Владимир Димитријевић

Отац Серафим Роуз: витез православне вере

На данашњи дан, 2. септембра, пре тридесет година, у Господу је починуо јеромонах Серафим Роуз, подвижник и молитвеник Руске Заграничне Цркве и, како је време показало, васцелог православља. С његовим делом сам се срео када је блаженопочивши владика будимски Данило у „Теолошким погледима“ објавио превод Роузове књиге „Православље и религија будућности“. Била је 1990. година; тек сам пришао Цркви, после лутања кроз муљ окултизма и Њу Ејџа.

Пригрлио сам православну веру свим својим бићем, али су ми били потребни одговори на још нека питања (рецимо, има ли живота на другим планетама?) Док сам био ван Цркве, занимао сам се за Далеки Исток, па сам и ту имао неких недоумица. Када сам прочитао књигу оца Серафима, био је то гутљај свеже воде после лутања кроз пустињске привиде. У „Јеванђељском неимару“ касније сам прочитао понешто о његовој биографији, и схватио: овај дивни амерички хришћанин Богом је послат за нас, младе у Цркви потоњих времена. Владика Данило, најскромнији, свој превод је објавио под псеудонимом „Андреј Протић“. Касније, кад сам с њим разговарао, рекао ми је, сијајући од скромног, али узвишеног, духовног, задовољства, да му је неко испод врата собе у Патријаршији убацио цедуљицу писану у брзини, са благодарношћу њему који једини брине да млади у Цркви имају шта да прочитају. Био је то одговор на превођење Роуза. Знам колико је ова књига оца Серафима, али и његова „Душа после смрти“ (превео Родољуб Лазић, „супервизор“ опет владика Данило) помагала младим боготражитељима да се учврсте на путу Христовом.Касније смо, у издавачкој кући кратког, али упечатљивог, века, “Византијско огледало“ (из Ниша), објавили студију оца Серафима о нихилизму. Још касније, изашла је, у „Образу светачком“, његова књига о дарвинизму, па „Светлост са Запада/Живот и учење оца Серафима Роуза“, па два тома његове биографије (аутор отац Дамаскин Кристенсен) у издању Задужбине манастира Хиландара у Београду (на жалост, трећег тома још нема). Објављена је, у издању Подмаина, и његова преписка са оцем Алексејем Јангом, и још понека мања књига. Зато се вреди сетити биографије овог богоискатеља наших дана, који је доказао да ће свако ко тражи Истину на крају срести Христа.

РАНА ТРАГАЊА

 Родио се 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, туристичком месту у Калифорнији, у породици мешаног порекла (данско-француско-норвешког), која је припадала средњој класи.Од детињства је показивао велике дарове; био је најбољи ђак у школи. Кад му је мајка једном приликом рекла: “Ако будеш наставио да учиш таквим темпом, далеко ћеш догурати“, он је одговорио, озбиљно како само деца то умеју: “Хоћу нешто друго. Хоћу да постанем мудар“. Као дечак, похађао је протестантску вероунауку, али није био сасвим задовољан; разочаран у стављање Библије изнад Христа, млади Јуџин (Евгеније, што значи „благородни“) уписао је колеџ Помона и почео да тражи Истину. Пут му је био трновит: лутао је од ничеанског богоборства до зен – будизма, који је, у доба тзв.“бит генерације“, пропагирао познати Алан Вотс. Падао је у очај, опијен „нихилином“, како је Ниче звао главни отров нашег доба. Пијан, ваљао се по поду, тражећи од Бога да га остави на миру.Касније је говорио да о гресима младости не жели ништа да каже, да не би својим речима скрнавио ваздух. Помагала му је да надиђе тешке, скоро самоубилачке, кризе пријатељица англиканске вере, Елисон, која му је указивала на Достојевског (руског романописца је аутор “Заратустре“ признавао за јединог психолога од кога је нешто научио, па је од великог Руса и Јуџин почео да учи.) Веза са Хришћанством биле су му и дубоко религиозне Бахове композиције, а нарочито Ich Habe Genug, у којој Свети Симеон Богопримац моли Христа да га отпусти са овог света и  прими у Царство Своје.

