header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Епископ Димитрије: Молитвено јутро оца Јована Кронштатског Штампај Е-пошта
уторак, 28 август 2012

 Јутро: као што неки воле да молитви пре свега посвете вечерње часове, отац Јован је у својим поукама исказивао да сматра да је за њу најповољније јутарње време, кад је унутрашњи човек слободнији и помаља се испод испразности света и испод мрака своје плоти и кад се с његових духовних очију скида она болесна копрена, која од њега понекад скрива истински поредак духовних и чулних ствари.

Међутим, у свом личном животу је отац Јован, премда је устајао у 4 сата ујутру, могао да за јутарњу молитву издвоји једва пола сата. Молитва је за оца Јована увек била велико духовно богатство. Он је умео да га стиче и у црквеним молитвама, почевши од оних које се најчешће користе, као што су "Оче наш", "Царе Небески", "Помилуј ме, Боже", чије животно разјашњење више пута налазимо у његовом дневнику. Међутим, сматрао је да је неопходно и сам је у ствари волео да се моли и "својим речима", због чега у његовом дневнику читамо читав низ оваквих молитава. "Творче и Владико света", молио се у праскозорје, "погледај милостиво на створење Твоје украшено Твојим Божанским образом у овим јутарњим тренуцима; нека оживи, нека просвети око Твоје, које је хиљаду хиљада пута светлије од сунчевих зрака, моју душу, мрачну и умртвљену грехом. Одагнај од мене чамотињу и лењост и даруј ми весеље и бодрост душевну, да у радовању срца свог славим Твоју доброту и светост, Твоју безграничну величанственост, Твоја бесконачна савршенства – у сваком часу и на сваком месту. Јер си ти Творац мој и Владика живота мог, Господе, и Теби доликује слава од разумних створења Твојих у сваком часу, сада и увек и у векове векова. Амин." Оваква молитва му је давала челичну енергију којом је тако задивљавао све, и из собе је излазио бодар, снажан и радостан.

Затим је, такође, нешто после четири ујутру на кратко време примао посетиоце и ишао је да служи јутрење, које је служио сам. Сам је читао и канон на јутрењу, при чему се о овом његовом читању сачувало сећање код готово свих његових посетилаца, јер је читао специфично. Читајући, он као да је "беседио, разговарао са Спаситељем, Мајком Божијом и Светима – као да су се они налазили, ево овде, пред њим, а не тамо негде, у за нас невидљивим висинама, у надзвезданим световима изнад неба..." Гласно, оштро и нервозно, као да сваку реч откида од свог срца, он изговара свету молитву, и ови звуци, који испуњавају уздржану тишину храма у којем је било много људи, одисали су заиста нечим светим и узвишеним. Сви и свако снажно осећају да овде није у питању обично читање пред поштованом иконом, већ управо жива беседа с Бићем Које човек види и Које постоји... "Крститељу и Претечо Христов", чује се познати, надахнути глас, "ум мој, који се увек погружава у телесне страсти, управи и таласе страсти мојих укроти, да те у тишини Божијој песмом опевам."

Ниједна реч се не чита без смисла и разумевања. Речи важније по садржају отац Јован изговара чак окренувши се према народу да би људи могли дубље да појме оно што се чита. Сам он је свецело усредсређен на оно што чита. Ништа у то време неће одвући његове мисли на страну. Он као да доживљава све што чита. Осећа победу над грехом и злом, које су однели свети људи, осећа људске немоћи и падове, осећа време наклоности и милости Бога према палим и заблуделим људима. Много од прочитаног – као што се то и осећа – примењује непосредно на себе... Душа оца Јована бива толико прожета мислима садржаним у свештеним песмама које чита да он не може да се уздржи од најразноврснијих гестова. За време читања он стално као да се брине и као да је немиран. Час као да блажени осмех заблиста на његовом лицу кад чита о небеској слави Бога, Богородице и светих угодника Божјих, час се дубока молба чује с његових усана кад чита о немоћи, о људском греху и паду, час се зачује праведни гнев кад се у канону срећу речи "сатана", "ђаво", час умилење, дубоко одушевљење, кад чита о великим подвизима и победама над грехом које су остварили свети мученици и подвижници.

