Навршило се двадесет година од изласка енциклопедије српства, књиге Catena mundi Предрага Драгића Кијука

Ове, 2012. године, навршило се двадесет година од изласка из штампе, у издању „Ибарских новости“ из Краљева и Матице исељеника из Београда, једне од најзначајнијих српских књига двадесетог века: реч је о књизи „Catena mundi“ („Вериге света“, како су италијански хуманисти звали Балкан), коју је приредио и свим својим бићем породио велики Србин наших дана, новопрестављени Предраг Р. Драгић Кијук.

Она је представљена у свечаној сали Скупштине града Београда јуна месеца 1992, пред око две стотине угледних званица. Књига је изашла у 3000 примерака, и убрзо је била разграбљена (пре прве јавне претплате продато је 2000 примерака)! У време кад се појавила, српство је, с оне стране Саве и Дрине, крварило борећи се за биолошки и духовни опстанак. У време кад о њој пишемо, српство са обе стране Саве и Дрине и даље се бори за биолошки и духовни опстанак (од пописа 2002.до данас мање нас је, у Србији, за 400 хиљада; империјални јуриш на српски идентитет, који изводе, на домаћем терену, добро плаћени другосрбијански преторијанци, и даље траје)... Дошло је време за, ако Бог да, друго издање ове књиге. Ако га, наравно, будемо достојни. Јер друго издање треба заслужити, макар стотим делом оне љубави и труда које је Кијук уложио у њено настајање.

„Катена“ је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. Од идеје до остварења, како каже у уводнику за специјални додатак „Ибарских новости“ посвећен овом зборнику, протекло је две године. Уводничар вели да је у питању „отворена књига-аманет – хроника свим будућим Србима“. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“. Кад се мало размисли, она је прави ковчег драгоцености, као оне таблице које се, повремено, са наше планете шаљу у космос, да би са њих, неко тамо, могао да прочита ко су становници Земље. У „Катени“ пише ко смо, шта смо, одакле смо, и куда идемо. Да је, дакле, прелистамо, загледани у светлост њених страница.

Питања у „Катени“

Спремајући позив на претплату за „књигу савести и српску хронику на „светским веригама““, Кијук је читаоцима интересовање за ову духовно-историјску енциклопедију нашег сопства будио     објашњавајући им да их у делу чекају одговори на следећа питања: „Шта је истина о Србима који су пре десет векова населили Италију? Шта је истина о Словенима на Медитерану? Ко је и када поделио Србе и Хрвате? Ко је творац југословенске идеје? Да ли су Хрвати конвертити? Да ли Америка има комплекс старе Европе?

Зашто Албанци крију истину о својој правој постојбини? Зашто историја прећуткује српску државу у Тесалији и Србе на Пелопонезу? Где све живе Срби према старим картама? Где су све у 17. веку насељени Срби у Словенији? Шта Ватикан планира са светом? Ко прећуткује да је винчанско писмо најстарије писмо на свету? Да ли ће се створити нова Алпе-Адриа-Немачка? Зашто карте називају Босну и Херцеговину војводством Светог Саве? Где је сакривена архива о маскру над Србима? Шта је истина о повијесном праву Хрвата? Ко су и шта су уствари били официри НДХ? Да ли је остварива идеја подунавске федерације? Зашто је барон Саркотић почетак успона НДХ? Где су дечија стратишта у „Светој Хрватској“? Шта је истина о Србима у Хабзбуршкој монархији? Ко је одговоран за поделу Српске Цркве? Да ли су усташе порушиле 500 или више српских цркава?

Зашто Римокатоличка црква крије истину о конкодрату са Хитлером? Где је археолошко благо Старчева, Винче, Бањице? Је ли Балкан колевка светске цивлизације? Шта су Срби дали медитеранској култури? Откуд српски кнезови на острву Самос? Када је српски историчар написао прву хравтску историју? Зашто НДХ и ХДЗ имају сличне планове? Чему нас уче Кватерник, Старчевић и Павелић? Како су нестали Срби католици? Ко је федерализовао Другу Југославију? Да ли се судбина Србије кроји за столом великих сила?“

По Кијуку, ово је „прва јединствена историја о феномену и судбини Срба, објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивлизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“; она „први пут код нас проговара о разлозима лажне историографије Словена и Срба и плановима католичке идеологије“ и „једина се до сада усуђује да понуди одговоре на сва, за Србе, трагична питања – и помаже вам да разликујете наметнуту улогу таоца од праве истине“...

