header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Отац Серафим Роуз и Солжењицин (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 17 септембар 2012

 ВОЛИМО ЛИ ЗАПАД?

У тренуцима кад потписник ових редова размишља о тами доба у коме живимо, о историјским раскрсницама на којима се тешко определити (а не треба заборављати: раскрсница је тек сенка крста!), о искушењима која смо пребродили и онима која нас тек чекају, њему на ум падне јединство које је постојало до почетка једанаестога века јединство између Истока и Запада. И то какво јединство! Не апстрактно, политичко или културно (ту је шароликост увек била одлика цветања), него јединство у вери коју су исповедали потомци Адамови од Северне Африке до Ирске јединство у Христу откривеном као Црква, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква која је ушла у свет као сила преображења и спасења.

Потписник ових редова размишља о једном могућем путовању од Александрије, преко Рима, Новог и Старог, Галије до Велике Британије. Путник који би на такво путовање кренуо, снабдевен писмом препоруком своје црквене општине, свуда би био приман радосно, као брат по Небеском Оцу, свуда би могао да се моли са својим домаћинима; свуда би могао да разговара са мудрим подвижницима духоносцима, који би могли да га укрепе и утеше на путу ка Небеском Јерусалиму, нашој истинској Отаџбини и очевини...

Јер, гле, све док епископ једне од катедри Православне Цркве, римске, није пожелео да приграби и Божанску и људску власт над крштеним човечанством, исту веру су веровали сви Европљани, и источни и западни. Истим су се Причешћем причешћивали, истим Духом су славили Бога... Православље управо то и јесте: право слављење Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, клицање Распетој и Васкрслој Љубави, Христу, Који је и Пут, Истина и Живот човека и света. Догматика (веровање) свагда је била једно са доксологијом (славословљем): а до 1054. (мада је конфликт између папизма и апостолског предања Цркве избио знатно раније) догматика и доксологија Истока и Запада биле су истоветне по суштини...

Да је путник у простору којим случајем путовао и кроз време, сусрео би се с мноштвом светих Божјих људи чије је молитвено присуство у Цркви и дан–данас реално и дејствено. Они су у Западној Европи засијали пре падања римског папе у јерес самодовољности и "намесниковања" Христу. Свети Потиније, епископ лионски, пострадао је са мноштвом лионских мученика. Свети Виктор, уз војнике Александара, Фелицијана, Лонгина, својим мученичким подвигом украсио је Марсељ... Епископ Сатурнин је својом крвљу у трећем веку после Христа освештао Тулузу... Свети Албаније је Спаситеља страдањем посведочио у близини Лондона, где му до данас почивају мошти... У горама Швајцарске мученички је заблистао легион Светог Маврикија... Свети Хонорије је, након путовања по Блиском Истоку и сусрета с тамошњим монасима, основао знаменити Лерински манастир, који је дуго духовно обасјавао територије Западне Европе. Са тим манастиром био је повезан Свети Павлин Нолински, као и познати учитељ Цркве Свети Викентије Лерински. Са овим манастиром држали су везу британски и ирски подвижници, који су, према неким сведочанствима, са источним хришћанима контактирали и после пада Рима у папску заблуду.

 Ирску је Еванђељем просветио Свети Патрикије, који је, по предању, са острва протерао све змије. Преполобни Коломбо тамо је основао обитељ из које су у свет изашли преподобни Колумбан, Фридолин и Гал, који су у седмом веку из Ирске отишли у Швајцарску да би тамо послужили учвршћивању православне побожности. Знаменита је такође и Света Бригита Килдејрска, монахиња која је много радила на помоћи сиромасима и невољницима... Ирска је, аскетски одлучна и смела, била тврђава ортодоксије пре но што је папизам метастазирао у коначном, неповратном правцу духовне смрти.

