header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Илија Петровић: Сачувај нас Боже од екуменистичке љубави (1) Штампај Е-пошта
уторак, 18 септембар 2012

 Ако је неко могао помислити да ће екуменски скуп у Сарајеву, сазван да се позабави љубављу према сиромашнима, да помогне сиромашнима да живну, да им се побољша оно што се обично зове животни стандард или да се, не дао Бог, обогате, грдно се преварио. Присутни духовници бавили су се љубављу једних према другима, сопственом отвореношћу и помоћи другима, прославом 1700. годишњице Миланског едикта у Нишу, доказивањем да је “љубав према сиромашнима један од темељних духовних принципа”, и све тако…

Чињеница је да на скупу о “љубави према сиромашнима” није било сиромашних (они су имали других проблема, бактали су се са својом немаштином и није им било до љубави), а извесно је да сиромашнима неће бити ни саопштено шта их очекује после реченога скупа. Разлог је једноставан: скуп је сазван тек да се нађемо у дивану и да би његови учесници саслушали поруку папе Бенедикта XVI да су хришћанска љубав и екуменизам неодвојиви једно од другог, те да дијалог “зависи директно од степена љубави према следбеницима Христовим”.

Папа Бенедикт XVI (Јозеф Рацингер, 1927) није се појавио у Сарајеву, он чека да “неки” од њих дођу њему, у Рим. Срби и Руси, да ли одједном, да ли један по један, али прво Срби.

После свега што се са српским народом дешавало током претходних векова, нарочито деценија и година, скоро да је немогуће поверовати са колико се одушевљења српски православни духовници труде да се приближе римском епископу. Хајде што они препоручују себе саме, али се сви они који српски мисле морају запитати, озбиљно и у страху, са којим то правом православни епископи покушавају да своје епархиоте, или паству, уведу у ред оних који су је у већ поменутим претходним временима задуживали само злочинима.

Током Великог рата

Да не идемо даље од 29. јула 1914. године, дана у коме је Аустроугарска објавила рат Србији, а њен амбасадор при Ватикану, пошто је обавестио римског папу о мерама које Монархија намерава да предузме против Србије, послао тајни извештај о томе сусрету:

“У току прошлих година св. отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим.

Упркос свих покушаја и искустава што их је имала курија са другим државама, Аустро-Угарска јесте и остаје католичка држава и најјачи бедем хришћанске вере у овом веку. Рушење овога бедема значило би за цркву губљење најјачег положаја; у борби против православља то би значило пад њезиног најмоћнијег браниоца.

Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

 О aустроугарским “директним потребама” леп суд дао је Карло Сфорца (1872-1952), италијански дипломата, политичар и историчар, човек који је за време Првог светског рата био италијански посланик код српске владе, препоруком да треба “порадити на томе да Антанта, која је склона да Италију посматра као главног непријатеља, не дође у искушење да поштеди Аустрију, стварног узрочника кризе”.

Велики рат је трајао колико је и како трајао, злочина према српском народу чињених према “потребама” католичке цркве било је колико их је било и какви су били, а ратне резултате можда је понајлепше исказао Адолф Хитлер (1889-1945):

“Резултат је био више него жалостан у многоструком погледу.

Нити су кућа Хабзбург нити католичка црква добили очекивану награду.

Кућа Хабзбург је изгубила престо, Рим једну велику државу.

Јер тиме што је круна ставила и религиозне моменте у служ-бу својих политичких опредељења, пробудила је један дух, који понајпре ни она сама наравно није сматрала могућим” (Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге Меин Кампф Адолфа Хитлера, Зрењанин, 2001, стр. 67).

Током Другог светског рата

Двадесетак година касније, Римокатоличка црква се поново упустила у свој паралелни рат против Срба, у нади да ће, сада под заштитом фашистичке Италије и националсоцијалистичке Немачке, остварити оно што јој није успело Великим ратом.

Овога пута, под високим покровитељством Свете Столице (Ватикана, римске курије), Хрвати су порушили преко четиристо православних храмова, убили петорицу православних владика и преко двеста двадесет православних свештеника. Поред тога, присилно је покатоличено преко 250.000 православних Срба, од којих су многи после тог чина на најзверскији начин побијени. У складу са хрватском ратном доктрином да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину прогнати, од 1941. до 1945. године побијено је у Хрватској преко милион православних Срба, од чега само у Јасеновцу око 700.000.

