Земље које сада Србији намећу геј параду као меру и проверу њене ЕУтопичности биле су земље најжешћих ломача кад је ЛГБТ популација у питању

"Рећи ћу вам шта хоћемо ми, радикални хомосексуалци:не да нас толеришете, не ни да нас прихватите, већ да нас разумете. А то можете да учините само тако што ћете постати један од нас. Хоћемо да доспемо до хомосексуалца закопаног у вама, да ослободимо нашу браћу и сестре, закључане у затворима њихових лобања."

Почетак одбране породичних вредности

Већ се чуо глас да би почетак октобра 2012. године у слободној будућности света могао да буде проглашен за доба устанка словенских православних народа у одбрану своје цивлизације. Наиме, у том периоду Врховна Рада Украјине донела је закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима (и то са двотрећинском већином), док је Врховни суд Русије потврдио локално закондавство Санктпетербуршке области које такође забрањује пропаганду ове противпородичне идеологије малолетним лицима.

У Београду не само да није одржана идеолошка маскарада звана „парада поноса“, него се устало и против богохулне изложбе извесне Швеђанке Олсенове, која је настојала да, под видом уметности, доведе Христа и Пресвету Богородицу у везу са оним што хришћани сматрају великим грехом, за који се треба кајати, а не њиме поносити. Изложбу је бранило 2000 полицајаца (од којих је бар 1000 по Резолуцији 1244 требало да буде на Косову и Метохији), али је, после снажног притиска јавности на челу са врхом СПЦ, чак и премијер Владе Србије и министар полиције, Ивица Дачић, рекао да је изложба недопустиво вређање осећања православних хришћана, па је иста уклоњена.

Највећи успех овогодишње борбе за очување породичне Србије свакако је чињеница да је коначно, пре свега захваљујући мудрој и одмереној кампањи Двери, јавност почела да разликује људе хомосексуалне оријентације од ЛГБТ пропагандиста и бизнисмена, и да је овим потоњима рекла одлучно не.

Цивилизацијски приступ људским правима

Патријарх московски Кирил је већ одавно, у свом јавном раду, указао на то да се проблему људских права „најновије генерације“ (у каква спадају и права на пропаганду ЛГБТ идеологије малолетницима, редефинисање брака који постаје доступан и хомосексуалцима, као и њихово право на усвајање деце) мора приступати са највећом пажњом јер ће, у супротном, доћи до урушавања сваког друштва заснованог на традиционалним моралним вредностима. У свом тексту „Либерални стандард: претња миру и слободи“, он је истакао: „Благостање Европе мора се градити на свести о томе да се људска права, мир и хармонија могу истински реализовати једино захваљујући осећању дужности и одговорности, једино у конкретном систему моралних вредности“ (2, 55).

У огледу о односу између људских права и верско – моралних традиција, патријарх Кирил указује на Резолуцију Европског парламента о хомофобији у Европи, која је довела до трагичних последица у неким земљама – рецимо, у Шведској је ухапшен пастор Грин због проповеди библијског односа према Содоми и Гомори, а у Италији је извршен удар на политичара Рока Бутиљонеа, који је исказао свој хришћански став према идеологији хомосексуализма.

Патријарх Кирил каже: „У оваквим ситуацијама вредносни погледи мањине намећу се већини управо путем јавног простора. Било би исправно оставити слободу избора облика полног живота у приватној сфери, али се у јавном простору норма таквих односа не може пропагирати као природна, будући да се већина људи са тим не слаже“ (2, 128). Патријарх се позвао и на Декларацију Сверуског народног сабора, у којој се јасно каже: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине.

Када те вредности и остваривање људских права долазе у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивање светињама достојним поштовања и угрожавало егзистенцију отаџбине“ (2, 130).

Најважнији став патријарха Кирила и Руске Цркве, од кога су, очито, као од подразумеване истине у доношењу правних одлука, пошли украјински законодавци и Врховни суд Русије, јесте овај: „Да, људска права имају универзалне поставке. Међутим, у различитим земљама она се у пракси могу конкретизовати узимањем у обзир културе специфичности сваког конкретног народа. У неким земљама становништво је религиозније него у другим, зато религија може и мора играти приметнију улогу у формулисању и остваривању људских права. Осим тога, сваки народ поседује властито историјско искуство, властите културне традиције и своје вредносне системе. Ове реалије морају се узимати у обзир при констиуисању националних система заштите људских права. У вези са тим, апсолутно се недемократски понашају демократске земље које свој систем остваривања људских права сматрају универзалним. Директно или индиректно они настоје да наметну своје стандарде другим народима или да постану једини арбитри у сфери људских права./.../

Неретко се људска права користе од стране неких земаља као инструмент за спровођење властитих националних интереса. Нарочито је то приметно у конфликтним регионима планете. Најсвежији пример за то је ситуација са Косовом и Метохијом.Овакви случајеви атмосферу у свету доводе до усијања и сеју предубеђења према људским правима“ (2, 134).

