Из литературе је познато да Римокатоличка “црква” води беспоштедну борбу против Православне цркве, као и да је та борба почела давно пре раскола у XI веку. Рим, који је некада био престоница Римског царства, као и римски бискупи, никако нису могли да се помире са чињеницом да постоји Источно римско царство или Византија, те да се центар моћи преселио из Рима на исток.

Тежњи римокатолика да прошире своју власт и свој утицај на исток супротстављао се православни српски народ и снажна српска држава која је временом преузела улогу Византије. Сачувано је једно писмо које је римски папа упутио новокрунисаном мађарском краљу Стефану I у коме га упозорава да у његовом новом краљевству постоје 42 шизматичка (православна) манастира и ниједан католички, па од њега захтева да предузме кораке и несто учини да се сузбије Православље и учврсти католицизам. Од тада па до данас Римокатоличка “црква” чини све што је у њеној моћи да се бори против Православља и против српског народа и то “огњем и мачем”, “пером и речју”, јер њихов циљ ширења католицизма на исток оправдава сва средства, па макар то био и геноцид над православним српским становништвом. Далеко би нас одвело када би покушали да побројимо и опишемо све злочине, све замке и сав криминал који је организовала Римокатоличка “црква” против Срба, током протеклих векова. Практично је немогуће побројати све злочине римокатоличких свештеника, посебно оних сврстаних у редове Језуита, Фрањеваца и сл, као и надбискупа и бискупа, кардинала и папа, католичких активиста и псеудоисторичара, интелектуалаца, вероучитеља и чланова разних католичких организација. Задржаћемо се зато само на неким злочинима које су римокатолици и муслимани, подстицани од Ватикана, надбискупа и бискупа починили над Србима у прошлом XX веку.

Мало се пише, говори и зна, те је углавном избрисано из сећања народа страдање Срба, разне рације, прогони, велеиздајнички процеси, покољи, клања, вешања и убијања Срба, који су пљачкани, силовани и линчовани, чије су куће пустошене и разорене у Босни и Хрецеговини за време Аустроугарске окупације и анексије, а посебно у Хрватској која је била део Мађарске краљевине. Мађарска држава никада није била благонаклона према Србима. Сви Срби су у Аустроугарској држави посебно угњетавани страдали. Заборављено је и страдање Срба у Србији за време аустроугарске окупације у току I светског рата. Окупациони, аустроугарски командант Београда био је један Хрват, официр, посебно свиреп према Србима. У Топовским шупама у Београду се налазио концентрациони логор за српске дечаке покупљене из српских породица (У том логору је био заточен као децак и мој покојни отац). Међународни експерти, које је предводио швајцарски лекар др Арчибалд Рајс, прикупили су огромну, ужасну документацију о злочинима у Србији. На пример, у Мачви су Хрвати као официри и војници аустроугарске војске вешали жене, децу, одрасле, убијали, клали, пљачкали и палили куће и немилосрдно искорењивали сав српски живаљ.