То је, истовремено, и „прва књига о српским заблудама, истинама, вековним стрдањима и наметнутим политикама“, без које се, по Кијуку, остаје у „пакленом резервату антисловенске идеологије“, а са којом се сазнаје да наша „скривене културна историја незауставиво отвара врата 21. века“. Она се бавила и судбином Србије и Југославије, сведочила о тобожњем „хегемонистичком греху Срба“ и, како рече њен аутор, о „сатанизовању народа који је „југословенску идеју“ платио крвљу“. По Кијуку, књига „Катена мунди“ је кадра да замени читаве библиотеке, јер помаже нашој деци да се суоче са „достојанством истине“. Она је по први пут објавила карте које сведоче о распрострањености српског народа, његове Цркве и државе, као и о прапостојбини Албанаца.

О текстовима зборника

Књига је ризница изузетних, и у време оно, а и данас, често прикривених текстова о историјској судбини Срба. Она се бавила скривеном историјом древног српства и Словенства, у текстовима попут оног М. Гимбутаса о винчанском, као најстаријем, писму, или оном, В. Рудељева, о историји етничког имена Срба и Хрвата. Радивоје Пешић бавио се аутохтоношћу Словена на Балкану, а Србољуб Живановић археолошким доказима словених древности на овом просторуТу су били и прилози Црњанског и Петровића о нашим топонимима у Енглеској, који потичу из древности српско-келтске (о чему ће, касније, Ранка Куић објавити сјајну књигу „Црвено и златно“).

Да, Кијук је, као и Владика Николај, знао да смо древног порекла; недавно је руски генетичар Кљосов, моделом праћења једног генетског маркера, показао да сви Индоевропљани потичу са Балкана, са територије данашње Србије, укључујући и Стару Србију –Космет и Македонију (а теза о Србима на Пелопонезу, истакнута у „Катени“, доказана је, поново, књигом, изашлом и код нас, Грка Димитрија Петаласа, који даје речи словенског порекла у свом пелопонеском завичају, и тврди да је тамошње становништво словенског порекла, што грчка држава од 19. века систематски пориче, мењајући топониме, хидрониме и грцизирајући имена.)

„Катена“ се, такође, бавила, и то више него озбиљно, ставовима наших непријатеља према српском националном питању: Кијук је објавио и Кватерников текст о Хрватима, текст Анте Павелића о конвертитском народу, створеном од Ватикана и Беча, коме је припадао, као и најважније ставове Анте Старчевића. У књизи је и незаобилазан текст Артура Еванса о Србима, Хрватима и европској политици, као и текстови епископа Никодима Милаша, Јована Олбине, Симе Симића и других о прекрштавању српског народа (ту је и студија Луја Бакотића о Србима католицима, којих дана свише нема – сви су, преко папистичке политике, похрваћени).

Незаобилазне су анализе порекла Албанаца из пера Хрвата Шуфлаја и чланак Владана Ђорђевића о албанском питању и односу европских сила према њему. Велики део књиге бавио се средиштем „хришћанства без Христа“, Ватиканом, и његовом србоубилачком политиком, као и најбоље чуваном тајном Ватикана, Независном Државом Хрватском и њеним ишчадијем, Јасеновцем и другим логорима и јамама којима се, по ко зна који пут, доказивало да је у праву био Достојевсков кнез Мишкин када је рекао да је римокатолицизам гори од атеизма јер намеће изопачени Христов лик. Срби у Словенији, Срби у Хрватској, Срби у Босни и Херцеговини, Срби у Војводини и на Косову и у Метохији, Срби у Македонији – све је то била тема „Катене“. Наравно, Кијук је желео да осветли и злочиначку политику Комунистичке партије према српству – објавио је низ огледа на ту тему, међу којима се истицао текст Косте Чавошког о КПЈ и српском питању.

Аутора у књизи има преко 260!

Рецепција српске енциклопедије

Кијукова књига била је топло поздрављена од низа значајних имена српске културе. На београдском представљању „Катене“,наш познати историчар Реља Новаковић је рекао: „Листајући и прочитавајући садржај и текстове у мени је све више сазревало осећање да је Предраг Драгић овим својим делом, како би један римски песник рекао, подигао споменик трајнији од туча и узвишенији од пирамида/.../, а такви споменици не припадају само творцима, већ постају и остају заједничка творевина.

