Нови талас сатанизације Срба и Србије поводом забране “Параде поноса”, почиње да личи на период пред бомбардовање Србије 1999. године. У тој сатанизацији учешће су узели како бечки коњушари из некад нам братских република (од којих је најпознатији онај са чином известиоца Европског парламента и дипломом факултета Титове ОНО и ДСЗ), па преко свих западних амбасада, до висококалибарских западних политичара.

Наравно да српска другосрбијанска либерална паланка не заостаје у хистерији. Изгледа да је Председник Републике Томислав Николић осетио потребу да ту хистерију ублажи – али на жалост на потпуно погрешан начин – изјавивши неколико дана после забране параде, да би у случају потребе и он стао на чело колоне.¹ Овде се не ради ни о каквој угрожености нечијих људских права, него се ради о филозофији религиозног бунта. А да Председник Србије стане на чело колоне људи који пропагирају филозофију религиозног бунта, веома је опасно и за државу и за народ и за самог Председника.

Можда је одговор на питање ко заиста инспирише протагонисте савременог геј-фашизма да са толико мржње крену у офанзиву на све оно што је свето православном Србину, садржан у изјавама Предрага Аздејковића, једног од главних протагониста нарастајућег геј-фашизма у Србији. Погледајмо прво овај цитат написан у духу најцрњих следбеника нацистичко-фашистичке мржње и комунистичког богоборства:

„Молим вернике који не могу да издрже моју МРЖЊУ ПРЕМА БОГУ да се сами избришу и да престану да ме смарају, јер ја сам од оних који сматрају да све цркве, џамије, храмове треба срушити и то прво оне који имају највећу културну вредност и који су стари неколико стотина година и то моје мишљење се никада неће променити и о томе не желим да расправљам!!!“²

Са тачке гледишта пуке законитости, овом цитату није потребан никакав коментар, једино чуди ћутање српског тужилаштва. Ако ово не представља говор мржње и нацистичко-фашистички позив на линч верника и рушење храмова - шта онда представља, господо тужиоци? Ово не пишем због свог личног става и мишљења да овом јаднику треба судити, ја сам свестан да је њему потребан духовни лекар а не судија. Ово пишем због бедне либералне булументе која се позива на закон, а и због Председника Србије - да добро размисли да ли је упутно бити предводник колоне истомишљеника Предрага Аздејковића.

Међутим, промућурније газде Аздејковића увиделе су да овај излив сатанске мржње према Богу и храмовима Господњим, може да нанесе штету прогапаторима геј-фашизма, па су га натерали да се сутрадан на неки начин “извини”:

"Извињавам се због изјава које се могу протумачити као позив на насиље, што ми није била намера, јер су написане у налету беса и фрустрације као последица узастопних претњи смрћу и насиљем које су учестале у периоду пре Параде поноса", навео је у писаној изјави Аздејковић.

Ово “извињење” такође заслужује један коментар и за његово истинско тумачење потребна је и одређена доза духовног напора. Овде нам, вероватно нехотице, сам Аздејковић указује на суштину свог духовног стања – он каже да су горе цитиране речи написане у налету беса. Бес је старословенски израз за зле духове или демоне. А беси или ако више волите демони, по учењу наше свете Цркве, служе свом врховном поглавару – ђаволу или сатани. Главни циљ ђавола у свету и јесте борба против Божије творевине, Божијих храмова. Пошто је он највећи комедијаш, он то најчешће ради уз помоћ комедије, али ако ђаволску комедију узму за озбиљно највећи државни руководиоци, то се претвара у трагедију не само њихову, него и народа којим владају. То стање потпуне демонизације људи који служе греху а не врлини, који служе ђаволу а не Богу, најгенијалније је описао велики руски гениј Ф. М. Достојевски. Тако у његовом ремек-делу “Браћа Карамазови”, Иван Карамазов практично чулно осећа реалност своје демонизованости, осећа да се демон на необјашњив али очигледан начин толико саобразио са његовим духом, да је уобличавао Иванове мисли и постао практично уочљив. У тренутку када Аљоша улази код Ивана и прекида његов разговор са ђаволом, Иван постаје свестан да је ђаво на најинтимнији начин уткан у његово самосазнање. “Ја и ти проповедамо исту филозофију” – каже ђаво Ивану. Достојевски нам овде показује шта заиста значи наша пословица “од њега је и Бог диго руке”. Иван својом филозофијом атеизма и анархизма одгони од себе ангела чувара и постаје потпуно прожет демонским силама, које су се практично слиле са Ивановом душом и “они проповедају исту филозофију”..Управо је Достојевски створио читав низ христоборачких јунака чија филозофија неодољиво подсећа на филозофију проповедника геј-фашизма, али је истовремено преко низа својих христољубивих јунака, на највеличанственији начин показао да је чежња за Богом у природи човековој и да због тога богоборци не могу да је униште.

