НЕВОЉА КОЈА НАС ЈЕ СНАШЛА

 Претила  нам  је, и још прети, жеђ. Преживели смо страховите пожаре. Људи, обзидани делима својих руку, заточени у градове, окружени технолошким чудима, нити виде природу од које живе (земља, вода, ваздух),  нити помишљају на питање – откуда оволика суша. Највише до чега могу да дођу јесте идеја да нам Американци све ово праве помоћу система HAARP. Па ипак, има ли ту и неких дубљих, духовно – моралних узрока, на које би наши преци одмах помислили кад их снађе нека природна катастрофа? Наравно да их има.           

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ПРИРОДНЕ КАТАСТРОФЕ

Људи су усвојили као  „научну“ чињеницу своју апсолутну неодговорност. Поверовали су да су потомци мајмуна, да зависе од билошког наслеђа, од средине у којој живе, од овога или онога- само не од својих одлука, од свог образа и поштења. Престали су да осећају суштинску повезаност својих дела са космичким збивањима, са васељенском хармонијом, са складом стихија. Скрнавећи Богом благословени поредак у свим областима, од атома до гена, човек хоће црномагијску моћ  самообоготворења и одбија да призна  одговорност пред Творцем и творевином. Природа, понижена и осакаћена нашим понашањем, реагује страшно: земљотресима, поплавама, сушом... Па и ако је у све умешан HAARP као дело руку људских, и он се на планети појавио по Божјем допуштењу. Господ Христос је рекао Пилату: “Не би имао никакве власти нада Мном да ти није дато одозго“.

По учењу Цркве, и у природи и у друштву узрок сваке невоље је грех, лични и заједнички. Грех је одметништво од Бога и Његове животворне доброте. У свом тексту „О глади“ Владика Николај је успоставио везу између појединачних и општих грехова људских и збивања у природи и друштву. Ево његове „таблице“: прождрљивост води глади; блуд се претвара у помор; љубав према новцу и материјалним добрима води земљотресу; гнев зажиже пожаре; претерана жалост призива поплаве; очајање погибију од мача; славољубље води рату, а гордост изазива револуцију.     Потписник ових редова се сећа кад му је деда, још као детету, говорио: “У Србији ће бити глади, јер се хлеб масовно баца у ђубре“. Данас, кад гледам убожјаке како преврћу по контејнерима, увек се сетим дединих речи.

ОПОМЕНА НЕБОЈШЕ М. КРСТИЋА

Покојни србски мисионар и друштвени делатник, од непријатеља крста 2001. године убијени, Небојша М. Крстић, у “Светигори” је 1996. објавио текст “Вера хришћанска и име србско”, у коме је изложио своје најискреније мисли (да смо, за своје невоље, пре свега, криви управо сами). Ево његових завештајних мисли: >>“Не може преживети ни једна цивилизација у којој дванаестогодишњаци добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да прочитају. Све то дешава се у данашњој Америци." Овим речима је недавно спикер Представничког дома америчког конгреса, Њут Гингрич, исказао суштину духовно-цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког националног организма уствари природни и логични резултат обесне политике интервенционизма коју САД безкрупулозно проводе на глобалном нивоу свим расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног бомбардовања оних држава које су одлучно рекле "не" Новом светском поретку. Али, за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме, забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи "Америка" прочитамо "Србија", онда ће нам се од неумољиве истине одмах следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу поразног стања србског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост - дакле, будућност - распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености. И чему добром се Србство може надати, ако је његова будућност већ сада догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду - нестанак у агонији безверја и безбожја?/.../ Не обузима ли паклени мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане, ако не остане веран заветним вредностима својих благоверних и  христољубивих предака који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст Часни и Слободу Златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског небоземног призива. Апостол Павле каже: "Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Римљ. 12, 9; 21).

Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја... Зло, које хоће да Србство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег... Ако нас - не дао Бог - надјача паклени мрак богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада.

Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ  који посустане у тој светој и Богомблагословеној борби за  добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао. ..

По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незауставиво куљају, ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са Хришћанством и  Православном Црквом прогласити не само назадним и анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским.

Можда ћемо, скољени небројеним искушењима,  ми поклекнути и пасти по слабостима својим - али, неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво  чврсто држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна свој пут - пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима.<<

 Да ли неко мисли да ругање Христу  и Мајци Божјој усред Београда, града који је Свети Стефан Лазаревић посветио Богородици, а које спроводе богомрсци у име „геј права“, може да прође некажњено? При чему је најстрашнија казна Божја оно кад се каже: “И Бог је дигао руке од њих“. Од нас, браћо Срби, ако се не покајемо (а знакова покајања нема, па нема ).

СУНЦЕ ПРОКАЗУЈЕ

Владика Николај у тексту „Нема ништа тајно“ наводи случај неког зликовца који је, као стражар, спроводио  оштинског благајника из села Златарића у среско место Каменицу. Једном, док су ноћу путовали, пред саму зору, стражар узме пушку и убије благајника, да би га опљачкао. Док се сунце рађало, и први зраци падали на невину жртву, она прокуне убицу: “Да Бог да те сунце проказало!“ Овај  што се пљачком обогатио, после се ожени и скући, а да нико није знао одакле му почетни капитал. После 20 година брака, једном он и жена му  скупа дочекају рађање зоре. Док је свитало, убица се сети речи благајникових и блесаво се насмеје. Жена га упита зашто се смеје, а он прво одбије да јој каже, па на крају призна. После свега, између супружника стану да избијају свађе, расправе, па и туче. Она на крају оде и пријави га милицији. Ухапсе убицу и осуде га на смрт. Бог га је, преко сунца, Своје твари, проказао.

Ове године сам се много пута, док је сунце жегло Србију (која је, како је у Житију деспота Стефана Лазаревића записао мудри Константин, била земља са најлепшим могућим „благорастворењем ваздуха“, то јест климом, да би се сад сушила и постајала неплодна), осетио да нас сунце, због разлога које је навео покојни Небојша, проказује. Надао сам се, и надам се само, да ће Господ Србима дати још времена за покајање и уразумљење, за повратак Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не поклопи „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. А то је Нада којој се свештеник на крају сваке Литургије обраћа са „Слава теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби“. Ништа друго нам, осим те Наде, није остало. Надајмо се, док имамо у Кога.

И кајмо се, да би наша Нада учинила чудо, и жедну земљу наших душа оросила Својом благодаћу. Јачи је Бог од HAARP-а.