упозоравајући на могуће лоше последице.[115] Ни у нижој јерархији Српске православне цркве није било јединственог односа према конкордату. Наиме, мањи број православних свештеника, наклоњених Стојадиновићу, сматрао је да ради конкордата не треба улазити у сукоб са Владом.[116] Све помесне православне Цркве имале су готово истоветне коментаре о конкордату Ватикана и Југославије. Најексплицитније оцене дао је Синод Румунске православне цркве и објавио га у свом службеном гласилу.[117] Милан Стојадиновић сведочи да није желео да попусти под притисцима.[118] Зато је најпре 29. априла а потом и 10. маја упутио распис државним властима у коме је оптужио патријарха да је наредио свештенству да агитују против конкордата и наложио спречавање тих акција.[119] *** Бискуп гибралтарски је објавио је 4. маја 1937. у једном британском часопису против конкордата, што су кнез и Стојадиновић оценили као мешање у унутрашње ствари Југославије. Исте квалификације имали су и на писање британске штампе којој је извор у Београду био искључиво опозиција.[120] На редовном заседању Сабора, које је почело 17. маја 1937, патријархово здравље се погоршало, па је одлучено да патријаршке послове обавља митрополит Доситеј. Архијереји су 26. маја усвојили декларацију у којој су констатовали да је проблем конкордата изазвао велико интересовање домаће и стране јавности, због чега су се, како су навели, појавиле бројне начелне, али и стручне и објективне примедбе, као и једностране, личне и партијско-политичке. На крају је закључено: „Свети архијерејски сабор и овом приликом изјављује да Српска православна Црква непоколебљиво и једнодушно остаје на свом већ одређеном и заузетом становишту у питању поменутог пројекта Конкордата, и да се најодлучније ограђује од свих оних радњи које су се појавиле, или се буду у будуће појављивале са личним, партизанско-политичким или другим неначелним тенденцијама, које не могу имати места у једном озбиљном начелном питању, као што је питање поменутог пројекта Конкордата.“[121] По устаљеној пракси, о закључцима су обавестили председника Владе. Напету ситуацију, која је претећи водила даљим сукобима, покушао је да смири Стојадиновић разговором са архијерејима у Патријаршији 1. јуна 1937. године[122], али је и том приликом свака страна остала при свом полазишту. Синод је заказао ванредни Сабор за јул. Стојадиновић је сутрадан обавестио кнеза да је процес око конкордата почео повољно изразивши наду да ће се добро завршити.[123] Патријарх је „пао“ у кревет 1. јуна. Синод је позвао групу лекара из Београда да га прегледају. Они нису били у стању да одреде тачну дијагнозу па су се ограничили на ублажавање болова закључивши да нема непосредне опасности по здравље. По жељи и савету лекара, 3. јуна патријарх је пренет у вилу на Топчидерском брду.[124] После неколико дана посетио га је и Стојадиновић али нема трагова о разговору већ само о сусрету са митрополитом Доситејем и још неким архијерејима.[125] Синод је позвао једног лекара специјалисту да заједно са групом београдских лекара прегледа патријарха. Њихов налаз прослеђен је штампи: „Код Његове Светости констатовано је субакутно желудачно-цревно обољење са бубрежним и живчаним надражајем. Болест је озбиљна али за сада опасност по живот не постоји“. Лекари су сматрали да ће побољшање уследити примањем хране.[126] Стојадиновић је 6. јула писао Стевану Ћирићу, председнику Народне скупштине, иначе рођеном брату епископа бачког Иринеја, појашњавајући поједине чланове конкордата и затражио да са садржајем упозна чланове скупштинског Одбора.[127] Стојадиновић је знао више детаља о патријарховој болести и о томе је 7. јула обавестио кнеза да се здравље погоршава па се очекује и смрт. Додао је да се ради те могућности треба припремити за церемонијал сахране.[128] На седници Одбора за конкордат 8. јула председник Владе поновио је већ толико пута речене и добро познате ставове убеђујући опозицију да гласа за наставак процеса.[129] Истога дана обавестио је Милана Антића, министра Двора, о свом говору и лошем здрављу патријарховом.[130] Лондонски дневник Тајмс објавио је 7. јула 1937. писмо једног бискупа Англиканске цркве у коме он брани позиције Српске православне цркве а критикује привилегије које је конкордатом добила Римокатоличка црква.[131] После расправа 14. јула 11 чланова Одбора за конкордат је гласало за, а десет против.[132] Сходно гласању, свака група је упутила Народној скупштини своје виђење тока седнице. *** На ванредном заседању Сабора који је започео 13. јула није присуствовао патријарх због погоршања здравља. Сабор је закључио да у време патријархове болести неће доносити никакве нове одлуке већ је остао на одлукама с краја 1936. године. Одлучили су да ће сваки народни посланик, припадник Српске православне цркве, који гласа за конкордат, бити искључен из Цркве, а свештено лице лишено чина. Радило се о Милану Стојадиновићу, деветорици министара и 14 народних посланика. Синод је ту одлуку обзнанио 19. јула, на дан почетка расправе о ратификацији у Народној скупштини. Тих дана Синод је наложио епископу жичком Николају да иде код намесника Раденка Станковића и затражи његову помоћ у повлачењу конкордата. Намесник је одбио захтев.[133] Сабор је наложио да митрополит загребачки Доситеј, двојица архијереја из Синода и двојица чланова Патријаршијског управног одбора затраже пријем код кнеза.