Католичка “црква” и разне клерикалне политичке странке и организације у Босни, Херцеговини, Хрватској, Мађарској, као и у свим земљама под аустроугарском окупацијом, односно у целој “светој католичкој Аустроугарској царевини”, подстицали су или иницирали политику која је водила ка истребљењу православних Срба. Сви погроми, недела, пљачке и целокупни геноциди су вршени уз благослов римокатоличких надбискупа и бискупа, као и уз свесрдну помоћ државних органа. Аустроугарска царевина, а то се и у садашње време понавља у земљама Европске уније, је као повод за геноцид наводила чињеницу да је један Србин (Гаврило Принцип), иначе држављанин Аустроугарске монархије и син једног префекта аустроугарске полиције, извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, приликом његове провокативне посете Сарајеву. Због те чињенице, да је Гаврило Принцип био пореклом Србин, оптужен је цео српски народ, као и сама Краљевина Србија. Римокатолички надбискупи, бискупи и свештенство у целој Аустроугарској позивали су народ да устане против Срба, да их пљачка, убија и мучи, не штедећи жене и ситну децу, старце и болесне. На такав начин је започет геноцид против Срба у I светском рату. У свим местима где су живели поред Срба Хрвати или муслимани (које су у Аустроугарској називали Босњацима), настао је погром Срба. Злочини су се одвијали истовремено у свим местима. За пример може да послужи догађај у Челебићу код Фоче где су побијени сви Срби мушкарци од 14 година па навише. У Дубровнику је само у току једног дана убијено 75 виђених Срба. Из Сплита је истовремено побијено или депортовано сво српско становништво. Аустроугарска војска, у којој је велики број војника припадао Хрватима католицима, наредила је заробљеним Србима у Лешници да ископају огромну раку, а када су завршили посао, сви су били стрељани и покопани у тој раки. Швајцарски лекар и стручњак за судску медицину др Арчибалд Рајс је у тој раки идентификовао, поред српских војника и 115 цивила, међу којима је било деце од 8 година и стараца преко 80 година. У једној школи у Прњавору спаљено је 80 живих особа, међу којма је др Рајс идентификовао и малу децу. Вешање Срба је вршено практично у свим местима где су се налазили Хрвати и муслимани. У Зупцу су обешене 82 особе оба пола; у Требињу 103 особе, у Тузли преко 300 особа итд. Немогуће је побројати све оне који су повешани или убијени на неки други начин у Земуну, Сребрници, Бјељини, Зворнику, Сарајеву, Авдовцу, Вишеграду, Билећи, у Славонији, у Срему итд. У Мачви је свака породица изгубила бар једног члана. Др Арчибалд Рајс наводи имена убица који су углавном били Хрвати. Наглашава да су те убице биле изузетно свирепе према православним свештеницима, које су прво тешко и грозно малтретирали и мучили, постепено касапили, па потом убијали. Истовремено са овим покољима Срба су и савезници Аустроугарске и Немачке Бугари, на подједнако свиреп начин истребљивали српски народ на територији коју су окупирали. Пљачкали су све што су могли. Одвлачили су у Бугарску пољопривредни алат, покућанство, летину, стоку итд. И Бугари су су били свирепи према српским свештеницима и интелектуалцима. На прмер, у Нишу су 5. новембра 1915. године одвели и убили 24 српска свештеника. Уништили су им гробове да не остане ни траг од овог злочина. Зна се да су Бугари у току I светског рата убили преко 7000 српских свештеника и учитеља. Највећи број Срба страдао је у великим концентрационим логорима у којима су животни услови били тако страшни да је већ у току прва два дана умирало 30% заточеника. У логору у Араду страдало је преко 50 000 Срба, у Добоју 12 000 итд. У Србији коју је Аусроугарска војска окупирала одузимана је од сељака сва имовина, стока, алат, плугови и сва средства за производњу. Затваране су све српске фабрике и предузећа, све машине су опљачкане, сви магацини робе испражњени, шуме посечене. Разрована је цела земља. Ни један народ на свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је у току I светског рата изгубио више од 27% становника. Геноцид над српским народом је несумњиво био највећи. У току Аустроугарске окупације постојао је у Окупациони командант Београда је био по злу запамћени Хрват, аустроугарски официр.