Краљеви србоклања са папским благословом

Католички свећеници нису зазирали ни од учешћа у убијању православне деце. Тако, на пример, свештеник Дионизије Јурић објашњавао је да “данас није више гријех убити дијете од седам година, у случају да се то дијете противи нашем усташком покрету”. У масовним злочинима по српским крајевима у Хрватској и Босни учествовали су бројни свећеници, редовници и њихови ученици. Случај Петра Бржице, ван сваке сумње, један је од најневероватнијих у овој категорији. Бржица је био студент права и један од ватрених присталица Католичких крижара, истакнуте католичке организације; он  је 29. августа 1942. у току дана и ноћи заклао 1.360 затвореника у концентрационом логору у Јасеновцу и био за то награђен златним сатом и проглашен краљем србоклања. Др Никола Николић, Хрват и католик, био је очевидац овог недела. Фрањевачки редовник Томислав Филиповић (световно име Мирослав, 1914-1946) који јелогором у Јасеновцу командовао пуна четири месеца и при томе користио име Мирослав Мајсторовић, поступајући по савету оца Дионизија Јурића “омогућио” је да за то време најмање 2.000 православне деце помре од глади (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, Торонто/Канада, 1993, стр. 128-129).

А кад је рат завршен, највећем делу усташких зликоваца пошло је за руком да избегну из земље; успели су то и кључни играчи усташког покрета: Анте Павелић (1889-1959), Андрија Артуковић (1899-1988), и други. Примера ради, Павелића су спасли кардинал Ђовани Батиста Енрико Монтини (1897-1978), потоњи папа Павле VI, и британска обавештајна служба; о томе сведочи некадашњи контраобавештајац америчке војске Вилијам Говен, на суђењу у Федералном суду у Сан Франциску по тужби жртава Другог светског рата и њихових потомака. “Мој задатак био је да нађем Павелића, а да бих у томе успео морао сам да откријем како функционише читав усташки систем у Италији. Кључна особа био је Крунослав Драгановић (1903-1983). Он ми је лично признао да је био потчињен Монтинију”. Кад је 1947. године Павелићево склониште било откривено, Монтини се, да би Павелића спасао од хапшења, жалио Говеновим претпостављеним због тога што, наводно, крши суверенитет Ватикана. Монтинијеве жалбе уродиле су плодом, јер је из Вашингтона стигла наредба да, и поред тога што је открио “хрватског Хитлера”, дигне руке од “случаја” (Жељко Пантелић, Папа Павле спасао Павелића, “Вечерње новости”, Београд, 18. јануар 2006, стр. 38).

Ликвидација српске  елите у НДХ

Веза усташких злочина над Србима и ватиканске римокатоличке идеологије несумњива је. Само двадесетак дана по стварању Независне Државе Хрватске, Павелић је издао Законску одредбу о пријелазу с једне вјере у другу, а средином јула исте године дато је упутство по коме се “православцима не ће ни у којем случају допустити (да) прелазе у грко-католичку цркву (на унију – ИП). Интенције су Хрватске Владе, да се у католичку Цркву не примају православни попови, учитељи, затим уопште интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма… Ниже и сиромашно пучанство допуштено је примати уз претходну поуку у католичким истинама. Уколико би и горе споменути наваљивали да буду примљени, треба их у згодној форми… отклонити” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952, стр. 92).

Поука о “отклањању” подразумевала је потребу да се интелигенција и богатији слој српског становништва физички ликвидира; први, због тога што је усташкој држави било јасно да се од њих неће моћи направити добри католици и да би они касније представљали “унутрашњу” опасност за католичку цркву; други, због тога што су “касније евентуалне одредбе с обзиром на њих”, поред физичке ликвидације, значиле преузимање њихове имовине.

Покрштавање Срба по плану Ватикана

У том је духу деловао и католички свећеник Дионизије Јурић, усташки сатник, Павелићев капелан и васпитач његове деце, који је, као врховни руководилац Вјерског одсјека у Државном равнатељству за понову, бринуо о масовном покрштавању православних Срба у Хрватској. Он је, тако, у селу Стаза, код Сиска, изрекао и следеће: “У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља хрватска, а тко не ће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребно, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од седам година, које смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо одузети и од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, када је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно, што је против усташке државе и власти” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952, стр. 93).