[134] Стојадиновић је свакодневно обавештавао кнеза о новостима из Београда. Тако је 16. јула нагласио да је дан раније из Патријаршије добио писани одговор у коме је наведено да ће даљу расправу око конкордата везати за здравље патријарха. Потом је нагласио да „ради ауторитета државе и државне власти, конкордат мора да прође“.[135] Стојадиновићев шеф кабинета проследио је Милану Антићу писмо Сабора од 13. јула. Наиме, митрополит Доситеј је обавестио Стојадиновића да патријарх не учествује у раду Сабора због лошег здравља и да је то по канонско-законским прописима условило спречавање доношења измена ранијих ставова и одлука у меморандуму од 3. децембра 1936. и у декларацији од 26. маја 1937. у питању пројекта конкордата.[136] Лондонски дневник Дејли Телеграф објавио је 16. јула 1937. текст свог дописника из Београда. По оцени Пресбироа, садржај је био скандалозан што је натерало југословенске власти да новинару саветују да поднесе оставку на дописнички посао или ће бити протеран.[137] Стојадиновић је 17. јула кнеза обавестио о приликама у Скупштини и писму од Синода. Навео је да је тон писма мирнији што указује на то да је борбеност архијереја попустила. Нагласио је да ће се после усвајања конкордата попови вратити на своја места – у храмове – и тако показати да је држава јача од Цркве. Закључио је да се после тога може доћи до споразума.[138] Док је конкордатска криза добијала на интензитету, Владимир Мачек и Хрватска сељачка странка су форсирали ширење јединица Хрватске сељачке заштите, партијске полувојске, организовали честе скупове разних друштава. Тако је, на пример, 18. јула, уочи рођендана Мачека приређен у Загребу дефиле те паравојске састављене од коњице и пешадије и чланова бројних друштава – око 30.000 особа.[139] Народна скупштина је 19. јула започела расправу о конкордату.[140] Пре почетка заседања посланици су добили писмо епископа жичког Николаја у коме их је упозоравао на одлуку Сабора о канонским мерама против оних који буду гласали за конкордат подсећајући их на оно шта народ мисли о конкордату.[141] За тај дан Синод је наложио служење молепствија за оздрављење патријарха у свим храмовима. Истом приликом Синод је, очито не без разлога, обзнанио да се Архијерејском намесништву Београда дозвољава да истога дана организује литију београдским улицама која ће кренути од Саборне цркве према Храму Светог Саве на Врачару где ће бити служен молебан.[142] Иако је Министарство унутрашњих дела забранило литију, (а митрополит Доситеј је у име Синода обнародовао да се од ње одустаје[143]) она је, како је то и планирано, кренула из Саборне цркве. А у поворци су се окупили људи различитих побуда – од верујућих до комуниста и припадника других опозиционих политичких странака. Полиција је брутално реаговала нападајући народ у поворци испред себе, не гледајући да ли се ту ради о такозваном обичном човеку или свештеним лицима, и растурила литију. Страдалника је било много с обе стране, од „малих људи“ до владика. Тај немили напад полиције на народ је остао упамћен као „Крвава литија“.[144] Међу бројним реакцијама на тај догађај посебно место имају протест двадесетак удружења и савеза упућен у форми писма намесницима.[145] Митрополит Доситеј је 19. јула обавестио кнеза, који се тада налазио у Крању, да је литија забрањена, да је учињено велико безакоње и насиље према народу и Цркви, и молио интервенцију. Исто вече је поновио протесте поткрепљујући их новим чињеницама о страдању учесника литије.[146] Према Стојадиновићевим тврдњама, Синод је од кнеза захтевао да смени Владу, а овај то одбио не допуштајући Цркви да се меша у државне послове. Стојадиновић у својим сећањима наводи чаршијску причу да је кнез био заинтересован за позитивно окончање ратификације конкордата због тога што је, наводно, наследио велико имање у Италији. Према истим наводима, да би ушао у посед наследства, морао је да прогура усвајање конкордата![147] (Новац као разлог форсирања конкордата од стране Стојадиновића помињао се у току истраге о том политичару коју је водила немачка обавештајна служба у окупираној Србији. По сазнањима те службе, Стојадиновић је посредставом једне банке из Милана добио од Ватикана огромну суму.[148]) После вести о збивањима у Београду, епископ жички Николај молио је 20. јула 20. јула Милана Стојадиновића да „скида зло са дневнога реда. Прекините насиље према цркви Православној“. У одговору Стојадиновић је нагласио да води рачуна о свему и затражио од епископа да утиче на остале архијереје. Епископ је наредног дана написао опширно писмо Стојадиновићу наводећи чињенице о „крвавој литији“ у Београду. Поновио је молбу да се ратификација конкордата скине с дневнога реда.[149] Прихватање конкордата, по оцени британског амбасадора у Београду, требало је да послужи Стојадиновићу за део планиране посете Риму у оквиру које би присуствовао размени ратификационих докумената у Ватикану.