Као што је некад било Срба католика (пун Дубровник), које су Беч и Ватикан кроатизовали, да би, како рече Никола Жутић, створили „такозване Хрвате“, тако је, пре Другог светског рата углавном, било искрених Хрвата југословенске оријентације, који су веровали у могућност заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Њих је било мало, али било их је, чак и међу хрватском интелигенцијом (о Ники Бартуловићу, кога су комунисти убили, три тома је приредио већ поменути Никола Жутић).

Један од таквих, југословенски оријентисаних Хрвата, био је и књижевник Ђуро Виловић, некад римокатолички свештеник, који се разочарао и напустио дружину језуитских погледа и метода рада. За време Другог светског рата, управо захваљујући својој доследној југословенској оријентацији, Виловић се придружио Југословенској војсци, легалној оружаној сили Краљевине Југославије, на чијем челу је стајао ђенерал Михаиловић. Он се међу борцима ђенераловим нашао и бежећи од сигурне смрти од усташке руке; јер, усташе су знале да није са њима, па су настојале да га убију. Док није дошао на слободну територију, Виловић је скупио велики материјал о учешћу папиних клерика у редовима Павелићевих монструма, од чега ја начинио књигу „Крвава црква“, претходницу „Магнум Кримена“ Виктора Новака. Ово значајно дело је приредио и предговором снабдео наш угледни историчар, Вељко Ђурић Мишина, објавивши га недавно у Београду. (Иначе, после Другог светског рата, Виловић је, као „четник“, робијао под Титовом влашћу.)

 За посетиоце „Борбе за веру“ решили смо да ову значајну књигу фељтонизујемо (објавићемо је у наредним данима) – тек да се зна зашто, између осталог, папа не сме да дође у посету СПЦ, и зашто има тако много фратара и жупника какав је „премудри“ Разум, порицатељ усташког геноцида над Србима.

Уредништво

 На фотографији у наслову: Папски легат (у белом), Надбискуп Степинац, Анте Павелић (у усташкој униформи) и његова жена, на отварању дечјег дома у Тушканцу.

 +++

ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

И У ПОКОЉИМА СРБА

 I СВИ СУ СЕ ИЗНЕНАДИЛИ

 Још у првим данима распада многоструко издане Југославије и већ из прве вести о широком, свирепом клању Срба по теренима у Јудиној Хрватској, чуло се од неука и од школована, од мушке и женске, повик изненађења:

– Ово су учинили попови и фратри!

То је сазнање бивало јасније, а изражај тога сазнања чешћи и гласнији, трајно у порасту, и увек и размеру и у истој временској брзини у којој стадоше да се слажу по земљи и испод земље на стотине хиљада српских мученика свих полова и доби по разбојишту, што се у пунини парадокса називало Независна  Држава  Хрватска (кратица је НДХ. Тај ћу монструм, па и цитатима и документима означивати његовом кроатицом, да би му се скратио и смекшао монструзитет), а у стварности ни независна држава, па чак ни хрватска.

Сазнање о деловању хрватских попова и фратара наметало се свима и свакоме. Сваки су га дан доносиле и разносиле премноге чињенице. Држање, изјаве целокупног хрватског католичког клера: вишег и нижег, манастирског и световног, па црквених религиозних организација и удружења, усташке цркве као целине, документарно су прикричавале и утврђивале:

   – Ово су учинили попови и фратри!

   Било је белодано да је то сазнање било и изненађење. Изненадила су се, у малој мери, и сама духовна  стада тих попова и фратара. До овога им часа није било у толикој мери озбиљно ни оно, што су њихови духовни пастири мислили ни оно, што су они говорили по црквама и друштвеним просторијама кад су их расправљали против Југославије, Срба и Београда. Још су мање очекивали да ће они који су с онако тешким и забринутим грмљавинама у гласу учили малене и одрасле: Не убиј! Љуби ближњега, па и непријатеља! – организовати, наређивати, надзирати и сами проводити убијање, у масама, потпуно мирних и потпуно невиних људи.

Изненадили су се и неки припадници истог страначког покрета који су с тим истим поповима и фратрима пливали истом страначком струјом, ковитлали се истим бујицама и вировима распламсале мржње. Остадоше изненађени и они, који су стајали по страни од дивљења „хрватског н а р о д н о г покрета“, па га чак и посматрали критички. Сувишно је да се напомене колико су остали изненађени Срби које су зверски мучили, клали, пљачкали управо они који  су у двама последњим изборима, макар парадоксно, али јавно и у стотинама хиљада гласова, г л а с а л и  з а ј е д н о с а о в и м Х р в а т и м а (изузев искључене из хрватског народа, ретке изнимке, беле вране, Хрвате југословенске националности) за х р в а т с к о г  в о ђ у  др В л а т к а М а ч к а, тражећи у Југославији слободу, грађанска права и пуно задовољење и смирење Хрвата.

Овде и у овом часу јавно исповедам да сам и сам био згранут и скамењен од изненађења. Изненадио сам се па макар, услед стицаја разних околности, никоме у Југославији није католичка црква била мањом тајном него мени. Од првог разреда гимназије до завршене теологије откривале су ми се разне тајне католичких доктрина и црквене праксе. С довољно разумевања, верујем, упознао сам све њене доктрине и дисциплине. Упознао сам њен богати арсенал средстава, прикупљан вековима, којима се влада над људским душама, а на завидну корист цркве. Упознао сам стварност, праксу и живот те цркве на терену, у осамнаест месеци, што сам водио паству на великом простору жупе у омишкој Рогозници. Осамнаест месеци, признајем, није велико време. Али опет не мора свако да испије буре сирћета, па да тек онда сазна да је у бурету – сирће. Поготово кад је сирће много оштро и много кисело. И онда оно: бијаше некад неки Јона, који је три дана провео у утроби кита, а из утробе узашао као Јона а не као каша китове пробаве. Нађе се тако понеки Јона...