Дакле, људска права се могу читати баш у контексту одговарајућег цивлизацијског предања. Сваки народ има право да сам уобличи свој национални систем заштите људских права.

Све остало је тоталитаризам и бацање инакомислећих на својеврсну виртуелну ломачу, тако својствено Западу (где је некад била више него реална). Раније су, додуше, спаљивали хомосексуалце, а сад траже да из њиховог света „златне милијарде“ буду изопштени они који не прихватају идеологију хомосексуализма. Али, неко мора да „гори“ у сваком случају. Ево мало историјских подсећања.

Запад и хомосексуалци

У књизи Џона Бозвела „Хришћанство, друштвена толеранција и хомосексуализам/ Гејеви у Западној Европи од почетка хришћанске ере до 14. века“, овај западни истраживач уочава да, иако је Црква од самог почетка осуђивала хомосексуалне везе као содомски грех, ипак, све док је Запад био у јединству са Истоком, и док се нису задимиле ломаче папске инквизиције, хомосексуалци су били подвргавани само црквеним епитимијама, подвижничким лековима, попут метанија, поста, одлучења од Причешћа. А онда је почео радикални обрачун.

Бозвел каже: „Током 200 година од 1150 до 1350, хомосексуално понашање се у очима јавности изменило од личног избора богате мањине, којој су се народне пеме изругивале или је славиле, до опасног, антисоцијалног и страшног греховног изопачења.“ (3, 295) Појавила се непосредна веза између јереси и хомосексуализма, па су сви јеретици, од албигојаца до темплара, истовремено били осуђивани и као содомисти.

Закони су били неумитни: Кастиља је, у 13. веку, поред кастрације, наређивала да се ухваћени хомосексуалци обесе с главом надоле, и да тако остану да висе три дана, све док не умру, а и да се не њихова тела не скидају с дрвета.

Алфонсо Мудри је донео закон да се мушка и женска содомија кажњавају смрћу (изузев ако су у питању деца млађа од 14 година), као и сексуални однос са животињама (које је, такође, требало убити). Правна школа Орлеана у Француској предвиђала је кастрацију, растрзање коњима на репове, спаљивање, као и конфискацију имовине у корист краља. Такви су били и закони Светог Луја.

Болоња и Сијена прве доносе овакве законе у Италији, а содомија је, и у Италији, била повезана с јересју. У Норвешкој су хомосексуалци стављени ван закона. Енглеска, после протеривања Јевреја, истим законским чланом одређује казне за оне који скрнаве гробове, врачају, напуштају хришћанску веру, имају однос са женом свог феудалца, или са Јеврејима, животињама и особама истог пола (тим редом, каже Бозвел).

Последња три односа кажњавају се тако што се починитељ жив закопа у земљу, а остале казне су утапање или спаљивање. Папа Гргур Девети шаље своје верне доминикаце (самоназвани „пси Господњи“) да од содомије очисте Немачку и Аустрију. И тако даље, и томе слично: земље које сада Србији намећу геј параду као меру и проверу њене ЕУтопичности биле су земље најжешћих ломача кад је ЛГБТ популација у питању.

Словенски исток и хомосексуалци

Словенски Исток није имало озбиљнијих проблема са хомосексуализмом у Средњем веку. У руским законима кнеза Јарослава, као ни у Душановом законику (осим у једном препису из 17. века, насталом под утицајем Грка) тај се преступ и не помиње. Наравно, хомосексуалца је било, али су они подвргавани васпитним епитимијама Цркве, а не спаљивању.

Ив Левин у својој студији „Сексуалност и друштво код православних Словена“ од 10. до 18. века“ каже : „Хомосексуални однос који укључује аналну пенетрацију (која се назива мужеблудие или мужелоштво) био је сматран за исто тако тежак прекршај као и хетеросексуална прељуба. Према св. Василију, овај прекршај је повлачио епитимију у трајању од петнаест година, исто као и прељуба.

