ОСВРТ НА ИЗЈАВУ МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА ДА ПАПА ПРЕ СРБИЈЕ ПРВО МОРА ДА ПОСЕТИ ЈАСЕНОВАЦ

Приче о доласку папе у Србију најчешће су окићене  „шаргарепом“ о тобожњој „користи“ коју би Србија имала од те посете. Кад ватиканском „шаргарепом“ Србе маме паписти, или политичари, то се може разумети. Али, кад то чине клирици СПЦ, једини закључак је да им је до Православља стало колико и до лањског снега (што је одлика екумениста).

Господ Исус Христос је рекао: „Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути?... Него иштите најпре Царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6:31,33). Искање Царства Божијега у контексту приче о позивању римског папе у Србију, јесте неодступно стајање у Истини Православља, што подразумева да се ватикански архијеретик најпре одрекне свих јереси које су Латини изумели од тренутка када су отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. У изјави митрополита загребачко-љубљанског Јована о томе нема ни једне једине речи. Његова изјава је такве природе да може многе увести у заблуду (јер одаје утисак храбрости и исправности). Одлазак папин у Јасеновац свакако јесте један од услова да би био позван у Србију, али није, дакле, једини да би му позив упутила СПЦ. Иначе, папин одлазак у  Јасеновац имао би смисла једино ако би био плод искреног покајања, у шта, убеђени смо, не верује ни један здравомислећи Србин.

За разлику од српских екумениста, који свет посматрају кроз наочаре марке „Евро“, патријарх Гаврило је, рецимо, сведочио да циљ Срба никада није био угодан живот и изобиље, него је то пут раних хришћана – страдање за Истину и Правду. Патријарх Гаврило је, док је чекао повратак у Београд (комунистичке власти га још нису желеле), у тешким материјалним условима послератног изгнанства, одбио материјалну помоћ папе Пија XII, Степинчевог духовног оца, рекавши да после папине подршке крволоку Павелићу, никад му не би отишао на ноге, ма какву помоћ да добије (дијаметрално супротно у односу на данашњу ситуацију где многи српски екуменисти живе на "јаслама" римокатоличке фондације Про Ориенте).

Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски су однос Срба према папи богословски утемељили – Свети Николај је рекао да богоодступничка Европа почива на папи и Лутеру (и да су усташе за своју ревност у злу „похвалу добиле из пакла и Рима“), док је отац Јустин истицао да су три највећа пада у историји – пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад римског папе (проглашавање себе за бога). Читава Римокатоличка „црква“ почива на догми о „назблудивости“ папе када говори „ex cathedra“, тј. као врховни учитељ вере (а тако говори увек). Одрицање папе од свих латинских јереси, довело би, дакле, до урушавања читаве папистичке организације. Зато је илузорно веровати да ће папа у посету Србији  бити икада позван од стране СПЦ на темељу своје, евентуалне, православности. Ако врх СПЦ упути званичан позив папи, то ће бити на темељу већ успостављене екуменистичко-новотарске окупације СПЦ и признавања папе за "намјесника Кристовог", "главе Бискупскога збора", "пастира опће Цркве" и "врховног пастира Цркве" (неки од назива које за папску службу користи Законик канонског права Римокатоличке "цркве"). Тај чин би за последицу имао небивали раскол у Српској Цркви, који се, по нашем мишљењу, никада не би зацелио. Овај разлог за екуменистичко-новотарске окупаторе, као кваритеље Вере, рушитеље црквеног поретка и расколоизазиваче, није и неће бити „сила која задржава“.

„Онај који сад задржава“ (ср. 2.Сол.2,7) јесте Живи Бог у Кога православни треба једино да се уздају (дакле, ни у каквог човека, јер "проклет да је човек који се узда у човека" (Јер. 17,5)). Њему нека је слава свагда, сада, увек и у векове векова. Амин.