Осамнаест месеци није велико време, али ми је било довољно да, уз све раније, осетим се играчем у великом лукративном мађионичарском театру а обилним репертоаром од Лакрђије до језиве игре костура. Презрео сам театар и у себи мађионичарског играча, па сам и побегао и од театра и од играча као и од мађионичарског богатства с трајним масним перспективама на бази омађијане публике. Осетио сам се ослобођеним, у свести и савести спасеним – као поновни студент, па макар и ратни студент (1915).

На души сам носио гомилу сазнања, па више од потребе олакшања него планског рада на демасковању оног немилог театра, што се другачије зове католичком црквом, стао сам да говорим и пишем. Говорио сам свакоме ко је хтео да ме слуша. а нашао сам и одвише мало заинтересоване публике. Рекоше ми да болујем од фиксације или маније гоњења. Писао сам само онако како се о овој теми могло да пише у овој бившој, у оној првој Југославији, која је претила оштрим казнама ко распирује верску и племенску мржњу, а никад није погодила оне праве. Писао сам у форми романа, новеле и историско-културног есеја. Године 1923. пустио сам роман „Међумурје, исповјест једног сутона“, 1931. роман „Мајстор душа“, 1938. „Звоно је оплакало дјевицу...“ с поднасловом „Роман барјака рајске дјеве, краљице Хрвата“, а објавио сам, за скидање маске с оног театра, карактеристичне и релевантне студије о Ритеру Витезовићу, Андрији Палмовићу, Анти Ковачићу, Вјекославу Карасу и тако даље. Довољно сам написао да се осетим потпуно сам и да ме омађијани пук осети потпуно својим непријатељем и да ми се затворе сва врата у Загребу и у Београду. 3агреб је бранио од мене свој тврди шанац у борби против Београда – католичку цркву. Београд није хтео да са мном има никаква посла, да се не би замерио Загребу, с којим је трајно и упорно жудио братски споразум. На тај начин остаде у рукопису доста мојих књига новела и романа с овог сектора мојих проживљавања. Да су сви ти рукописи претворени у књиге и да су им били отворени путеви до публике, вероватно би изненађење над подвизима католичке цркве у усташкој Хрватској било мање и разумљивије, али још увек големо, а и моје је било големо.

Познам довољно историју католичке цркве. Одатле сам знао да та црква није ни много ни никад зазирала ни од пролевања крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи, да је свака, богомоља онеспособљена за службу божју, ако у њој уследи излив, па таман и једне капље, sangrini nel seminis hunranad (крви или семена човекова). Таква се црква мора поновним нарочитим ритусом приредити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свећеника месарског сина, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског пролевања животињске крви.

Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је католички доктрина о јединоспасавајућој цркви, па заповед и пракса: Nula ignuncunicatio cum nihidelibus et schiymaticus (Никаквог додира с неверницима и шизматицима!) довела до великих клања и пролевања крви. Два су таква најпопуларнија случаја: ш п а н с к а  и н к в и з и ц и ј а  и  Б а р т о л о м е ј с к а  н о ћ, довољни испитана и документована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црква у ова два случаја, па и у свима другима да п р и к р и ј е своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, деце истог и заједничког оца небескога па макар и својих непријатеља, па да п о д м е т н е некога другога, да за њена дела одговара. У оба поменута случаја подметнула је – државну власт.

То сам знао. Иако сам то знао, нашао сам се изненађеним у крвавим и другим многим злочинима хрватских попова и фратара у усташком времену и на усташком простору САМО У ТОМЕ, ШТО ТА УСТАШКА ЦРКВА НИЈЕ БИЛА ДОВОЉНО ОПРЕЗНА, МУДРА И ЛУКАВА ДА ОДГОВОРНОСТ ПРЕБАЦИ НА ДРУГОГА. САМА ЈЕ БЕЗ ИКАКВЕ СУЗДРЖЉИВОСТИ И ОПРЕЗА СРНУЛА У ПРОЛЕВАЊЕ КРВИ СВОЈИМ РУКАМА И НЕПОСРЕДНО. То је, ето, било моје једино, али и големо изненађење.

Осташе, очито, изненађени неки од оних који су се с хрватским поповима и фратрима плели као присташе, као паства или као страначки другови. О њихову изненађењу немам друго што да кажем, него само да подвучем, да су се осетили на ивици провалије доведени и заведени од хрватских попова и фратара, од надбискупа, бискупа, од свих религиозних и верских организација. И они изненађени јаукнуше:

– Ово су учинили попови и фратри!

Изненађење самих хрватских посматрача збивања у Југославији може да буде више разумљиво него оправдано. Они су пропустили да уоче чињеницу, да се хрватски католички клер, након многих векова, управ у Југославији нашао по први пут изван граница неке строго католичке државе, упућен да живи с већином иновераца, од којих га не дели ни раса, ни крв ни језик ни сам терен на коме живи, него, једино и искључиво – црква.