После шесте песме и јектеније отац Јован кличе: "Кондак!" и чита га громогласно, као победничку песму хришћана над пораженим нашим исконским непријатељем, а кад заврши читање канона, он брзо улази у олтар и пада у дубокој молитви пред престолом. Укрепивши се молитвом, поново иде за певницу и ту чита "стихире на хвалитех". Никад нећу заборавити, пише аутор књиге "Два дана у Кронштату": "Почели су да певају стихире на "стиховњама". О. Јован се за ово време већ скоро обукао да би служио Литургију. На њему није било само ризе. Брзо, журно, више је истрчао него што је изашао из олтара за певницу, придружио се појцима и почео да пева заједно с њима. Певао је с одушевљењем, дубоком вером у сваку реч, диригујући сам, опет истичући поједине речи и успоравајући темпо где је то било потребно по логичком смислу, по садржају песме. Појци су предосећали које су то речи, темпо и тактови, и пратили су га с великим умећем и надахнућем. Појање, које на почетку није било сасвим складно, брзо је постало хармонично, јако, звучно, моћно, надахњујуће, лило се по читавом храму, испуњавало је сву душу свакога човека који се моли. Како је дирљиво било гледати појце у тим тренуцима! Као да је нека света сложна ранохришћанска породица са својим оцем на челу певала своје победничке, свете, велике химне."

После јутрења, људи се нису разилазили, уследила је Литургија, још надахнутија, још свечанија, хришћански радосна и пуна одушевљења.

Овакав узвишени и карактер пун дубоког смисла је код оца Јована имала већ проскомидија, према којој се обично "с мало пажње односе чак и свештенослужитељи који не учествују у самом савршавању." Зато је било довољно једном бити "на проскомидији коју је служио отац Јован да би човек схватио огромну важност овог дела Литургије".

Отац Јован прилази жртвенику: ма како да му у олтару пажњу одвлачи мноштво оних који му се обраћају – он сам служи проскомидију, иако с њим увек служи много млађег клира. "Пун је свечане радости. Већ у ово време га обузима нека ликујућа пророчка екстаза. Он вади Агнеца. Погледајте с каквом пажњом пуном љубави га поравнава, сече са свих страна и са свештеним страхом ставља на дискос. "Гледајте, гледајте", неочекивано се на проскомидији обраћа свештенослужитељима који стоје у близини, "оче Николају, гледајте, оче Павле, где постоји нешто овако као код нас... Гледајте, ево ту је, Христос. Овде, Он је овде међу нама, и ми смо поред Њега, око Њега смо као апостоли."

Човека обузима свештени страх и трепет од надахнутог возгласа. Осећа се како Анђели машу крилима... "Помени, Господе, слуге Твоје", чита отац Јован и наводи имена живих и преминулих, често пуна имена, с патронимом. Просфоре за помињање се доносе у корпама, зато што их има на хиљаде, и сам отац Јован вади само по неколико просфора из сваке корпе, као што чита само по неколико поменика и цедуљица од мноштва које се доноси у олтар, а срећници који су стајали у олтару обично су га молили да извади просфору за њихове ближње, тако да у то време није имао ниједног слободног тренутка.

Али ево, почела је и сама Литургија. С митром, с блиставим крстом на грудима, лица светлог од унутрашњег молитвеног узбуђења, отац Јован устаје на челу сабора свештенослужитеља. "Помолите се, браћо саслужитељи, да нам Господ да да богоугодно служимо светоспасоносну Литургију", каже отац Јован и сам се чудесно преображава.

Отворене су царске двери. Изговорен је први возглас. Отац Јован неочекивано, наглим покретом, енергично узима крст са престола и с љубављу га целива, грли га рукама, одушевљено гледа, његове усне шапућу речи молитве. Затим га три–четири пута заредом целива, ставља га на своје чело... Његова уста поново нешто шапућу.

