Као део овог народа и Цркве осећамо вапијућу потребу да кажемо људску реч о човеку који је у последње време у нашим медијима називан именима примереним жанру хорор-филмова. Да је брзина њиховог живота и природа посла учинила представнике тзв. седме силе превише суровим, неделикатним, па и безочним – у то смо се много пута уверили.

Речју су се далеко вештије, тактичније, трезвеније, блаже служили представници „Божје“ силе. Некада. Стиче се утисак да су неки од њих једва дочекали да се у бојењу у црно придруже преовлађујућем мњењу. Да подигну и баце на осумњиченог што већи камен. А ако би желели или имали макар мало воље да се боље упуте у ствар, онда би барем одмереније бирали речи или би поштовали закон о некоментарисању кривичног поступка у трајању.

Реакција неких представника Цркве личи на уобичајену реакцију било које световне институције која се, из ових или оних разлога, нађе на мети јавности, а састоји се од оправдавања и „прања руку“ уз оцрњивање онога коме је додељена улога „жртвеног јагњета“. А тежиште би са бриге о имиџу (привремена слика, углавном лажна) требало пребацити на бригу о икони (вечној, правој слици). Јер је једина инстанца којој ће Црква одговарати на крају крајева бити не некаква европска комисија, већ праведни Господ Бог Исус Христос.

Овим текстом смо хтели да придодамо по коју црту у изградњи оне вечне слике о свештенику, протојереју-ставрофору Браниславу Перановићу, упркос рогобатности и, по нашем мишљењу, дубокој неистинитости имиџа створеног у медијима.

Да нисмо познавали оца Бранислава, наш би живот сигурно био много сиромашнији, тужнији, блеђи, хладнији. И не само зато што је он увек био спреман да помогне, дâ савет ако може, саслуша, помоли се, пружи подршку, охрабри. Не чини ли то свако духовно лице? – рећи ћете.

Не. Главна ствар коју је отац Бранислав схватао је да највише учиш другог својим добрим примером, убедљивошћу свог живота у Христу, својом искреношћу и тежњом да не одступиш од Христовог пута. То је оно што су душе жедне живе вере препознавале у њему као право.

Отац Бранислав, његова попадија и читава његова породица учили су нас хришћанској гостопримљивости, несебичности – свако, знан или незнан, одувек је био отвореног срца дочекиван у његовом дому. Не мало пута, док су живели у скромним условима, њихова деца су уступала своје кревете гостима који би остали да преноће.

Отац Бранислав је увек био спреман да помогне истог часа када се укаже на проблем, чиме год да у датом тренутку располаже. Чак и ако то није било решење читавог проблема, тај покушај, помак, промена, па и на мали корак унапред, уливала је наду и указивала на моћ љубави.

Једна од најдрагоценијих ствари којој нас је учио својим примером јесте да не осуђујемо, не мрзимо оног ко нам причињава бол, клевеће нас, чини нам зло. Покушавао је, и успевао, Божјим начином да реши сваку злу усплахиреност у људском срцу, молитвом да врати мир и равнотежу.

Упорност и неодустајање у борби за победу добра – најчудеснија његова особина – особина је због које и страда. Отац Бранислав је један од ретких људи који има дар вере у људе. То је заиста чудесна, Божанска особина. Веровати у могућност промене набоље човека у кога више ни његови најближи – мајка, сестра, жена, они који поуздано знају за постојање и добрих особина код изгубљеног човека – не верују, јер је њихово искуство, пракса, живот, побио сваку, ма и најмању клицу могућности промене. Таквим изгубљеним људима, у које нико не верује, и који не верују сами у себе, који су постали крпе од људи без достојанства, поноса, стида, морала, истинских туга и радости – отац Бранислав је успевао да поврати клицу живота.

Да, отац Бранислав је заиста крив што није одустајао, што се борио до краја, што је понекад изузетно прибегавао и драстичној методи „суспендовања слободе“ робова који су одавно злоупотребили своју слободу. Али, верујемо да многи негдашњи робови те страшне страсти, бивши наркомани којима је помогао, могу посведочити да су у оцу Браниславу налазили Божјег човека и искреног пријатеља.

Пријатељи и духовна деца оца Бранислава

Фото:Printskrin-youtube