А Француска... Њу не смемо губити из вида... Многи знани и незнани цветови Духа Светога процветали су на свештеном тлу галских земаља до једанаестог столећа... Преподобна Геновева (423–512) од детињства се одликовала побожношћу и цео живот је провела у подвизима и крајњем уздржавању. Духовно је била повезана са Светом Симеоном Столпником који ју је знао. Њене молитве Париз су спасиле од најезде Атилиних Хуна. Она се сматра заштитницом Париза и Француске, и још увек је поштована, мада су револуционари–богоборци њене мошти спалили у доба Француске револуције. Света Клотилда, краљица Француске, утицала је на свог супруга Кловиса да се одрекне идолопоклонства и постане хришћанин. После смрти свог мужа, она је живела подвижнички и старала се о сиротињи. Упокојила се 533. године, оставивши свог унука Клодоалда који се одрекао краљевских претензија и замонашио, такође заблиставши светошћу... Па свети Григорије из града Тура, који је у књизи "Vita patrum" ("Живота отаца"), описао свештена житија подвижника галских шума, који се ни по чему нису разликовали од египатских пустињака,.. Свети Герман Оксерски је од Бога прослављен нетрулежним моштима, које су спалили калвинисти... Свети Луп Тројски био је неустрашиви бранитељ вере... Свети Герман, епископ париски (упокојио се у шестом веку), на месту Изидиног идолишта саградио је цркву у част Светог мученика Викентија...

На Северу је знаменит Свети Ансгарије, епископ хамбуршки, и просветитељ. Данске и Шведске. Неуморно путујући, он, монах од своје дванаесте године, просвећивао је Германе и Словене, желећи да мученички пострада за Христа. Његове мошти су такође биле уклоњене за време протестантске реформације...

 Ко ће све набројати? Имена њихова, како се говорило у древним списима, само Господ зна... Свети краљ–мученик енглески, Едвард, Свети Вацлав и Света Људмила, у Чешкој... Па Свети Герман, просветитељ острва Мен... Свети Брендан, надахнут пустињачким идеалима египатских аскета, са својом браћом из Клонфертског манастира у Ирској, оснивао је монашке обитељи на ненастањеним острвима, као и пловећи манастир на броду. Он и његова братија открили су, на својим путовањима, Исланд (551. године), и Гренланд (554. године). Постоји предање да је Свети Брендан први стигао до Северне АмерикеЊуфаундленда, Бермуда и Флориде.

За Светог Амвросија Миланског, Светог Кипријана Картагинског, Блаженог Августина и Блаженог Јеронима зна и шира јавност. Сви они су у православном светачнику и славе се међу православнима.Не треба заборавити ни православне папе светитеље, који су много чинили на заштити вере Христом предате Апостолима и Цркви. Свети Иполит Римски пострадао је мученички; тако и Свети Маркелин и Маркел; Свети Агапит је имао утицаја на Цара Јустинијана, Свети Лав је дао одлучно сведочанство Православља на Четвртом васељенском сабору;Свети Мартин Исповедник је много пострадао у борби против монотелитске јереси...Чувени папа Григорије Двојеслов, подвижник и писац "Дијалога", долази из саме сржи православног Предања, и његово дело је незаобилазно и на Истоку, исто као и монашке традиције Светог Касијана Римљанина и Светог Венедикта Нурсијског...

Није ни време, ни место, да се расправља о томе – "шта би било кад би било". Али, потписник ових редова је чврсто уверен да су многе болести које данас растачу тзв. "постхришћанску Европу" плод отпадања од пуноте благодати дароване Богочовеком кроз Свете Тајне Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која је ту Европу крстила и причестила...

 ***

Да, Запад је у XI веку престао да буде православан. Али, хришћански Запад није умро. Све најбоље и најплеменитије било је везано за Христа и усмерено ка Христу. Јер, Запад није само инквизиција и конквиста; Запад су храмови зидани у славу Божју. Запад је и Шекспир, и Сервантес, и Чарлс Дикенс, и Хендл и Бах, и Луј Пастер, који је у Господа веровао "вером бретонског сељака" (тако је сам говорио). Запад су и витезови – бранитељи хришћанске Француске, који се нису плашили да се Вандеји боре против идолопоклоника "богиње разума", а за краља и отаџбину... Запад је, како је говорио Алексеј Хомјаков, "земља светих чудеса"; и како је сведочио Достојевсков Иван Карамазов, "Запад је нама драго гробље"... Сваки православни хришћанин на Западу воли све оно што је општехришћанско, заједничко, заветно. А нарочито се радује кад на Западу сретне православне.