Тај је клер одмах и у првом моменту био бар у својим врховима или сам по себи свестан или по надлежној поуци поучен и упућен, какво становиште може да заузме католичка црква у новој ситуацији. Ко позна католицизам, католички менталитет и односе, томе то једино могуће становиште није с м е л о да буде – тајна. Напротив, то једино могуће становиште требало је да буде кључ и објашњење: ЗАШТО ЈЕ ХРВАТСКИ КАТОЛИЧКИ КЛЕР НЕПОМИРЉИВО МРЗИО ЈУГОСЛАВИЈУ, ПА ЈЕ СВОМ СИЛОМ СВОЈЕ ЛОГИКЕ И ИНТЕРЕСА МОРАО МРЗИТИ И ПОБИЈАТИ. ЗАШТО ЈЕ КОНАЧНО РАДИО И МОРАО РАДИТИ НА ЊЕНОМ РАСПАДУ И НА ЊЕНОЈ ПРОПАСТИ. ХРВАТСКИ ЈЕ КАТОЛИЧКИ КЛЕР БИО, ОСТАО И ВЕЧНО ЋЕ ОСТАТИ ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1 ЈУГОСЛАВИЈИ КАО И СВАКОЈ ДРУГОЈ ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ, У КОЈОЈ ГА СЕ ПОСТАВИ ДА ЖИВИ С ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА, па и кад не би били у осетљивој већини, али ипак у осетљивој снази, а којом би та државна заједница рачунала и морала рачунати. Индиферентно и која и каква би то могла бити државна заједница. Таман и сама НДХ.

Разлози су ови.

Католичка се црква ничега више не боји, од ничега више не преза него од в е р с к о г  и н д и ф е р е н т и з м а. Њу не плаши ни прогон ни мучеништво, јер и једно и друго уз лоше стране доноси и друге добре. У прогонима, па и у самом мучеништву, католички клер, па и црква, постаје централном тачком пажње и у интереса својих верника. Свећеници носе главне улоге, постају јунаци дана, а верници их воле, и награђују свакаквим наградама, обасипљу признањима и поклонима за овај и онај свет. Оне се награде онога света већају по олтарима и црквеним зидовима, да би одатле морално даље вукле и доносиле, а оне се награде верника од овога света преносе у хамбаре и у ризнице приватних настанби свећеничких лица и колективних економија, фондова и црквених ризница.

Прогони и мучеништва нису никад пожељна са стране католичке цркве и клера, јер иако у себи уветују много течевина за овај и за онај свет, уветују и један огроман ризик за телесни интегритет и миран, обилан живот појединаца, што за њих значи врло много упркос упорне декламације: Краљевство наше није од овога света!

ИНДИФЕРЕНТИЗАМ је оно верско стање у којем се верници и н д и ф е р е н т н о односе према својој цркви, према њеним организацијама и према свећеницима световног и манастирског реда. Коначно и према свим црквеним заповедима и прописима. У том стању, цркве остају празне, напуштене, непривлачиве, а свећеници, па били ма колико млади, лепи и учени остају као давно виђене и нимало више занимљиве слике и кипови по празним црквама, у које се више нико не навраћа. То је за католичку цркву и за хрватски католички клер оно пропадно стање, оно најгоре од свих несрећа и недаћа, што могу да се следну на њих. По њему они постају нетражени, неважни, сувишни, чак и непожељни. Невредни за вернике у толикој мери, у коликој су невредно давно оглодане кости пред псећом губицом и пред псећим зубима. У празне цркве не нагрћу верници и не пуне милостињом многобројне црквене шкрабице. Изостале лемозине. Не уплаћују се динари за мисне интенције, а за мису свећеник узима толико, колико се сматра да је довољно за дневно уздржавање. Пракса и правило о тој цени свете мисе гласи: misa pro minsa (да буде цена мисе једнака трошку за исхрану). У стању верског индиферентизма нити се верници брину нити стрепе да редовито полажу своје дажбине и полагања својој цркви: б и р, л у к н о, р е д в и н у. У том је стању с дана на дан све више угрожена ш т о л а р и н а (то су црквене таксе за обављене обреде), јер је верницима врло мало стало да се над њима врше црквени обреди. Чак им није много стало ни до тога да ли ће њихово венчање обавити католички или иноверни свећеник или цивилни неки законски функционер. И то може да индиферентном вернику буде индиферентно, али то не може и не сме да буде индиферентно католичкој цркви ни католичком свећенику. У самом случају, кад његов индиферентни верник не затражи од њега да га венча, католички свећеник губи ш т о л а р и н у, али губи и вернике венчане у иноверској цркви. Ствар се тешко погоршава на рачуну католичке пасиве с децом тих верских индиферентиста. Поред свих тих пасива најтежа је она ставка у њима по којој је и католичка црква и њен свећеник сувишан, непотребан, па и непожељан.

Те су слабо завидне и премало утешне перспективе верског индиферентизма стајале пред очима католичкој цркви и Хрватској и хрватском клеру у Југославији. Рачунали су, и морали су рачунати математском сигурношћу да ће их то, прописано стање или мало пре или мало касније да стигне и да их заледи, остане ли Југославија као заједничка држава Хрвата и Срба. А кад је то стање или мало раније или мало касније морало да дође, онда је католичка црква у Хрватској и хрватски клер у Југославији учинио све и сва, што је било до њега, да пре у распаду утоне Југославија, него њих у њој замрзне верски индиферентизам.

