Када чујете неког политичара, аналитичара, телевизијског  водитеља, новинара или  бриселског функционера да каже како би Срби требало да гледају, не осврћући се, искључиво у будућност, и када на то још додају неопходност добросуседске сарадње у региону, будите спремни да прихватите да они подразумевају да нам је национална прошлост доказано гнусно злочиначка, а да су српске жртве плод чисте митоманије и пример „самовиктимизујуће мегаломаније“ (мисли се на Јасеновац), како би то рекао и један перманентни јунак наше  рубрике „Глупарник“. Поменути „перманентни јунак“  учестало се иначе сели из разних новина на телевизијске канале и обратно. Наћи ћете га подробније описаног у тексту М. Зарковића „Устани Београде, Хрватска те зове, зове…“ у овом броју „Печата“.

Један од специјалитета Брозовог режима било је насилно изједначавање свих злочина почињених на територији бивше Југославије. Био је то у основи начин да се прикрије усташки геноцид почињен у НДХ над српским народом и да се он поравна са сваком колаборацијом или жртвама у сукобима снага револуције и контрареволуције. Неко ће мргодно рећи да је то био добар начин да се очува заједничка држава. Трајање те државе после смрти њеног вође и начин на који је разбијена јасно говоре и о вредности овог могућег критичког приговора, као и о смислу и домашајима оваквог  очувања државе.

То брозовско-хрватско становиште не само да је претрајало упркос свим могућим променама које су се одиграле, него у новије време  доживљава и прави процват. Насилно изједначавање  и  успостављање симетрија  код данашњих уредника, новинара, невладиних активиста постало је прави условни рефлекс. Том условном брозовском рефлексу покушава се дати цивилизацијски и демократски легитимитет. Национално мазохистички користи се сваки, па и најбруталнији и најсуманутији повод да се призову тобожње српске кривице како би се, последично, успоставила симетрија. Тако је било и са иступањем извесног  историчара и  католичког свештеника Стјепана Разума који је, по хиљадити пут, говорио о томе како је Јасеновац српски мит итд. Препоручујемо  читаоцима текст Ратка Дмитровића у овом броју „Печата“.

За разлику од званичног Београда који је дипломатским путем реаговао, српским новинарима и аналитичарима је то одмах била прилика и повод да крену са оптужбама на рачун Српске православне цркве, и да се упусте у успостављања аналогија између Јасеновца и Перановићеве лопате, уз помињање наводног  рата  етносећања…

Да нема јеврејских жртава на територији НДХ-а могуће је да се на стотине хиљада камом и србосјеком покланих и маљем затучених Срба не би ни помињали. Овако, испада да се српске жртве на неки начин „шверцују“ поред јеврејских и тако боре за постојање. Ту борбу за сећање ове жртве  воде понајвише са својим данашњим потомцима који су запосели политичке говорнице, Јавни сервис и друге медије у Србији. Потврђује се по ко зна који пут она стара позната мисао да Србин у расправи када хоће да покаже да је толерантан и демократа пређе на противничку страну. По правилу је то прелазак на хрватско становиште. Са тог становишта могуће је да ће се правдати и „Олуја на Северу“, о којој пише Никола Врзић. Када би још Србија прихватила Лијепу нашу за химну, не би ни било оволико трвења око певања химне. О томе сведоче и трајни покушаји да се истраже тобожње контроверзе око лика и дела Алојзија Степинца и доведу у питање његови злочини, а што и не би када се оволико прича, по смислу подржавалачких,  развило око обичног католичког попа какав је Стјепан Разум.
Стога, пре него што се читаоци „Печата“, видевши најпре насловну страну, упусте у даље чари и ужитак читања текстова Ратка Дмитровића и Миодрага Зарковића, са великим задовољством дајем реч  кардиналу Еугенију Тисерану, који је био ватикански опуномоћеник за Балкан. Ово је документ извештај Николе Рушиновића, Павелићевог изасланика при Ватикану, који је он поднео 16.3. 1942. усташком министру Лорковићу.

„Тисеран: Ја сам Француз, али у Риму живим већ 23 година. Желите ли да говорите француски или талијански?

Рушиновић: Ваша узоритости, радије бих талијански.

Тисеран: Одакле сте, господине?

Рушиновић: Из Далмације.

Тисеран: Како ви као Далматинац можете представљати Хрватску? Има ли још таквих случајева у вашем јавном и политичком животу?

Рушиновић: Ваша узоритости, у Далмацији, осим незнатног броја Талијана, живе искључиво Хрвати.

Тисеран: Па како то да су вам ваши велики пријатељи и савезници Талијани могли узети Далмацију? Ви сте, дакле, слободни? Зар не радите све што хоће Нијемци, као што то раде и други поробљени народи у Еуропи? Зар се то може назвати слободом?