[150] Ватикан је у време конкордатске кризе ћутао, али је, по свој прилици, своје намере покушао да реализује посредством југословенских министара римокатолика. Први међу њима био је министар унутрашњих дела, бивши свештеник, Антон Корошец. Остала су сведочења да Корошец није имао поверења у београдску жандармерију и полицију, па је довео појачање из Словеније и Хрватске, који су одрађивали све што им је наређено. *** Стојадиновић је 21. јула обавестио кнеза о новостима поводом расправе о конкордату у Народној скупштини. Процедура у Народној скупштини повољно се развија, каже Стојадиновић, па се планира да у петак, 23. јула увече дебата буде завршена усвајањем Закона. „Кад буде свршено у Народној Скупштини, ми мислимо да не идемо сада одмах у Сенату: 1). већ смо дубоко ушли у летње ферије, те је овим старцима у Сенату немогуће и даље седети у Београду, 2). да бих апсолутно био сигуран у Сенату, треба 2-3 сенатора обећати понован избор у јануару за нових 6 година. Што не вреди чинити, 3). Дали бисмо свету једно мало олакшање, да предахне, да не изгледа велико форсирање конкордата, 4). Омогућили бисмо евентуалне преговоре са Правосл. Црквом у току лета, па можда и споразум, 5). У овој узбуђеној атмосфери не би Краљ. Намесништво имало да доноси никакву одлуку о конкордату, те би тако Краљ. Намесништво могло евентуално да припомогне општем помирењу.“[151] У време напада жандармерије на литију, у Народној скупштини је започела процедура ратификације конкордата. На крају вишедневне расправе, 23. јула, како је то Стојадиновић планирао, конкордат је усвојен у Народној скупштини са 167 „за“ и 129 „против“.[152] Истога дана, 23. јула, Стојадиновић је писао кнезу на Бледу: „Ваше писмо дало ми је храбрости да истрајем за последњи јуриш. Одиста била је борба невероватно тешка. Нисам смео да Вам пишем кроз какве сам ситуације прошли, али хвала Богу праведноме, сад смо савладали све: и попове и улицу. Сад ћемо да окренемо други лист!“[153] После усвајања Закона о конкордату у Народној скупштини, требало га је проследити Сенату. Исте вечери, на скупу посланика Југословенске радикалне заједнице, Стојадиновић је партијским колегама, међутим, нагласио да ће ратификацију у Сенату одложити за неко друго, повољније време, правдајући то речима да не сме бити поремећен верски мир у држави.[154] Милан Стојадиновић је рачунао на брзу смрт патријарха Варнаве а то значи и избор новог првојерарха који ће бити кооперативнији. Основа за претпоставку о скорој патријарховој смрти била је у писму митрополита Доситеја маршалу Двора од 23. јула.[155] Исте ноћи, у поноћ 23/24. јула 1937, патријарх Варнава је умро.[156] Адолф Хитлер упутио је Српској православној цркви саучешће. Био је једини државник тадашње Европе који је учинио тај гест. Немачки амбасадор у Београду био је једини страни дипломата који је дошао у Саборну цркву, код одра патријарха Варнаве. Оба геста нису били пријатни Стојадиновићу.[157] Синод је одлучио 26. јула да се опело обави у Саборној цркви а сахрана у храму Светог Саве на Врачару.[158] На патријархов одар положени су венци младог краља Петра Карађорђевића, краљице Марије, кнеза Павла и књегиње Олге и књегињице Јелисавете. На сахрани је краља Петра заступао краљевски намесник Раденко Станковић, а поред њега били су министар Двора Милан Антић, маршал Двора Бошко Чолак-Антић и генерал Никола Христић, први ађутант младог краља.[159] Епилог конкордатске кризе И данас се чују опречна мишљења о узроцима конкордатске кризе. Неки сматрају да је кризу изазвала опозиција с намером да сруши владу Милана Стојадиновића, у чему су предњачиле Демократска и Радикална странка. Тако је, према тим тврдњама, питање конкордата усмерено у општенародни покрет против Владе и на тај начин оно наметнуто Сабору Српске православне цркве увлачећи га у дневне политичке размирице. Зато и не чуди што су одлучне изјаве патријарха Варнаве и саопштење Сабора били пуни политичког набоја.[160] Хрватске политичке партије и странке нису се, бар јавно, много мешале у овај случај. Имале су очито важнијег посла, а то је, као што је време показало, припрема разрешења такозваног хрватског питања, што је могло да се започне тек склањањем Милана Стојадиновића и довођењем „попустљивијег“ председника Владе. У конкордатској кризи војска је остала по страни. Остаје и даље отворено питање ко је из овог случаја изашао као победник а ко као губитник. Српска православна црква је успела да заустави ратификацију конкордата и тај успех је задовољио вишу јерархију. Црква је била оспеднута прозелитизмом и у Ватикану је гледала претњу својим интересима. Милан Стојадиновић је добро познавао хрватско питање и покушавао је да га решава на веома неуобичајен начин – сарадњом са Немачком, Италијом и Ватиканом! Полазна основа решавања тог питања била је непромењивост Устава и одбацивање било какве федерализације Краљевине Југославија. Конкордат Ватикана и Краљевине Југославије може се посматрати у том контексту. Наравно, и у контексту тадашње европске стварности! Стојадиновић је желео да преко конкордата побољша односе са Ватиканом и Италијом и римокатоличком јерархијом у Краљевини и тако ослаби утицај Владимира Мачека и Хрватске сељачке странке, односно да блокира форсирано хрватско питање и раст утицаја усташког покрета међу нижим свештеницима, углавном међу фрањевцима. Стојадиновић је намеравао да раздвоји хрватски покрет од Римокатоличке цркве. Конкордатску кризу искористили су осим Српске православне цркве и опозиција и други политички чиниоци. У тим околностима патријарх Варнава Росић био је колатерална штета. Нунције Херменегилдо Пелегринети је унапређен у чин кардинала. После свечаног додељивања кардиналских знакова Пелегринетију, папа Пије XII говорио је споменувши и пропали конкордат са Југослаивјом. Његов говор објављен је 17. децембра 1937. у ватиканском службeном гласилу Osservatore Romano: „Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквене слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао“.