По учењу наше свете Цркве, содомија представља врсту девијације настале услед постојања смртног греха девијантног појединца или његових предака. У “Житијима светих” имамо примере да најразличитији грешници са најстрашнијим гресима, после искреног покајања и врлинског живота у Христу постају светитељи, једино нема примера да се неки содомиста покајао и посветио. Или преведено на језик српских народних пословица – од њих је и Бог дигао руке. Толико је то страшан грех пред Господом. То нам показује и библијско спаљивање Содоме и Гоморе, градова огрезлих у содомском греху. Колико је овај култ смрти Богу одвратан, показује и Мртво море у коме од спаљивања Содома и Гоморе нема живота, као ни на његовим обалама. Содомија представља негирање Божанског стварања, то јест разлике у половима, јер човека и жену Бог створи по свом подобију и благослови брак између мушкарца и жене.

Када видимо колико је то страшан грех пред Господом, потпуно демонизовано стање проповедника овог греха не чуди православног човека. Оно што је главно код православних, они не смеју да мрзе грешнике већ њихов грех. То што је изговорио Аздејковић, није изговорио сам од себе, то је по његовом сопственом признању изговорио бес у њему, такву мржњу према Богу и храмовима Господњим, може да испољи само човек којим су потпуно овладали демони (беси).

Joш једна ствар која је дубоко узнемирила православни верујући народ у Србији, јесте одржавање богохулне изложбе у Центру за културну деконтаминацију у Београду. (Узгред - овом центру и његовој директорки, много би више пристајао назив центра за антисрпку кулминацију). Упркос молби Патријарха Српског Иринеја да се изложба као и шетња содомиста забране, власт је одлучила да омогући одржавање ове скарадне изложбе. (Овде православни Србин не може да не буде захвалан Патријарху на том позиву да се богомрска изложба забрани, али исто тако не може да се не сети како се свети владика Николај није заустављао на позивању власти, већ је видевши да власт не одустаје од своје богомрске намере, позвао народ у велику антиконкордатску литију, упркос забрани од стране полиције. И богомрски Конкордат је срушен). На жалост, наше власти нису следиле пример руских власти са богохулницама панк групе Pussy Riot. Од времена поменуте антиконкордатске литије коју је предводио свети владика Николај, српска полиција није доживела већу срамоту. Да је уз забрану параде била забрањена и богохулна изложба, положај саме власти био би вишеструко лакши са више аспеката. Прво, омогућавање ове богоборачке изложбе није ни за јоту умањило лавину критика српских и западних либерала. Друго, онемогућавањем ове скарадности, влада би имала подршку оних који треба да буду и најзначајнији за сваку владу – имала би искрену подршку огромне већине својих грађана. Треће, наш православни народ би имао много више поверења у  своју полицију, а многи часни полицајци не би осећали стид, нити би имали грех на души због омогућавања богоскарадне изложбе. Четврто, о чему многи данас уопште не размишљају, био би избегнут праведни гњев Господњи, који можемо сви ми да очекујемо, јер је и наша духовна лењост омогућила одржавање ове најодвратније изложбе у историји наше престонице.