И данас их има. Ове, 2012.године, почетком септембра, навршило се тридесет година од упокојења оца Серафима Роуза, великог православног човека са Запада. Родио се у типичној породици америчких протестаната, у Санта Крузу у Калифорнији, прошао тежак боготражитељски пут кроз нихилизам ничеанства и далекоисточне религије, да би на крају постао духовни син Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског, подвижник Руске Заграничне Цркве. Живео је у манастиру Светог Германа Аљаскинског у Калифорнији, писао, преводио, духовно руководио многе младе душе...Иза њега су остале значајне књиге, попут „Православље и религија будућности“, “Душа после смрти“, “Бог се открива људском срцу“...Од самог свог уласка у православну веру, постао је свестан универзалног значаја страдања Русије под безбожништвом и њене улоге у савременом свету: последња књига коју је приредио звала се „Нови светитељи руских катакомби“, и била је посвећена руским новомученицима пострадалим од комуниста ... И тако је показао оно о чему смо говорили на почетку овог текста: без обзира да ли је човек са Истока или са Запада, ако је срео Христа, он поима суштину светско-историјских збивања којима се свет опредељује за Царство Божје или царство празнине.

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И СОЛЖЕЊИЦИН

Отац Серафим Роуз

Велики православни подвижник и духовни писац, отац Серафим Роуз, сматрао је Солжењицинов „Архипелаг ГУЛАГ “уџбеником за савремене хришћане. Он је знао да ће хришћани бити гоњени не само на Истоку, иза „Гвоздене завесе“, него и на Западу. Сведочио је: „Бог је данашњем роду људском два велика дара: у совјетском свету - тешки дар страдања, који ће, по Божјој благодати, бити на спасење Русије; и у слободном свету - дар слободе, да се говори и сведочи истина, као и да се говори о ономе што се догађа. Колико само мало користимо овај дар који ће нам, можда, убрзо бити одузет! Морамо да говоримо, док је још дан! “За њега је Солжењицин, пре свега, био хришћански учитељ просветљења кроз патњу. У томе сасвим сродан Достојевском. У свом чувеном предавању„Бог се открива људском срцу“, Серафим Роуз нам указује на Солжењицинов значај за данашњег човека: >>Пре отприлике годину дана, водио сам дуг разговор са једним младим Американцем док смо путовали возом. Наизглед срео ме је случајно (наравно, у животу нема случајности) и рекао ми је да учи руски. Као боготражитељ бивао је у свакаквим псевдохришћанским групама, али је свугде наилазио само на лицемерје и превару, тако да се већ носио мишљу да у потпуности одустане од религије. Но, онда је чуо да у Русији људи страдају за своју веру. А где је страдање,мислио је, тамо је вероватно и оно што је стварно и тамо нема толико лажи као овде у Америци. Тако је он почео да учи руски, с намером да оде у Русију и упозна људе који су прави Хришћани. Као свештеник Руске Цркве,запањио сам се кад сам то чуо, јер он никад пре није видео православног свештеника нити је присуствовао православном богослужењу. Дуго смо разговарали о вери и видео сам да он има сасвим здрав начин размишљања, односно. став да страдање може довести до оног што је истинито, док нас наш лагодан живот лако одводи у лаж.У IV веку, један велики православни теолог. св. Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) описао је нашу веру као „страдално Православље“, а такво је Православље било од почетака Цркве па кроз целу њену историју. Следбеници распетога Бога су страдали у прогонима и мучењима. Скоро сви апостоли су умрли као мученици: Петра су разапели наглавачке. а Андреја су разапели на крст у облику слова „икс“.