Словенски каноничари су радије прописивали скраћене епитимије од две или три године поста и молитве, како је то прописао св. Јован Посник“ (4, 264). Такође, каже Левинова, “младић који је био присиљен или натеран да заузме пасиван положај у хомосексуалном аналном односу био је сматран мање кривим него онај који је у томе учествовао својом вољом. Барем је један аутор потпуно разрешио од греха младу жртву хомосексуалног силовања“ (4, 265). Што се тиче трансвестита, став је био строг – такав је, у Русији, могао бити анатемисан, јер се својевољно претвара у оно чиме га Бог није саздао.

Када су странци, који су често гледали ломаче на којима горе јеретици и хомосексуалци (у Француској је и за јеретике и за хомосексуалце израз био исти) долазили у православну Русију, они су били запањени. Семјуел Колинс, који је у Трећи Рим из Енглеске стигао у 17. веку, чудио се што се „хомосексуланост није кажњавала смрћу као што је то био случај у Енглеској у то време“(4, 263ф). Томе се чудио и извесни Олеаријус. Због недостатка спаљивања људи „нестандардне полне оријентације“у земљи коју је посетио, Колинс је тврдио да су Руси „природно склони“ содомији и аналном односу.

За крај

Дакле, векови су прошли, а ништа се није променило: Запад је раније био апсоултно у праву јер је хомосексуализам кажњавао смрћу на ломачи (или закопавњем живих у земљу), а данас је апсолутно у праву кад насрће на православни Исток са намером да нам наметне не само геј параду, него и геј бракове, геј усвајање деце, гејеве у вртићима и сликовницама. Њихов циљ је сада, као и онда, радикалан: како је рекла, у мотоу овог рада цитирана, Марта Шели, ми не треба да ЛГБТ популацију толеришемо, него треба да постанемо исто што и они. А зашто?

Разлог је, по свему судећи, једноставан: „Кроз везе истоврсних нормативних прекршитеља, наиме, настаје једна подзаједница, или још боље контразаједница. Основна норма те подзаједнице конституише се као норма супротна норми заједнице, те тиме фактички постаје контранорма./.../ Моја савест тиме није умирена, она ми и даље говори против моје контранорме./.../ Ја заправо страсно, очајнички, желим потврду целе заједнице, желим потврду свих. А то је могуће једино ако моја контранорма постане нова друштвена норма. Заправо, што осећам веће узнемирење због свог деловања (греха), то ја упорније желим да моја контранорма постане норма за све – да се промене закони, да се „поправи“ језик, да се „очисти“ јавно поље од узнемирујућих критичара, да коначно и деца у школама почну да уче да је моја контранорма од сада истинска норма. Моја амбиција је тотална, јер само тотална потврда може да ућутка ону моћну, стално присутну, дубинску савест. /.../Те норме, које ме тако узнемиравају и које толико желим да променим, и не долазе од друштва које ме окружује.Оне нису „конструкција“, оне нису „конвенција“.Оне су записане – директно у нашим срцима“ (Јев. 8, 1О;Рим. 2, 15), излаже Слободан Антонић, у свом чланку „Геј покрет и борба за признатост“ једну од теорија о разлозима агресивности пропаганде хомосексуализма (1, 23-24).

Било како било, вреди поновити: људска права не могу да служе као средство за разарање традиционалних вредности било које заједнице, па ни наше. Ми нисмо спаљивали хомосексуалце, али ни не желимо државно покровитељство њиховој идеологији у земљи у којој сваке године умре 30 хиљада људи више него што их се роди. Разумевање за сваког човека и његове проблеме – да, али не и не сваком наметњу контранорми као законитих и једино исправних. На том путу доследно даље.“Go softly on“, рекао би Фортинбрас.

Литература:

1. Нова српска политичка мисао 1-2/2012 (темат:Политика (хомо)сексуалности), цит. према тексту Марија Калика „Хомосексуалност и „парада поноса““

2. Патријарх московски и све Русије Кирил, Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом/Људска права и достојанство личности, Православни богословски факултет/Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.

3.John Boswell:Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality/Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1981.

4. Ив Левин, Сексуалност и друштво код православних Словена од 10. до 18. века, Карпос, Лозница

Извор: „Двери“