Жалосно је што морамо рећи да се о овим страдањима Срба од стране Хрвата и муслимана у току I светског рата мало зна, говори и пише. Новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца састављена од великог броја дојучерашњих кољача Срба, односно римокатолика Хрвата, Словенаца и муслимана (аустроугарских Бошњака), који су се у оквиру аустроугарске војне силе борили против Срба, водила је политику помирења жртава и кољача. О страдањима Срба се није говорило, ни писало, о томе деца нису учила у школама. Наметала се деци идеја да су Хрвати “пријатељи” Срба и да су Срби, Хрвати и Словенци један исти народ. Тако је настала Југославија као краљевина једног троплеменог народа. Зато је требало заборавити да су извршиоци геноцида и злочина над Србима били Хрвати, Мађари, Бугари, Албанци и муслимани, који су вођени и подстрекавани да чине злочине од стране Римокатиличке “цркве” и њеног свештенства. Лично се добро сећам да је мржња према Србима у Босни, у Хрватској и у Херцеговини, односно свуда где је било Хрвата или муслимана ширена и подстрекавана све до почетка II светског рата. Дубоке ране остају незалечене и стално подсећају на претрпљене грозоте. Истина коју су тадашње власти покушавале да прикрију у Краљевини Југославији није избрисана из сецања српског народа. Да тадашња држава није покушавала да прикрије истину о зверствима римокатолика Хрвата и муслимана у току I светског рата, можда би се избегао или бар умањио ефекат геноцида који су починили Хрвати и муслимани, руковођени католичким клером у току II светског рата. О тој улози римокатоличког клера писао је и хрватски научник Виктор Новак у свом огромном и свеобухватном, изванредно документованом делу Магнум Кримен. Зато што се ћутало и што је истина потиснута, све се поновило у току II светског рата, само у далеко већем и много горем обиму. Римокатоличка “црква” се није никада одрекла злочинаца из својих редова који су починили злочине и геноцид над Србима у току I светског рата. Није се одрекла ни злочинаца из II светског рата, већ је напротив прогласила за блажене (на путу да постану римокатолички светитељи) Ханца (Ивана) Мерца, идеолога злогласних крижара, усташа и сличних католичких организација и редова, затим Доминика (Леополда) Мандића, организатора “пацовских канала” за пребацивање хрватских кољача из Југославије у Сједињене Америчке Државе и земље Латинске Америке, даље ратног злочинца Алојзија Степинца, “надбискупа геноцида”, најближег сарадника Анте Павелића и хрватских убица Срба, кољача, силеџија и мучитеља, кога је папа поставио за врховног свештеника хрватске војске иако је лично благосиљао јасеновачке убице, који је лично насилно покрштавао Србе итд.

Римске папе су организовале, помагале, подржавале и спроводиле непрекидну борбу против Православља у целини, а посебно против православног српског народа. На престолу Ватикана смењивало се више папа, али су сви они били велики борци против Православља. Разликовали су се међу собом само у примени метода борбе и својим полтичким наступима. Суштина њихове борбе је била тежња да се католицизам прошири по свету и да се обезбеди примат папе у свим хришћанским земљама. Ни садашњи римокатолички папа Бенедикт XVI се у том погледу не разликује од својих предходника. Он је 2011. године посетио Републику Хрватску и том приликом је одржао беседу и очитао молитву на гробу ратног злочинца, надбискупа геноциде и кардинала Католичке “цркве”, крволока Срба, Јевреја и Рома, заштитника убица и злотвора у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, Алојзија Степинца. Овог злочинца је предходни папа прогласио за блаженог, а Хрвати га већ сада поштују као свога свеца. Папа Бенедикт XVI је својом беседом на гробу злочинца Степинца у Загребу дао признање и подршку кољачима Срба, Јевреја и Рома у Независној држави Хрватској, као и злотворима који су у току прошлог грађанског рата приликом распада Југославије, за време владавине Туђмана, побили хиљаде српске деце, особа оба пола, болесне, инвалиде и старце. Протерали су преко 200 000 Срба из њихових вековних домова на територији Хрватске. Акције хрватске војске, попут Бљеска, Олује и сл., предвођене “пензионисаним” официрима Сједињених Америчких Држава, извршене су по налогу и уз благослов Ватикана. Са правом се поставља питање како је један папа који се наводно залаже за помирење свих хришћана и тзв. екуменизам, могао тако да поступи. Потребно је да сви схвате да екуменизам, према изјавама римокатоличких великодостојника, уствари значи подчињавање православних и протестантских народа врховној власти папе. Ови великодостојници католика тврде да су заједнички светитељи из првих векова хришћанства признавали примат папе, што није тачно, као што није тачно да је римски папа наследник Светог Петра који је страдао у Риму. Заборављају да у Светом Писму нигде не пише да је Господ Исус Христос одредио Св. Петра за свог наследника, већ је Христос, напротив, мисионарење и Цркву поверио свим апостолима подједнако.