Током прва три века Хришћанства, верници су бежали у катакомбе и страдали у огромним мукама. Управо су у катакомбама настала црквена богослужења (која се и данас служе у облику који се мало разликује од тадашњих богослужења), у атмосфери сталног ишчекивања смрти. После времена катакомби дошла су времена борбе за очување чисте вере,када су многи учитељи покушавали да својим личним ставовима замене Богом откривена учења која нам је дао Господ Исус Христос. У каснијим вековима православне земље су запосели Арапи, Турци и други нехришћански народи, и најзад - у данашње време - комунисти. Комунизам, који прогања Хришћанство онако како га нико и никада није прогонио, најпре је напао управо православне земље Источне Евроле. Из тога дакле можемо видети да је наша православна вера - вера страдања. А у том страдању дешава се нешто што помаже срцу да прими Божије откривење. Шта руско Православље - та страдалничка вера коју је малопре поменути младић желео да види - има да нам каже данас? Да ли се у Русији истина открива срцима с љубављу? По овоземаљској логици за тако нешто не би требало да постоје никакве шансе. Комунизам својом гвозденом руком влада већ преко шездесет година, и од самог почетка његов циљ је био да „згази“ Хришћанство. Једно време, крајем тридесетих година, умало у томе и да успе, јер је у Русији остало јако мало отворених цркава. Да Хитлерова инвазија није приморала руски народ на родољубље и на неку наду у живот сем оне коју је пружала комунистичка идеологија, Црква би прешла у потпуну илегалу. Данас је ситуација нешто боља, али још се увек врши велики притисак на вернике.Под Хрушчовом је шездесетих година дошло до новог прогона, и тада је затворено око три четвртине цркава које су до тада биле отворене. Данас, осим великих градова у које иду туристи (у Москви и Лењинграду, на пример, има можда још само тридесет или четрдесет отворених храмова), има великих градова у провинцији у којима има један или чак ниједан отворени храм, па верник који, на пример, жели да крсти дете, мора понекад да пређе и стотине километара до најближег храма.Сада бих желео нешто да кажем о томе како се Бог данас открива страдалном народу Русије.

