Академик С. Живановић

У Манасији не почива Св. Деспот Стефан Лазаревић

Научно је доказано да је Св. деспот Стефан Лазаревић, син и наледник Св. кнеза Лазара Хребељановића, сахрањен у својој задужбини манастиру Копорину, где се чува ћивот са његовим посмртним остацима.

Цео ток идентификације и антрополошког прегледа посмртних остатака нађених у гробу Св. деспота Стефана снимала је екипа Радио-телевизије Београд, јер је Радио-телевизија финансирала ово истраживање и снимање. Емитоване су две емисије на којима су приказани сви детаљи и све фазе истраживања, што је поновљено више пута на захтев бројних гледалаца. Лабораторијске и друге анализе извршене су у Народном музеју у Београду и у лабораторијама у Лондону.

Недавно су се у штампи и у емисијама РТС појавиле погрешне информације у којима је наведено да се мошти Св. деспота Стефана налазе у манастиру Манасији. Та дезинформација је вероватно потекла од неуких монахиња којима је неко рекао да се скелетни остаци које чувају увијене у крпе и постављене у сандук представљају скелет Св. деспота Стефана, што није тачно. Чланци у неким новинама (погледати овде) и извештаји емитовани на РТС-у су писани поводом једне туристичке атракције која се одиграла у Манасији, када се двоје странаца венчало у "средњевековним српским оделима" и то у дивном амбијенту манастира Манасије.

Известан број особа које су читале наведене чланке или гледале програм РТС-а, обратиле су нам се са молбом да им се објасни како је могуће да се мошти Св. деспота Стефана налазе у Манасији, када се зна да је ћивот са његовим моштима у манастиру Копорину?

До забуне и погрешног информисања јавности да се мошти Св. деспота Стефана налазе у Манасији је дошло после мишљења Марина Брмболића, руководиоца археолошке екипе која је вршила ископавања у Манасији. Овај археолог је на основу аналогије са положајем владарских гробница у неким црквама закључио да је једна од гробница које је откопао испод пода у цркви манастира Манасије у ствари владарска гробница Лазаревића. Он је у тој гробници пронашао остатке једног скелета без главе и посебно сахрањену лобању особе којој је била одсечена глава. Институт за Судску медицину Медицинског факултета у Београду је извршио ДНК анализу узорака узетих са нађеног скелета и том приликом није успео да са сигурношћу утврди сродност са узорцима узетим са моштију Св. кнеза Лазара. Стручњак Института за Судску медицину је онда лично дошао у Манасију и узео као узорак један зуб из вилице лобање, одсечене главе која је нађена уз скелет. ДНК анализа тог зуба је показала да је лобања припадала блиском сроднику, највероватније сину Св. кнеза Лазара. Особе које су вршиле тзв. антрополошки преглед нађених остатака скелета извађеног из гроба, нису ни покушале да утврде да ли одсечена глава, односно нађена лобања и скелет припадају истој особи. Цео "антрополошки преглед" је вршен у тајности, површно и нестручно, о чему постоји документација у Заводу за заштиту споменика културе Србије у Београду.

Историјски подаци говоре да су Турци заробили сина Св. кнеза Лазара Хребељановића, Вука Лазаревића, заједно са још неколико велможа и да су их све заједно погубили одсецањем главе. Тела жртава и њихове одсечене главе су побацали у једну заједничку јаму на периферији Пловдива у садашњој Бугарској. Када је Св. деспот Стефан сазнао за смрт свога брата Вука, кога је јако волео, иако се није увек слагао са њим у војном и политичком погледу, одмах је измолиоТурке да му дозволе да узме посмртне остатке Вука Лазаревића и да их достојно сахрани у Србији. Турци су му то дозволили. Изасланик Св.деспота Стефана Ејудин је отишао и Пловдив и из јаме у коју су покопане жртве извадио главу Вука Лазаревића, коју је препознао, али је изгледа погрешно извадио тело неке друге особе, мислечи да је то Вук. Није никакво чудо што Ејудин није успео да препозна да је узео тело неке друге особе, када се зна да је веч дошло до распадања лешева и да се из јаме ширио ужасан и одвратан задах. По наређењу Св.деспота Стефана нађено тело и одсечена глава сахрањени су у гробницу у манастиру Манасија.

Републички завод за заштиту споменика културе Србије није се потрудио да проучавање остатака нађених у гробници у Манасији повери јединој међународно признатој Лабораторији за антропологију, Медицинског факултета у Београду, или некој другој таквој лабораторији у Европи. Напротив, игуманија манастира Манасије и археолози Завода за заштиту споменика културе Србије су решили да сакрију нађене остатке скелета и лобање и да никоме не дозволе да провере податке до којих су наводно дошли њихови "стручњаци".

Стручњаци Европског института за проучавање древних Словена из Лондона су два пута долазили у Манасију, али им није било дозвољено да виде нађене остатке из гроба. Европски институт за проучавање древних Словена из Лондона је био заинтересован да провери наводе истраживача, јер се радило о познатој историјској личности. Археолог Марин Брмболић, руководилац екипе која је вршила ископавања у Манасији, када је видео да научна и стручна јавност не прихватају његове произвољне изјаве приступио је вређању путем штампе директора Европског института за проучавање древних Словена из Лондона. Први општински суд у Београду је због таквог вређања огласио кривим Марина Брмболића и изрекао му одговарајућу казну. Приликом суђења Брмболић је изјавио да му је "животна жеља" била да нађе остатке Св. деспота Стефана, па је зато извршио дело за које је осуђен.

Европски институт за проучавање древних Словена у Лондону је објавио једну књигу, која је изашла и на српском језику под насловом "Нерешена тајна владарске гробнице Лазаревића у манастиру Манасија" у којој су дата сва обавештења и сви налази стручњака, који показују да је у Манасији сигурно сахрањена глава Вука Лазаревића.

Изгледа да монахиње у манастиру Манасији не могу да се помире са чињеницом да лепо уређена и вештачки опремљена гробница није припадала Св. деспоту Стефану и да нађене кости нису његове мошти. Зато и даље пружају погрешна објашњења бројним посетиоцима најзначајнијег споменика средњевековне српске културе манастира Манасије.

Европски институт за проучавање древних Словена у Лондону

Проф. др Србољуб Живановић, директор