СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА

Део II.

ПАПА У ПОСЕТИ СПЦ: ДА, МОЖДА, НЕ

Занимљиво је да је управо сада тема евентуалне папине посете Србији од стране патријарха Иринеја узета као argumentumacontrario за побијање тезе о поделама у Светом Архијерејском Сабору СПЦ, иако се ради о једном од најспорнијих питања на коме се већ дуго разилазе либерално-екуменистичко од светопредањског крила у оквиру Српске цркве, чега су по речима секретара Београдске надбискупије, М. Новаковића, „свесни” и сами римокатолици.12)

Тачније, питање папине посете Србији у символичкој равни сажима у себи друга, знатно дубља размимоилажења, око догматских и литургијских питања која већ дуго раздиру СПЦ. Она су кулминирала у задњих десет година  помодном журбом црквених реформатора да у новачењу не заостану за трендом световног евроунијатског инжињеринга који се од 2000. године отворено и плански спроводи над српским националним етосом.

Овакво патријархово, наизглед медијски невешто, демонстрирање јединомислија на питању на коме је СПЦ најнесложнија, чини се да у подтексту носи знатно озбиљније поруке.

С једне стране, оно као да има пропагандно-манипулативну функцију медијског „спиновања“ ,чији је смисао  још 2005. године дешифровао угледни професор београдског Богословског факултета, протојереј др Радомир Поповић: „Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Балкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од својих жртава, Србији”.13)

С друго стране, позивање на непостојећи консензус у СА Сабору опомиње на злослутну, европожељну визију СПЦ коју је недавно представио незванични гласноговорник екуменистичко-либералног крила, црквени аналитичар Живица Туцић, истичући да је „у Грчкој, Русији, Румунији нормално да постоји више православних цркава”, те да је и у СПЦ „добро да окружење Артемија добије некакву структуру па чак и регистрацију, јер би се тиме већински део СПЦ ослободио зилотског крила”. Српска држава, по Туцићу, у таквој стуацији мора да заузме „неутралну позицију”, односно да по угледу на западноевропске државе и САД, региструје сваку верску заједницу.14)Нема сумње да би у оваквој, уз помоћ државе и „зилотске нетрпељивости“ очишћеној СПЦ, постојала потпуна сагласност око папине посете Србији, али и око свеукупне „модернизације” Српске цркве. Међутим, списак непомирљивих епископа који би пре тога требали да „отпадну” од СПЦ, по истраживању српских медија знатно је дужи од наведене оптимистичке процене незваничног портпарола епископа-модерниста, па новинари већ годинама редовно, уз „владику рашко-призренског Артемија”, најчешће наводе и „владику бањалучког Јефрема, банатског Никанора, дабробосанског Николаја, али и зворничко-тузланског Василија”.15)Уосталом, да став патријарха Иринеја у вези са могућом посетом папе не деле и други епископи СПЦ, најодлучније је потврдила изјава епископа канадског Георгија дата непосредно после завршетка овогодишњег мајског заседања СА Сабора: „Свети архијерејски сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом... Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај”.16) Овакав одлучан став једног од српских епископа, разлог је што либерално-екуменистички црквени аналитичари са жаљењем констатују да су „неке зилотске идеје и тенденције пустиле корене и СПЦ није на време увидела пре неколико година да постоји фундаментализам ... који одликује антиекуменизам, чији је центар антипапизам”.17)

РУСКИ ПАТРИЈАРХ И ПАПИНА ПОСЕТА

Иако патријарх Иринеј прећуткује унутарсаборске разлике када је у питању упућивање позива СПЦ римском папи да посети Србију, он отворено говори о спољним препрекама које тренутно онемогућавају остварење оваквог плана.