И на крају, још неколико парарела које показују да се овде не ради ни о каквој борби за тобож угрожена људска права, него се ради о добро осмишљеном духовном рату богобораца против наше државе, вере, Цркве и нације. Да је духовна борба сатаниних слугу добро осмишљена, могу нам послужити небројени примери у историји. Да се присетимо само неколико догађаја из новије српске историје, где наш непријатељ пажљиво бира датуме и места када ће највише да понизи и извргне руглу наше светиње и нашу историју. Само у двадесетом веку, најмоћније силе богомрског Запада три пута су бомбардовале Србију на Васкрсење Господње. (1941 - Хитлерова Немачка, 1944 - наши западни “савезници” и 1999 - НАТО пакт) Случајност? Само за будалe. Присетимо се и хапшења Слободана Милошевића баш на Видовдан, чиме нам се поручује да је у Србији победио дух Вука Бранковића а не Цара Лазара. Или потписивање “мира” са НАТО-пактом баш у Куманову. Кумановска битка је била симбол борбе за коначно ослобођење Срба од турског ропства, а девиза Кумановске битке је гласила: Балкан – балканским народима. Потписивањем Кумановског споразума и доласком НАТО трупа на Косово и Метохију, Србима је поручено да смо и даље робови и да је идеја Кумановске битке била само илузија.

Тако се и датуми за ове несрећне такозване “Параде поноса” бирају веома пажљиво, са јасно израженим циљем изругивања. Ова, на срећу неодржана парада срама проповедника култа смрти, била је заказана за 6. октобар, дан зачећа Претече и Крститеља Господњег. Значи, на дан када православни Срби славе велики Божији дар зачећа, иза кога следи Божији дар рађања, богоборци нам промовишу култ смрти. Они који брину само о телесним страстима, презирући душу, они који сматрају “да све храмове треба срушити”, заказали су нову “Параду поноса” за 29. септембар 2013. године. Тога дана наша света Црква прославља дивну светитељку Божију, преподобну Ефросинију. Можда у читавим “Житијима Светих” нема тако пластичног примера како треба презирати тело у односу на душу. У Тропару овој светитељки каже се: Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Ефросинијо, радује се дух твој.

Близу је 29. септембар 2013. године. Наш Председник, ако није сада свестан, мора постати свестан, на чело какве колоне би стао. Ако је та изјава дошла од стране саветника, они су демонстрирали непознавање своје отаџбине и вере и такви савети могу послужити корисно само безверју и ничему више. Председник Србије може имати право на грешку али не сме имати право на заблуду, јер заблуда сама на себе диже руку. Охрабрује и одлука украјинске Раде,³ која је пре пар дана донела одлуку да уђе у процедуру закон о забрани пропаганде хомосексуализма у Украјини. Имамо се на кога угледати у својој прошлости, имамо се на кога и ослонити и угледати у садашњости, крајње је време да се бечким коњушарима и бриселским уображенцима стави до знања да Србија није никаква крчма поред пута, него земља о коју су се разбијале најмоћније царевине зла. Од Турске до Аустро-Угарске. Свакако да охрабрује велико народно неслагање са акцијама содомиста и не треба да нас чуди неразумевање светске јавности због тога – јер одавно је предречено да ће хришћани бити гоњени. Нека би дао Господ да из свега овога наше власти, наши јерарси, наш народ, сви ми извучемо праве поуке, јер наше спасење може бити једино у Христу и сарадњи са народима и државама које одбацују филозофију религиозног бунта!

________________

¹ javascript:article('http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259804/Nikolic-Stao-bih-na-celo-Parade-ponosa')

² http://borbazaveru.info/content/view/5063/1/

³ Рада – Парламент Украјине