У Ватикану данас почиње тронедељно заседање бискупског синода, једног од највиших саветодавних органа Римокатоличке „цркве“, а којем ће се скупу 11. октобра обратити цариградски патријарх Вартоломеј и поглавар светске заједнице англиканаца, архиепископ кентерберијски Вилијамс. Разлог њиховог окупљања је прослава 50. годишњице Другог ватиканског концила. Пошто се новотарије, које у светопредањски поредак Свете Литургије у нашој Помесној Православној Цркви уводи група епископа екумениста и новотараца, управо чине по угледу на реформе Другог ватиканског концила, за наше посетиоце доносимо текст „Шок Другог ватиканског концила“, у коме су јасним језиком изложене далекосежне штетне последице реформаторских одлука поменутог концила по Римокатоличку „цркву“ и њену традиционалну мису. Сличност са оним што се тренутно догађа у Српској Цркви је далеко више него очигледна. Уредништво
+++ Детаљ са заседања Другог ватиканског концила Други ватикански концил био је шок за већину предањских свештеника и верника. Изгледало је као да ништа није ваљало у дотадашњој литургијској пракси, као да је вековима све било лоше, ружно, неисправно, испразно... "Обновљено" је проглашено за оно право, он ошто води ка путевима истине и просветљења. Људи су били потпуно збуњени... Познати римокатолички дисидент, изванредан писац Малахи Мартин, бивши језуита, описао је оно што се десило. По њему је то био ураган нечег новог и страшног, непојамног. Ево шта он каже: Елем, замислите себе како срећете иза ћошка и изненада вас отпозади удари јак ураган који се појавио ниоткуда и дрма зграде, неке и сравни са земљом, баца људе около, прави ђубре по улицама, чупа дрвеће и семафоре, и само небо постаје тамно и све око вас нејасно, док и ви заједно са људима и стварима летите на све стране. То је тако потпуна, тако нагла и тако неодољива промена, да више не знате где се налазите, куда идете, и нити шта се догађа. Пре него што имате времена да се снађете, још један јак ветар, мешајући се са оним првим, прозвижди вам поред ушију и, на ваш ужас, људе око вас обузме нека помамна радост и они почну да се бацају у ове две јаке струје ветра које сада односе све, па и вас, далеко од познатих предела. Овај други ефекат је тако језив да чак и свој тој силини и хаосу – вас највише погађа чудна суфорија ишчекивања и радосног поверења која је обузела већину људи ношених напред на непознато путовање. Чудан елемент те узнемиравајуће еуфорије представља начин на који људи почињу да говоре, између себе или Богу. Као да су у тренутку научили неки нови језик и о свему почели да размишљају на неки новосковани начин. "Немојте се молити вертикално! Молите се хоризонтално!" "Важно је оно што помаже креативни раст ка интеграцији!" "Потребни су олакшивачи!" "Како делујете међулично?" И, као да то није довољно алармантно, скоро лудачки тон управо са ове стране хистерије повремено се укључује у овај општи хаос, док мушкарци и жене, тврдећи да је на њих сишао Свети Дух и дао им дар да говоре другим језицима, почињу да говоре бесмислице. Чује се како римокатолички кардинал са заносом изговара "Ик бедам дам була" – или нешто слично – и тако обезбеђује хаос на највишем месту. Величанствени хаос. Еуфорични хаос. За тренутак, долазите у искушење да заједно са свима утонете у тај магични, измишљени свет. Обузимају вас силна питања, а не налазите утешне одговоре. Зашто нема упозорења? Где су ови ветрови били пре него што су се подигли? Да ли су све време били скривени? Можда су били изнад облака или су лебдели негде над улицама и зградама? Или су, можда, дошли са неких потпуно туђих и далеких подручја? Зашто су сви тако еуфорично пуни поверења у будућност, иако ношени овим ветровима? Да ли је њихов радостан скок напред у таму просветљен жељама и нагоном за божанским? Откуд њихове нове идеје и нови језик?... Овакав сценарио, иако наизглед дивљи и иреалан, не може ни издалека да објасни колико је била потпуна, изненадна и еуфорична та промена која је обузела римокатолике – а, за дивно чудо, и језуите са њима – током