header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Милоје Стевановић: Сине мој, не пристај! Штампај Е-пошта
среда, 26 новембар 2008

Грешни Милоје

СИНЕ МОЈ, НЕ ПРИСТАЈ

   Разговор трећи:1

             Дошавши из школе унук, са сузама у очима, донесе деди преображењски број часописа епархије далматинске „Крка“ говорећи:

- Деко, родитељи мога друга су ишли на ходочашће у неке манастире и отуда донели овај часопис. У њему чика Таса много ружно говори о професору Миодрагу Петровићу, о оцу Венјамину, и о теби. Он тамо тврди да је председник „самозваног удружења законокварило – познат као Патријарх Милоје“.

- Помоли се Богу, синко, за твог чика Тасу, јер је њега, веселничка, у потоње време толико куси узео под своје, да он о људима и не уме да говори другачије него ружно. Много је тужно то што је потпуно пресахнула љубав у срцу његовом. И оно што је најтужније он се, као што си видео, стално враћа свом псовачком стилу. И човекомрзју. Али, ти се ништа немој због тога секирати, благо деди. Он је и у том часопису оставио траг за далека нека покољења.

Прво, он је мени учинио част, голему (чак не заслужену) част сврставајући ме у ред таквих људи као што су професор Петровић и отац Венијамин. Господин Миодраг Петровић је један диван човек, интелектуалац, преводилац на наш савремени језик ове свете књиге Законоправило Светога Саве. Он је ктитор оне лепе цркве у Ратини поред које смо, сећаш се, недавно прошли. Видео си својим очима кад је он говорио на трибини у Чачку да га је слушало скоро хиљаду душа православних са одушевљењем и са радошћу великом. А отац Венијамин Преображењски служи, у манастиру, Богу и роду, пола века. То је велики учитељ, духовни горостас нашијех дана, који молитвама својим, богољубљем својим, човекољубљем својим, мисионарењем својим... спасава душе људске. Он је, сине, извео на стазу богопознања стотине и хиљаде духовних чеда својих. Међу њима смо и ја и твоја бака. Видео си недељама и празницима на литургијама и проповедима његовим стотине и стотине верника који се тамо окупљају. Видео си како тамо влада ред. Мир Божји. Љубав. Благочашће. Осећаш како ти срце трепери. Видео си, кад се заврши Литургија, како се људи љубе и поздрављају: „На здравље и на спасење молитва да ти буде, брате“. „Амин. И теби дабогда“. Јеси ли видео те предивне монашке трпезе љубави које су, с љубављу Божјом и с молитвом Богу, припремане? А били смо и тамо где они служе. Тамо си видео полицајце око светиња. Видео си у цркви катршкој, на архангела Гаврила, оног полицајца у цивилу кад је вадио марамицу из џепа па му се кошуља заврзла за пиштољ. А око цркве и по оближњим њивама огроман број полицајаца. Па си видео, о Илиндану, у цркви годовичкој њину службу, коју је обезбеђивало мноштво милиционера. Ту њихову службу кад се окрећу западу и папи, уместо истоку и Источнику кад је нас, неколико десетина, изашло не хотећи да суделује у њиховом безакоњу. Ето тамо, у те две цркве, су  служили, уз помоћ полиције, они што имају дипломе. Ал` оне ништа не вреде, кад су они непослушни Сабору. Кад немају љубави. Кад немају страха Божјег у срцима својим. Они се не плаше Бога, н`о се плаше свога безакоња. Знаш како је казано: чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи. Зато они зову полицију да их чува од деце своје. Не знају они да свети оци ни на лавове нису подизали батину, а камоли оружане кордоне. Јадници. Кад се њихове Литургије заврше видео си јад. Беду. Несрећу. Празнославље. Чемер. Видео си да не опште с народом. Е то су ти, благо деди, упропаститељи. Школовани упропаститељи. Они би да упропасте оно што су нам оци наши оставили. Али неће моћи. Не да то Бог. А не дамо ни ми, с Божјом помоћи. Њихове дипломе су се украсиле пендрецима, пиштољима, самовољом, безакоњем. Они ће таквим дипломама и таквим делима себе да сврстају у ону колону одљуда, упропаститеља, гордељиваца, издајица, самовољника... у којој корачају Арије, Несторије и други духовни лакрдијаши, уколико се не покају. Видео си, међутим, о Преображењу кад је оцу Венијамину и његовом манастиру дошло на хиљаде поклоника који су напунили планину својим телима и небеса својим молитвама.