Отац Јован возгласе изговара исто као што је читао канон на јутрењу. У његовом гласу звучи и чврста вера, и нада, и умилење. Поглед је управљен на горње место. Понекад изговара возглас затворивши очи и удубивши се у себе. Како је отац Јован усредсређен, како је концентрисан, за време богослужења тешко је чак и препричати. Све време је погружен у такве дубине душе као да ништа не види и не чује, као да не примећује ништа од онога што се дешава око њега. Он је у свом посебном свету. У то време је сам и не личи ни на кога другог. Отац Јован скоро да не отвара служебник, јер све молитве зна на памет. Често их изговара у пола гласа.

У првом делу Литургије отац Јован је пре свега био свестан себе као молитвеника "за народ". Он је увек имао на уму да сви ови људи, заробљени у власт греха и испразности – људи који болују и телесно и духовно – чекају његово заступништво, надају се, моле кроз њега, очекују велику и богату милост. Отац Јован је потпуно обузет свешћу о огромној одговорности пред овим немоћним људима, који су му поверили себе, добробит своје душе и тела, и као да жури да се моли за њих; моли се енергично, упорно – не моли, већ захтева од Бога да испуни молбе ових несрећника, са влашћу свештеника којег је Христос поставио на то место; он се хвата за крај ризе Господње, захтевајући милост за душе које су му поверене од Господа. Молитва је чудесна, свепобеђујућа, надахнута.

После великог входа почиње други моменат Литургије. Отац Јован узима путир и односи га, додајући у своје име: "И изведоше Га из винограда и ту Га убише." Овим уметањем мисли дубоког смисла отац Јован уводи себе, како сам каже, у свештено сећање на последње дане Христа Господа.

Цео други део до претварања Дарова он допушта да га обузму свештене представе: Гетсиманије, Сионске горње одаје, Голготе, посебно после "Вјерују". У овим тренуцима Литургије он додаје много свог, понекад тајно, понекад наглас. Тако, црквеним речима о слању одозго благодати и њеном пребивању на људима (после Херувимске песме) додаје, као ради њиховог разјашњења: "На све младиће и дечаке, на духовна лица и мирјане, на мушкарце и жене, грађане и сељаке, и на сву омладину која се школује: – на убоге људе Твоје, удовице, сирочад и сиротињу, на пострадале од пожара, поплаве, буре и земљотреса, – од неродице и глади – на све оне који су заповедили мени недостојном да се молим за њих и на све људе Твоје."

Целивајући после возгласа: "Возљубим друг друга" свештенослужитеље који су служили с њим у оба рамена, он је речима "Христос посреди нас" додао: "Који живи и делује". "Ја сам стајао", говори један сведок запањен овим речима, "и нехотице сам размишљао о следећем. Да, ево, међу нама, а не тамо, негде у даљини, налази се Христос Спаситељ, не налази се као мртав, као нека апстрактна доктрина, као само историјски позната личност, већ жив, "Који живи и делује". Он је међу нама. И чак "делује". Обузео ме је страх, велики трепет, и нехотице је испунио моју душу. Био сам спреман да паднем пред престолом.

После читања Символа вере он додаје следећу молитву: "Утврди у овој вери и овом вером моје срце и срце свих православних хришћана; упути нас да живимо достојно ове вере и ове наде, сједини у овој вери све велике хришћанске заједнице, које су жалосно отпале од јединства са Светом Православном Католичанском и Апостолском Црквом, која је Тело Твоје и којој си Ти Глава и Спаситељ – свргни гордост и противљење учитеља њихових и оних који их следе, даруј им да срцем разумеју истину и спасоносност Цркве Твоје и да јој се искрено присаједине; сједини са Твојом Светом Црквом и оне који пате од незнања, заблуда и тврдоглавости раскола, сломивши силом благодати Духа Твог њихову тврдоглавост у противљењу истини Твојој, да не погину љуто у свом противљењу као Кореј, Датан и Авирон, који су се противили Мојсију и Арону, слугама Твојим. Овој вери привуци све народе који насељавају земљу, да јединственим срцем и јединственим устима сви народи прослављају Тебе, јединога Бога и доброчинитеља свих; у овој вери и нас све сједини духом кротости, смирења, незлобивости, једноставности, бестрашћа, трпљења и дуготрпљења, милосрђа, сажаљења и радовања."