шездесетих година овога века. Јер, читав традиционални начин религиозног живота и праксе је уништен тако изненада, без упозорења. Вековима стар менталитет је збрисан ураганом промене. У извесном смислу, читав свет идеја, осећања, ставова – престао је да постоји: стари католички свет сконцентрисан око ауторитета римског првосвештеника: чврста одлучност католичке догме и морала; учесталост мисе, исповести, Свете причести; розаријум, разни пијетети и облици побожног живота у парохији: борбеност римокатоличког световњаштва у одбрани традиционалних католичких вредности. Читав тај свет је збрисан, тако рећи, преко ноћи. Када је налет ветрова прошао и свануо нови дан, људи су се загледали и открили да је нестао универзални латински језик мисе. А што је још горе, нестала је и сама римокатоличка миса. На њеном месту нашао се нови ритуал који је на стару бесмртну мису личио колико земља на небо. Нови ритуал је извођен на метежу од језика, од којих је сваки говорио нешто друго. А све је то звучало некатолички. На пример, да је само Бог Отац – Бог; да нови ритуал представља "заједничку вечеру", а не приказивање Христове смрти на Крсту; да свештеници више нису свештеници жртве, већ послужитељи за столом који служе госте на заједничком оброку братства. Истина, Павле VI, папа који је председавао том огромном доктринарном изопачењу, покушао је да се врати на јединствену римокатоличку мису. Али, било је прекасно. Некатолички карактер тог новог ритуала био је неуништив. Ту није било краја разарањима урагана. Из цркви и капела, братства и манастира – уклоњене су статуе. Жртвени олтари су склоњени или бар напуштени, а уместо њих су пред људе стављени столови са четири ноге, као за гозбу. Хостије су одбачене заједно са увреженим веровањем о Христовој жртви као суштини мисе. Свештеничко рухо је потпуно измењено. Укинута су и ограничења за причест. Верницима је речено да више не клече док примају свету причест, већ да стоје као слободни мушкарци и жене, и да хлеб причести и путир са грожђем братства узимају у своје демократске руке. У многим црквама чланови конгрегација су одмах избацивани због "јавног нарушавања службе" ако би се усудили да клекну при примању свете причести у новом ритуалу. Звали су чак и полицију да избаци оне који су одбијали да сарађују. Ван цркви и капела, римокатоличке књиге и карте за мису, молитвеници, распећа, статуе и клупе за клечање, као и Крсне станице (пута на Голготу) – све је то или спаљено и бачено, или продато на јавним аукцијама, где су их декоратери станова куповали у бесцење и лансирали као "црквени изглед" при уређењу скупих станова и елегантних кућа у предграђу. Олтар изрезбарен од храстовине постао је тако необичан тоалетни сто. Реакција на све ово уследила је одмах, бурна и упорна. Али немојте ни за тренутак да помислите како је то била ужаснутост, немир, инсистирање да се стане на пут варварству, да се свете ствари врате. Напротив. Присутних на миси је било све мање и за десет година њихов број је опао за 30 посто у Сједињеним Државама, 60 посто у Француској и Холандији, 50 посто у Италији, 20 посто у Енглеској и Велсу. У наредних десет година, 85 одсто свих католика у Француској, Шпанији, Италији и Холандији никада није ишло на мису. Полазника семинарија било је све мање. У Холандији је 2000 свештеника и 5000 калуђера и калуђерица напустило своје службе. Данас, 1986. године, Холанђани просечно имају једног новозаређеног свештеника годишње, а некада их је било десет у просеку. Слична смањења забележена су и у другим земљама. За дванаест година, од 1965. до 1977, између дванаест и четрнаест хиљада свештеника широм света затражило је да се ослободи дужности, или су једноставно отишли. Шездесет хиљада калуђерица напустило је своја сестринства између 1966. и 1983. године. Римокатоличка црква никада није претрпела такве разорне губитке за тако кратко време. Велики број калуђерица-учитељица једноставно су одбациле своје религиозне одоре, брзо навукле световњачку одећу, шминку и накит, опростиле се са локалним бискупима који су