Сваки римокатолички папа приликом избора на ту функцију бира себи ново име, које треба да означи какву ће политику да води. Тако је и веома конзервативни цардинал Рацингер приликом свог избора за папу одабрао име Бенедикт XVI желећи тиме да покаже свету (Urbi et Orbi) да ће у току свог понтификата спроводити политику свога предходника истога имена, тј.папе Бенедикта XV. Управо тај избор имена објашњава понашање папе Бенедикта XVI, који је дошао у Републику Хрватску и град Загреб да се помоли и да одржи беседу на гробу ратног злочинца, блаженог кардинала Алојзија Степинца, врховног војног викара Независне државе Хрватске. Истовремено није отишао у посету недалеком стратишту Јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома и да се помоли за покој душа преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. Овај број страдалих је утврдила Међународна комисија за истину о Јасеновцу. Да би се све ово схватило потребно је изнети оно што се зна о великој мржњи папе Бенедикта XV према Србима, према Русима и свим словенским народима, а посебно према Јеврејима. Тек када се упознамо са деловањем Бенедикта XV, биће нам јасно понашање Бенедикта XVI, његовог наследника на престолу Ватикана, односно садашњег папе. Кардинал Болоње Giacomo della Chiesa је постао папа Бенедикт XV 20. августа 1914. године, управо када је света католичка Аустроугарска царевина ступила у рат против Краљевине Србије и против српског народа свуда где је живео. Бенедикт XV је владао у Ватикану све до 22. јануара 1922. године и цело време се залагао за очување аустроугарске монархије, и то по сваку цену. Подстицао је у Хрватској, Босни и Херцеговини дивљање католика Хрвата и муслимана против невиног српског православног становништва. Током целе своје владавине вршио је противсрпску активност. За његово време је деловао против Срба и против Православља, сада блажени Ханс (Иван) Мерц, који је био главни идеолог крижара и будућих усташа кољача, часних сестара које су се истицале у убијању деце Срба, Јевреја и Рома, и који је био васпитач разних организација католичке омладине и католичких редова попут Фрањеваца, Језуита и сл. Такву особу је папа Јован Павле II прогласио за “блаженог”, на путу да постане католички светитељ, у Бања Луци и то у самостану Петрићевац из кога су Фрањевци извршили стравичне покоље недужних Срба, а посебно деце у школама. Папа Бенедикт XV је говорио да ће се увек борити за католички хрватски народ и да ће “чините све што узмогне”. Изјавио је да је “Русија издала Хрвате”. Основао је у Риму Institutum Orientalium Studiorum, или Источни институт за православни Исток 15.октобра 1917. године, са задатком да ради на унијаћењу православних народа са Римокатоличком “црквом”. Тражио је да се ”у свакој земљи школе требају прилагодити црквеном одгојном организму” те “да се постигне прежељени повратак несаједињених цркви у средишту апостолског јединства”. Оглушио се на све молбе да се у нашој земљи дозволи употреба старог српског писма глагољице. Био је велики пријатељ и поклоник Мусилинија и његових фашиста, и често је говорио да сам Мусолини “није довољно добар” Италијан, јер је попустљив према Јеврејима. Радио је на подривању Српске православне цркве и на ширењу католичког утицаја у Македонији и у Црној Гори. Када је све ово познато, онда је сасвим разумљиво понашање садашњег папе Бенедикта XVI који само потврђује и спроводи политику свога предходника истога имена. Ипак, чини нам се да је садашњи папа мудрији и оштрији од свога предходника.