А, друго, твој чика Таса је у том и још неким часописима оставио траг о себи, изговоривши још једну лаж. Чак, двоструку лаж. С једне стране, Законоправило, кога он покушава својим нечасним језиком да испогани, није никакво „самозвано“ већ легално Удружење грађана уписано у регистар државе која се Србијом зове. То Удружење има свој Статут и друга акта као и своје легитимне циљеве. С друге, пак, стране, његова тврдња да је „Патријарх Милоје“ председник тог Удружења је бестидна лаж. Каква брука: матор човек, а лаже.

Осим тога кад он мене назива „Патријарх Милоје“, он тиме подвлачи разлику између нас. А разлика међу нама је вишеструка: он је прогонитељ а ми смо гоњени; он је неправедни судија а ми његовим пресудама осуђени; он је силник а ми жртве његовог силеџијства; он нам удара шамар својим гадним и прљавим изразима, а ми му окрећемо други образ подсећајући га на то да ко год је друге неправедно пљувао своје лице је попљувао. Разлика је и у томе што ја „Патријарх“ (Боже ’прости) нити могу нити желим бити, а он (Богу хвала) Патријарх неће бити иако то силно и изнад свега жели.

Нека би Бог дао да такве разлике међу нама не буде, но да он истисне мржњу из срца својега и замени је љубављу, да са језика његовог уместо отрова потекне духовни мед, а мени нека би Бог дао да пред њим приклоним смерно главу своју молећи благослов његов.

- Све је то лепо, деко, кад ми овако причамо. Али, замисли ти како је мени кад моји другови о томе говоре. Неки од њих мисле да сте ви неке бунџије.

- Ништа се ти не секирај за то, благо твоме деди. Свако дело ће изаћи на видело. Пред Богом и пред људима. Бог ће свима нама бити Судија. Али праведни. Тај Суд неће личити на суд твог чика Тасе. А и пред људима ће време одталожити и одвојити правду од кривде, истину од лажи, к’о што ће се одвојити кукољ од пшенице. Знаш, благо деди, да је казано: заклела се земља рају да се сваке тајне знају. Тако се и твоја мама секирала, кад је била мала, кад су ме ружили и за непријатеља државног проглашавали ондашњи властодршци. Али време је показало истину. Није џаба казано да време гради куле и градове. Време гради, време разграђује.

Кад твом чика Таси и мени истекну овоземаљски дани, ти ћеш онда на миру разлучити шта је шта. Тад’ ће ти се каз’ти да сви ти људи које они сада руже и називају сектом нису тражили нити желели било шта лично. Ми смо се само борили да очувамо и вама, потомцима нашим, предамо оно што нам је од очева и ђедова нашијех остануло. Препознаћеш да ми од упропаститеља светог Предања ништа, ама баш ништа, нисмо тражили, него смо желели и хтели да спречимо прљање светиња нашијех и да ником не дамо оно што је наше, тј. оно што су нам наши свети оци оставили у наслеђе и у аманет. Каз’ће ти се сâмо да ми њима нисмо бранили да иду својим путем. Него да ми нисмо хтели ићи за њима, јер су непослушни закону и Сабору. И да нисмо дали да нам заведу и упропасте ђецу нашу својим мудровањем.

- Деда, видео сам у „Жичком Благовеснику“, како о догађају у Душковцима пишу отац Бранко Керкезовић, па архимандрит Јован Радосављевић, па чика Таса. То се уопште не слаже са оним што ми је причао мој кум Милош, што су ми причали деда Славко, бака... који су тамо били. Нити се слаже са оним што сам видео на телевизији.

- О писанију оца Бранка (који ме је, уз остало, и полицији тужио) написао сам одговор. Едаби остао траг о његовој „истини“ за коју је награђен: сад му на грудима виси крст. Што се мене тиче, нек му је на здравље и на спасење и нека га носи на многаја љета. Нећу да се придружим злим језицима који поводом његовог унапређења причају виц да је некада разбојник висио на крсту, а сада... Боже ’прости.

А оно што твој чика Таса и бивши професор богословије отац Јован Радосављевић пишу о Душковцима – то је најистинитија и најправеднија аутобиографија њихова. Они су ва вијеки вијеков насликали своје аутопортрете пред Богом и пред родом. Они су сведочили „убедљиво“ о догађају коме (авај!) нису присуствовали. И то своје сведочанство су обелоданили (авај!) пред православном јавношћу. Они, дакле, сведоче о ономе што никад видели нису. Они, дакле, сведоче лажно! Опрости им Боже! Ти знаш, благо деди, да девета заповест Божја гласи: „Не сведочи лажно на ближњега својега“. Они су својим сведочењем овековечили истину о себи. О свом чојству. О свом достојанству. О својој правди. О својој побожности. Посебно ће оца Јована, кад дође час, питати његов духовни отац, Владика Николај, о чијем начину служења Литургије и причешћивања народа он зна боље од свих нас, јер је код њега почео свој монашки живот.