Прву, најзначајнију препреку представља мишљење руског патријарха, „до чега нам је, иначе”, речју српског патријарха, „веома стало”, а који каже „да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа”.18)О негативном ставу Руске цркве када је у питању папина посета Србији, већ одавно се говори у јавности, па је тако  пензионисани професор Богословског факултета у Београду,др Димитрије Калезић, изјавио „како сигурно има оних који се противе доласку папе, а руска црква је једна од њих. Они сигурно нису расположени за његов долазак”.19)Незаобилазни, судећи по Викиликсовим депешама, извештач америчке амбасаде у Србији када је у питању СПЦ, социолог Мирко Ђорђевић, разлоге оваквом руском противљењу налази у чињеници што би „папина посета Србији била нека врста одскочне даске за папину евентуалну посету Русији једног дана”.2О)Следствено, добро обавештени екуменистички кругови у Београду знају да главни правац најновијег римокатоличког прозелитског похода ка Трећем Риму, вођеног под теоријским окриљем Рацингерове (који је, не случајно, познат под надимком „Божији Ротвајлер”) декларације DominusIezus („Postoji dakle jedna jedina Kristova Crkva, koja se nalazi u Katoličkoj Crkvi, kojom upravlja Petrov nasljednik i biskupi u zajedništvu s njim. Crkve, koje premda nisu u potpunom zajedništvu s Katoličkom Crkvom, a s njom ostaju povezane najtješnjim vezama kao što su apostolsko nasljedstvo i valjana Euharistija, prave su mjesne Crkve”, 2000.г)21) - креће из Србије. У том контексту треба разумети и активну улогу која се у екуменистичким круговима  (после заседања Мешовите комисије у Балтимору 2000. и кризе у екуменистичком покрету, а посебно од  састанка исте у Београду 2006. године), додељује појединим српским епископима, духовним следбеницима сапреседавајућег Мешовите православно-римокатоличке комисије за дијалог, титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Оваква међународна улога либерално-екуменистичког дела епископата СПЦ, временски се подудара са одлучним иступима Руске цркве у Равени (2007) и Бечу (2010) против источног и западног папизма и покушаја појединих православних и римокатоличких представника да дијалог представе легитимним и без присуства Московске патријаршије.22)Због овакве прозелитске стратегије Ватикана, данас православно Српство, налик позицији Савине Стонске и Зетске епископије, изнова има улогу предстраже Православља, која од клира и народа тражи непрестану будност, трезвеност и озбиљност, како би црквену свест спасили од еклисиолошког синкретизма и верске равнодушности. С друге стране, противљење Руске цркве папином доласку у Србију, чини актуелним став римокатоличког бискупа Махнића, који је, према речима М. Екмечића, двадесетих година прошлог века писао да су, „после слома православне Русије ′балкански народи слободни да постану оно што су и прије били – католици. Хрвати су у XIX вијеку покрстили Србе, пак је згодно да им и сада донесу католичанство′”.23)

ПАПА И СРПСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ

Другу препреку која се, по мишљењу патријарха Иринеја, испречила на папином путу ка Истоку, представљају српске избеглице као чинилац који би могао да угрози безбедност римског првосвештеника приликом његовог боравка у Србији, јер, речју српског патријарха, ако би се нешто десило поглавару Римокатоличке цркве, „била би то трагедија за земљу и Цркву”.24) Да је патријарх мислио на прогнано становништво Републике Српске Крајине, потомке недокланог народа, који је у Другом светском рату преживео размахивање ватиканско-усташког ножа, одмах су потврдиле бројне реакције представника избегличких удружења крајишких Срба. Тако је директор Документационо-информативног центра Веритас Саво Штрбац изјавио: „Ми крајишки Срби, окупљени око Веритаса, очекујемо да Његова светост патријарх српски Иринеј, с обзиром да је и раније давао сличне изјаве, убудуће са више обазривости, бар у јавним наступима, говори о избеглицама”. Овај представник прогнаних Срба из РСК посебно је нагласио да „иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску, никада нисмо разговарали, а камоли помислили о извршењу атентата на папу. У току последњег рата на подручју данашње Хрватске није забележен ни један случај да је католички поп убијен од стране Срба”.25) Овакво неразумевање између представника народа избеглог из западних српских земаља и врха СПЦ потпуно је супротно атмосфери сагласја која је деведесетих година прошлог века владала у односима Српске цркве са руководствима Републике Српске и РСК, а због које су се српски епископи често налазили на супротним позицијама од званичног Београда. Међутим, процес приближавања православних и римокатолика на коме инсистирају поједини епископи СПЦ, а који се на подручју бивше Југославије спроводи двојаким методама „помирења” – екуменистичком и евроатлантистичком, озбиљно нарушава црквено јединство између евроекуменистичког клира СПЦ и народа, нарочито оног из РСК и РС.