им дотле били претпостављени, прогласиле се за обичне, пристојне, отворене америчке учитељице и наставиле да уче децу. Број исповести, причести и кризми опада широм света сваке године – од просечних 60 одсто католика који извршавају своје обавезе 1965. године, на двадесетак до тридесетак одсто 1983. Преобраћање на католицизам смањено је за две трећине. Они који су остали (и световњаци и свештеници) нису били задовољни због покушаја да се укине традиционална римокатоличка миса, због мењања католичког ритуала и службе, као и новостворене слободе да се доведу у сумњу све догме. Али, ни то није било довољно. Подигла се галама у корист употребе контрацептивних средстава, легализације хомосексуалних веза, абортуса, предбрачних сексуалних односа под извесним условима, развода и поновног брака у оквиру Цркве, брака свештенства, жена свештеника, брзог сједињавања са протестантским црквама, комунистичке револуције као средства – не само за решавање проблема сиромаштва, већ и за дефинисање саме вере. У моди је био нови облик богохуљења и светогрђа. За католике хомосексуалце – "ученик кога Исус љубљаше" добио је ново значење. Зар није тај љубљени ученик био "наслоњен на прса Исусова" на Тајној вечери? Тако је посвећена љубав између мушкараца, зар не? Хомосексуални свештеници у љубичастим одеждама обављали су мису у новом ритуалу за своју изопачену паству. А ако је тако за мушкарце, шта ћемо са женама које се воле? Католкиње из генерације шездесетих година биле су довољно "паметне" да себе виде као жртве црквене предрасуде према другом полу; за њих је коначно свануо дан када ће моћи да се обрачунају са старом шовинистичком Црквом. Сада се појавила "женска црвка" једна од оних језивих, новокомпонованих речи која се односила на састанке жена у приватним становима, где су се клањали Њој (Богињи Мајци) и захваљивали јој што је послала своје Дете (Исуса) плодном моћи Светог Духа (док је она праисконска Жена). Да подржи ове шаролике промене, појавила се читава фаланга енергичних "стручњака". Теолози, филозофи, стручњаци за обреде, "олакшивачи", "друштвено-религиозни координатори", лаички свештеници (оба пола), "саветодавци праксе" – без обзира на измишљене титуле, сви су тражили две ствари: преобраћенике на нову теологију и борбу са пораженим традиционалистима у повлачењу. Поплава публикација књига, чланака по часописима, нових часописа, билтена, новина, планова, програма и скица – преплавила је популарно католичко тржиште. "Стручњаци" су доводили у сумњу и "поново тумачили" сваку догму и традиционално и универзално веровање католика. У ствари, све, а нарочито све чврсто у римокатоличком веровању – покајање, чистота, пост, послушност, покоравање – све је подвргнуто насилној промени преко ноћи. У међувремену, на другом нивоу, по семинаријама и католичким колеџима и универзитетима, вршено је финије, али ипак очигледно искорењивање римокатолицизма. Старији, традиционални људи су терани са посла или су и сами, згађени, одлазили у прерану пензију. На њихова места су постављани искључиво следбеници "Препорода" (та реч је у то време увек писана великим словом). Богослови су отпуштани ако су сматрали да је новина одвратна. Да би тама била још гора, дошло је до још једне олује, навале еуфорије. Међу онима који су остали, појавила се храбра, иако не баш увек убедљива идеја – да је будућност католицизма, тако нагло преполовљеног, сада светлији него икада. Оно што је личило из рушевине, у ствари је била припрема за огромни духовни препород, када ће се појавити права Христова црква у свој својој лепоти и истини. Овде наде – све наде – сада су се усредсредиле на заједницу. "Народ Божји" се сада могао разликовати од старе, непомичне хијерархије папе, бискупа, свештеника и калуђерица у чврстом згрушњавању римокатоличке дисциплине. И више од тога, за овај Народ Божји – све заједно, као и за сваку појединачну малу групу верника – сада се говорило да представљају праву Цркву, прави извор Откривења, јединог законодавца морала, јединог извора праве вере. По питањима вере Рим у