Није први пут да се поставља питање превођења богослужбених текстова на свакодневни руски језик. Основу за то у очима присталица таквог превођења представља потреба да се богослужење учини разумљивијим. Такви покушаји су нарочито чести били после револуције за време покушаја државе да потчини Цркву, што је довело до појаве разноврсних обновљенчесих "црквених" и осталих црквених друштава. Народ тада није прихватио богослужење на руском језику. Обновљенческе цркве су биле празне...
"Неразумљивост" богослужења се не састоји само у језику. Богослужење је заправо неразумљиво онима који не знају основе православног учења. Човек који жели да долази у цркву треба да се упозна управо са учењем Цркве, а "неразумљивост" језика је другостепена ствар. Савладавање препрека у погледу разумевања језика није тешко (то није латински језик у католичком богослужењу). "Неразумљивост" богослужења ће постати још већа као његов језик постане разговорни (свакодневни, малограђански) језик који не поседује све богословске нијансе у свом речнику, који је лишен традиционалних фразеологизама. И то баш онда када постоји близак језик који поседује хиљадугодишње искуство молитвене, богослужбене, богословске употребе. "Господи, помилуј" и "Господе, опрости" имају различито значење. Дакле, моје прво неслагање са превођењем богослужења на руски језик се састоји у томе што уз такав превод ни богослужење ни богословска мисао неће постати нимало разумљивији, а постојећа традиција ће се прекинути. И за малограђанина ће "неразумљивост" богослужења умногоме представљати још већи проблем. Неки тврде: "Ево, ја сам свратио у цркву и слабо сам разумео о чему се тамо певало и говорило". Али када човек покушава да схвати смисао службе он можда по први пут чини духовни напор. Одакле такав захтев да Црква иде на уступке малограђанину? Не треба Црква да се клања малограђанину, већ малограђанин Цркви. Међу "помоћним" аргументима у корист превода богослужења на свакодневни руски језик наводи се и следећи: "У католичкој цркви су се одрекли латинског језика". Али засад још не можемо да судимо да ли је ово дало добре резултате. Јер латински је имао, а делимично и данас има суштинску улогу у западној култури, у западном образовању, и он је све до наших дана давао свакоме могућност да чита и схвата све (независно од матерњег језика) латинске ауторе пошто је био језик јуриспруденције и медицине помажући општењу научника западних земаља итд. А у суштини, да ли је за нас у решавању овог питања важно баш католичко искуство? Превод католичког богослужења на националне језике је већ сада довео до неких негативних резултата и у црквеном и у светском нивоу образованости. Ово су запазили предавачи многих факултета. Кажу: "Црква ће са преводом на националне језике постати демократскија, ближа националној култури." Нећу наводити примере: они су свима пред очима. А и "демократизам" нам није увек на корист. Тако су се Бугари још више удаљили од Срба, а Срби од Бугара услед преласка на националне језике у богослужењу. Међутим, заједничка молитва је веома важна. Веома је важан заједнички језик молитве. Јединство језика богослужења је уједињавало православне Словене, као што их је уједињавало јединство језика писмености. Док је богослужење вршено на црквенословенском језику исте књиге су биле доступне Словенима Балканског полуострва, и Србима, и Украјинцима, и Белорусима и Русима. Дакле, црквенословенски језик је имао и данас има (иако у мањој мери него раније) уједињујућу улогу. У Русији (и делимично у другим словенским земљама) црквенословенски језик је уједињавао културу не само по хоризонтали, већ и по вертикали: културу прошлих векова и културу новог доба, чинећи разумљивима високе духовне вредности, које су представљале живот Русије у току првих седам векова њеног постојања, обједињавајући Русију, Украјину и Белорусију. Ово је допринело очувању самосвести Руса који живе на територији других држава и сада обједињује Руску Зарубежну Цркву са Мајком-Отаџбином. То је важно истаћи тим пре што је Русија била земља високе књижевне културе. Као што је јасно сада, после откривања "берестјаних грамота" она је била земља изузетно широке писане културе. Натписе су имале све културне вредности: иконе, црквени сасуди, велелепне фреске у храмовима, одећа (нарочито везена, одејанија итд.). Данас, када смо пали у културно сиромаштво то нарочито треба да нас се дотиче и ми обавезно треба да сачувамо своју везу са прошлошћу! Имамо величанствену писменост и књижевност: дела митрополита Илариона, Кирила Туровског, Серапиона Владимирског, митрополита Алексеја, Јермолаја-Еразма, Нила Сорског, Максима Грка и стотине других у чијој мудрости можемо да будемо заједничари захваљујући слободи научне штампе и таквим зборницима као што су већ издати "Споменици књижевности Старе Русије" и "Библиотека књижевности Старе Русије" која се сада издаје (први, четврти и пети том су већ изашли). Захваљујући текстовима издатим паралелно на староруском и савременом руском језику можемо да оценимо необичну лепоту језика Цркве, језика духовне културе. Ако се одрекнемо језика који су тако добро познавали и користили у својим делима Ломоносов, Державин, Пушкин, Љермонтов, Тјутчев, Достојевски, Лесков, Толстој, Буњин и многи-многи други, губитак у нашем разумевању руске културе с почетка века ће бити ненадокнадив. Црквенословенски језик је стални извор за разумевање руског језика и чување његовог речничког фонда, а такође за снажно доживљавање емоционалног звучања руске речи. То је језик племените културе: у њему нема прљавих речи, на њему се не може говорити грубим тоном, не може се псовати. То је језик који претпоставља одређени ниво моралне културе. Црквенословенски језик је, дакле, значајан не само за разумевање руске духовне културе, већ има и велики образовни и васпитни значај. Одрицање од његове употребе у Цркви и учења у школи ће довести до даљег пада културе у Русији. Руски језик се "чисти" и оплемењује у Цркви. Да, Јеванђеље треба да се проповеда на свим језицима. У издањима где се оно штампа паралелно на црквенословенском и руском језику прецизира се смисао појединих израза, објашњава се значење сваке речи. Руски језик нико не истерује из Цркве, али речи упућене Богу, Мајци Божијој и светима треба да буду слободне од свакодневице, не треба да долазе у додир са псовкама и вулгаризмима. Уверен сам да је неопходно сачувати верност овом споју два блиска језика, који су историјски стално долазили у додир у летописима, у посланицама Цркве и патријараха, у беседама патријараха и других јерарха Цркве народу, у проповедима (чији број у Цркви стално треба да расте). ("Препород", 1998.) Преведено из књиге "Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации", Сретенский монастырь 1999. г., стр. 276-279) |