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРЕЋУТКИВАЊЕ

Екуменистички метод „помирења” подразумева ћутање о стварима које раздвајају православне и римокатолике, што се односи како на догматске разлике, тако и на тешку историју међусобних односа. Сагласно оваквом приступу, сајтови појединих епархија СПЦ, које су се током Другог светског рата нашле на удару хрватске геноцидне политике, духовно уобличене и усмераване од Ватикана, у одељцима посвећеним историји епархије или потпуно прећуткују овај период (нпр. епархија далматинска) или о њему говоре крајње штуро (нпр. епархија захумско-херцеговачка), у несразмери са страдањем, које је имало све одлике свенародног хришћанског мартиријума. У том контексту више је него симптоматичан став садашњег викарног владике Јована (Ћулибрка), иначе члана Одбора за Јасеновац СПЦ, да је „Јасеновац, нажалост, жртва многоговорљивости, политизације, лошег новинарства, а главна жртва тога свега је наука и истина о Јасеновцу. Ми смо данас дошли до броја од око 90 000 страдалих, на чему ради Музеј жртава геноцида, једна и једина научна институција која се бави тим послом код нас”.26) Овакав став једног српског епископа стоји у потпуној супротности са ранијим генералним становиштем СПЦ да је, као што се, између осталог, наводило у саопштењу Синода поводом педесетогодишњице победе над фашизмом, у Јасеновцу и околини побијено „преко 700 000 православних Срба”. СА Сабор СПЦ је 1989, у писму председнику Бискупске конференције Југославије Фрањи Кухарићу указао да РКЦ има „извесну тежњу ка заташкавању и умањивању, готово прећуткивању зле судбине СПЦ и српског народа у НДХ”, а да је сам кардинал Кухарић изјавио да је у Јасеновцу страдало „само четрдесет хиљада православних Срба”.27)

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРОПАГАНДНО „ПРАШТАЊЕ”

Евроатлантистички метод „помирења” подразумева тражење узајамног православно-римокатоличког опроштаја за догађаје из доба југословенске кризе деведесетих година прошлог века. Међутим, овакво селективно покајништво не полази од целовите историјске истине, нити је плод сазреле историјске свести код „покајника”, већ се извршава по нужди евроатлантског колонијалног плана за „помирење” народа западног Балкана, чију теоријску окосницу чине мишљење Бадинтерове комисије „о распаду СФРЈ” и оно што К. Чавошки назива „хашком пресуђеном историјом”.

Сезону мелодрамског секуларно-сентименталног тражења опроштаја 2012. године у име СПЦ је отворио епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је са хрватске стране то учинио дубровачки бискуп Мате Узнић. И док је млади либерални епископ у ритуалном извињавању свима и сваком верно следио свог политичког покровитеља, Бориса Тадића, признајући у неовлашћеном тражењу „опроста” хашке пресуђене чињенице (res iudicata) у вези са тзв. српском агресијом на Дубровник („на ту страшну несрећу и бомбардовање Дубровника”), дотле је хрватски бискуп потврдио, иначе европожељну визију тзв. Домовинског рата као ослободилачког, истовремено одлучно истичући – „не слажем се с пресудом Хага против наших генерала и сматрам је исполитизираном”.28)Истовремено, овакав чин епископа Григорија, који је предузет у оквиру римокатоличке Недеље молитве за јединство хришћана, у супротности је са некадашњим ставом његовог духовника, умировљеног еископа Атанасија (Јевтића), који је 1976. године у име патријарха Германа обавестио Бискупску конференцију Југославије да не постоје могућност да се СПЦ придружи наведеном римокатоличком обреду, јер јој то „забрањује исконско црквено предање”.29)