Џорџији је имао исти ауторитет као и папски Рим. Централна власт је нестајала као питање практичне католичке вере. Ако би се човек окренуо у тим почетним данима олује не би ли се снашао, ниједна одређена личност или група није изгледала одговорна за стварање овог еуфоричног убеђења. Оно се ширило као пожар по црквама, слабећи везе између свештенства и народа, између калуђерица и црквених старешина, између свештеника и бискупа, између бискупа и папе. Непосредна последица био је упоран захтев да демократизација заузме место централне власти и донесе нови и потребни поредак читавој Цркви. Свештеници су се организовали у лиге, удружења, сенате и уније на националној и религиозној основи. Калуђерице су чиниле исто. Световњаци, мушкарци и жене одвојено, кренули су њиховим стопама. Сви су избацивали сликовите пароле о својим правима и захтевима. Сви су захтевали да се демократске методе користе не само у управљању Римокатоличком црквом, већ и у "одлучивању" у шта да се верује. Читава једна нова активистичка бирократија никла је преко ноћи, накрцана каријеристима који су непрекидно лансирали све новије и несмотреније активности. Током читаве ове страшне трансформације, оно радосно убеђење о великом успеху који нас чека одмах ту, иза ћошка историје, никада није нестало. И управо је то грозничаво убеђење довело до еуфорије. Повремено је стварало оно што сада, гледано уназад, личи на циркус пун несувислих кловнова који гротескно исмејавају достојанство, статус, моћ и љупкост на коју су се још увек ослањали, макар само због театарског ефекта. Читав дијапазон потпуно нових каријера отворио се за свештенике који нису били заинтересовани да слушају исповести, крштавају бебе, траже грешнике и обављају мису.стр. 245-250,пп Због тога су многи римокатолици отишли од Рима, придружујући се кардиналу Марселу Лефевру, традиционалисти и екуменисти, који је у "Novus ordo" видео само једну од пројава апостасијског духа наших дана. Лефевр је устврдио да модернисти, под видом послушања папи, траже од верника да се одрекну предањске вере. Они сами, непослушни Предању, заклањају се иза послушности кад им је потребно да спроведу оно што су наумили. Када се у Русији појавила необновљенска, модернистичка струја, окупљена око свештеника Георгија Кочеткова и Александра Борисова, један руски римокатолик, Димитрије Пучкин, послао је писмо часопису "Православна беседа", упозоравајући на могуће последице реформи које би биле усвојене у Православној Цркви. Испричавши укратко о томе шта се десило на II ватиканском концилу, и како је надбискуп Марсел Лефевр ступио у опозицију. Пучкин подсећа читаоце на последице богослужбених измена, као и екуменистичког релативизма: "Неки ће рећи: "О чему то, заправо, читамо? Чега има занимљивог у свим тим унутарримокатоличким несугласицама за православног верника?" Одговорићемо да има тиме што сличне реформе могу бити временом спроведене и у Православној Цркви. Чаадајев је једном изврсно приметио: "Само је болест заразна, а здравље није; исто то је и са заблудом и истином. Ето зашто се заблуде шире брзо, а истина споро". Ово се у потпуности односи и на кугу екуменизма и модернизма. Други ватикански концил је одобрио екуменизам, то јест, такво схватање тежње према хришћанском јединству, која догматски различите вероисповести посматра као равноправне партнере у дијалогу, уводећи на тај начин равноправност истине и заблуде. Декрет о екуменизму тврди како, наводно, инославне цркве "нису лишене значаја и вредности у тајни спасења", а њихови обреди су "у стању да отворе приступ општењу ради спасења". Учешће у екуменистичком покрету покушавају да наметну свим римокатолицима као канонску обавезу. О нехришћанским религијама Декларација о односу према њима богохулно тврди како црква "не одбацује ништа од онога што је истинито (?!) и свето (!!!) у тим религијама" (Ностра Аетате, 2.). Како су на међурелигиозном скупу који се молио за мир у свету, скупу који је организовао Ватикан у Асизију 27. октобра 1986. године, присуствовали заједно са анимистима, муслиманима