Геноцид над српским народом у току I и II светског рата који су починили католици Хрвати, као и у периоду између два светска рата предводили су и подстицали римокатолички свештеници. На једном састанку Међународне комисије за истину о Јасеновцу, који је одржан у Њујорку, амерички званични представници су изјавили да имају документа која показују да је преко 1400 римокатоличких свештеника у Независној држави Хрватској (која је обухватала и Босну и Херцеговину) лично клало, убијало, мучило, силовало и пљачкало Србе, Јевреје и Роме. Произлази да су од свака три католичка свештеника двојица били убице и злочинци. Не само што су лично клали и убијали православне Србе и Јевреје, већ су стално подстрекавали Хрвате и муслимане да чине злочине. Међународна комисија за истину о Јасеновцу поседује 1171 име римокатоличких свештеника који су лично убијали у Независној држави Хрватској. Овај број је нешто мањи од оног броја који поседују у САД. У овај број нису увршћене часне сестре и разни католички активисти који су лично убијали и вршили злочине и геноцид против Срба, Јевреја и Рома.

Захваљујући сарадњи Комунистичке интернационале и Комунистичке партије Југославије, коју је предводио Хрват, Јосип Броз Тито, геноцид над српским народом је несметано вршен у току II светског рата и то не само на територији Независне државе Хрватске, већ свуда где су комунисти имали власт у својим рукама. На V конгресу Комунистичке интернационале 1924. године, донета је одлука да се ради на разбијању Краљевине Југославије и да се створе независне државе Хрватска, Словенија и Македонија. У складу са овом одлуком Коминтерне успостављена је сарадња југословенских комуниста са католичким усташким покретом у Хрватској. Тај споразум је у име југословенских комуниста потписао Моша Пијаде, а у име хрватских католичких усташа Миле Будак. Довољно је да наведемо само два члана овог споразума да би могли да схватимо континуирани геноцид против српског народа који су спроводили Анте Павелић и његови сарадници у Независној држави Хрватској и Јосип Броз Тито, Хрват и сарадник Ватикана, у току II светског рата и у послератној Југославији:

“Члан 2.

Вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад, тако и комунизма и Аустрије према истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлози и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја свима средствима, а под упутима овога вођства.

Члан 3.

Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава сваку помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугластице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско или православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума.”

Уговорена сарадња југословенских комуниста и римокатоличких хрватских усташа пре II светског рата, као и у току и после свршетка овог рата, тј. за време тзв. Народноослободилачке борбе и послератне комунистичке диктатуре, веома се успешно одвијала. Југословенски комунисти нису ништа чинили да спрече хрватски и муслимански геноцид у Независној држави Хрватској. Никада није ни покушано ослобођење заточеника из Јасеновачких логора. По наређењу комунистичких власти после II светског рата уништени су сви трагови постојања јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Забетониране су карстне јаме и вртаче у које су бацане хиљаде невиних жртава оба пола и свих узраста. Клање и убијање невиних Срба настављено је у јасеновачким логорима и после званичног свршетка II светског рата, односно у току прве половине 1945. године. Један од сведока у Београду Милован Симовић говори да је “стицајем прилика током 1945, па чак и половином 1946. године из Саве у Београду вадио остатке јасеновачких логораша, а понекад смо их налазили и код Панчевачког моста, па чак и код Вишњице. Био је препознатљив стил “Made in Jasenovac”: на некима су се могли препознати трагови клања, а неки су били обезглављени или разбијених лобања, а неки су били повезани жицом или у металним бурадима. Било је ту људи, жена и деце, редовно мање-више у распаднутом стању. Понекад су стизали само делови лешева. Још се сећам случаја када смо у једном металном бурету, чији је отвор био запречен жицом, нашли остатке једне жене и детета које је могло имати три или четри године”. Исто то сам и ја лично посматрао на обали Дунава у Смедереву. И бивши министар иностраних послова Југославије Владимир Јовановић је на једном предавању у Њујорку навео да је такође у Смедереву, у то исто време са својим оцем посматрао како Дунав носи, или избацује на обалу лешеве из Јасеновца. Сава и Дунав су у току целог II светског рата и постојања Независне државе Хрватске, као и после свршетка рата носили и избацивали лешеве жртава које су побили, заклали, распорили или на неки други начин убили хрватски и муслимански злочинци. Ови лешеви су обично сахрањивани у необележеним гробовима на локалним гробљима у местима где су их воде Саве или Дунава избациле. У Београду код куле Небојша налази се једна таква велика гробница (сматра се да у њој има преко 2000 лешева) која је необележена, зарасла у коров и заборављена. Београђани се сећају да су после рата вађени неки лешеви из те гробнице и транспортовани натраг у Јасеновац. Пошто је лешева било много, ова акција је обустављена. Дуго после рата ову гробницу су чували “људи у кожним капутима”, па су после и они повучени.