Хрватски клер је рачунао, и не без логике, овако: Спор између Хрвата и Срба постоји. Он је стар и почео је давно. Колико је и какав је удио хрватског клера у том спору, овај час није важно колико је јасно да је тај удио очит већ по томе, што је тај спор првенствено верског карактера. Католичка наука о јединоспасавајућој цркви играла је приличну улогу, а клер, који је том научавао и примењивао, учинио је своју у том спору међу својом паством. Околност, што са извесне политичке групе и странке, а највише франковци пре првог светског рата па Радићева Републиканска хрватска сељачка странка иза рата тај спор прихватиле и на њему даље градиле, није много олакотна околност за хрватски клер. У њему су само два бискупа настојала да тај спор реше путем толеранције, широкогрудости и искреног патриотизма: бискуп у Ђакову Штросмајер и бискуп у Котору Учелини. Било је, а можда и данас има неко ко мисли, да је могуће Штросмајер-Учелинијева солуција у овом спору. Кад се та солуција раствори анализом, онда се види да није потпуна ни за обе стране једнако корисна.

Она државној заједници Срба и Хрвата, односно католика и православних, не гарантује и не може гарантовати ништа више него гарантује сама личност клерика који ту солуцију носи и примењује. Недавна историја то и утврђује: након Штросмајера дошао је у Ђаково за бискупа бедни Крапац, а након Учелинија дошао је у Котор за бискупа тешко деформисани његов двојенац Павао Буторац. Буторац је школски примјер неефикасности Штросмајер-Учелнијеве солуције љубави, трпељивости и патриотизма. Познати су његови говори и апели по Загребу о Боки Которској као о угроженој хрватској периферији кад није ушла у бановину Хрватску, па његово деловање по Боки Которској, где му је успело да поруши цело Учелинијево здање и збрише сваки дан његове ширине, љубави и братства између Срба и Хрвата у оним крајевима. За другу страну – католичку цркву и њен хрватски клер, та је солуција неприхваћена а у личности Штросмајера, а напосе Учелинија и – прогоњена. Сматрало се да је у сукобу с католичким начелима. Поред идеолошке опреке та солуција укључује и извесно подређивање у неким интересима што их не предводи црква и њени главари него патриотизам и његови циљеви. Дакле угрожава првенство. Осим тога дела љубави, дела братства и трпељивости су дуга, дискретна и не подносе велике рекламе.

Католичка црква у Хрватској и хрватски клер у Југославији одбацио је радикално Штросмајер-Учелинијеву солуцију и прибегао оној старој: распаљивању спора до пароксизма. У распаљивању најпре је себи прибавио ореолу радикалних хрватских патриота и завео у блудњу своје масе и онако патриотизмом запаљене. У том распаљивању спора до врхунца набрао доста материјалних добара, јер су цркве биле стално пуне, те пуне цркве редовито пуне и милостињске шкрабице и све остале жупице за прилив ситниша, који стављен на гомилу броји као тешко велика свота. Клер постаје јунак дана и вођа. Клер окупља, води и постаје првак у хрватском друштву, па и у усташкој држави, што ју је заснивао и остварио.

Понављам: половицу католичке цркве у Хрватској и њена клера, ствар се поставља овако: спор између Хрвата и Срба постоји, развија се и иде свом врхунцу. Спор се једног дана мора решити, јер вечно не траје ништа, па неће трајати ни тај спор. Остану ли Хрвати са Србима дуго у једној држави, спор ће додијати и једним и другима. Чим спор додије обојици, тражиће се решење па макар наком више неуспелих експеримената, наћи се један успех. То је математски сигурно. Не може се вечно живети у борби, у рату нерава, а у једној те истој кући. То умара, то троши време, то кида нерве, а уједно спречава интензивније подаваније раду, стварању и напретку, што осетљиво мије по џепу и једнога и другога.

Остану ли Хрвати и Срби у једној државној заједници, морају, се једном и измирити, а кад се измире ....

То: А КАД СЕ ИЗМИРЕ .... стајало је над главом католичкој цркви и Хрватској као Дамоклов мач. Висило је то о танкој нити и могло је сваки час да се спусти на тонзуре хрватским поповима и фратрима. Оно: А КАД СЕ ИЗМИРЕ... звонило је у слуху забринуте цркве као велико, тешко звоно на узбуну. То је велико, тешко звоно нагонило на све живахније, на све смионије акције ....

То: А КАД СЕ ИЗМИРЕ .... указивало је на ово неминовно збивање: Хрвати ће због мира, сналажења, због сношљивости живота, престати да истичу све оно што их одваја од Срба почеће да то избегавају и у свом интимном животу, јер су то, по потреби живота и нужде пале вредноте практичног, свагдањег живота. Оно што Хрвате у првом реду и највише раздваја и лучи од Срба јест разлика вере, припадност различитим, па макар и кршћанским црквама.

Жалосно, а и пропасно је управ у томе, што се хрватски национални своди на католицизам, а српски на православље. Парадоксално, а трагикомично је, да није тако ретко у Југославији једна та иста мајка родила сина и крстила га у католичкој цркви, па родила кћеркуи крстила је у православној цркви, а и обрнуто. Син је пошао с католицима у школу, а кћерка с православнима, па је доскора брат проговорио као – хрватски народ, а сестра као – српски народ.