[161] Било је то пророчанство злочина који ће се десити у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године. По оцени британских дипломата, за Југославију је 1937. била бурна година: „На унутрашњем плану она се нашла на ивици грађанског рата, а на међународном упустила се у авантуристичку политику.“ Британци су сматрали да политичари окупљени у Удруженој опозицији нису способни да се уједине и сруше Владу Милана Стојадиновића. Мачек је и даље заговарао укидање Устава из 1931. године и федерализацију и за то није добио подршку српске опозиције. Промену Устава није дозвољавао ни кнез![162] Милан Стојадиновић је 27. октобра 1937. наговестио одустајање од ратификације конкордата, исто то потврдио је 27. децембра 1938. и Антун Корошец, министар унутрашњих послова. Синод је 28. јануара 1938. добио и званичну потврду од Владе да је конкордат дефинитивно скинут с дневног реда. Председник Владе је обећао да ће при сваком будућем случају сређивања својих односа са Ватиканом и репулисању положаја Римокатоличке цркве у пуној мери примењивати уставу равноправност свих вероисповести у Краљевини.[163] Нови патријарх је изабран 22. фебруара 1938. године – био је то митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Стојадиновић је у томе имао удела, мада тога дана намерно није био у Београду, већ у Берлину.[164] Мада је Милан Стојадиновић победио на изборима 11. децембра 1938. своје супарнике, није добио мандат за састав Владе. Кнез је то поверио Драгиши Цветковићу, дотадашњем министру вера. Пад Стојадиновића био је последња кап конкордатске кризе.
[1] Драган Новаковић, „Конкордати Књажевине Црне Горе и Краљевине Србије склопљени са Ватиканом 1886. и 1914. године“, Архив за правне и друштвене науке, бр. 4, Београд 2002, стр. 533-558. [3] Никола Жутић, Ватикан, Србија и Југославија, Београд 2008, стр. 217 (у даљем тексту Н. Жутић, Ватикан..,). [4] Познато је да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца према попису 1921. године било 46,61 православних и 39,4 одсто римокатолика, а према попису из 1931. православних је било 48,7 а римокатолика 34,45 одсто – Дефинитивни резултати пописа становника од 31. јануара 1921. године, Сарајево 1932. Занимљиво је да су резултати пописа из 1931. били припремљени за објављивање али су повучени из штампе. [5] Sima Simić, Jugoslavija i Vatikan, Zagreb 1937, str. 10-14 (у даљем тексту: С. Симић, Југославија и..,). [6] О конкордату Ватикана и Краљевине Југославије има више радова различитих квантитета и квалитета. Посебно место има научно-истраживачки рад Мирка Петровића, Конкордатско питање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1997 (у даљем тексту: М. Петровић, н. д,). Видети и: Вељко Ђурић Мишина, Варнава патријарх српски, Београд 2010, стр. 163-186; Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве, II, Београд 1991, стр. 679-590 (у даљем тексту: Ђ. Слијепчевић, н. д,); Viktor Novak, Magnum Crimen – Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Beograd 1986, стр. 411-468 (у даљем тексту: В. Новак, н. д,); Dragoljub R. Živojinović, Dejan V. Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo – Prilozi za Magnum Crimen, Beograd 1988, стр. 317-483 (у даљем тексту: Д. Р. Живојиновић, Д. Лучић, н. д,). [7] Н. Жутић, Ватикан.., стр. 220. [8] Ivan Mužić, Katolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji, Split 1978, стр. 59. Упоредити: Zoran D. Nenezić, „Katolička crkva, konkordat i slobodno zidarstvo“, Masoni 1717-2010, I, Beograd 2010, стр. 566-575. „Konkordatsku borbu protiv Katoličke crkve u Kraljevini Jugoslaviji predvodili su jugoslavenski masoni, a vodili pripadnici Srpske pravoslavne crkve i srpski komunisti“ – Ivan Mužić, Pavelić i Stepinac, Split 1991, стр. 67. [9] М. Стојадиновић тврди да је Никола Пашић тек 1924. наложио министру вера др Војиславу Јањићу да образује нарочити Одбор за проучавање питања о Конкордату. Јањић је због тога одлазио у Ватикан. – Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Beograd 2002, стр. 520 (у даљем тексту: М. Стојадиновић, н, д,). Б. Глигоријевић тврди да је краљ Александар Карађорђевић тек 21. јула 1925. образовао комисију за израду конкордата – Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, 2, Београд 2003, стр. 252 (у даљем тексту: Б. Глигоријевић, н. д,). [11] С. Симић, Југославија и.., стр. 63. [12] С. Симић, Југославија и.., стр. 92; Сима Симић, Ватикан против Југославије, Београд 1990, стр. 14 (у даљем тексту: С. Симић, Ватикан..,). [13] Уредба о Исламској верској заједници објављена је и у службеном гласилу Патријаршије – Гласник Српске Православне Патријаршије, 7-8/1936, стр. 136-137 (у даљем тексту: Гласник..,). У наставку је објављен коментар са тврдњом да та уредба повређује начело равноправности вероисповести. [14] Упоредити: Сергије Троицки, „Верска политика краља Александра Ујединитеља“, Летопис матице српске, књига 343, свеска 1, Нови Сад 1935, стр. 1-18; Б. Глигоријевић, н. д, стр. 231-258. Оба аутора заступају готово идентичан став да је краљ био добар православац, веран традицији и обичајима Српске православне цркве. [15] С. Симић наводи да је презиме тог професора било Луаноз – С. Симић, Југославија и.., стр. 108-115. М. Мишовић пише да је презиме било Лоазо – Милош Мишовић, Затамњена историја – Тајна тестамента краља Александра и смрт патријарха Варнаве, Београд 