На покрштавање православних Срба у усташкој НДХ не може се гледати само као на техничку појединост; иза тог покрштавања стајао је Ватикан, који је већ на самом почетку августа 1941. године послао у Загреб свога делегата, с поруком у акредитивном писму да “Св. Отац гаји посебну наклоност за племениту католичку Хрватску и зато јој шаље свог представника, да се увјери о посебним вјерским и политичким потребама њему тако драгог хрватског народа. То особито у садањем часу, у којем цијели свијет изгледа пригнут под теретом велике невоље” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952, стр. 76). Од Свете Столице је и потекла “директива у прилог тог масовног покрштавања… јер се остваривао давни сан Ватикана, да се барем на једном дијелу Балкана, на западном, ликвидира ортодоксна црква и прошири католичанство барем до Дрине”.

Са тим у вези, од 17. до 20. новембра 1941. године у Загребу је, уз сагласност и под надзором папског легата Марконеа, одржана бискупска конференција, која је превођење православаца на римокатоличку веру прогласила догматским питањем и која је прихватила став ватиканске Свете конгрегације за Источну цркву да ће хрватски бискупи тако “стећи поновну заслугу тим својим драгоцјеним доприносом за правилан развој католицизма, гдје постоје толике наде за обраћење несједињених” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб 1952, стр. 94-96), односно покатоличавање православаца. Непуна два месеца касније, 9. јануара 1942. године, југословенска Краљевска влада протестовала је код Ватикана због покрштавања Срба у Хрватској, а већ 21. фебруара, не обазирући се на тај протест, кардинал Луиђи Маљоне, државни секретар Свете Столице, дао је одговор на извештај Бискупске конференције. Тај одговор заснива се на лажној поставци да се не ради о покатоличавању православаца, већ се у окриље католичке цркве враћају некадашњи отпадници од ње. Посредовањем папског легата Марконеа тај је одговор дошао до свих бискупа у Хрватској:

“Мерила на основу којих су пречасни бискупи приступили избору питања за дискусију и хитност која је дата постизавању односних практичних решења, доказује колико је у њима жив осећај одговорности које лежи на њима у данашњим деликатним околностима.

Ако је, пак, достојно хвале заузимање да се отпадницима обезбеди равноправност са осталим грађанима, да се испослује хумани поступак са грађанима јеврејског порекла, да се помогну протерати Словенци, а нарочито свештеници, да се удовољи захтевима верског и моралног живота хрватских радника у Немачкој и да се појача драгоцено дејство католичке штампе, нарочиту похвалу заслужује одлучност са којом су пречасни бискуп захтевали да се Јерархији врати право да издаје наређења и упутства у предмету прекрштавања и брига са којом су настојали да заштите начело по коме прекрштавања морају бити плод интимног убеђења а не спољних притисака.

Што се овог последњег предмета тиче, убеђен сам да они неће пропустити да се и даље старају, интервенишући успешно, када затреба, да би се то начело верно следило и да би се избегло, са исто толико ревности, све што би могло да спречи или отежа искрени повраћај Цркви отпадника, као и све што би могло да на било који начин сили савести, у намери да одреди или убрза тај повратак. Морам затим скренути пажњу вашој преузвишености да назив »православни« под којим су, независно од значаја те речи, наведени отпадници, треба заменути са другим називом, на пр. оним »отпадници« или »шизматици«.

Свети Отац, пошто се упознао са извештајем благоизволео је изразити Своје Узвишено задовољство због показане пастирске ревности од стране узвишених хрватских Бискупа. Као залог тог задовољства и очинских осећања са којима је примио поклонство синовље оданости поднете му од стране Монсињора Алојзија Степинца и у име своје сабраће, Његова светост подељује њима и повереним им верницима Апостолски Благослов” (Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград (Подгорица), 1958, стр. 136).

 У међувремену, извесни Никола Рушиновић, Далматинац, рођен у Филаделфији 1908. године, лекар по занимању, хрватски изванредни опуномоћеник (посланик) код Свете Столице, после једне своје посете монсињору Сигисмондију, шефу уреда за Хрватску у Ватикану, писао је 8. фебруара 1942. године у Загреб, истичући да се “Света Столица весели” покрштавању, “али опет ми рече, да нас при том напада америчко и енглеско новинство, јер да су сви ти прелази вршени под великим притиском са стране власти, ушто Св Столица не вјерује, али је препоручити да се то спроводи постепено, да би се избјегли приговори и обједе, а неугодности за Свету Столицу” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952, стр. 102-103).