Предраг Драгић је то сигурно и желео. /.../ Надамо се да ће плодоносна зрна из којих је саткан садржај овог уистину јединственог дела доспети и на мржњом затрована поља и утрине европских и ваневропских насилника којима више ништа није свето осим своје силе и насиља којима би да затру све и сва што им се супротставља. /.../ Треба очекивати да ће ова дивна књига бити и подсетник и уџбеник, али и подстицај за даља доказивања о себи и својим правима стицаним ни брзо ни лако.“ Зоран Глушчевић је истакао да ће „Катена“ „на светскоисторијском плану помоћи освешћивању нашег националног бића и хабитуса.

Учиниће крај илузијама о хришћанској хуманистичкој Европи, показаће да се историјска пријатељства не граде на сентименту и на некој духовној привлачности, него на голом суровом политичком интересу, да смо ми наивно, сва нужна, ратом изазвана савезништва, прогласили за сентиментална пријатељства, па се сад чудимо како нас ти, некада сентиментални пријатељи, којима смо пре него сами себи подизали споменике, сада гађају у срце, призивајући баук светско-хушкачке ратно-фашистичке и јако прикривене инвазије на нашу земљу и на наш народ. /.../ Српска влада би морала да откупи ову књигу, да је фотокопира, и да је на хиљаде страна и у хиљаде руку пошаље, јер је то незаобилазно оружје за оријентацију, за прибирање и интеграцију народног духа /.../“

Познати историчар уметности и кустос Музеја СПЦ, Слободан Милеуснић, нагласио је да је мало зборника у нас који су са таквом озбиљношћу, објективношћу и научном ширином приказали реалност трагичне, али и узвишене, српске егзистенције. Слободан Ракитић је истакао: „Катена Мунди је књига истине, књига савести, али и књига о континуитету страдања. У том светлу садашња страдања српског народа указују нам се као казна за заборав страдања и понижења у прошлости на који Катена Мунди покушава да нас опомене./.../Оно што у сретним земљама раде читави институти, академије наука, екипе стручњака, то је овде остварено фантастичним трудом појединца, господина Предрага Драгића Кијука. И заиста, ја му кажем хвала“.

А у предвечерје бомбардовања Србије 1999, мр Маријана Матовић, библиотекарка из Чачка, објављује („Чачански глас“, 5. март 1999.): „Јединствена српска хроника, чије је странице написала интелектуална елита, документ је непроцењиве вредности и за научног радника и за сваког образованог грађанина и надилази својства „обичног“ зборника. Неумољивим фактима она доказује европски значај једног самосвојног народа кога је ветар вазда шибао, али никада није повио.“ Маријана Матовић је уочила да нам зборник помаже да уочимо и разлоге због којих се злокобна сенка над Србе надвила и на прагу 21. века.

Кијукови разлози

Говорећи о зборнику на представљању у Београду, Кијук је истакао: „У свим епохама где је цивилизација уплашена сопственом цивилизованошћу посезала за варварством, српски народ је плаћао своје културно и геополитичко предодређење као народ Истока на Западу, односно Запада на Истоку“. Тада је и изнео аксиолошке претпоставке свог рада, рекавши: „Дао сам, као приређивач ове књиге, хуманистичком идеалу предност над политичким прагматизмом било ког порекла“.

На представљању књиге у Краљеву, у септембру 1992, Кијук је истакао да му је један од циљева био да се позабави феноменом римокатоличког тоталитаризма, указујући на важне константе историје: „Прво, да Римска црква јесте политичка институција и, друго, да увек постоји интересовање папистичке цркве за заузимање балканског простора кога она увек третира као део католичке провинције“... И додао је: „Ова књига је глас разума, али је питање домета тог гласа врло проблематично. Колико вреди нудити тај глас свету који је осудио сваки хуманистички идеал, свету који личи на шпијунски зверињак и хришћанском свету који је свој еволутивни пут потврдио логорским двадесетим веком?“ Па ипак, био је уверен да има смисла правити књиге каква је „Катена“: „Ако глас разума не може да мења политичку савест, може и мора да престане да саучествује у злочину“, додао је.

Кијук је био велики Србин, Европљанин и хришћански човек који ће дух свој предати Богу на дан Часних верига Светог апостола Петра 2012,дан када су, у старини, Срби имали обичај да се хватају за усијане вериге на свом огњишту, и није их пекло, по благослову Божјем. То им је, уз некварење богојављенске водице, био поуздан материјални знак да је њихова вера Богом откривена, и да за њу вреди живети и умирати...

Кијукове „Вериге“ су нама, данас и овде, један од доказа да за ту веру, са том надом, и у тој љубави, вреди живети, умирати и васкрсавати, јер је Христос на њој засновао постојање света и човечанства.

О Преображењу 2012.

Извор: “Двери“