Овај се парадокс, то осмо чудо света, а по трагичној судбини догађало само у Југославији, редовито на теренима, где си измешани Срби с Хрватима, католици с православнима, дакле управ на теренима НДX, да је једна те иста мајка рађала – два народа. Мора се надодати – два тешка непријатељска народа. Један је од та два народа рођена из исте мајчине утробе тачно знао да припада великој словенској раси, а други није тачно знао да ли припада Готима или неисточњакој раси из Ирана.Та два народа, сишла из једне те исте мајчине утробе, нису уопће међусобно разговарали, или су разговарали само – небратски. Час пуни мржње, час пуни презира. То се двоје браће у данима потребне кућне слоге и мира, да се добро расположење у кући не помути, брижно суздржавало од сваког разговора о вери или о народу. Све ово звучи као нека час натегнута анегдота, али ово није анегдота, него српско-хрватска стварност, и то толико очита и јасна, да је није потребно ничим доказивати.

Забринутој је католичкој цркви у Хрватској одавно очито и јасно да би се обновило стање оне двоје браће у данима потребног кућног мира у свима српским и хрватским кућама КАД СЕ ИЗМИРЕ .... па и више, да би се то стање и држање етернизовало... Морало би да се избегава не само сваки разговор о вери него и све што је у вези с различитом вером. Морало би просто зато, да људи не би били и стајали увек напети као тетиви на пушци, да им се умакне с уста или с руку или из чина и покрета нешто, што би опет упалило као барут и пореметило кућни мир, радост живота и дана.

Дугом, а нужном обновом, стекло би се навику, а навика је као друга нарав, па би довела и до тога, да из својих мисли и осећаја избаце све што се односи на веру и на цркву. Попа би и фратра сретали католици као напасника свога мира и радости, а у католичкој би цркви гледали бусију, одакле сваки час може да испадне напад на њихов мир. То једно и друго нужно би Хрвате католике довело до крутог и тврдокорног верског индиферентизма.

Верски је индиферентизам за католичку цркву и њене службенике прецизан појам. Трактат је то опширан и разрађен. Они и она и 1900. године стекоше огромна искуства, па знаду да тамо где завлада верски индиферентизам, па и без политичке, економске и социјалне нужде, где се појави тек као последица религиозне засићености, да се држи дуго и упорно. Она и они знаду како је потребна дуга, смишљена и систематска борба, да се католичке масе опет заталасају побожношћу и жаром, да их се опет окупи око цркве и клера. Само врева побожних у близини може да буде корисна цркви и црквеним лицима.

Много је пута на појединим секторима католичког глобуса било потребно да се због побијања верског индиферентизма пронађе нека посве нова побожност, што замени све догме, сва веровања, цио црквени арсенал старих атракција, па да она сама понесе масу побуђених католика к цркви и клеру. Неупућени не знаду за генезу побожности према Срцу Исусову, Срцу Маријину, Имену Маријину, па бесконачном низу побожности према Богородици: Лурдска Госпа, Лоретаска, Бистричка, Сињска, Вепричка и оваквих – ичких и – ачких Госпа у свакој црквеној покрајини има на десетке, а онда она Госпа од снега, Госпа од скапулара, па разноимене Мајке..... Ко не зна за побожност према Мајци од седам жалости и за њену расплакану фигуру са прикопчаним срцем на грудима прободеним са седам ножева као с неким овећим орденом на плавој или црвеној хаљини? Кад би неупућени зна зашто су тако често у католичкој цркви б е а т и з а ц и ј е (проглашење некога блаженим), па к а н о н и з а ц и ј е (проглашење некога светим), онда би можда имали приближно сазнање о напорима те цркве да сузбија већ настали верски индиферентизам или да га унапред онемогући. Католичка црква добро зна, да се побожност њених маса пење и пада у таласима: расте до врха па спласне. Увек и све у форми плиме и осеке. Врло често без јасна и без опипљива разлога. Па и за стања таквог верског индиферентизма, без јасна разлога, стоји католичкој цркви цио арсенал средстава, апарата и помоћних направа за сузбијање, а тек кад је верски индиферентизам изазван као што су: свагдањи кућни и јавни мир, друштвени односи, економски, политички и привредни успеси? Ту поред свег арсенала треба и нарочитих мера, па где је потребно и организација крвопролића под маском, завере, бунт и велеиздаје ....

ОНАЈ ВЕРСКИ ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, ШТО ГА ЈУГОСЛАВИЈА СТАВЉА У ИЗГЛЕД КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ У ХРВАТСКОЈ И ХРВАТСКИМ ПОПОВИМА И ФРАТРИМА У ЈУГОСЛАВИЈИ БИО БИ УСЛОВЉЕН И ПОДРЖАВАН ПРЕТЕШКИИ РАЗЛОГОМ ОДРЖАЊА И СРЕЂЕНОСТИ СВАКИДАШЊЕГ БОЖЈЕГ ЖИВОТА! Дакле разлозима сваком јасним, свачијој кожи и желуцу близим. Очито је да се такав верски индиферентизам, не би дао побијати редовним средствима, а ни макнути тако скоро. Уз сва ова сазнања и искуства, у католичкој је цркви у Хрватској и хрватском клеру у Југославији, било очито да би прилике у православној цркви, у тој истој државној заједници, врло погодовале и продубљењу и одржању верског индиферентизма међу католичким масама. Православна се црква, по суду католичког клера одвише мало и слабо намеће животу и свакидашњици својих верника. Верници православне цркве, с друге стране, подржавају млохаве и не довољне везе са својом православном црквом: само оно да се доноси у цркву к о љ и в о на благослов, да се припали нека свећа, па благослови и расече славски колач и присуству свештеника, да најбољи православци исповедају једанпут у години, да се посте некад дужи некад краћи постови, да се некад недељом крене к цркви па ни не зађе редовито ни у цркву да се чује проповед, него остане пред црквом, да се види са знанцима, а младеж да заигра коло, одвише је мало, скоро као и нимало. Католичка црква сматра да, кад би се однос верника свео на ту меру, да би она нестала, а њен клер да би био отпуштен, неупослен, а његова економија пуко сиромаштво и беда. Такви односи за католичку цркву не престављају цркву уопће, јер црква која није господарица и равнатељица свега времана, свих дела, свих мисли и свих осећања својих верника, није никаква црква.