У односу на овакво жртвовање историјског сећања, зарад европодобног екуменистичког дијалога, коме су склони поједини епископи - модернисти у СПЦ, Срби Крајишници као баштиници живе и неокрњене историјске свести заиста представљају, како је истакао патријарх Иринеј, препреку за папин долазак у Србију, али не „безбедоносну”, већ национално-историјску. Уколико би епископат СПЦ-а наставио овим путем, догодио би се историјски парадокс у коме би се СПЦ, тачније њени клирици, преобразила из вековног трезора слободне националне историјске свести, у једног од бројних агитпропова глобалне Империје.

„ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ”

Осим питања папине посете Србији, у јулским интервјуима патријарх Иринеј је скренуо пажњу и на проблем са тзв. Црногорском православном црквом. У Црној Гори је, како истиче српски патријарх, Митрополија црногорско-приморска старија и од саме државе и канонски једино легална, а проблем, по патријарху, треба да буде решен у оквиру следеће формуле: „СПЦ покрива све своје вернике који се налазе у државама некадашње Југославије, све вернике који живе у Европи, Америци, Аустралији, а сада оснивамо и епархију у Јужној Америци и по томе Црна Гора неће бити изузетак”.30)

Иако недоречена, патријархова формула за црквени проблем у Црној Гори опомиње на досадашње покушаје да се решење нађе, не само у потпуно јасним црквеноправним оквирима, већ и кроз такво јавно позиционирање Митрополије које би је учинило прихватљивом за владајућу антисрпску номенклатуру и „црногорствујушћи” део друштва. Наиме, после окончања дугогодишње, од стране западних обавештајних служби брижљиво вођене сепаратистичке акције, кроз чин проглашења независности Републике Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска је врло брзо исказала намеру да прихвати нову државноправну реалност, можда очекујући компензацију за ранију подршку (да ли и пресудну?) коју је митрополит Амфилохије пружио Милу Ђукановићу да се политички еманципује од Слободана Милошевића. Тако је, заједно са просрпским странкама у Црној Гори, Митрополија врло брзо престала да у јавности инсистира на нелегитимности окончаног референдума о осамостаљивању Црне Горе, иако је, и насупрот свима, Митрополија морала из националних и сопствених црквеноправних разлога да доследно и трајно брани принцип ex iniuria ius non oritur– из неправа не може настати право. У намери да у условима државног прогона заштити канонски поредак у Црној Гори, СПЦ се у лику Митрополије црногорско-приморске упустила у национално штетно и етички проблематично кокетирање са секуларизованим и анационалним деловима црногорског друштва. Уместо српске националне мобилизације око трона св. Петра Цетињског, Цетињска архиепископија се у јавности представљала као црквена капа погодна како за Србе, тако и за тзв. Црногорце.