ПУТЕМ ДАЛЕКОГ ИСТОКА КА СУНЦУ ПРАВДЕ

Kaо студент оријенталистике и философије, Јуџин се определио за изучавање таоизма, у чему му је помагао професор Кинез, Џи Минг Шиен, избегао у САД, склањајући се од комунизма. Таоизам, са својим учењем о Путу (Тао), као да је био наслућивање хришћанског учења о Логосу – Христу, Који је за Себе рекао „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Роузов учитељ је био скроман, али мудар човек. У свом есеју, “Традиционална мудрост и револуционарна философија у савременој Кини“, Шиен је тврдио да је марксистичко учење о класној борби које су усвојили Мао и његови следбеници туђе духу кинеске мудрости: “Према кинеској философији,напредак друштва се заснива на љубави према ближњем,зато што је мир у свету могуће успоставити једино помоћу љубави,док је борба између класа и мржња међу људима извор зла и рата“.Такође, Јуџин, који је код професора Будберга на Америчкој академији за азијске студио спремао магистарски рад, изучавајући старокинески језик да би читао Лао Цеов „Тао Те Кинг“ у оригиналу, нашао се и под утицајем француског традиционалисте, Ренеа Генона, који је, у својим књигама, показивао да су теософија и други облици савременог синкретизма само кривотворина изворних духовних учења Истока. Тако се ослободио помодног зена у аланвотсовском издању...

А онда је, једног дана, ушао у руску цркву у Сан Франциску; свој доживљај је касније овако описао: “/.../ Када сам први пут ушао у Православну Цркву (била је то руска црква у Сан Франциску ) догодило ми се нешто што нисам доживео ни у будистичком, ни у било ком другом источњачком храму; у свом срцу сам осетио да је то „дом“, да је мом трагању дошао крај“...Три године је посећивао службе у руским црквама (нарочито оне које је служио Свети Јован Шангајски, епископ Руске Заграничне Цркве), а онда је преломио и постао православни хришћанин.Својој пријатељици Елисон рекао је:“Православље је веће од Баха“. Касније је поучавао младе: “Многе источњачке религије су донекле добре, али једино ти Хришћанство може отворити Небо“.

СВЕТ СЕ БЛИЖИ КРАЈУ

Пун искрене ревности, Јуџин напушта даље студије, пишући родитељима да би Христос, кад би данас дошао у свет, сигурно опет био распет, јер свет је још лицемернији него пре две хиљаде година: “И шта би било кад бих, једнога дана на неком од мојих предавања,рекао студентима да осим служења Богу све учење овог света нема никакву важност,да је важно једино прихватити Богочовека Који је умро за неше грехе,да се морамо припремити за свет који ће доћи? Вероватно би ме исмејали,а универзитетске власти би ме,ако сазнају за то, и отпустиле – јер је противзаконито на нашим универзитетима проповедати Истину./.../ Љубав према истини је данас ичшезла; умни људи морају да проституишу своје дарове да би живели/.../ Могу једино да следујем своју савест; не могу да лажем себе. И знам да добро поступам“.

Живећи и радећи слабо плаћене послове, Јуџин је почео да пише своју велику хришћанску студију „Царство човеково и Царство Божије“, с циљем да открије како се развијала отпадија од Бога у нашем свету. Књига је требало да има преко хиљаду страна, али је он успео да уради у целини само поглавље о нихилизму, док је остале белешке користио касније, пишући друга своја дела. Царство Божје је, по њему, саздано на вери у Христа, а царство човеково на вери у свет, који је пролазан и смртан. Хришћанин страда ради Христа, да би, после распећа, дочекао васкрсење,док људи овога света тону у адску тмину, јер су обоготворили саме себе. Писао је: “Незаситост модерног човека, која је рођена из његове  потребе да нађе нешто што ће заменити Христа – овај став лежи у основи његове маније за експериментисањем и његове познате „толеранције“ (која је у ствари врло ограничена) –може само довести до природног завршетка у магији, моралној изопачености,окултизму, што се може дефинисати као „крајњи експеримент““. Хуманизам, преко култа науке (која је постала магијска, заснована на вољи за моћ), води у субхуманизам, потчовештво тоталитаризама какви су комунистички и нацистички. Како се, по Роузу,развија нихилизам? Прво,крајем 18. и почетком 19. века, настаје онај либералистички,као покушај компромиса са духом богомрзачке револуције, затим,средином19. столећа,реалистички (наука као бог, порицање Христа и бесмртности човекове), онда виталистички, крајем 19. и почетком 20. века (окултизам, духовност неопаганства), и, на крају, нихилизам Новог поретка, тајне безакоња, антихриста (све мора бити „анти“, “против“ и „уместо“: антиљуди, антицрква, антидржава, антисвет). У њему живимо данас.Како је могуће да нихилисти, који су, у 2О. веку, побили толике људе (не само ГУЛАГ и Аушвиц, него и Хирошима и Нагасаки), виде тај век као доба прогреса? То је зато што свет гледају сатаниним очима, каже Роуз.