По овим и оваквим приликама и околностима верског индиферентизма, што је Југославија стављала у изглед католичкој цркви у Хрватској, није остајало нити место вери у чудо, што би могло да уклони и промени такво стање. Оно је за њу значило потоп, смрт, гладовање, па омаловажање и презир са стране верника.

Била је сулуда свака и испразна свачија вера, да би се католичка црква у Хрватској и хрватски попови и фратри у Југославији могли икад да помире с Југославијом. Исто тако ни са којом другом државном заједницом у којој би се могли наћи Срби и Хрвати, католици и православни заједно. Она и они имају једну једину солуцију, а та солуција остаке искључиво и трајно на снази:

ИМА ДА НЕСТАНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПА И СВАКЕ ДРУГЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБА И ХРВАТА, ИЛИ ИМА ДА НЕСТАЊЕ ЊИХ.

Католички клер у Хрватској није крио ни сакрио усташама зашто је он уложио толике напоре да се сруши Југославија и што очекује од НДХ. О томе је писао у месецу јуну 1941. борбени клерикални лист Н е д ј е љ а, а то је писање пренио и загребачки дневни лист Н о в и  Л и с т од 22. јуна 1941, на страни 6. Под насловом ЦРКВА И ДРЖАВА, католички тједник Н е д ј е љ а бави се односом између НДX и католичке цркве, те пише међу осталим ово:

„Уверен сам да ће, наша млада обновљена хрватска држава ићи с црквом упоредо и да ће једна другу сдушно и својски помагати на добробит цијелог хрватског народа. Наши дични вође знаће циенити заслуге католичке цркве у хрватском народу и поштоваће њезине установе и помагати њезино свећенство, које је увиек било у првим редовима у борби за слободу нашег народа, уз бок наших јуначких бораца за слободу и независност. А католичка црква и свећенство у држави хрватској увиек ће бити уз своје вође и уз свог дичног поглавника др. Анту Павелића, држећи се непоколебиво лозинке нашег Старчевића: Бог и Хрвати! те оне нашег усташког покрета: За дом! Спремни!“

Дакле, тражи се да НДХ помаже католичку цркву уопће, а њене установе и клер напосе, а то зато, што је уложио напоре за НДХ. Помоћ! Помоћ морална и материјална! Што се тиче моралних идеалних помоћи, то су прихватљиве тек онда, ако се могу претворити у реалне помоћи, иначе им се не може наћи места у ризницама католичке цркве. За предмете способне да се месте у ризнице, католичка је црква спремна да зове својим (нашим) чак и Анту Старчевића, кога Еуген Кватерник у својим двеницима биљежи као атеисту, а биљежи и то, да му је једног јутра Стари рекао: Но, хвала Богу! па на тој изреци развија своју наду да Стари можда ипак верује у Бога. Иначе је Стари у много пригода рекао и написао, да је католички клер у Хрватској поживинчио народ.... Ако се ради о помоћи, ето католичка црква у Хрватској зове овог и оваког Старога зове својим (нашим).

Католичка црква у Хрватској уопће, а њени попови и фратри напосе, никад нису могли ни да забораве ни да опросте Југославији што је аграрном реформом доста црквених добара разделила међу сиромашну паству те исте богате цркве. То је био први удар по џепу, али и непрежаљени удар! Ту су хрватски попови и фратри осетили по први пут, за њих тугаљиву, разлику између Југославије и пропале царевине Његова царског и краљевског Апостолског величанства краља Угарске и цара Аустрије. Оно је добро апостолско величанство помагало католичку цркву, поштовало њезине установе (а имање, берива и приходи цркве су најважније црквене установе) и помагало њезино свећенство. Уговором с католичком црквом обвезало се његово ц. и к. апостолско величанство 1) Да ће у целој држави бранити и штити католичку веру са свим правима и повластицама, које јој припадају по уредби плус јој и по црквеним законима и да ће савесно све одржавати, што беше уговорено у свечаном уговору од 18. августа 1855. 2) Да неће трпити, да се католичка црква и њене уредбе било речима или списима презиру. Да неће дозволити да се што учини, што би могло црквене службенике изврћи руглу или презиру, већ напротив заповедити свим државним областима а сваком згодом свем клеру исказују штовање и почитање, које припада њиховој части. 6) Бринути се да се сходним начином повећа приход семеништа, ако није достата. 7) Повећати, чим буде могуће, приход жупа, које немају достатна приходе. 8) Неозлеђено чувати власништво цркве, тако оно што поседује, као и оно што ће стећи. 9) Пружати потпору из јавних средстава, да се подмире црквене потребе. 10) Побринути се, да се и у свеучилиштима гоји вера и побожност. 11) На пештанском свеучилишту намештати у будуће за професоре само католике. (Види др. Ф. Белај: Католичко црквено право, Загреб 1901, стр. 48–49). Сиренски су се из изгубљене даљине јављале ове свечане обавезе Њ. ц. и к. апостолског величанства и с грчевима на уснама и у желуцима правиле упоредбе. Толики царски изгледи за толико паре, части и предности. То добро апостолско.... никад не би дозволило да се пречасне црквене земље деле међу просте м у ж е к е, па да су они и сто пута католици. Добро би апостолско величанство и у овој ствари за цркву, за њене установе, и за њено свечанство, направило изнимку, као што ју је увек правило, па и у питању војне обавезе свећеника, макар су сви други грађани имали част и дужност да умру на пољу части за Монархију и за Прејасни Дом Хабсбурга!