1994, стр. 14 (у даљем тексту: М. Мишовић, Затамњена историја..,). [16] Б. Глигоријевић, н. д, стр. 253-254. [17] Ani Lakroa Riz, Vatikan, Evropa i Rajh od Prvog svetskog rata do hladnog rata, Beograd 2006, стр. 298 (у даљем тексту: А. Лакроа Риз, н. д,). [18] Bogdan Krizman, Vanjska politika jugoslavenske države, Zagreb 1975; Vuk Vinaver, „Austrijski problem i preorijentacija spoljne politike Jugoslavije 1933-1934“, Jugoslovenski istorijski časopis, бр. 1-4, Београд 1986. [19] М. Стојадиновић, н. д, стр. 520. [20] А. Лакроа Риз, н. д, стр. 353. [21] Nikola Žutić, Liberalizam i Srbi, Београд 2007, стр. 126. [22] Živko Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1931-1938, 2, Beograd 1996, стр. 310 (у даљем тексту. Ж. Аврамовски, н. д,). [23] Познато је да је Виктор (после заређења Алојзије) Степинац ослобођен из италијанског заточеништва 6. децембра 1918. и пребачен у Солунско поље, то јест по пробијању фронта извршеног септембра месеца, па није имао услове за титулу солунског борца – Аleksa Benigar, Alojzije Stepinac, Rim 1974, str. 53. [24] Katolički list, 3/1935, стр. 34. Бауерову заповед прихватио је и Дионизије Њаради, унијатски бускуп у Крижевцима. [25] В. Новак, н. д, стр. 426. [26] Вредно је истаћи да Мачек није био Хрват. Наиме, његов отац је Словенац а мајка Немица из Аустрије – Vladko Maček, Memoari, Zagreb 1992, стр. 8. Тај податак није навео Љ. Бобан – Ljubo Boban, Maček i politika Hrvatske seljačke stranke 1928-1941, I, Zagreb 1974, стр. 3 (у даљем тексту: Љ. Бобан, н. д,). [27] Извештај Штаба IV дивизијске области, Стр. Пов. Ђ. Об. Бр. 132 од 3. јуна 1936, начелнику Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба – Архив Војно-историјског института, Пописник 17, 95-39/1 (у даљем тексту: А ВИИ, П-17,..). [28] М. Стојадиновић, н. д, стр. 520. [29] Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, Beograd 1961, str. 97 (у даљем тексту: Ф. Чулиновић, Југославија...). Милан Стојадиновић именован је за председника Владе 20. јуна 1935. и на том положају остао до 4. фебруара 1939. године. Истовремено је обављао функцију министра спољних послова. [30] Нил Балфур, Сели Мекеј, Кнез Павле Карађорђевић – Једна закаснела биографија, Београд 1990, стр. 69 (у даљем тексту: Н. Балфур, С. Мекеј, н. д,). Вредно је истаћи да је британски амбасадор у Београду био тај који је утицао на кнеза Павла Карађорђевића да смени Милана Стојадиновића због супростављања федерализацији Југославије – Драгољуб Р. Живојиновић, „Кнез Павле Карађорђевић: између Лондона и Берлина“, Надмени савезник и занемарено Српство – Британско-српски односи (1875-1941), Београд 2011, стр. 495-515. [31] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 351. [32] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 517. [33] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 555. [34] Ж. Аврамовски, н. д, 552-553. [35] Ж. Аврамовски, н. д, 552-553. [36] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 331-336. [37] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 324. [38] Гласник.., 12-13/1935, стр. 198-200. [39] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 325. [40] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 432. [41] Бранко Надовеза, Милан Стојадиновић и Хрвати, Београд 2010, стр. 7. Упоредити: Rudolf Bićanić, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb 1938. [42] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 519. [43] Вељко Ђурић Мишина, Злочин је почео раније – Прилози за историју страдања Срба у бановинама савској и Приморској 1934-1939. и Бановини Хрватској 1939-1941. године, Београд 2004. [44] Вељко Ђурић Мишина, „Политичке и друге активности Хрватске сељачке странке у Дубровачком срезу у процесу кроатизације“, Српска слободарска мисао, бр. 25, Београд 2004, стр. 98-110. [45] Извештај Министарства иностраних послова, Строго Пов. Об. бр. 971/36, министру војном – А ВИИ, П-17, 95-8/33. [46] Извештај обавештајног официра Главног Ђенералштаба у Сплиту, Пов. Об. Бр. 145 од 14. августа 1936. године, начелнику Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба – А ВИИ, П-17, 95-14/1. [47] Извештај војног изасланика у Прагу, Чехословачка, Пов. бр. 4277 од 27. марта 1936, министру војске и морнарице и министру унутрашњих послова – А ВИИ, П-17, 89-52/1. [48] АЈ, 37, 50-314. Упоредити: В. Мачек, Мемоари.., стр. 120-121. [49] Извештај Штаба IV дивизијске области, Стр. Пов. Ђ. Об. Бр. 87 од 18. априла 1936, начелнику Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба – А ВИИ, П-17, 95-15/5. [50] Извештај начелника Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, Стр. Пов. Ђ. Об. Бр. 376 и Пов. Ђ. Об. Бр. 11500 од 18. августа 1936, ђенералу Љубомиру Марићу, министру војске и морнарице – А ВИИ, П-17, 89-52/1. [51] Извештај Штаба V дивизијске области, Стр. Пов. Ђ. Об. Бр. 132 од 3. јуна 1936, начелнику Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба – А ВИИ, П-17, 95-39/1. [52] Извештај Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, Лично стр. пов. Бр. 210/36 од 13. маја 1936, за месец април 1936. године – А ВИИ, П-17, 89-30/1. Извештај начелника Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, Стр. Пов. Ђ. Об. Бр. 376 и Пов. Ђ. Об. Бр. 11500 од 18. августа 1936, ђенералу Љубомиру Марићу, министру војске и морнарице – А ВИИ, П-17, 89-52/1. [53] М. Стојадиновић, н. д, стр. 521. Према сазнањима британских дипломата у Београду, у Патријаршији су већ тада знали за садржај конкордата – Ж. Аврамовски, н. д, стр. 352. [54] Мемоари патријарха српског Гаврила, 1, Париз 1974, стр. 167-168 (у даљем тексту: Мемоари..,). [55] „Српска православна црква је правовремено информисана о садржају конкордата јер је влада жељела да убиједи српску патријаршију у оправданост конкордата. Људевит Ауер, министар правде, упознао је патријарха са изворним текстом конкордата и владиним ставом да и СПЦ може новелирати своје законодавство, аналогно конкордатским одредбама.