Посвећено јуродивом монаху-немонаху Антонију, нејуначком времену упркос

КАКО ЈЕ БИЛО НЕКАД?

Али, духовно, духовно... Владика Данило је свагда заступао мању браћу своју, мислећи оњима и духовној храни која им је потребна; пред његовим вратима стално су стајали растужени и намучени, које је требало примити и утешити. Једном је рекао да су ми неки епископи замерили што оштро пишем о појединим проблемима, а он им је одговорио: “Шта хоћете? Да младић размишља и пише као старац?“ Бранио ме, блесаво наивног и спремног за „што на ум, то на друм“. И покојни прота Љуба није оштро пресуђивао-када су поједини полазници његове веронауке улазили у „магареће године“, он их није поправљао грубошћу, него трпељивим чекањем да младалачка искушења прођу... А отац Сава, који је важио за строгога, како је тешио људе који су, грехом, долазили на ивицу очајања... Уопште, другачије је доба било... Никад нећу заборавити ни владику жичког Стефана... Једном сам дошао да га посетим у епархијски двор у Краљеву... Пре тога, код њега је био преки и каткад „троћошкасти“ отац Сава, па су се нешто сукобили, и ја сам, кроз врата канцеларије, чуо да је јеромонах викао на владику... Уплашио сам се шта ће бити, али када сам ушао код владике, он ми је рекао: “Видесте ли оног монаха, оца Саву? То је много поштен човек!“ Касније су се владика Стефан и мати Јулијана, дивна старица и подвижница богомолничког монаштва, игуманија манастира Стјеник, такође споречили... Мати Јулијана је била тешко болесна и немоћна, и владика јој је наложио да пређе из Стјеника негде другде, да је негују у другом женском манастиру. Мати Јулијана је одбила послушност. И? Те године, на Ивањдан, славу Стјеника, после службе, владика каже игуманији: “Много сам се био наљутио на тебе што ниси хтела да ме послушаш, и да одеш да те негују“. А она њему: “И ја сам се наљутила на вас што сте ме терали из мог манастира“. “Па добро, хајде сада да се помиримо!“ рече владика, и све се оконча љубављу Христовом...

 ПЕНДРЕК УМЕСТО ПОКРОВА БОЖЈЕГ

А данас, као да живимо у кошмару... Ледени дах инквизиције осећа се свуда... Многобројни случајеви обрачуна са инакомислећима у многим епархијама показују како се људи, из разних разлога, адиминистративно, без трунке милосрђа прогоне из Цркве... Да и не говорим о активном укључивању милиције у унутарцрквене проблеме, на страни власт имајућих, који пред Патријаршију србску, некад народну кућу, ставише полицијску кућицу да их чува. Од кога ли? Патријарх Павле, у доба ратова 1991-1995, слободно ходао Београдом, возио се трамвајем, ишао тамо и овамо без икакве, а камоли полицијске пратње (а било који србски непријатељ је могао да га убије), а ови данас, усред мира, зову полицију да их чува. Од кога ли, Господе, Боже словенских очајника, како Те је звао Свети Јустин Ћелијски? Зар на то спадосмо – да нам Патријаршију чува пендрек, а не Бог Сведржитељ и Цар над царевима?

 КО ЈЕ СВЕ СТРАДАО?

 Све је почело од људи нове теологије, теологије која, све време, махала заставом љубави и скривала се иза речи: “Видео си брата свога –видео си Бога свога“. Црква је заједница љубави, љубави, љубави, слободе, љубави, слободе, љубави... Али, то важило само у теорији... А у пракси – ишао је прогон свих који писну другачијим тоном, поготову „конзервативним“. Није то само случај Епархије рашко – призренске. Списак оних који су, на овај или онај начин, страдали, јер другачије мисле од „љубавно-слободних“ инквизитора, није коначан. Било је прогона и пре и после 2010. Прогоњен је био и покојни отац Тадеј, на чијој сахрани није смео да се појави ниједан епископ, а који је, као што се зна, пре свега тога уклоњен из манастира Витовнице, који је прославио подвигом... Пострадао је један угледан духовник из манастира у Жичкој епархији, коме су, без образложења, одузели духовништво у низу обитељи које су се код њега исповедале... Архимандрит из једне србске лавре већ дуго времена је под паском јер се не слаже са новотаријама у Цркви... Никако не заборављам ни један од најпотреснијих догађаја у новијој историји СПЦ-страдање свештеника Г.А., ђакона М.М., монахиње Ј. и искушенице Н., свих који су пострадали зато што су сведочили у корист дечака оштећених у случају владике Пахомија... Ја овим не осуђујем владику Пахомија – Бог је и мени и њему и свима судија... Али, знам да су ови људи устали у заштиту деце која су ишла у Цркву и доживела трауму... А сви наши зизјуласовци су се увек позивали на Достојевског и његову тврдњу да цео свет није вредан сузице једног детета... А овде је било троје деце, која су пролила море суза... Владика Пахомије је рашчинио оце Г. и М., а после су им чинови враћани, а трауме остале.

О АНТОНИЈУ ЈУРОДИВОМ

Човек који је, за сада херојски, и хришћански јуродиво, поднео многе прогоне, не себе ради, него Бога и народа свога ради, јесте монах Антоније,из ваљевске Србије, који свих ових година и месеци, о свом руху и круху, војује против екуменизма и издаје вере, али и за одбрану славног србског средњовековног манастира, Ваљевске Грачанице, који безумници хоће да потопе правећи неку акумулацију Стубо-Ровни, што ће потпуно угрозити овај дивни србски крај и његову еколошку равнотежу. Монаха Антонија су, већ две године има, рашчинили власт имајући, и зову га световним именом његовим, али он, сав „троћошкаст“, неспреман на труле компромисе и лажи, ни у Цркви, ни у Држави, са искреном љубављу према Истини Која је Христос и према овом намученом народу (кога обмањује, јер га презире, и политичка и део црквене елите), иде својим путем: узима неке мацоле, разбија оно што безаконици граде потапајући светињу, бива хапшен, вучен по судовима, привођен, одвођен, довођен – и не ћути, диже свој глас. Живео је повучен у пустињи, а онда је изашао у свет, да јуродиво поведе своју борбу, коју, очито, кукавци у мантијама не смеју ни да сањају, а камоли да је воде. Никог да устане, да викне, да крикне – не дам манастир. Владика да се скупи с народом и да каже: “НЕ ДАМ; САМО ПРЕКО МЕНЕ МРТВОГ!“ И остале владике да му се придруже, па да кажу: “Не дамо! Рушили сте нам светиње за време комунизма, потапали, зидали бране, сад не дамо! НИЈЕ ОВО ВАША ЂЕДОВИНА!“ Али, нема ко... Сви јунаци ником поникли и гледају у црну земљу: не толико из смирења колико из страха. Само монах Антоније, рашчињен од властодржаца, тако храбрих кад се обрачунавају са слабијима, иде, виче, маше рукама, носи мацолу, позива на литије. И Бог га гледа. А на бојном пољу никог, сем њега, да се види.

Другим се стварима баве. Ево, „Прес“ у недељу, 23. септембра 2012.године, четири стране о томе како лопови краду по црквама и како свуда треба увести видео – надзор, паре да се сачувају... А апостол Петар рече Симону магу, чувајући Цркву од среброљубља: “Новци твоји с тобом у погибао“... Што не пада киша? Има ли ко честит да се моли? Коме да падне киша? Нама? Па, на нас овакве какви смо (а риба смо која смрди, и то зна се одакле), можда би могао да падне пљусак секира. Киша тешко да ће скоро. Или ће да нас потопи, да нас као слепе мачиће подави, јер смо ослепели за Христа и љубав Његову и милосрђе Његово.

ЗА КРАЈ

Иде Крстовдан. Монах Антоније, рањеник Божји („Над Србијом црна киша лије, / а ти питаш мене како ми је“, рече песник) опет дозива преко електронске поште и смс порука, да се у Београду направи литија на Крстовдан, да се преда петиција власти с десетинама хиљада потписа да се заустави прављење бране која треба да потопи свети манастир Грачаницу Ваљевску. Иде Антоније, ако нико неће, иде, да проклетство не падне на његов родни крај, на Србију, на земну Цркву Србску (јер је Небеска Црква Србска сва у слави и благодати, и на њу само благослов Божји слеће), иде Антоније, иде – што рече Мажуранић: “Види му се, мријет му се неће,/ а јест нешто што га напријед креће“. А шта је то нешто? Срце, срце, ништа друго. Има срце. Отишао у монаштво срцем, у шуму срцем, и изашао срцем, да брани оно што осећа као Светињу. Греши ли тај Антоније? Греши, и те како – сматрају га будалом, хапсе, притварају, гоне, презиру га, а и он виче, претерује, лупа мацолом, зове новинаре, слика се, шаље слике и мејлове. Нигде оног туњавог понашања за које зизјуласовци веле да је „смирење“, а у срцу носе отрове и ненавист (не могу да виде оно мало богомољачког духа што је у Србима остало од Николаја и Јустина). А срце Антонијево болећиво, милосрдно, јер он зна да Бог хоће милост, а не жртву: болећиви Антоније не може да гледа како Србија спава, па је буди, и виче, и плаче, суза му сузу стиже, што се успавасмо у греху и немоћи и не дижемо глас кад нас руше и уништавају. Милосрђе чини убоги Антоније Србији – сребра и злата нема, али што има, он даје: себе, јадног и уморног, али неумореног, себе, трубача на буђење, који се великом буђењу свог народа нада.

Оче Антоније, у Христу брате, и ја седим у удобном и пишем ово – никакав сам да ти притекнем у помоћ, да станем с тобом у први ред борбе. Али, видим те ко си, и верујем у Бога Кога ти призиваш да ти помогне у борби за Србијицу, понижену и погажену, али нашу,бескрајно нашу, Мајку. Нека те Бог чува, Ваљевче наш, поверениче Владике Николаја и свих србских завичаја печалниче. Можда нам Бог неће дати да успемо у нашим борбама, јер је час њихов и област таме (оних што руше Грачаницу, оче, њихов је час, изгледа). Али, пошто немам чиме да те утешим, дарујем ти, за крај, свој омиљени стих, којим се тешим кад ми је тешко, и кад понављам оно што каже трагикомични мачевалац Сирано: “Са надом на успех никад се не бије! / Не, узалуд кад је, много је дивније!“

А не побеђујемо ми, него Он, Бог словенских очајника. Зато је свака „узалудна“ борба у Његово име унапред добијена. Нека те Господ чува, добри мој монаше – немонаше!