СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА

Део I.

Кијуку, учитељу светосавске мудрости,

у вечан спомен!

УВОДНА РАЗМИШЉАЊА

Како је могло да се деси да врх Српске Православне Цркве, који је у току разбијања Југославије, изведеном од стране сецесионистичких република и обилато помогнутом од стране НАТО империје, са јасних и чврстих позиција одбране виталних геополитичких интереса свог народа дошао до стања полупасивног очекивања даљих дезинтеграционих процеса, овог пута на територији саме Србије?

 Како је било могуће да Црква, која је, као институција, уживала највеће поверење грађана Србије, нарочито после упокојења патријарха Павла, од кога се растало, у највећем миру и достојанству, преко шестохиљада људи, дође у стање поларизованости не само по „геополитичким”, него и „мистичким” питањима, од екуменизма до литургијске реформе, при чему та поларизованост нарушава њен углед у све већој мери?

Куда садашње поделе, које, очито, нису мале, могу да воде? Како је могуће да се сваки час намеће папина посета СПЦ, иако је СА Сабор СПЦ у мају 2О12. донео одлуку да се папа не позива (ноине „Прес” су 14. августа 2О12. објавиле да се воде тајни преговори о папином доласку у Ниш, при чему су хрватски бискупи Антун Шкворчевић и дубровачки Мате Узинић тајно посетили патријарха Иринеја 7. августа; надбискуп београдски, Станислав Хочевар, рекао је да се о папи причало само индиректно, да је тема била екуменски дијалог, при чему се, кроз дијалог, отварају врата „за веће догађаје”)?

Ове, и многе друге теме, заслужују најозбиљније изучавање, јер је Црква, као и увек, стожер око кога се српски народ окупља кад остане без свих других ослонаца, па и без државе – пошто су и Србија и Република Српска, у овом тренутку, нека врста полупротектората Империје, чије су могућности за заштиту националних интереса мање него што би могле бити да је међународни положај истих другачији. (Црна Гора је, на несрећу, захваљујући брозовском етно-инжењерингу, који је НАТО обилато подржао у доба „монтенегринских” сепаратиста, од негда српске краљевине постала држава чији се темељ, бар са оваквом владајућом гарнитуром, заснива на србофобији и порицању светосавско–његошевског утемељења).

Оставши једина установа која окупља све Србе свуда, Црква је постала објект нарочите пажње Империје која је решила да коначно разбије један древан хришћански народ у срцу Европе, и да му наметне нови,„евро-идентитет”, који подразумева потпуну равнодушност према наслеђу и помиреност са судбином на балканској ветрометини.

Овај оглед је мали прилог покушају читања савремене српске црквене кризе.

ПИТИЈСКИ ГОВОР И СУШТИНСКА ПИТАЊА

После разговора са новоизабраним председником Републике Србије Томиславом Николићем, 9. јула ове године1), Патријарх српски Иринеј је дао два интервјуа, који по свом садржају, времену и месту објављивања имају карактеристике програмских јавних наступа.  (Иако би објективни посматрачи могли да примете да тон, језик, аргументација и дубина закључака у доброј мери не одговарају очекивању јавности у вези са истима, с обзиром на положај који  интервјуисани заузима.) Реч је о интервјуима које је 12. и 14. јула патријарх Иринеј дао државној новинској агенцији ТАНЈУГ-у, а који садрже одговоре на неке од најозбиљнијих проблема са којима се данас суочава СПЦ.2) Штури патријархови одговори на питања, ма како, на први поглед, питијски звучали, у амбијенту политичких промена и нервозних ултимативних захтева западних политичара, стичу обрисе начелних смерница за будуће деловање и јавно позиционирање СПЦ. Наиме, у новонасталим условима евроатлантски планери очекују де се не само новоизабрани представници државе Србије, већ и сви битни чиниоци српског друштва, а пре свих, сагласно њеном угледу и утицају - СПЦ, јасно одреде према свим спорним политичким питањима чије решавање представља приоритет у балканској колонијалној агенди осовине Вашингтон – Брисел. Зато је вербална двосмисленост и недореченост врха СПЦ резервисана, изгледа, за домаћу публику, док се према спољњем свету све нејасноће у вези са вектором црквено-политичких опредељења СПЦ одмах разјашњавају у непосредним билатералним сусретима са западним званичницима. Тако је већ 17. јула у посети патријарху Иринеју била висока британска политичка делегација, на челу са Овеном Џенингсом, шефом Одсека за Балкан и проширење ЕУ у МИП Велике Британије.3) Иако је јавности остао непознат садржај ових разговора, састав делегације и српско историјско искуство са циљевима и методама балканске политике Форин офиса (Foreign Office), чине илузорном претпоставку да се иза дебелих патријаршијских зидова водио необавезујући пријатељски разговор, мотивисан свестраном бригом госта за проблеме домаћина. Ка чему је усмерена пажња западних дипломата када је у питању врх СПЦ, јасно потврђује депеша 10BELGRADE248 објављена на Асанжовом Викиликсу: „У свом првом састанку с амбасадорком (САД), патријарх Иринеј демонстрирао је многе особине које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла. Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро”.4) 

Супротно од тога, српској јавности је остављено да о штурим патријарховим одговорима суди искључиво на основу досадашње праксе појединаца који чине незванични естаблишмент СПЦ, а да тачност својих закључака проверава на „мајсторском решету” будућег времена.