Али ево, приближавају се најсвештенији тренуци Литургије, и отац Јован је поново бодар духом. "Горе имајмо срца", кличе отац Јован и затим додаје своје: "Сам, Господе, узнеси срца наша која су се погнула и малаксала."

"Заблагодаримо Господу", поново кличе отац Јован. Прве две речи молитве "Достојно и праведно је Тебе опевати..." изговара гласно, а последње тише, потпуно губећи глас пред крај. Приликом тајног читања молитве после речи: "Ти си нас из небитија привео у постојање", додаје ради појачавања благодарног осећања: "У разумно постојања и по души бесмртно", односно извео си нас у разумно постојање. После речи "нас пале си поново подигао" додаје: "и стоструко сваког дана обнављаш оне који греше и кају се". После речи "док и нас не узведеш на небо и дарујеш нам будуће Царство" додаје: "Ти нас и у самом нашем причешћивању животворним Твојим Тајнама већ узводиш на небо: јер где си Ти, тамо је и небо над небесима, и даровавши Себе Самог вернима, Ти заједно са собом већ дарујеш и Небеско Царство – будуће Царство у залогу Твог пречистог Тела и Крви." Приликом читања молитве: "И ми с овим блаженим силама", код речи "Сам Себе предајући за живот света", отац додаје своје речи, да би осећања и захвалност били јачи: "А најпре од свих за мене, грешног, да се избавим од смртоносног греха и да живим у векове."

Отац Јован се у потпуности препушта успоменама. Он види Христа Бога у Сионској горњој одаји – око Њега су апостоли. Вољени Јован је на Његовим грудима. Он, светао и тужан, дели хлеб, подиже чашу дајући Својим ученицима. Отац Јован жури: његов глас хита да народу радосно објави речи, обећања. "Овде треба викати", каже он, "наглас, громко: зар се могу крити овакве речи?" И окреће се према народу и говори гласно: "Примите, једите: ово је Тело Моје... пијте од ње сви", – с дубоком вером кличе отац Јован. Изговарајући ове речи, он више пута прстом дотиче путир, као да чак снажно удара по њему. Поново су приликом изговарања истакнуте речи: "Која се за вас и за многе излива." По признању самог оца Јована, свештени трепет обузима све његове удове, цело биће, кад ухом срца слуша ове речи. И овај трепет се одражава у његовом гласу, у силини с којом изговара ово "за вас". "То се и чује у овим тренуцима у гласу баћушке: за нас је проливена крв, за вас, управо за вас који стојите овде у датом тренутку, а не само за оне који су стајали поред крста. Она није проливена за неко апстрактно човечанство, већ за живе људе, за сваког сиромаха, убогог, богатог, познатог, мушкарца и жену. Твоје груди су једва прикривене ритама, али и за тебе је проливена крв. Ти си одбацио и заборавио Бога, али и за тебе је проливена ова најсветија крв. – За ваше грехове, вас који стојите овде, страдао је Христос.[1] А чиме Му ви узвраћате?.."

После изговарања речи установљења о. Јован у неком необичном одушевљењу изговара: "О Божанског, о вољеног, о најслађег Твога гласа!" А шта осећа у тим тренуцима? "Овде је бездан љубави", каже он, "љубави Божанства према људском роду." "За време Литургије Господ Сам невидљиво присуствује, Сам делује и све савршава кроз свештеника и ђакона, који су само његово оруђе."