“ – Драган Пантић, Српска православна црква у Краљевини Југославији 1929-1941. с обзиром на правни положај, политичку улогу и међувјерске односе, Источно Сарајево 2006, стр. 115. [56] Политика, 26. јул 1935; С. Симић, Југославија и.., стр. 107; Милан Јовановић Стоимировић, Дневник 1936-1941, Нови Сад 2000, стр. 524. [57] Оригинални примерак протокола конкордата оверен службеним воштаним печатом – АЈ, 37, 25-195, стр. 161-173; АЈ, 72, 54. Конкордат су објавили: С. Симић, Југославија и.., стр. 143-194; Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslovenski federalizam – Ideje i stvarnost, 1, Београд 1987, стр. 480-489. Упоредити другу верзију: Dragoljub Živojinović, Dejan Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo – Prilozi za Magnum crimen; Београд 1988, стр. 333-345. [58] Љ. Бобан, н. д, стр. 223-235. [59] Љ. Бобан, н. д, стр. 197-198. [60] „Ја сам стајао на једној обали ријеке, Стојадиновић н другој: разговарали смо четири сата, али није било чамца који би нас довео и мало ближе“ описао је Мачек састанак са Стојадиновићем – Љ. Бобан, н. д, стр. 214. [61] Љ. Бобан, н. д, стр. 261-281. [62] Љ. Бобан, н. д, стр. 288. [63] Писмо епископа охридско-битољског и администратора жичког Николаја, од 25. септембра 1935, Милану Стојадиновићу – АЈ, 37, 23-182, стр. 426-427; Гласник.., 14-15/1936, стр. 259. [64] М. Стојадиновић, н. д, стр. 530-531. [65] Занимљиву биографију Антона Корошца видети у: Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi – medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd 1971, str. 419-428. [66] Занимљиву биографију Мехмеда Спаха видети у: Драгољуб Јовановић, Људи, људи – медаљони 94 политичких, јавних, научних и других савременика, Београд 2004, стр. 64-66. [67] С. Симић, Југославија и.., стр. 118-119; В. Новак, н. д, стр. 436. [68] „31. октобра/13. новембра о. г. Претседник министарског савета и министар иностраних послова г. д-р Милан Стојадиновић посетио је тога дана по подне, у Патријаршији Његову Светост Патријарха Српског Господина Варнаву. Г. Претседник Владе и Његова Светост Патријарх Г. Варнава провели су дуже у разговору корисном по Цркву и државу.“ – Гласник.., 30-31/1936, стр. 698. [69] Патријарх Гаврило наводи да је то било 26. јуна – Мемоари.., стр. 177. Историчарка Р. Радић наводи да је Сабор започео седнице 11. а окончао 24. новембра, само је тачан датум почетка – Радмила Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950, Београд 2006, стр. 161. Патријарх је позвао Стојадиновића на свечани ручак у Патријаршији 26. новембра – АЈ, 23-182, стр. 220. [70] Гласник.., 30-31/1936, стр. 686-687. Патријарх Гаврило је тврдио да је његов став био одлучујући за доношење закључака – Мемоари.., стр. 178. [71] Гласник.., 15/1937, стр. 449-452. Вредно је поменути да је то био ванредни број гласила Патријаршије. Остаје нејасно зашто је то писмо обзнањено после више од седам месеци! [72] Патријарх Гаврило је тврдио да је то било 3. децембра – Мемоари.., стр. 179. [73] С. Симић, Југославија и.., стр. 118; В. Новак, н. д, стр. 436. [75] Мемоари.., стр. 180. [76] Овлашће су 5. новембра 1936. потписали намесници – С. Симић, Југославија и.., стр. 120. [77] Веома тешке речи написао је Михаило Илић, Пред конкордатом, Београд 1937; Упоредити: Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, II, стр. 471: „Анализа његових чланова наводи на закључак да су привилегије дате Римокатоличкој цркви у суштини биле капитулација државе пред црквом“. Видети и: Ф. Чулиновић, Југославија.., стр. 112-113. [78] Гласник.., 32-33/1936, стр. 741-744. [79] Милан Стојадиновић наводи да су међу члановима тог Одбора, иначе 12 припадника Југословенске радикалне заједнице, била два свештеника (Марко Ружичић из Епархије шабачке и Никанор Грујић, игуман манастира Каленић) – М. Стојадиновић, н. д, стр. 523. Њега су преписали – Ђ. Слијепчевић, н. д, II, стр. 522; Д. Живојиновић, Д. Лучић, н. д, стр. 370. Патријаршијско службено објавило је нетачан списак чланова – Гласник.., 32-22/1936, стр. 757. [80] Занимљиву биографију др Војислава Јанића видети у: Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi – medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd 1971, str. 413-418. [81] Мемоари.., стр. 175. М. Мишовић је, не наводећи изворе, тврдио да је Војислав Јанић био сарадник британске обавештајне службе – М. Мишовић, Затамњена историја.., стр. 54 и 164. [83] АЈ, 37, 23-182, стр. 224; АЈ, 102, 7. [84] С. Симић, Југославија и.., стр. 121; В. Новак, н. д, стр. 440. [85] М. Јовановић Стоимировић, н. д, стр. 104-105; С. Симић, Југославија и.., стр. 127. [86] Љубомир Дурковић Јакшић, Платон Јовановић, Крагујевац 1986. [87] Има тврдњи да су епископи жички Николај и далматински Иринеј били масони – Братислав Стаменковић, Слободан Г. Марковић, Кратак преглед историје слободног зидарства Србије, Београд 2009, стр.119. [88] Епископ Платон, „И опет о конкордату“, Гласник.., 13-14/1937, стр. 394-417; Текст је штампан као књижица: Платон Јовановић, И опет о конкордату, Сремски Карловци 1937. [89] На пример: Иван Рибар, „Конкордат“, Гласник.., 1-2/1937, стр. 10-13. [90] Брошура Марка Цемовића била је забрањена – С. Симић, Југославија и.., стр. 126. [91] Сергије Троицки, „Неуспела заштита конкордата“, Гласник.., 3-4/1937, стр. 66-74. Повод за текст био је чланак Љубомира Маштровића објављен у часопису Dom – novine za seljačku politiku, prosvjetu i gospodarstvo, који је, узгред буди речено, донео бројне неистине а које је Троицки коментарима исправљао. [92] Olga Manojlović-Pintar, „Još jednom o konkordatskoj krizi“, Tokovi istorije, br. 1-2, Beograd 2006, str. 157-171. [93] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 574. [95] Петар Иванишевић, Доживљаји и успомене, Београд-Нови Сад 2001, стр. 203 (у даљем тексту: П. Иванишевић, н. д,); Ристо Грђић, Успомене, Београд 2002, стр. 233-234. [96] Н. Балфур, Сели Мекеј, н. д, стр. 92. [97] П. Иванишевић, н. д, стр. 234. [99] Гласник.., 9-10/1937, стр. 311. [100] С. Симић, Југославија и.., стр. 123; С. Симић, Ватикан.., стр. 123. [101] Гласник.., 32-33/1936, стр. 755-756. [102] АЈ, 63, 3-75. С. Симић, Југославија и.., стр. 124. [103] С. Симић, Југославија и.., стр. 136. [104] Ј. Хоптнер, н. д, стр. 154; АЈ, 72, 54. [105] Писали су, осим осталих: Мађар Семле, Пести Напло и Пестер Лојд из Будимпеште (Мађарска), Рајхспост, Тагеспост, Винер Цајтунг и Ноје Фраје Пресе из Беча и Граца (Аустрија), Тајмс из Лондона и Манчестер Гардијан из Манчестера (Велика Британија), Илустровани Курјер Цоћени из Кракова и Курјер Варшавски из Варшаве (Пољска), Кришчен Сајенс Монитор из Сједињених Америчких Држава, Народњи Освобозени и Чешко Слово из Прага (Чехословачка), Iл месађеро из Рима (Италија), Келнише Цајтунг из Келна (Немачка) и други – Гласник.., 32-33/1936, стр. 746-755; Исто, 1-2/1937, стр. 35-36; Исто, 5-6/1937, стр. 185-187. Занимљиви су коментари објављени у званичном гласилу грчке Цркве Еклесиа из Атине – Гласник.., 5-6/1937, стр. 193. [106] „Такав конкордат није погодба двају равноправних уговарача, већ је то диктат, који је диктирао Ватикан Краљевини Југославији. Ватикан не даје ништа а добија све што жели! Наша држава не добија ништа а даје Ватикану све што је он само пожелети могао.“ – Гласник.., 5-6/1937, стр. 149-150. [107] Према извештају из Београда објављеном у Американском Србобрану 22. фебруара 1937. у уској јавности ширен је текст конкордата и летак који је потписао Српски православни акциони одбор у Београду. – Гласник.., 9-10/1937, стр. 311. [108] Ф. Чулиновић, Југославија.., стр. 97. [109] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 521. [110] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 545. [111] Писмо Милана Стојадиновића, од 27. фебруара 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – Заоставина кнеза Павла Карађорђевића, ролна IV, стр. 376-377. Патријарх Гаврило није писао о својим првим коментарима – Мемоари.., разне стране. [113] Један од присталица, по свему судећи, био је епископ злетовско-струмички Симеон Поповић, који се Стојадиновићу 16. октобра 1937. године обратио писмом у коме је, између осталог, нагласио да је познат његов однос према Српској православној цркви па су га изненадили догађаји од 19. до 23. јула које је иницирала Влада. – АЈ, 37, 23-182, стр. 396-397. [114] Писмо Милана Стојадиновића, од 27. фебруара 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – Заоставина кнеза Павла Карађорђевића, ролна IV, стр. 376-377. Упоредити: Мемоари..., разне стране; А САНУ, Заоставина Милана Антића, 14387/8480. Антић је тврдио да је митрополит Гаврило прекинуо нападе на конкордат када му је Стојадиновић обећао избор за патријарха. [115] Мудри орач њиве Господње – Споменица Јосифа Цвијовића, Цетиње-Лепосавић-Београд 2007, стр. 339-340. Остало је забележено да је копију тог писма Стојадиновићу упутио његов „повереник“ из редова Цркве, иначе лични пријатељ, прота Михајло Пешић, архијерејски заменик митрополита Јосифа. – Писмо проте Михајла Пешића, од 30. марта 1937, Милану Стојадиновићу – АЈ, 73, 24. [116] Разни извештаји о приликама по бановинама – АЈ, 37, 23-182. [117] Гласник.., 9-10/1937, стр. 290. [118] „Нисам могао дозволити да се ма ко, непозван меша у државне послове. Свима својим ближим пријатељима и сарадницима јасно сам ставио до знања да нећу дозволити мешање ни улице, ни војске, ни Цркве“. – М. Стојадиновић, н. д, стр. 537. [119] С. Симић, Југославија и.., стр. 134-136. [120] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 547. (Бискуп гибралтарски је крајем октобра 1937. приговарао митрополиту загребачком Доситеју због даљег противљења Влади – Ж. Аврамовски, н. д, стр. 547.) [121] Гласник.., 9-10/1937, стр. 266. С. Симић, Југославија и.., стр. 139-140. [122] Има тврђења да је Стојадиновић био на Сабору 21. маја међу архијерејима и у присуству патријарха Варнаве – Православље и конкордат, стр. 23. [123] М. Стојадиновић, н. д, стр. 531. [124] Писмо Синода, Бр. Пов. 509/зап. 626 од 17. јуна, члановима Сабора – Архив Синода, Записници. [125] Православље и конкордат, стр. 62. [126] Писмо Синода, Бр. 2812 од 25/12. јуна 1937, митрополиту Доситеју – Архив Синода, Записници. [128] Писмо Милана Стојадиновића, од 7. јула 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, 74, 344-508. [129] АЈ, 