Ових дана сам размишљао о томе како је велика трагедија која нас је снашла и која је довела до подела у нашој Цркви. Томе се радује само ђаво, човекоубица од искони, који је семе лажи мржње посејао међу нас, и, самим тим, бладодатне силе Цркве, тако потребне за свеопшти духовни препород, ставио у стање „замрзнутости“ из кога је питање када ћемо, и да ли ћемо икада, изаћи.

Повод је био чињеница да данас, више него икад, има могућности да се мисионари реч Божја; између осталог, и преко нових технологија. Наравно, то не значи да су те технологије замена за благодат Божју која делује кроз Свете Тајне и Свете Врлине, али свакако значи да би се све те технологије могле користити много боље и ефикасније у призивању људи да се замисле над собом и својом душом ако би све црквене снаге биле уједињене у том правцу.

ЧУДО НА АТОСУ И „СЛУЧАЈ ПЕРАНОВИЋ“

Такође, повод за моје маштарење је била информативна контрола у „мејнстрим“ медијима, која на све могуће начине има за циљ порицање хришћанских вредности у стварности. Један пример: недавно је био огроман пожар на Светој Гори, који је, на славу Божју, упркос немоћима људским у коначном исходишту зауставила Домостројитељка Атоса, Мајка Божја, учивнивши чудо – Њен Син је послао кишу, и пожар је стао. Томе су претходиле молитве и молебани монаха, пре свега Хиландараца.¹ Међутим, у нас се о пожару писало само кроз призму ватрогасних напора: о чуду ни речи. Али зато су се, поводом случаја свештеника Перановића, медији са ужасном, демонском злобом окомили на „попа убицу“, не дозвољавајући да се било каква могућност другачијег, умеренијег погледа на догађаје, појави међу нама, и, као и увек кад је тако нешто у питању, сугеришући да је хришћанска вера само лаж и лицемерје. Нека нико не схвати да сам Перановићев адвокат; моје је мишљење да је он, као својевремено војвода Ђујић, који је скинуо мантију кад је узео пушку да Србе брани од усташа, могао да „у цивилу“ води борбу против окова наркоманије – овако је мантија доведена у сумњу. Ипак, хајка је попримила невиђене размере, са једним циљем, који је изложио извесни Стојан Дрчелић у „Пресу“ од 15. августа 2012: “Није он само злостављао нечију децу, та су деца грађани и држављани ове земље. То што сада неки родитељи, једнако несрећни као и њихови потомци, понављају да је Перановићев концентрациони логор био последња нада није олакшавајућа него отежавајућа околност за државу. Била је дужна да штићенике брани и од њихових родитеља и од Перановића“. Да не заборавимо: СВИ НАРКОМАНИ који су ишли код Перановића знали су, после догађаја 2009, о МЕТОДАМА које се тамо примењују – и ишли су. Јер, пакао наркоманије је такав да им је изгледало лакше да оду тамо него да остају сами са својим паклом. Ови наркомани нису били мала деца, него пунолетници који су пристајали да буду на местима где је Перановић радио то што је радио.² Друго је питање – да ли је он требало то да ради као свештеник или, ако се за тај претешки пут определио, без мантије. Јер, канони изричито забрањују да свештеник било кога бије. Зато, по мом мишљењу, требало је ићи путем Момчила Ђујића: преузимаш одговорност, али без мантије. Но, моје мишљење је, и онда и сада, небитно. Десило се што се десило, у једној Србији која више није небеска, него је адска, и која тоне у апокалиптични глиб блуда, наркоманије, злочина сваке врсте, Србије у којој се новинари хране насловницама на којима пише да деца секу главе својим родитељима зато што им нису дали паре за дрогу.

ШТА НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО?

Нама је, у оваквим ситуацијама, којих ће бити све више, неопходно да се чује и друга страна, страна која разликује грех од грешника, страна која сведочи да је Христос Васкрсли свепобедна сила наших живота, страна која људима, макар и у овом мраку, нуди пламичак наде, кога нема без вере и љубави. Својевремено сам замислио један велики портал, који би ујединио све снаге православних у нас, па чак и обраћање које би им претходило:

„Драга браћо и сестре, православни хришћани Србије,

Најзад је дошло време да се сви окупимо на једном Интернет месту, да бисмо ово савремено средство општења престворили у средство које може бити корисно за душу. Што би рекао Свети владика Николај у „Жетвама Господњим“ – да можемо да разговарамо док још има времена, јер иде доба кад ће зликовци моћи да вичу, а браћа ће морати да шапућу. Циљ овог великог интернет саборовања јесте да се макар овако, „виртуелно“, нађемо да бисмо могли да:

- упознајемо једни друге и да се молимо једни за друге (наравно, не виртуелно, него у самој стварности): рецимо, неко је болестан или у невољи, па да име своје (или име свог ближњег), а онда се сви моле за њега или њу, а сви знамо да је Господ наш Исус Христос рекао да је молитва двоје или троје у име Његово оно на шта Он својом благодаћу одговара;

-разговарамо о различитим предметима духовног садржаја и размењујемо своја мишљења (наравно, на начин примерен православним хришћанима, без мржње и увреда, са смирењем и љубављу);

- обавештавамо једни друге о душекорисним збивањима у нашим срединама (каква су различита богослужења, духовна предавања и слично);

- сазнајемо шта се збива у нашој и другим помесним Цркавама;

- сазнајемо шта се збива у свету, али из перспективе наше православне вере;

- покрећемо различите акције, петиције и слично, поводом свега онога што се збива у нашој земљи, а тиче се живота православних хришћана (рецимо, поводом приказивања неког богохулног филма на телевизији, када можемо слати своје електронске петиције на одговарајуће адресе, са захтевом да се такве ствари забране);

- долазимо до душекорисног електронског материјала, размењујемо књиге и часописе који су нам потребни;

- организујемо разне врсте помоћи сиротињи и потребитима, којих је око нас све више и више;

- у току за то погодних годишњих доба, договарамо се да правимо мобе – да помажемо онима којима је помоћ потребна (рецимо, неком манастиру или неком хришћанину који гради кућу);

- размењујемо савете о васпитању деце и достављамо једни другима оно што је потребно и корисно у тој области.

Наравно да то није све: има још много ствари које се могу чинити у оквиру овог Инетернет сабрања. Основно начело кога се треба држати је, као и увек, корист по душу: Интернет је за многе и многе узрок губљења времена, а за нас треба да буде још једна од могућности задобијања вечности. Широм света живе православни Срби жељни да опште једни са другима и да помажу једни другима, без обзира колико се силе које нам не мисле добро труде да нас разједине и одвоје једне од других. Крајње је време да ту шансу искористимо!

Овај позив је, истовремено, и обраћање свим људима добре воље који би желели да нам се придруже у заједничком путу ка Истини, Која је Господ Исус Христос. Јер, једна од највећих опасности за савременог човека је да виртуелну, непостојећу стварност електронских медија узме као праву стварност, ону коју је Бог саздао, и у којој живимо, крећемо се и јесмо. Овде, на овом Интернет сабрању, до таквих замена неће долазити: трудићемо се да сведочимо живи живот – а то је живот духовни, припрема за живот вечни! Браћо и сестре, придружите се! Господе, благослови!“

ОДЕ САНАК ПУСТИ (БАР ЗА САДА)

Дакле, тако сам замишљао заједничко дело помоћу модерних технологија. Али, од тога ништа: једни се, на Интернету, „теше“ помоћу новотарских ружичастих снова; други читају „зилотске“ сајтове; режисер и сценариста првог Интернет преноса Савиндана, организованог на измаку 20. века, иду у Барајево... Снаге су се расуле, и свако „вуче“ на своју страну и иде својим путем. До када? То само Бог зна. Увек се сетим речи Господњих упућених Светом Петру – да је ђаво тражио да Христове следбенике решета као пшеницу. Ипак, ако бисмо се вратили Христу и Светосављу у пуноти његовог србског и хришћанског значења, нова чуда би била могућа. Између осталог, и на Интернету.

         ______________

          ¹Небо је донело спас

Током суботе на Светој Гори трајали су грозничави напори да се осигура одбрамбена линија и пресече пут пожару на траси старог шумског пута која се пружа од источне до западне обале полуострва дужином од око 30 км. У послу су учествовали грчки и српски ватрогасци (екипа од 50 људи из Србије приспела је у Хиландар претходног дана), припадници грчке војске, као и монаси и радници – дрвосече из Хиландара и осталих манастира са Свете Горе.

Док је хиландарски игуман са братством на самој линији одбране држао молебан за спас Свете Горе, високи ватрени стубови већ су се помаљали кроз густе крошње на удаљености од пар стотина метара. Све до вечери ватру су обуздавали авиони грчке противпожарне службе прецизним интервенцијама из ваздуха, док су се мешовите грчко-српске ватрогасне екипе на терену успешно трудиле да спрече прелазак пожара преко одбрамбене линије на положају удаљеном од манастира Хиландара само 1,5 км ваздушном линијом.