и будистима хришћани свих вероисповести. Римокатолички храм је био дат на привремено коришћење будистима и ови су на свети престо ставили статуу Буде. Вероватно је најпогубније дело концила била богослужбена реформа 1969. године. Служба није била само скраћена, већ наиме преправљена тако да што више личи на протестантску. То се нарочито односи на ређе помињање небеских сила и светих, готово да нема ни помена жртвеног карактера евхаристије, смањен је број крсних знамења, поклона и клечања, на Велики петак свештеник не облачи црну литургијску одежду, већ црвену – исто онако као што је то уобичајено код англиканаца. Свештеник за време нове мисе стоји иза престола окренут лицем према народу: свештеник и лаици (мирјани) као да образују круг равноправних саслужитеља божанствене литургије. У традиционалној миси светог Пија Петог пак свештеник стоји испред престола окренут леђима према народу, стоји "пред Господом" као посредник између Бога и народа који дејствује у име Христово, исто онако као што стоји и православни свештеник. Како саопштава англиканска књижица из 19. века, идеја да се служи лицем окренутим према народу потиче од калвиниста-пуританаца. Нова миса се најчешће служи на народном језику уместо на латинском (треба истаћи да је пракса православних Цркава, једнако као и пракса традиционално настројених унијата који користе древне језике – црквенословенски, старогрчки – ближа пракси римокатоличких традиционалиста који служе на латинском, него пракси римокатолика-обновљенаша и протестаната који користе савремене језике). Треба истаћи да многи свештеници модернисти грубо нарушавају чак и обновљенашке литургијске норме: на њиховим се мисама певају псеудорелигиозне песме уз гитару, у поп и рок ритмовима, из многих храмова су избачене старинске статуе и слике и томе сл. Пољски новинар, католик-обновљенаш, Чеслав Ришка, пише да би, доспевши у римокатоличку цркву у Холандији, Пољак посумњао да ли је ушао у цркву, толико служба у њој ни на шта не личи: "... поздрављање чланова парохије, питање двеју песама о Хирошими и Нагасакију, заједничка песма о сужњима и робовима свођење резултата недељног рада парохије, размишљање на тему ’Шта можемо да учинимо?’, песма о миру и пауза за које време мирјани скупљају добротворне прилоге, присутни међусобно разговарају а понекад запале и цигарету". Једном је један француски свештеник служио на плажи мису за екологе који су дошли на острво Муруруоа да протествују против нуклеарних проба. Био је одевен (реч "обучен" ту је потпуно неумесна) у шортс и кратки прислужнички стихар. Једна америчка монахиња, одушевљена екологијом и феминизмом, дрско је ставила у храму уместо крста глобус и позивала да се упоредо са "Оче наш" почне молитва Господња речима "мати наша" (по мишљењу феминисткиња, обраћање богу само у мушком роду јесте дискриминација жена). А све те гадости су се припремале педесетих и шездесетих година XX века наизглед безазленим позивима да се незнатно скрати служба и да се она приближи народу. Мислим да, ако православне црквене власти не донесу строге мере против оних који се залажу за било какве литургијске новотарије, с православним богослужењем ће бити исто што и с римокатоличким – нека новаваријанта "1969. године" (у почетку вероватно лукавија, са дугим умерено-прелазним периодом). Овакву реформу би одмах преузели од православних обновљенаша "прогресивно настројени" римокатолици источног обреда. Малоруски унијати већ сада служе већином на украјинском, а не на црквенословенском језику, покушавајући бар да у нечему достигну латинску литургијску реформу. Модернисти су се потрудили да се у свему прилагоде духу времена. Чак и покојницима нису дали мира, дозволивши 1963. године кремацију, насупрот прастарој пракси римокатоличке цркве која је увек забрињавала спаљивање лешева. Када су крајем 19. века масони саградили у Европи прве крематоријуме, папа Лав Тринаести је лица која завештавају да им се тела кремирају лишио црквеног погреба (они чија се тела кремирају против њихове воље могу се опојати у цркви