Зашто је тако неподношљиво тешко постало данас се молити? 

 У вечну муку сваки дан иде хиљаде хиљада људи

Ми сви као да желимо да љубимо Господа, али то нам је све некако „некада“. Ми сви желимо да се молимо Богу, али све време треба још нешто урадити. У стварности ми тражимо изговор, да би побегли од молитве и других трудова, који захтевају самоодбацивање, јер је то најтежи посао за нас. То је заиста борба, то је распеће. А како жалимо себе!

Какво је то већ нечувено херојство данас – распети се у молитви, каква реткост! Зашто је тако неподношљиво тешко постало данас се молити?

Јасно је зашто: овај свет је – стари мађионичар, он непрестано гледа у нашу душу нетремице, призива је хипнотичком силом, постојано је увлачећи у своју мрежу.

Види, чује све танке нити, које се повлаче из нашег срца; све те страсти, жеље, похоте, захтеве, привезаности – све те паукове нити, које се пружају до паукових ногу; и ми смо залепљено, све више се упетљавајући у његове омче и окове.

А паук плете омчу за омчом, манипулише тим нитима, иде око жртве, проверава, да ли су ослабеле узе, да ли се још жртва противи, и опет ставља нове омче и узе. Под „хипнозом“ света ми сами идемо полако у змијску пропаст. Велико је искуство код непријатеља – да одводи нас од Бога и од свега што је богоугодно.

Како се отргнути, где пронаћи у себи тај импулс, покушај – побећи од пропасти змијине? Како се не охладити сасвим, не изгубити последње остатке трезвености, не одати се помрачењу, раслабљујућем опијајућем деловању хипнозе, не поклекнути греховној сладости – одскочити од приближавајућег смртоносног укуса? И како брзо, нагло, са влашћу, долази та охладнелост, та животна нега, а за њом – лењива равнодушност, предавајуће раслабљење и тупо одебљање свих осећања и мисли!

Као да огромна змија леденим загрљајем лагано хвата у своје сурове прстене: извлачиш из тих смртоносних загрљаја ногу – они већ обухватају руку, истргнеш руку, већ су ти захваћена леђа, стално прилазећи твоме срцу: ево поред су већ и уста са смртоносним зубима...

И свуда уоколо, сви су – у тим страшним загрљајима; да ли се неко и бори? Највероватније, већ скоро сви људи послушно, са очима застакљеним од мађионичарских предлога, спуштају се, у неизбројивој гомили у огромна, разјапљена уста. Ако ко и схвати, отргне се, испусти крик, гомила га прогута и повуче за собом.

Понекад говоримо добре, правилне речи, као да све схватамо, хоћемо да се отргнемо, да побегнемо, али због нечега ми се исто крећемо у тој покорно покретној гомили, као и пре, сами себе увлачимо у та уста.

Чак се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним – ићи, ићи и пропасти у некакву таму испред нас, куда се ваљају сви који иду испред. А отргнути се, побећи са криком – то би већ било изазивајуће, нешто чудно, неприродно.

Најстрашније, најотровније – то је хипноза све масе, целог света, када хиљаде хиљада људи са непомућеним лицима клизају у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож, све добро и да се не треба бојати ичега.

И тако – сви, сви: без сваког страха, вез вапаја, без позива у помоћ. И како јако треба туговати о смрти која долази, о Страшном Суду, о томе, што је све-настављајућа трагедија око нас, што сва та маса гине, и гине страшно, ужасно, иде у пакао, у вечну муку сваки дан иде хиљаде хиљада људи.

А ми шта, сви се смешимо? Тражимо мир, покој овде?