Рушиновић: Опростите, узоритости, али у томе се не бих могао сугласити с вама. Хрватска има своје границе, свог државног поглавара, своју владу, своју војску, своја дипломатска представништва. Ми уредујемо свој дом како одговара души и интересима хрватскога народа.

Тисеран: Ваша слобода слична је слободи француског маршала Петаина. И он је слободан, али Нијемцима мора давати 80 одсто свих живежних намирница, док француски народ умире од глади. То нису приче, то ја знам врло добро.

Рушиновић: Хрватска је једнодушно иступила на страни Њемачке и помогла јој да сруши Југославију…

Тисеран: Ја знам да је хрватски народ тежио за слободом и да је на то имао право. То му право нитко није могао оспорити. Разумијем што је хрватски народ, у најповољнијем часу, устао противу Срба. Али драги господине, ваши пријатељи, фашисти, смију се вашој самосталности и слободи и егзистенцији хрватске државе. То ја чујем од њихових политичких глава. То што о вама говоре талијански часници, који се налазе у обалном појасу, управо је страшно. По њима, никад у Хрватској није било толико звјерстава као данас, кад су у тим крајевима на дневном реду убијања, палежи, разбојства, пљачке и крвави обрачуни.

Рушиновић: Све што се у Италији шири о Хрватској заудара клеветом. Нетко нас жели приказати чопором барбара и људождера.

Тисеран: Узалуд се браните, господине. Још за вријеме тридесетогодишњег рата, Хрвати су били познати као дивљаци, па су и у моме родном крају, Лораини, попалили неколико мјеста и тамо су опћенито сматрани злим људима.

Рушиновић: Али, Ваша узоритости…

Тисеран: Света столица је примила осам тисућа фотографија о злочинствима над православним пучанством. Знам позитивно, господине, да су и сами фрањевци, као на примјер отац Симић у Книну, узели учешћа у нападајима на српски живаљ, те су рушили православне цркве. Отац Симић је, са оружјем у руци, предводио скупину људи који су срушили православну цркву у Книну. Исто тако, порушили сте православну цркву у Бањој Луци. Поуздано знам да су се фрањевци у Босни и Херцеговини опћенито јадно понијели. То ме боли. Такве ствари не може чинит одгојен, културан и цивилизиран човјек, поготову свећеник.

Рушиновић: Ово слушам први пута …

Тисеран: Усташе су поклале највећи број православних свећеника. Након капитулације Југославије, у Хрватској је нестало 350. 000 Срба. Зар то није жалосно?

Рушиновић: Бојим се, Ваша узоритости, да су информације којима располажете…

Тисеран: Када ће вам доћи краљ, војвода од Сполета?

Рушиновић: Ускоро.

Тисеран: Ваш краљ никада неће доћи у Хрватску. Рекао ми је да сте га учинили краљем у земљи која није краљевина, јер овиси о Њемачкој и Италији. Кад сам га упитао хоће ли путовати у Загреб, одговорио је: ‘Како могу на то помишљати кад талијанска влада својим поступцима и непрестаним погрешкама квари пријатељске односе с Хрватском? С каквим бих се лицем могао појавити пред Хрватима?’ Војвода од Сполета, господине, одбија да иде у Хрватску.

Рушиновић: Колико ја знам, војвода од Сполета с радошћу је прихватио титулу хрватскога краља.

Тисеран: Присуствовао сам тој церемонији. Било је то осамнаестог свибња прошле године, у присуству талијанског краља Емануела Трећег, те Мусолинија, Павелића, војводе од Сполета (који се послије смрти свога брата назвао војводом од Аосте). Ваша круна била је најприје понуђена краљу Виктору Емануелу Трећем, али он већ има довољан број ефемерних круна, па је ову пребацио својем братучеду, војводи од Сполета, којега је, дан прије него је овај именован краљем Хрватске, примио и Свети отац.

Рушиновић: Ваша узоритости, Хрвати су одвајкада представљали предзиђе кршћанства…

Тисеран: ANTEMURALE CHRISTIANITATIS добили су Хрвати, јер су били католици, мада су и Срби, премда припадају православној вјери, дали за Запад и католицизам исто толико колико и Хрвати, борећи се у кршћанским војскама…

Рушиновић: (Покушава да нађе ријеч)

Тисеран: Шта мислите, господине, како ће се завршити овај рат?

Рушиновић: Разумије се, побједом сила Оси.

Тисеран: Мислите ли да ће и Независна Држава Хрватска наставити да егзистира?

Рушиновић: Наравски…

Тисеран: Ја пак мислим, господине, да ће Њемачка и Италија изгубити рат. Пораз сила Осовине већ сада је свршена ствар… Послије тог пораза, морам вам рећи, нестати ће и Независне Државе Хрватске, а Југославија ће бити поново успостављена…“

http://www.pecat.co.rs/2012/08/lijepa-nasa-srbijo/