Са првим мраком авиони су били принуђени да се врате у базу, а битка на терену претворила се у неравноправан сукоб тридесетак ватрогасаца потпомогнугих са десетак возила и ватрене стихије. Кроз ваздух испуњен димом и прашином, снажно обасјан фаровима и ротационим светлима, назирале су се стотине варница које су прелетале на брањени део шуме претећи да пренесу пожар. Последњим атомима снаге монаси и манастирски радници поливали су падајуће угарке користећи флаше са водом за пиће. Борба која се одигравала на једном малом делу од око 500 метара одбрамбеног појаса у тим тренуцима деловала је пресудно, иако су исцрпљене учеснике очекивали још бескрајни километри пута дуж којих се ватрени појас још увек није био приближио линији одбране.

Негде око 22 сата и 50 минута кроз сав овај хаос полако су почеле да се пробијају капи дуго очекиване кише, а након само пар минута уследио је прави пљусак који је трајао следећих 40 минута. Иако су били свесни да киша доноси спас, ватрогасци су мирно посматрали задимљену шуму, ни тренутка не губећи присебност и опрез. Тек након пола сата постало је јасно да је битка против пожара практично добијена, иако је преостало још доста посла око проналажења и гашења заосталих жаришта. Наравно, ту је и замена „дресова“ српских и грчких ватрогасаца за успомену на ново другарство.

Стевица Трипковић

(архитекта, члан стручног савета за обнову Хиландара, дежурни инжењер у манастиру за време пожара)

http://blogs.svetosavlje.org/vesti/archives/16314

² „Прес“ је у својој кампањи поводом случаја Перановић отишао највише у слању прикривене безбожничке поруке. Наиме, у тексту „Ако те не убије доп, убиће те поп“, објављеном 15. августа 2012.донети су одломци књиге – исповести Николе Пјевића, „Страх“. Пјевић је шест месеци био у центру „Црна Река“, па описује своја искуства. У уводу за ову исповест, „Пресов“ новинар пише: “'Где нема бога (малим словом, као у стара добра Титова времена, нап. В. Д. ), све је дозвољено', написао је Достојевски. У Србији је, како нам је то показао случај оца Бранислава Перановића, који је брутално убио Небојшу Зарупца, ствар потпуно обрнута: где бога има, све је дозвољено“. Пјевић каже: “Знао сам да тамо бију ашовима ако не поштујеш правила; знао сам оно што сам читао на сајту и нешто по форумима/.../ Без обзира што је мој живот постао: паре, дилер, рађење – мени је то одговарало јер сам знао на чему сам и ништа ново није могло да ме изненади. Иако сам пет пуних месеци био стрејт (није узимао дрогу, нап. В. Д.), после 22 године свакаквих психоактивних супстанци, те ноћи сам схватио да сам се навикао и на ово с/.../ од живота. Иако сам рмбао послове које нисам знао да постоје, и поред атмосфере страха и неправде према многима, као мени у почетку, почео сам да уживам у животу. Све и скоро сви су ми постали драги./.../ Будио сам се радостан због још једног дана, пролеће је увелико већ улетело и шума је олистала (за бег идеално). Једино су ми недостајале девојке, односно жене. То ми је био поуздан знак да сам се повратио и залечио. Намерно кажем залечио јер ова болест је таква да када мислиш да си најсигурнији у себе – пууф, а ти опет у проблему/.../ Почео сам да осећам овај центар као свој дом./.../ Није било јурњаве за новцем; нисам јурио људе који ми дугују нити је мене неко гањао. Није било смарачине коју доноси гудра (дрога, нап. В.Д.), али је било страха, глади и неоправданих батина./.../ Још једанпут сам констатовао да све има своју цену у животу. Најважније је било да сам стрејт већ шест месеци.“ Када је у мају 2009.године Б92 објавила снимке туче наркомана лопатом, Пјевић се обрадовао: био је то крај центра и, како он каже, крај мучења. Кад се вратио кући, испало је овако – Пјевић је одмах позвао свог дилера дроге: “Нема мени спаса, помислио сам и одмах сам смислио оправдање да се урадим због претрпљеног малтретирања у задњих пола године. Мозак ми је говорио да се не дрогирам, али је душа желела“.