37, 2-9; (Експозе претседника Министарског савета и министра иностраних дела) „Конкордат пред Народном скупштином“, Самоуправа, Београд 1937. [132] М. Стојадиновић, н. д, стр. 530. Вредно је помена да већина аутора који су помињали Конкордатску кризу не наводи резултат гласања у Одбору за конкордат Народне скупштине. [134] Писмо Синода, од 14. јула 1937, маршалу Двора Бошку Чолак Антићу – АЈ, 74, 344-508. [135] Писмо Милана Стојадиновића, од 16. јула 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, 74, 344-508. [136] Писмо Синода, Број. Пов. 525 Зап. 806 од 15/2. јула 1937, Милану Стојадиновићу – АЈ, 74, 75. [137] Писмо шефа кабинета Милана Стојадиновића, од 16. јула, Милану Антићу – АЈ, 74, 75. [138] Писмо Милана Стојадиновића, од 16. јула, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, 74, 75. [139] Елаборат „О организацијама војничког типа у Хрватској“ Главног ђенералштаба, припремљен за министра војног за његов експозе на седници Владе планираној за 11. август 1936. године – А ВИИ, П-17, 95-6/1. Више података у: В. Ђурић Мишина, Злочин је почео раније.., стр. 90; Видети и: Ж. Аврамовски, н. д, стр. 574. [140] „Конкордат пред Народном скупштином – говори у Народној скупштини“, Самоуправа, Београд 1937; Јован Дучић је тврдио да је Антун Корошец, министар унутрашњих послова, предложио Стојадиновићу да конкордат стави на дневни ред у Скупштину – Јован Дучић, Спорна питања Краљевине Југославије, Београд 1990, стр. 187. [141] Писмо епископа жичког Николаја, од 19. јула 1937, посланицима – Епископ Николај, Сабрана дела, књига XII, Химелстир 1986, стр. 650 (у даљем тексту: Епископ Николај, н. д,). [142] Мемоари.., стр. 190. [143] Православље и конкордат, стр. 68. [144] „Тада се причало, да је Корошец, који је тада био министар унутрашњих дела, не имајући поверења у српску жандармерију и полицију, довео и словеначке поуздане органе, који су ту црквену процесију растурили.“ – П. Иванишевић, н. д, стр. 204. Иванишевић је тада био бан Зетске бановине! У прилог тврдње да су ангажовани словеначки жандарми: „Говор Г. Д-р Војислава Јанића, народног посланика пред пленумом Народне скупштине на дан 22. јула 1937. године“, Сремски Карловци 1937. Видети и извештај британског амбасадора у Београду – Ж. Аврамовски, н. д, стр. 575. Видети и извештај Управе града Београда о збивањима – АЈ, 102, 7; АЈ,37, 23-182, стр. 226-229. [145] Писмо су потписали представници следећих удружења: Народна одбрана, Удружење страих четника, Савез ратних добровољаца Краљевине Југославије, Удружење ратних војних инвалида Краљевине Југославије, Удружење резервних официра и ратника, Удружење пензионисаних официра и војних чиновника, Српско трговачко удружење, Савез трговачких удружења, „Дом ученица“, Друштво „Књегиња Љубица“, Материнско удружење, Југословенски женски савез, Коло српских сестара, Јадранска стража, Православна хришћанска заједница, Привредно-културно удружење „Неретва“, Савез хуманих друштава Краљевине Југославије, Удружење Црногораца, Удружење домаћица-матера, Православно друштво „Братство“, Православно друштво „Св. Симеон Мироточиви“, Православно друштво „Велика мученица св. Варвара“, Обданиште св. Николе на Душановцу, пододбор домаћица и матера, Женски хришћански покрет, Друштво „Мајка Јевросима“, Народна женска заједница, Удружење Јужносрбијанаца, Београдско женско друштво, Друштво „Српска мајка“ – АЈ, 102, 7-18; Исто – АЈ, 74, 231. [147] П. Иванишевић, н. д, стр. 204. Сличне тврдње сазнали су и британски дипломати у Београду – Ж. Аврамовски, н. д, стр. 574. [148] Вељко Лалић, Угљеша Балшић, „Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ“, Вечерње новости, 17. јануар 2005; Миодраг Јанковић, Кнез Павле од лепоте до истине, Београд 2004, стр. 462. [149] Писмо епископа жичког Николаја, од 20. јула 1937, Милану Стојадиновићу и одговор Милана Стојадиновића, од 20. јула у 22 часа, епископу; Писмо епископа жичког Николаја, од 21. јула 1937, Милану Стојадновићу – Епископ Николај, н. д, стр. 645-647. Исто – АЈ, 37, 182, стр. 438-440. [150] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 574. [151] Писмо Милана Стојадиновића, од 21. јула 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, Збирка кнеза Павла Карађорђевића, снимак III/479-480. [152] Поједини историчари писали су и овакве тврдње: „За је гласало око 170, а против 130 народних посланика“ – Todor Stojkov, Vlada Milana Stojadinovića (1935-1937), Beograd 1985, str. 210. [153] Писмо Милана Стојадиновића, од 23. јула 1937, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, Збирка кнеза Павла Карађорђевића, снимак III/394-395 и 482. [154] Политика, 24. јул 1937; Ж. Аврамовски, н. д, стр. 575. [155] Писмо митрополита Доситеја, Број 3353/Зап. од 10/23. јула 1937, маршалу Двора – АЈ, 74, 231. [156] Писмо митрополита Доситеја, Број 3397/Зап. од 11/24. јула 1937, министру Двора – АЈ, 74, 231. [157] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 555. [158] Писмо митрополита Доситеја, Број 3419 од 13/26. јула 1937, Милану Стојадиновићу – АЈ, 74, 231. [160] Прилог уз писмо Милана Аћимовића, управника града Београда, од 23. јула 1937, министру унутрашњих послова – АЈ, 74, 38. [161] С. Симић, Ватикан.., стр. 22. [162] Ж. Аврамовски, н. д, стр. 517. [163] С. Симић, Ватикан.., стр. 21-22. [164] Писмо Милана Стојадиновића, од 13. јануара 1938, кнезу Павлу Карађорђевићу – АЈ, Збирка кнеза Павла, снимак III/442-444. |