Зато, благо деди, њихово сведочанство и њихов суд о нама који смо тамо били и са колена вапили да се заустави безакоње у нашој Светој Цркви и да се поштују одлуке Сабора, није наша брука. Н`о њихова.

Њихово сведочанство ме подсећа на збитије од пре пола века које се, заиста, догодило твом прадеди Жарку.

Тужи њега суду, у Гучи, један човек коме је он ударио шамар, заводећи, при том, лажне сведоке који устврдише да га је твој прадеда ударио заворњем.

- Деко, ја не знам шта је заворањ.

- Па ја. Не мо`ш ни да знаш. Заворањ је један гвоздени клин, дебљи од мог палца. Дугачак око пола метра. Њиме се причвршћује јарам, који се воловима ставља на врат, за руду од кола која волови вуку.

- Аха. И шта је после било?

- Каже судија Мартић твоме прадеди: Оптужени да ли је тачно да си ти тога и тога дана ударио овога овде тужиоца, металним предметом тј. заворњем?

Каже, тачно је, судијо. Ударио га јесам. Али овом шаком, а јок заворњом. Бог ми је, вели, сведок, а ове дандаре што кажу да сам га ударио заворњом, лажу, срам да их бидне од задњице, јел образа немају.

И још нешто, каже, судијо, имам да речем: ошамарио сам га зато што је рекао неистину којом је проб’о да укаља мој образ.

И још нешто, вели судијо, имам да кажем: сад, чим изађем из овога суда, јопет ћу му ударити шамарчину, зато што је и вође, у суду, слаг’о.

На то ће судија Мартић: Ниси ти овлашћен да икога удариш. А ако то учиниш одговараћеш по закону.

Судијо, каже твој прадеда, ја се теби у твој закон не мешам. Ти по њему суди. Ал’ у Светом Писму пише да је за безумна чо’ека батина. А зар безуман није онај што сведочи лажно и тако гази онај други закон? Важнији од тог Твог: закон Божији!

У том тренутку, јави се тужилац (онај што је добио шамар) говорећи: Господине судијо, ја сам крив што ме је Жарко шин’о. И требо ’е. Заслужио сам да ме шине. И није ме шино заворњом н’о, заиста, шаком. Него могу ли ја да повучем тужбу?

Може, каже судија, ал` лажно сведочење је кривично дело. И ти и оба сведока би за то могли дебело да одговарате.

Повлачим тужбу, каже тужилац и окрене се ка твом прадеди. А овај га загрли. Изљубе се. Ту пред судијом Мартићем.

До краја живота су се пазили и живели у слози и љубави. К’о да ништа није било. Искрено су опростили један другом. Твој прадеда Жарко њему лаж и увреду части. А овај њему шамар и претњу шамарчином.

Даће Бог Свемилостиви да отац Јован и твој чика Таса пред својом савешћу и пред Богом живим признају да су сведочили лажно. А ми ћемо са радошћу да им се поклонимо и да целивамо деснице њихове. И тако одагнамо неслогу од нас. И да се сви вратимо у чаир стада Христовог. Свак на своје место. Ми у стадо а они да буду пастири добри који ће срце своје, сву љубав своју дати за духовну храну нашу. Јер пастир добри живот свој даје за овце.

И тако праштајући једни другима да се спасавамо.

И суд Божји сачекамо.

            А ти, благо твоме деди, учи се да прашташ. Свакодневно се Богу обраћамо да нам опрости дугове наше, обећавајући да ћемо и ми опраштати дужницима нашим. Зато праштај, рођени мој. Јер праштањем чуваш и спашаваш душу своју. Ал`, никад не заборави премудрост ону: Сине мој, ако би те кушали грешници не пристај!

   __________________

    1 И овај разговор је вођен с јесени 2008. године Господње, у време оно кад је безакоње ушло у поједине светиње. Кад су поједини јереји газили свето Предање, одлуке Сабора, Служебник... Кад су прогањани пастири добри а унапређивани најамници којима није стало до стада... Кад су смењивани вероучитељи који су трудољубљем својим написали стотине библиографских наслова, а част указивана чанколисцима... кад су поједини архијереји љубили скуте римском папи и од њега примали златно прстење, а архијереји који су стајали на бранику вере и отачества проглашавани за конзервативце због чега се тражила њихова лустрација... Кад су прогањани покајници и добротвори, а у прочеља призивани доушници и улизице... Кад су безумни реформисали Литургију, а смерни веровали да Литургија треба да реформише нас...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.