Ту и у таквим размерима тражи Н е д ј е љ а помоћ за католичку цркву од НДХ с припоменом, да се она за њу борила и с обећањем да ће увек бити уз своје вође и уз стог д и ч н о г поглавника Анту Павелића и да ће се држати н а ш е г а Старчевића и н а ш е г а усташког покрета.

Неко може да привидно оправдано подигне приговор: зашто говорим само о хрватском католичком клеру и о католичкој цркви у Хрватској као о државном непријатељу број 1 Југославије и сваке друге државне заједнице Срба и Хрвата, а католичку цркву у Словенији и словенски католички клер ни не спомињем, као да они нису ни црква ни клер у Југославији? Чиним то стога, јер између Срба и Словенаца није никад постајао, а вероватно ни неће никад постојати, онако оштар спор, као што је постојао између Хрвата и Срба. Хрвати су са Србима језично једно, теренски тешко помешани, крвљу су на толиким местима толико преточени, да ни хемија ни хемиска анализа ни никакво друго помоћно средство знаности није у стању установити ни рећи, где је неко престао да буде Србином а почео да буде Хрватом. Узима се опћенито као, једино обележје Хрвата католицизам, а Србина православље. Све ово не постоји у осетљивој, па ни минималној мери, између Србина и Словенца. Не смета много што су сви Словенци били католици, а велика већина чак и организовани у католичкој клерикалној странци. Тај је католицизам у Словенији више словенска унутарња, кућна ствар, а нипошто тешка опрека српству као што је католицизам у Хрватској. Словенци нису само по католицизму Словенци, него је по својој словенској г о в о р и ц и (језику), па и по доста других диференца. Словенски се попови и фратри не морају панички бојати, да ће наступити измирење са Србима и у њему завладати несавладиви верски индиферентизам, јер није било велике свађе, а било је више мање измирење у свим данима бивше Југославије. Морали би наступити сви они услови; језично пуно јединство, теренска и крвна помешаност, црква као у битности једина разлика између српског и словенског „национализма“, да би могло да буде рећи о Словенцима као што је реч о спору између Хрвата и Срба у заједничком животу у једној државној заједници. Словенски католицизам не мора да буде нужно ни сам по себи антидржавним елементом за сваку државну заједницу Словенаца и Срба. Он има своје опасности, своје бодље, али су оне друге нарави. Не стоји да је католицизам свугде и увек антидржавни елеменат, али стоји да то може свугде да постане, ако ....

Да су критички посматрачи прилика у збивању у бившој Југославији уочили становиште католичке цркве у Хрватској према Југославији и осетили да је то становиште католички логично, за католичке интересе непроменљиве, католичкој будућности у Хрватској једино они би били сачувани од изненађења над њеном велеиздајом бивше Југославије па и над њеним крвничким, отимачким и свакаквим другим усташким дивљањем. Изненадали би се тек у дегенерације њена вођства и у дегенерацији интелигенције њених попова и фратара, у дегенерацији њене спретности подваљивања и пребацивања одговорности за своје чине на друге. Над тим су се изненадили тек они који добро познају ту цркву у идеолошком саставу, у развоју и у њеној историји управ зато, јер је добро познају....

 II УСТАШКА ЦРКВА У ЈУГОСЛАВИЈИ

Само се наивчини може чинити случајним да усташе раде и стварују управо оно што треба католичка црква у Хрватској и њен клер. Њој по диктату њених интереса треба да се распе Југославија. По том истом диктату њој треба низ мера и поступака да се онемогући не само обнова Југославије него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли опет наћи заједно Хрвати са Србима. Само се наивчини може чинити случајним то, да се усташка пракса и идеологија до у танчине покрива и с потребама и с гледиштем католичке цркве у Хрватској. Та је усташка идеологија јавно објављена на првим усташким јавним зборовима по НДХ од априла до јула 1941. Као усташки идеолози наступали су усташки министри и прваци, а најиздашније усташки доглавник, министар и, по усташама у мантији и у униформи извикани „највећи хрватски књижевник свих времена“ Миле Будак и, идеолошки најкрволочнији међу усташама, министар и претседник законодавног П о в е р е н и ш т в а  Милован Жанић. У овом су погледу веома значајни њихови говори по усташким зборовима. Будакови на збору у Вараждину, у Перушићу, у Броду на Сави и у Винковцима, Жанићеви у Новој Градишки и у Дарувару. Само наивник може да верује да Миле Будак и Милован Жанић воде језуите, надбискупе, бискупе и остали клер као и целу католичку цркву у Хрватској, а не она њих. Та се црква, опет по диктату својих интереса, а и свог менталитета, никад није дала водити од л а и к а.

