Годинама у назад, Српска православна црква, на удару је квази свештенослужитеља „сестринске нам Румунске цркве“ који врше неканонска, тобоже богослужења и обреде на такозваном „матерњем“ језику, а за потребе влашког становништва на територији Србије, од Кладова па до Пожаревца и Свилајнца…

Канон Цркве, наше и „њихове“ каже да се чланство у цркви добија крштењем, док они опевавају некрштене, говорећи да их „прво крсте, па опоју“!

Наравно, своје услуге наплаћују на добровољној бази (зависи и од тога каквог је материјалног стања домаћин, ако је велика кућа, гастрабајтерска, па је и цена слична, Румунија је у Европи, па по Европском стандарду), а од државе Румуније добијају плату од тричавих пар стотина хиљада динара…

Основали су „Епархију“ на челу са „Епископом Данилом“ и рашчињеним свештеником „викаром“ Бојаном Александровићем, румунизованим Влахом из Србије, на територији аутокефалне Српске православне цркве, на супрот бројним опоменама Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Величају их, препоручују и доводе домаћи издајници који посрнуше зарад материјалне користи покушају румунизације Влаха. Наше државне главешине дадоше им преко ноћи зелено светло и одрешене руке, да би Румуни подигли „два прста“ за наше чланство у Европској унији.

Ако погледамо у прошлост, разматрајући питање Влаха можемо рећи: Сама реч влах има више значења. У почетку Влах је био Србин који је осим српског језика знао и служио се латинским језиком. Ти власи живјели су у Далмацији, Србији и Македонији и бавили су се искључиво сточарством и био је социјална категорија. Душанов законик познаје влахе и строго забрањује прелазак других зависних категорија становника у влахе који су имали бољи социјални положај. Под турском влашћу влах добија осим социјалне и вјерску категорију тако да Турци под појмом влах подразумијевају све православне хришћане у првом реду Србе. Године 1971. у Србији је живјело 20.000 Влаха који имају сва права.

По попису из 2002. године, Румуна у Србији има око 31.000 а Влаха око 40.000, при том Власи живе углавном у 19 општина источне Србије, а Румуни у Банату. Без обзира на све сличности, то су две аутохтоне националне мањине. Румуни својом матицом сматрају Румунију, Власи својом матичном државом сматрају Србију.

Постоји група  у оквиру влашког корпуса који сматрају да је њихов језик румунски, и они су, направили проблем обраћајући се за помоћ властима у Румунији. А ово све зарад личне политичке и материјалне користи од државе Румуније.

Румунија је уочи последњег пописа тражила да се избрише категорија Влах, односно да се сви припадници влашке мањине обавежу да се декларишу као Румуни или Влахо-Румуни, на шта Власи ни по коју цену нису спремни да пристану. На око 40.000 Влаха у источној Србији, по претходном попису, има око 1.500 Румуна. Према незваничним подацима према прошлогодишњем попису у Србији има око 64.000 Влаха, односно да је њихов број знатно порастао у односу на претходни попис. О томе колико је малобројна струја у влашком корпусу која настоји да румунизује ту заједницу, сведочи и чињеница да у Националном савету Влаха од 23 члана само четири заступају прорумунску опцију.

Извор: “Србел“