Истога дана Рушиновић је писао и о својој посети кардиналу Маљонеу, државном секретару, односно министру спољних послова Државе Града Ватикана, који “жали да Света Столица не може признати »de iure« НДХ, јер је то став Свете Столице од унатраг 100 година, да се политичка стања настала за вријеме рата не признавају”. И поред тога, Света Столица мисли на Хрватску, јер је за њу “Хрват католик и не може се замислити Хрвата који не би био католик”.

Ватикан свесно прећуткивао злочине

У Ватикану се добро знало и за све усташке злочине по Хрватској (и Херцеговини и Босни, које су се налазиле у саставу НДХ), али је све то прећуткивано. Кардинал Ежен Тисеран, према Рушиновићевом извештају свом министарству у Загребу (6. марта 1942), рекао је да “убијање, палежи, разбојства, пљачка, на дневном су реду у тим крајевима. Не знам да ли је то све тако, али знам позитивно, да су и сами фрањевци, као н. пр. отац Шимић у Книну, узели учешћа код нападаја на православни живаљ и на рушење православне цркве. Отац Шимић сам је предводио скупину људи са оружјем у руци, који су срушили православну цркву. Исто тако порушена (је) православна црква у Бања-Луци. Знам сигурно, да су се фрањевци у Босни и Херцеговини исто тако јадно понијели” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952,  стр.115); знало се све то, а знало се и да је Тисеран тада говорио и о 350.000 Срба дотле “несталих” у Хрватској (за само годину дана, а где су усташама биле остале ратне године!), али ништа није учињено да се са таквом праксом прекине.

Са таквом је праксом настављено и даље, јер је др Рушиновић два месеца касније писао у Загреб, на исту адресу, да “има и тобожњих пријатеља, који нас страховито нападају, клевећу посвуда, а особито код Ватикана, јер сматрају то као најподеснији терен, јер међу дипломатским кором, који је затворен у зидинама Ватикана налазе се многи наши непријатељи, а ти приповиједају урби ет орби о разбојствима и разбојницима у Хрватској. Чујем, да је већ сакупљено 8.000 фотографија као документи извршених звјерстава над српским пучанством од стране усташа”. А да би се ствари уравнотежиле, Рушиновић пише да су му пријатељи саветовали, “па и они из Ватикана да сакупљамо точне податке, фотографије и остале документе о злочиначком дјеловању четничко-комунистичких елемената над нашим живљем” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952,  стр. 58-59).

Стварање Хрватске православне цркве

Једна од мера у том правцу било је и стварање такозване хрватске православне цркве, које је, према Рушиновићевом писму од 9. маја 1942. године “примљено јако добро” и да “у томе Св. Столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме у Хрватској. То би за њих био »драгоцјени дар« који Хрватска може поклонити Св. Столици” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ”, Загреб, 1952,  стр. 118).

Тај дар био би вишеструк:

1. Укидање прописа о преласку из једне вере у другу било би за католичку цркву велика црквено-политичка победа, утолико више што је за укидање тих прописа вођена дугогодишња борба;

2. Применом државног бандитизма омогућила би се католичкој цркви да оствари своју мисионарску улогу у погледу покрштавања;

3. Покатоличавање православних Срба и присвајање имовине српских православних општина, а нарочито српских манастира и цркава, значајно би повећало приходе католичке цркве;

4. Превођење православаца у католике, односно “унапређење” Срба у Хрвате, било би не само политичка победа усташке Хрватске, већ би то, после многих векова, био први корак који Курија чини најкраћим путем према истоку; Ватикан је за све то време био под сталним притиском што му се толико близу, такорећи под руком, налази православни свет (Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград (Подгорица), 1958, стр.144-145).

Да би тај први корак свакако остао упамћен, папа Пије XII (“побожан”), именом Еуђенио Ђузепе Ђовани Пачели (1876-1958), загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (1898-1960), као награду за истребљење православља у НДХ доделио је титулу “војног викара хрватских војних снага”, односно хрватског усташког покрета; надбискуп се тим признањем сам похвалио у свом писму упућеном 20. јануара 1942. године свим хрватским бискупима (Псуњски (Велиша Раичевић), У име Христа светиње у пламену, Београд, 1944, стр. 58).

Аутор: Илија Петровић, историчар

Наставиће се...

Извор: „Србел“

Последњи пут ажурирано ( среда, 19 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.