   Не може зато, да остане верна својој максими Laicus nunquam clericus amicus, (световно лице никад није пријатељ црквеном) него више зато, да се не би лакоумно поиграло с њеним интересима. Кад би се црква препустила вођству неких лаика, препустила би у њихове руке своје интересе, своје ризнице и своју судбину па чекала од њих милост и немилост. Да је тако та црква радила, заиста се не би одржала тако много векова. Зашто би тако поступила управ у моментима кад се радило – по њеном схватању – о бити или не бити у Хрватској?

   Не могу, а да у овом правцу не буду значајне ове чињенице усташке праксе: Усташе пуним злочиначким еланом предузимају све да у НДХ не буде више православних, али усташе дозвољавају да остане Срба без православља т. ј. ако се покатоличе. Они овакав верски прелаз дозвољавају, омогућују и чак јавним расписима пропагирају. Пред очима нам је распис Стожерства за Босанску Хрватску од 21. јуна 1941. Зна се за чињеницу, да су усташке власти позивале на пријаву православне, а не Србе. О местима, где су усташке власти наређивале да Срби око мишице носе жуту траку срамоте, наређивале су, да на траци буде не слово С (Србин), него слово П (православни). Усташки је удар био јаче по православним него по Србима. Очита индиција, да је Србе и јаче ударао католицизам него хрватство. Занимљиво је у овој ствари и та усташка околност, да њима, фамулусима нацизма и расизма, није било много стало до чистоће хрватске р а с е кад су свесно и хотимице множили ту р а с у са покатоличеним Србима из Хрватске, а којима Будак рече на усташком збору, да су б а л к а н с к и  с к о т, да су дотеренци, да су Власи, Куцовласи, Румуни. То је међутим све било у интересу католичке цркве у Хрватској, јер јој је увек у интересу да њена паства буде јединствена и хомогена, да буде што бројнија, јер је тим бројнији бир, лукно и штоларина. По овоме се види да су хрватски попови и фратри, да је католичка црква у Хрватској први усташа. То се види и по другим чињеницама и документима, од којих ће се и у овој књизи рећи један дио. Пуних десет година они били усташе пре других, пре оних, који су у времену НДX наступили као усташе.

   Неко би могао да приговори: ако су католички попови и фратри одмах у створеној Југославији, а по диктату својих економских и друштвених интереса заузели и морали заузети разорно непријатељски став против Југославије (онда СХС) и њеног опстанка, зашто се то није одмах и показало? Напротив се може утврдити извесно колебање! Попови су, а и фратри, неко бар време, присташе извесних странака из Хрватске које сарађују са Србима у Београду, у Привременом народном претставништву, па и касније. Чак године 1928. у краљевској владе (Пучкаћ Степан Барић седи у влади Веље Вукићевића на дан пуцња Пунише Рачића, као и на дан свечаног спровода Стјепана Радића)?

Неупућени лако замишљају католички клер као војску, која се покреће и агира на реч команданта или као болесни зубни нерв, што реагира на сваку, па и врло ситну промену топлине. Ко мисли да су то добро постављене и добро нагођене оргуље са хиљадама свирала, није добро обавештен. Католички је клер прилично раскуштрана маса свијена најпре по својој индивидуалној економији, а тек обавештена, организована, пријанија уз колективне интересе и колективну економију. У католичком клеру има група и групица, што се међусобно боре, побијају и кричају па чак и инфернално мрзе. Позната је, у широј јавности, нетрпељивост између световног и манастирског свећенства, а још у појачаној мери између разних католичких црквених редова. То не значи, међутим, лошу организацију цркве, него, напротив, са стране цркве добро уочену потребу такмичења у згртању добара овога, а, пристојности ради рецимо, и онога света. Свако такмичење, по својој бити и нарави, доноси нетрпељивост, гложење, а некад и негде, и – мржњу. Коначно у стварима политичким и световним остављена су световном свећенству, поповима, прилично слободне руке и слободна акција до извесних граница. Не због смисла за слободу или по црквеном потивању индивидуалне слободе, него тек убог олакшња теренских операција, веза и прилагођавана.

Црква дуго није путем канона, закона и прописа забрањивала хрватским поповима да буду чланови соколских друштава. Она је могла да изрази жељу, за саветује, а појединац је имао право и дужност да омери својом савешћу интерес цркве и онда, кад би црква донела у овој ствари пропис, забрану. Само црква поред канона, закона о прописа за коректне свећенике има низ правила за свећенике који желе да иду мистичним и мистериозним – путем савршенства. Ти имају не само да испуњују све жеље и жељице цркве, својих поглавара, него и да се тим жељама и жељицама одушевљавају, у свом одушевљењу да их хвале без обзира што о њима мисле – Imnio laudare! БИЛО ЈЕ ПОТРЕБНО ОДУЖЕ ВРЕМЕ ПРИПРЕМА, ДА БИ СЕ МНОГОБРОЈНЕ СВИРАЛЕ ЦРКВЕНИХ ОРГУЉА ПОРЕЂАЛЕ, ПРИРЕДИЛЕ И УДЕСИЛЕ ЗА ЈЕДНУ ОНАКВУ ЈАКУ И ПОСЛЕДИЧНУ УСТАШКУ КАНТАТУ, КАКВА ЈЕ УИСТИНУ ИСКОМПОНОВАНА И ИЗВЕДЕНА.

Наставиће се...