или код куће али се у крематоријуму богослужење не сме држати). Сви традиционалистички свештеници, а и неки обновљенашки, најстроже забрањују својим верницима кремацију. (Сетимо се толеранције савременог руског друштва према кремацији која је продрла у нашу земљу тек под комунистима). Други ватикански концил говори о "односима између цркве и света и бази за њихов узајамни дијалог" (Lumen gentium, 40). У односу према савремености то је крајње актуелно!!! Папа Пије Шести је у посланици из 1791. године анатемисао Декларацију права човека и грађанина коју је усвојила француска Национална скупштина. У Силабусу (1864) папа Пије Девети је осудио као лажно тврђење како "римски првосвештеник може и мора да се помири с прогресом, либерализмом и савременом цивилизацијом" (DS 1980). Свети папа Пије Десети је, сумирајући учење енциклике Pascendi (1907), и Декрета Lamentabili (1907), прописао римокатоличким клирицима да се заклињу и исповедају у антимодернистичкој заклетви (1910) следеће: "... одлучно одбацујем јеретичку измишљотину о еволуцији догмата који из једног значења прелазе у друго значење, различито од онога којег се Црква придржава одраније". Нажалост, по уверењу традиционалиста, ову заклетву су нарушили многи оци Другог ватиканског концила, гласавши за документе који ревидирају римокатоличко вероучење. Није на одмет напоменути да се "ађорнаменто", то јест, прилагођавање цркве данашњем времену, припремало постепено, те се говорило како се све оне исте традиционалне хришћанске идеје могу и морају изложити "новим језиком", разумљивим "савременом човеку", а пошто се појам "језик" тумачио врло широко, помоћу овог тројанског коња су се убацивале и нове идеје. Затим се приступило "слободним научним истраживањима". У помоћним богословским дисциплинама (историја Цркве, библистика) постало је помодно да се истичу хипотезе спорног карактера (та и та приповест из житија светих је легенда, то и то место из Писма је уметак), чиме се психолошки припремала ревизија догматике. Даље следи "дијалог са савременом философијом". Тврди се да се, као што су оци Цркве користили Платона а схоластичари Аристотела, исто тако могу "крстити" Кант, Хегел, Маркс, Хајдегер, и тако даље. Али код античких философа хришћанска мисао цени њихово учење о објективности, непротивречности и апсолутности истине, чега нема у новој философији (антиномизам Канта, дијалектика Хегела и Маркса, презир према разуму код егзистенцијалиста и сл.) Тежња те философије да сам појам истине учини субјективним поткопава целу хришћанску догматику... На Западу отпор "духу времена", како већ рекосмо, предводи "Братство светог Пија Десетог" чији су чланови четири епископа, више од триста свештеника, око двеста богослова који студирају на пет богословских факултета. Морални утицај Братства прихвата много клирика који формално не улазе у њега, рачунајући ту и скупине доминиканаца, францисканаца и бенедиктинаца који су се разишли с модернистичким руководством редова и сачували претконцилски типик. Дозволићу да у закључку кажем православним читаоцима: "Чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!" наравно, као римокатолик, заузимам принципијелну позицију у свим питањима у којима се Православна Црква не слаже с Римокатоличком (Filioque, непорочно зачеће и тако даље.) Али модернизам је најгоре зло, синтеза свих јереси. Ја разумем да нас Православна Црква осуђује по свим тачкама поменутих несугласица али то не смета конзервативним православнима да се с поштовањем изражавају о Лефевру. Ево, на пример, шта пише о њему један познати православни пастир: "Наравно. Лефевр је био ултраримокатолик. Многи правци његове борбе имају римокатоличку специфичност. Али главни фронт рата који је објавио јесу модернизам и екуменизам, и ту се он веома често слаже с православним светом који такође, преко својих најдостојнијих представника, иступа против ових двају непријатеља истине Христове". Преведено из књиге "Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации", Сретенский монастырь 1999. г., стр. 223-226). |