ДУХОВНИ СИН СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

 Као припадник Руске Заграничне Цркве, отац Серафим се ставио под духовно руковођење чудотворног подвижника и сведока Господњег, Светог Јована Шангајског. При храму Мајке Божје Свих Тужних Радост у Сан Франциску он и његов руски пријатељ, Глеб Подмошенски, ученик Светотројичке богословије у Џорданвилу, са благословом Светог Јована, основали су братство Светог Германа Аљаског, руског мисионара у Америци, и књижару са православном литературом и иконама, где су се окупљали многи боготражитељи.Јуџин је сретао многе подвижнике који су са собом носили дух Свете Русије. Поред владике Јована, ту су били и владика Нектарије, отац Адријан, као и многи други, међу којима се нарочито истицао владика едмонтонски Сава (Сарачевић), познати богомољачки делатник у Србији пре Другог светског рата и сарадник Владике Николаја. (Јуџин ће, као монах Серафим, с владиком Савом касније сабрати сведочења о Светом Јовану, која ће изаћи у два тома и бити основа за будућу канонизацију.) Славни Шангајски Чудотворац благословио је Јуџина на сарадњу у часопису који је излазио при храму, и он је велики списатељски дар почео да умножава. Редовно је похађао предавања свог светог епископа, а многим протестантима и римокатолицима који су долазили у књижару помогао је упућујући их у тајне праве вере. Ипак, његова душа је тежила монаштву, о чему је и обавестио духовног оца, после чијег упокојења, 1966. године, ова жеља Глебова и Јуџинова бива испуњена.Те године, Јуџин је скицирао основна правила будућег братства:независност и самодовољаност (живот од свог рада , без воде,струје, канализације са стране); једноставност („поверење у Бога, а не у апарате“, рекао би отац Серафим); топла вода – да се греје на шпорету;огњиште или шпорет на дрва;струју производити ручним путем и користити је само за малу штампарију, која ће штампати часопис „Православна реч“... Као што је говорио Свети Амвросије Оптински: “Где се живи просто, анђела је по сто“. Или, по старој монашкој изреци: “Траву једи, на трави лези, травом се покривај“. Требало је само наћи место за обитељ, чија правила су оба брата у Христу осмислила.

ПУТЕМ ДРЕВНИХ ПОДВИЖНИКА

На крају, нашли су, и , како су веровали, молитвама Светог Јована (Максимовића), купили земљу у шумама Северне Калифорније, у дивном и пустом крају званом Платина, који је душу дао за молитвене подвиге. Из Сан Франциска су се преселили 1969. године, и монашки живот је могао да почне.Усамљеност је била скоро апсолутна – на врху није било воде, и воду  су, уз велике напоре, морали да довлаче једним крајње џомбавим путем. Живели су у атмосфери Житија светих којима су се свакодневно хранили: посећивале су их и дивље животиње, које су се на њих постепено навикле. У једном писму, Јуџин је забележио:“Док се свет сурвава у анархију и људи падају ниже од животиња,ми живимо у истинском рају где немушти створови,наши најближи суседи, славе Господа самим својим постојањем.“ С малим количинама воде, Јуџин се бавио „органским баштованством“. Кад су га,касније, посетиоци питали зашто проводи време у башти, кад толико ради у штампарији (ручно је слагао слог) и пише, он је са осмехом цитирао древну кинеску изреку: “Прави философ проводи пола свог времена са књигама, а дугу половину –радећи на земљи“. У то време, Глеб и Јуџин су спремали материјал за канонизацију Светог Германа Аљаскинског, првог просветитеља Америке, коме су свој скит посветили и коме су написали и службу. Замонашени су октобра 1971, при чему је Гљеб постао Герман, по новоканонизованом свецу, а Јуџин Серафим, по Светом Серафиму Саровском, кога је веома волео.