ДОСЛЕДНОСТ ВАТИКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА СРБИМА

Међу црквено-политичким темама које су се у јулу 2012. нашле у фокусу српског патријарха, једна се односила на могућност да римски папа поводом прославе седамнаест векова Миланског едикта, 2013. године, на позив СПЦ посети Србију. Патријарх је истакао да је, „мислио и мисли да би долазак римског епископа у Ниш  био веома користан за Србију, српски народ и српску државу ”.5) И раније су се поједини епископи СПЦ у прилог папине посете Србији позивали на argumentum ab utili, за који се оправдање једино могло наћи у стању национално-историјске амнезије. Тако се митрополит загребачко – љубљански Јован пре самопроглашене независности Косова залагао за долазак папе у Србију, правдајући овакво своје залагање очекивањем да ће Бенедикт XVI,спосле упознавања са тешким приликама у којима живи српски народ на Косову, „упутити поруку светским званичницима”.6) Док је српски митрополит у такву могућност (искрено?) веровао, папски представник на Косову и Метохији - бискуп Марко Сопи, користио је сваку прилику да наводним претходним српским терором оправда албански погром над Србима, те да српске средњовековне манастире на Космету представи као део албанске историјске баштине, који је СПЦ узурпирала „тек у XIX веку после Берлинског конгреса”.7) Уосталом, о папској „наклоности” и „милосрђу” према Србима најбоље говори изјава од 1992. г. папског саветника за избеглице, С. Томаза, да су „Срби нацисти који хоће да успоставе чисту расу”. 8) Не треба заборавити ни чињеницу да је Ватикан први, уз Немачку, признао Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину у авнојевским границама, као и да је папа Иван Павао Други оправдавао „праведан одбрамбени рат“ муслимана у Босни и Херцеговини 9).

Нада у политичку наклоност Ватикана, не само да је била у потпуном нескладу са држањем папске државе у југословенској кризи деведесетих година XX века, када је, како рекосмо, римска курија пружила пресудну подршку словеначким и хрватским сецесионистима, већ и са ранијим ставовима појединих епископа СПЦ. Примера ради, сам митрополит загребачко-љубљански Јован, заједно са епископом шумадијским Савом, почетком 1992. године иступио је из Мешовите комисије за дијалог СА Сабора СПЦ и Бискупске конференције Југославије, јер је папска курија у југословенској кризи „селективно приступала истини и правди, што није својствено изворном хришћанству и његовој Цркви”. Речени српски епископ је посебно инсистирао на Посланици БКЈ упућеној римокатоличким бискупима света којом се тражила војна интервенција против Срба, следећи у томе Сабор СПЦ који је у мају 1995. осудио као „ратно-пропагандни, а не јеванђељски” Апел домаћој и светској јавности од 7. децембра 1994. кардинала Кухарића и Пуљића у коме се Срби означавају као народ који „врши злочине над новим државама”.1О)

И док су неки српски епископи у току југословенске кризе став према Ватикану одређивали ad hoc, према варљивој  политичкој рачуници и личним симпатијама и интересима, папска држава је конзистентно следила свој стратегију постављену у енциклики Centesimus annus од 1. маја 1991. године. У њој  се подржавало сепаратистичко цепање бивших комунистичких земаља, а како је таква суверенистичка политика могла изазвати „тешке конфликте и жалости”, Ватикан је тражио да се у циљу подршке тих земаља „успоставе, или консолидују, интернационалне структуре које су у стању да интервенишу, за погодну арбитражу у конфликтима који се рађају међу нацијама”. М. Екмечић је приметио да је „после избијања рата у Босни, 1992, Ватикан тражио војну арбитражу Запада”. „На то се, дакле, мислило 1991”, закључује српски академик, а томе би могао да се дода и захтев Ивана Павла Другог упућен 1995.: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан”, што је, по угледном српском научнику, академику Дејану Медаковићу, значило следеће: „Лукаво и софистички формулисано. Овакво становиште подразумева једнострано право одређивања карактера једног рата и ратовања. То право задржава искључиво св. отац. Он је на овом свету задужен да благосиља своје нове крсташе и да их шаље у бој против неверника. И у босанском грађанском и верском рату св. отац се не колеба, и ова изјава односи се на српске агресоре који заслужују кажњавање, јер је рат против њих „праведан и нужан”. А када се разбојиште стиша, св. отац већ има готову посланицу о лепотама мира и међусобне, братске љубави. Спреман је и да пролије неку сузу над невиним жртвама, разуме се, тек кад џелати из НАТО-а обаве свој посао. Тада ће се овај велики инквизитор сетити и српске деце!”11)

Наставља се...

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/12/izmedzhu-vashingtona-i-vatikana-srpska-crkvena-kriza-pokushai-chitana.-deo-i..html

Напомене:

1) http://www.spc.rs/sr/susret_patrijarha_srpskog_g_irineja_predsednika_republike_srbije_g_tomislava_nikolitsha;

2) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html; http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

3)http://www.spc.rs/sr/engleske_diplomate_kod_patrijarha_srpskog;

4) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

5)  http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

6)  http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/118933/SPC-Rano-je-za-posetu-pape;

 7)  http://www.corpus-bft.org/pravoslavie/church/11.html;

8) П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393;

9)  Дејан Медаковић:Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI,стр. 154;                          

10) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, 2008, стр. 29-33;

11) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; Предраг Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Дејан Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195