Поједини клирици Митрополије су у црквенополитичком прагматизму отишли толико далеко да су измишљеној комунистичкој нацији покушали да накнадно обезбеде богословско оправдање.Тако је један свештеник, својевремено ректор цетињске богословије, тврдио да су од једног народа (српског) настале две нације (српска и црногорска). Други су, пак, пали у немилост епархијског врха због јавног негирања постојања били каквих историјских и богословских основа за оправдање постојања црногорске нације.31)

И најзад, оваква црквенополитичка еквилибристика представника Митрополије црногорско-приморске довела је до тога да се на седници СА Сабора од 26. маја 2006. „ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве”, донесе одлука да се у оквиру СПЦ конституише посебан црквеноправни организам под називом „Православна Црква у Црној Гори”, коју чине, поред Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићка, и делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке који се налазе у саставу независне државе Црне Горе. „Православна црква у Црној Гори” има свој „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског”, у који улазе и остали епископи наведених епархија. У Саопштењу Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори од 28. фебруара 2010. упзорава се, да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако друго титулисање и представљање у медијима”. Овихданаовакви „дипломатско-тактички” потези врха Митрополије да се прилагоди новој пронатовској државноправној реалности на отетој српској заоставштини, добијају од стране нове-старе коалиције ДПС-СДП завршни рачун у виду захтева да се региструје у новој антисрпској државоликој творевини. Уколико стартне административноправне позиције не изејдначи са Дедејићевом проватиканском филијалом, како би их иста прћија догурала до заједничког (противканонског) брака – на радост страних ментора, Митрополија по предизборном обећању ове Коалиције ризикује да изгуби имовину.32)

ЕПИСКОПСКИ САВЕТИ И „РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ”

Ипак, када је у питању начин организовања СПЦ у новонасталим државама, ако се изузме додатни проблем са црквеноправно непостојећом ватиканском филијалом, тзв. Црногорском православном црквом - Црна Гора није уникум. Наиме, СПЦ је формирала посебне Епископске савете и у Хрватској и у БиХ, излазећи тако у сусрет захтевима осовине Вашингтон – Брисел, да српски народ у целини прихвати национално, државно и територијално историјски и међународно-правно неправедно стање, наметнуто силом НАТО пакта деведесетих година XX века. Државна власт у Републици Србији је из разлога политичког прагматизма била приморана да у међународноправном општењу прихвати постојање и неког од национално неприхватљивих постјугословенских политичких реалитета. Насупрот томе, Српска црква је морала да у унутрашњој и међународној неповољној политичкој ситуацији, и по цену јеванђељски обећаног страдања, замени државу и преузме улогу најгласнијег пропагатора националног јединства српског народа и чувара неокрњене историјске свести. (Наиме, својом одлуком АС бр 84/зап.148, донетом маја 1996, СА Сабор СПЦ је заузео више него јасну позицију: „Без обзира на распад версајске, односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јурисдикција Српске православне цркве и даље се простире на све православне на тој територији”).

Међутим, званичне и полузваничне најаве формирања нових епархија (Рашке и Земунске), чије би границе требале да се поклапају са границама могућег новог уцењивачког распарчавања Србије и њеног свођења у преткумановске оквире, указују да центрифугалне силе у СПЦ, усмераване иностраном менторском палицом, још увек делују. По неким оценама црквених реформатора ове новоформиране епархије не би требало да броје више од 300 000 верника.33)Неодољивост силе „царства ћесаровог” утицала је на део српских епископа да забораве аустријску лекцију из Деклараторија Марије Терезије (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), која убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима Крајишницима су Деклараторијом биле загарантованeпривилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској... Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”.34)

З. Чворовић,  В. Димитријевић: Између Вашингтона и Ватикана (1)

http://borbazaveru.info/content/view/5026/52/

 ________________

12)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;

14)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

15)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

16)http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-papa-ne-moze-da-dodje.html;

17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

19)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

20)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

21)http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;

22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;

23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;

24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

25)http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;

26)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;

27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;

28)http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;

29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;

3О) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

31)В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html?alphabet=l;

32)http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori;

http://www.politika.rs/rubrike/region/Mitropoliji-crnogorsko-primorskoj-preti-gubitak-imovine.sr.html;

33)http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;

В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом,

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;

34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;

Преузето са: http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/04/izmedzhu-vashingtona-i-vatikana.-srpska-crkvena-kriza-pokushai-chitana.-deo-ii.html