БОРБА ЗА ДУШУ

Подвижнички живот, праћен редовним испуњавањем монашког молитвеног правила, а касније и служењем Литургије (када су рукоположени), изливао се у многе и многе плодове мисије. Часопис „Православна реч“, чији је циљ био мисија међу онима који говоре енглески, објављивао је низ одличних текстова на разне теме: почев од духовних савета Светих Отаца, преко сведочења о прогону Цркве у комунистичким земљама и писања о проблемима екуменизма, све до актуелних питања саврмене духовности. Из чланака оца Серафима рађале су се књиге, које су постале глас Духа у бездуховној савремености. Такође, многи млади људи су постајали православни хришћани захваљујући његовом писаном раду и проповедима: међу њима се нарочито истицао бивши римокатолик, Алексеј Јанг, који ће касније постати свештеник, основати мисионарску парохију и покренути часопис „Православна Америка“. Отац Серафим је живео веома строго и молитвено: не само да је мало јео и спавао, него се и стално смиравао, настојећи да не показује велико знање које је понео из света и које је показивао само кад је младима, жељним Христа, држао поучна предавања. Био је скроман и једноставан човек, кога су због тога нарочито волели. Ускоро је братство почело да расте – долазили су нови подвижници,а за сестре у Христу, монахиње, основан је скит Свете Ксеније Петроградске.

ДУХОВНИ ПИСАЦ И УЧИТЕЉ

Отац Серафим се суочио са многим проблемима какве Свети Оци древности нису познавали. Пре свега, ту је било питање нових религиозних покрета, попут Њу Ејџа, и пропратних феномена, какви су далекоисточне религије и медитативне технике, летећи тањири и култ ванземаљаца, дарвинистички еволуционизам, екуменизам, феномен „посмртних путовања душе“, итд. Отац Серафим се трудио да својим књигама на сва та питања одговори. Тако је објавио „Православље и религију будућности“, у којој је подробно изложио демонски опит разних Њу Ејџ праваца, као и екуменистичку лаж као припрему за синкретистичку религију антихриста. У „Души после смрти“ учењу Рајмонда Мудија и Елизабете Киблер-Рос противставио је Свето Предање о посмртној судбини човековој,од исхода душе из тела до Страшног суда. Иза себе је оставио низ текстова и предавања о православном креационизму, отачком учењу о Стварању света (дарвинизам је науколика митологија, показао је отац Серафим; Бог је створио живи свет по врстама; има много варијација у оквиру једне врсте (пас је и бернардинац и чивава), али нема преласка из врсте у врсту). Нарочито је значајна његова књига „Нови свеци руских катакомби“, у којој су сабрана житија руских новомучника и исповедника пострадалих од безбожног комунизма. Отац  Серафим је књигу посветио „Свим Новомученицима –данас у Русији, сутра у Америци“. Јер је он знао да ће отпадање Америке од Бога, под маском демократије, Дизниленд претворити у ГУЛАГ. Данас, кад је антихришћанска помама у САД на врхунцу, види се да је то истина. Гледајући како свет без Христа убрзава на свом путу ка понору, отац Серафим је поручивао својим сатрудницима:“Много је касније него што мислиш.Пожури на дело Божје“. Његове књиге су , и за живота и после смрти оца Серафима, преведене на многе језике, и увеле га у ред новијих Отаца Цркве. Велики труд он је посветио и упознавању Запада са свецима који су на том истом Западу заблистали у доба док је Православна Црква постојала од Северне Африке до Британских острва. Тако је објавио дело Светог Григорија Турског (из града Тура у Француској), „Животи Отаца“, о подвижницима древне Галије. Ту је ишао путем свог духовног оца, Светог Јована Шангајског, који је гајио култове западних православних светаца пре 1054. године, када је Рим отпао од Истине.

 НИЊЕ ОТПУШТАЈЕШТИ

Отац Серафим Роуз је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова. Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења. Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године. Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран. На гробу оца Серафима десила су се многа и дивна чуда: између осталог, исцелења од тумора. Иако отац Серафим није званично канонизован, многи га поштују као светог наших дана, и моле му се за помоћи уразумљење у тешким смутњама у којима се обретосмо.

 КОЈИМ ПУТЕМ ДАЉЕ?

Један од основних проблема људи у Цркви данас је у томе што је много православних по вероисповести, али мало хришћана – хришћана животом,подвигом,љубављу. Отац Серафим је о томе, у свом предвању „Православни поглед на свет“, једноставно рекао: “Православље је живот. Ако не живимо православљем, ми једноставно нисмо православни,без обзира на то која је наша званична вера.“ А ова једноставна истина је значила и значи да морамо живети у складу са Истином Која је Љубав, јер је Богочовек Христос. „Љубав“ без Истине постаје пуки сентиментализам екуменизма, а „Истина“ без Љубави води нас нездравом зилотизму, веровању да се спасавамо само зато што смо „суперправославни“. Отац Серафим је препоручивао средњи, царски пут, и ишао њиме, због чега је постао светилник Цркве.