header image
Мирослав Павловић: О чувању предања и поретка СПЦ Штампај Е-пошта
субота, 01 септембар 2012

 Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.

          Предање чувај – то значи таланат вере васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека остане код тебе, то и предај. Добио си злато злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећу привидно, него право злато.       

     Архиепископ Аверкије Џорданвилски   

Једне прилике Св. Владика Николај срете једног монаха који на глави носијаше руску скуфију уместо камилавке која је практикована у СПЦ. Упиташе га, ко је теби благословио да носиш руску скуфију, одмах да је скинеш. Монах му одговори да му је благословио владика Венијамин. Да кажеш владици Венијамину да да сам ја рекао, да повуче благослов, јер од таквих ствари почињу новотарије да улазе у Цркву.  

     Усмено предање богомољаца

Свака баба и у најзабаченијим крајевима зна како се пости за причешће, јер се то предање преносило са колена на колено.

     Старац Петар Денковачки

 +++

Већ годинама се ради на формирању мишљења код већине да су било какве промене у богослужбеној пракси, посту, начину припреме за причешће, односу према канонским забранама итд. сасвим нормална ствар. Почело се прво од „ситница“ и ствари које за лаике изгледају безначајне. Требало је народ навићи на промене, да народу попусти пажња. Убедити народ да је то богатство различитости, да народ конзервативан србски смекша у традицији, тј. у тачности предања са колена на колено, са понављањем крилатице „није то толико битно, имамо ми теологе који знају...“

Мора се признати да заговорницима промена у предању и пракси у СПЦ је у многоме успело, тако рећи да су на корак од свог циља. На срећу постоји један део свесног верујућег народа кога нису успели смутити, али тенденција заразе вируса новотарства је велика и мало је оних које бар нису смутили и у неким периферним стварима, али и то је опасно. Поједине мале болести, ако се не лече на време, могу да прерасту у велике, па чак и исход да буде кобан. 

До ког су стадијума „новотарци“ дошли? Стигли су још мало у „чист“ протестантизам. Ево покушаћу да побројим неке њихове главне ултрановотарске ставове:

1)          Правило поста пред причешће не постоји. Правило је како ти духовник благослови. Можеш да се причешћујеш и здрав сваке литургије без поста и исповести, само ако ти духовник благослови. Развија се систематски код духовног чеда свест о непогрешивости духовника. У случају да чедо нешто посумња, свештеник се аутоматски заклања иза ауторитета месног владике и поставља питање дух. чеду, зар ти сумњаш у владику, зар ти боље знаш од владике, знаш ли ти да је он икона Христова, или да је он Христос на земљи и да без њега нема спасења. И то код већине пали, али не код свих...

2)         Мерило исправности служења литургије и осталих богослужења је како владика благослови. Нема везе како пише у служебнику, какве су одлуке Архијерејских Сабора, какво је примљено предање од прејемника, важно је како владика благослови. Зашто је важно? Па важно је јер он може да те премести у „лошију“ парохију, да ти забрани служење, да те рашчини.

3)         Било које тумачење канона, поука светих отаца, Устава СПЦ је једино испарвно како ти протумачи твој парохијски свештеник, односно месни епископ. Неки и Свето Писмо произвољно тумаче, без сагласја са тумачењем Светих Отаца. Нема митарстава, душа је смртна (Боже опрости).

4)           Слуђивање народа кроз компилацију (комбиновање) Светог Предања кроз историју Цркве. Тенденциозно комбиновање предања из првих векова са познијим у циљу вештог увођења либерализма у Цркву. По систему стари духовни поредак у Цркви је престрог. Одједанпут су многе ствари дозвољене, које раније нису биле дозвољене и за које је следила епитимија. Обарање стандарда, док се не дође да је бесмислено било које Црквено правило, уз понављање, треба имати љубави, важно је бити добар човек, обреди су мање битни, или небитни. Насилно увођење праксе из других помесних Цркви и избацивање постојеће, ради рушења постојећег поретка у СПЦ, тј. озакоњења протестантских принципа шароликости, супротних православној једнообразности.

О Великој Госпојини 2012. Г.г.

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.