Александар Солжењицин 

Вероватно сте сви чули за Александра Солжењицина, великог руског романописца и мислиоца кога су протерали из отаџбине 1975. године, јер је говорио истину о Русији онако како ју је он видео. Он је стар скоро колико и сам комунистички режим, те га нико не може оптужити да су му остале предрасуде из детињства. Живео је типичним животом за Совјетски Савез. Рођен је годину дана после Револуције, оца је изгубио у I светском рату, студирао је математику да би се запослио, био је војник у II светском рату и отишао је са совјетском војском у Немачку. Године 1945. су га ухапсили зато што је писао „неучтиве“ примедбе о „Бркатом“ (односно Стаљину) у својим приватним писмима, због чега је добио осам година у концентрационом логору. На крају издржане казне, 1953, изагнан је у један град у јужном Казахстану, на ивици пустиње (што значи да није био баш у затвору, али му није било дозвољено да напусти место у које је био прогнан). Тамо се разболео и умало умро од рака, али су га излечили на онколошкој клиници (о чему је написао роман «Одељење за рак»). У заточеништву је предавао математику и физику, а у тајности је писао романе и приповетке. Након Стаљинове смрти дошао је период „отопљавања“, односно „омекшавања“опште климе, па му је било дозвољено да 1961. године у Русији објави чак и једну књигу. Тек тада су открили да је био већи „дисидент“ него што је комунистичка власт дозвољавала, па му је надаље било забрањено да ишта више објављује. Међутим, његови романи су почели да се штампају ван Русије. Тако је он постао позната личност, незгодна по совјетске власти, нарочито када је 1970. добно Нобелову награду, а совјетске власти му, потом, нису дозволиле да ту награду и лично прими. Најзад су га 1975. насилно протерали: уручили су му одлуку о протеривању и он је већ после неколико дана био пребачен у Западну Немачку.Солжењицин сад живи  у Вермонту, где и даље пише (ово је било почетком осамдесетих година 20. века; писац се вратио у Русију средином деведесетих година прошлог века, нап. В.Д. ). Он Западу говори о нечему веома важном: о томе какво значење има атеистички експеримент у Русији. Тај експеримент он не посматра искључиво са политичке тачке гледишта, већ првенствено из духовне и смисленије перспективе.На неки начин, он је симбол савременог оживљавања Православља у Русији, јер је преживео оних шездесет и више година страдања руског народа и изашао непоражен.Солжењицин је човек снажне вере и великог искуства који има шта да каже свету. Његово велико дело «Архипелаг ГУЛАГ» морају прочитати сви који желе да схвате атеизам онакав какав је он у Совјетском Савезу, који желе да схвате шта тај атеизам чинм са људском душом.Солжењицин није огорчен због искуства које је стекао у логору и после тога; он је изашао као победник јер је досегнуо до хришћанске вере. Он је схватио да систем атеизма није нешто што је везано искључиво за Русију, већ да је атеизам универзална категорија пале људске душе. Чим усвојите атеизам као истину и прихватите да нема Бога, онда је - као што је Достојевски писао у својнм романима - „све дозвољено“: можете да експериментишете било чим што вам падне напамет - неким новим надахнућем, неким новим начином мишљења, неким новим друштвеним уређењем. Вредност Солжењицина је у томе што он показује да концентрациони логори нужно морају постојати у друштву у коме је атеизам постао владајућа животна философија. што има за последицу схватање да све религије морају бити уништене (што представља срж комунистичке идеологије). Човек чезне за вером, а како је она у комунизму забрањена, такав човек нужно мора бити одстрањен из друштва. Сходно томе, а будући да је атеизам заснован на злу које је присутно у палој људској природн. затворски систем у стилу ГУЛАГА је природни израз атеистичког експеримента у Русији. Ово, међутим, није најбитније. Оно што желим да истакнем као битно јесте то што се десило Солжењицину у религијском смислу када је отишао у затвор, јер му се управо тамо открио Бог. ГУЛАГ открива зло у човеку, али то је истовремено и полазна тачка за човеков духовни препород. Управо је због тога духовни препород који се сада дешава у Русији много дубљи од свих тих разних „духовних препорода“ који се дешавају у слободном свету. Солжењицин говори о томе како је дошао до вере:„Дато ми је да из затвореничких година које сам осетио на својим леђима, извучем једно суштинско искуство: како човек постаје зао, а како добар. У заносу свог младалачког успеха мислио сам за себе да сам неповредив, те сам стога постао окрутан“. (Био је официр у совјетској војсци.) „Пошто сам имао велику моћ, био сам убица и душманин. У тренуцима када сам највише био зао, био сам убеђен да чиним добро и давао сам себи систематске аргументе за то. И тек у тренцима док сам лежао на буђавој затворској слами, почео сам да у себи осећам прве зраке добра“.Тада је његово срце почело да бива све мекше и пријемчивије, и у њему је почело да се збива својеврсно откривење: „Временом сам открио да линија која раздваја добро и зло не пролази кроз државе, класе, нити политичке странке, већ кроз срце сваког човека. а онда и свих људи... Чак и у срцу пуном зла, остаје мали мостобран добра. А и у најбољем срцу остаје... неискорењени запећак зла.“Колико је ово сагледавање дубље од онога што ми на Западу можемо да кажемо на основу нашег искуства! Дубље је зато што је засновано на страдању, које је стварно људско стање и почетак истинског духовног живота. Сам Христос је дошао у живот страдања и Крста, а они који су у Русији искусили патњу схватају много јасније ову истину. Због тога је препород Хришћанства у Русији тако дубок.<< Не треба заборавити: ове речи изговорене су почетком осамдесетих година 20. века, када није изгледало да ће комунизам нестати. Отац Серафим је знао да ће вера у Христа на крају победити, и да комунизма неће бити. Али, није био наивни оптимиста кад је будућност човечанства у питању.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.