"Твоје од Твојих", кличе о. Јован посебно наглашавајући реч "за све", коју изговара отегнутије него друге. Његова душа осећа како је људима који су се у мноштву окупили у овом храму потребна небеска помоћ и он се пламено моли за све.

"Кад изговарам речи: Твоје од Твојих", пише он, "размишљам о свечаности и величанствености датог тренутка, кад архијереј или свештеник, стојећи пред вечном, савршеном и непромењивом истином Небеског Оца, Који кажњава грех, – приноси у име свих и за све јединствену безмерну, свеправедну умилостивљујућу жртву Христа Сина Божијег, која једина може да наведе на милост Бога Оца и да искупи цео свет од праведног проклетства и да измоли за све верујуће опроштај грехова и благослов, а преминулима у вери и нади васкрсење и живот вечни – остављење сагрешења и покој са Светима." Тако он узноси ову жртву умилостивљења, узноси је од срца и заиста – "за све и за свакога".

Ево, он држи у рукама свети дискос и моли се дотичући уснама његове ивице. Осећа се дах Светог Духа, осећа се да отац Јован осећа приближавање благодати, и да је чека и зове...

Ово је трећи, најважнији тренутак Литургије оца Јована: овде су светковина и победа. Отац Јован мислено види Господа на Голготи, али у слави Васкрслог Победиоца смрти. Он умире за нас, за наше васкрсење и оружје пролази кроз његову душу; рађа се туга због грехова човечанства који су Господа разапели на крсту и радост због Његове жртве. Предавши Му своје срце, пастир се у овим тренуцима сам пење на Голготу за Господом и туга прелази у радост васкрсења. Борба између суза и радосног одушевљења, постепена победа свечане радости над тугом јесте оно највеће и најстрашније што чини службу оца Јована необичном, изузетном. Отац Јован почиње молитву епиклезе: "Господе, Који си Пресветог Твог Духа у трећи час апостолима Твојим послао, Њега, Добри, не одузми од нас..." Први пут он ове речи изговара свечано и победнички, али више или мање мирно. То је још само свештеник који дубоко верује. Други пут се његов глас мало подиже, дрхти. У њему се појачава сенка моћи и радости. Чујемо да он већ зна све, да је сигуран да ће се сад десити чудо, осећа како се приближава незалазна светлост и с радошћу се загледа у будућност, спреман да каже: "Осана, Господ долази, дочекујте Га."

Трећи пут отац Јован изговара: "Господе, Који си Пресветог Твог Духа..." Његове очи, широко отворене, виде, чини се, Самог Господа, Који иде "да буде заклан и да се да за храну вернима". Он не види Христа и Анђеле у видљивим представама (барем ми за то не знамо), али осећа Христово присуство свим бићем, опипљивије, потпуније, јасније него што се може видети очима. "Овде је, Он је овде", чини се шапућу његове усне. И ово "овде" се јасно огледа у његовим очима. Све присутне обузима побожни трепет. Погледајте унаоколо: свештеници који с њим служе су бледи, узбуђени, заиста потресени: били су сведоци чуда...

Ево, причешћује се отац Јован Телом и Крвљу Христовом. Његово лице се изменило. Нема у њему више ни трага од оног умора и неке туге и жалости, који су се могли видети кад је улазио у храм. Необична духовна радост, необичан мир и небески спокој, необична сила и моћ сад се огледају у свакој црти његовог лица. Његово лице као да блиста, као да је зрачи неким сјајем. Отац Јован је спреман да се поново труди без икаквог умора од јутра до дубоко у ноћ: он је сада прикупио резерве снаге за целодневни труд и бриге који му предстоје. Особе које су стајале близу њега причала су ми да се оваква промена с њим дешава сваки пут кад приступа Светим Тајнама. И сам он нам је говорио да само у Светим Тајнама црпи снагу за труд који несумњиво премашује људске снаге. Он је исто тако љубав народа према њему објашњавао свакодневним причешћивањем.

___________

[1] В. М. Два дана у Кронштату, стр. 51.

Последњи пут ажурирано ( среда, 21 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.