Комунистичке власти послератне Југославије наметале су као закон тврдњу да су геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској починили некакви фашисти, иако се зна да фашиста у Хрватској никада није било. Наводно они су убијали антифашисте који су се борили против њих. Ја се са правом питам какво је били политичко, религиозно или национално опредељење мале деце испод 4 године старости, или пак нерођене деце извађене насилно из утроба трудних мајки. Они који сада покушавају да утврде тачан број јасеновачких жртава пописујући њихова имена, никада неће сазнати како су се звала та уморена деца, или како су се звали заточеници чије лешеве су носиле воде Саве и Дунава. Говорено је да су убијања у Независној држави Хрватској вршили немачки национал-социјалисти или нацисти иако се зна да ни њих није било у Хрватској. У тадашњој Хрватској су постојали само Хрвати католици и муслимани, а сви преживели страдалници су говорили да су убијања, мучења, пљачкања и силовања недужних Срба, Јевреја и Рома вршили обични грађани Хрвати и муслимани. Комунистичке власти у послератној Југославији су се трудиле да униште све трагове почињених зверстава, да збришу са лица земље остатке јасеновачких логора, да забетонирају јаме и вртаче у које су бацане хиљаде жртава, међу којима је поред Срба, Јевреја и Рома било после 1943. године и доста Италијана. Све злочине у Независној држави Хрватској чинили су лично бројни католички свештеници који су подстрекавали хрватски народ да убијају, муче, силују и пљачкају Србе, Јевреје и Роме као “непоћудне” у држави Хрватској. Према томе, Хрвати сељаци су пљачкали и убијали своје суседе Србе да би им отели имовину, летину, опљачкали алат и стоку и истерали их из њихових кућа и имања. То су чинили и хрватски интелектуалци, студенти, ђаци, затим припадници редовне хрватске војске (домобрани), чланови разних католичких организација попут крижара, часних сестара итд. Хрватски сабор је одмах по проглашењу Независне државе Хрватске донео закон по коме су сви Срби, Јевреји и Роми стављени “ван закона”, па је сваком Хрвату и Муслиману било дозвољено да убије опљачка, мучи, силује и малтретира невине Србе, Јевреје и Роме и да никоме за то не одговарају.

Србима, Јеврејима, Ромима и псима је био забрањен улазак у кафане и на јавна места. Нису смели да иду тротоаром, већ само коловозом као стока. Продавано је месо српске деце са натписом “Српско месо – 1 динар килограм”. Тешко је побројати сва недела Хрвата и муслимана. Многи од њих су водили дневнике (који си нађени после свршетка рата) у којима су опсивали шта су све чинили, када, где и коју су жену, девојку или девојчицу силовали, па убили и наводили су имена оних који су то чинили. Писали су писма хрватским министрима хвалећи се какве су све злочине починили не би ли заслужили неки орден или признање хрватске државе. Без стида су наводили своје злочине пред иследницима на суђењима.

Комунистичке власти у послератној Југославији су на поједним стратиштима подизали некакве споменике са усташким симболима на местима где су Хрвати и муслимани убијали Србе, Јевреје и Роме, са натписима да ту леже жртве фашистичких окупатора (на пример на Гаравици код Бишћа, Шушњару код Санског Моста, у Јасеновцу итд.).

За време владавине комуниста у послератној Југославији вршено је и присилно пресељавање српског становништва из Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Босне и свих крајева на западу земље где је српско становништво било већинско. Ово је било вршено под паролом “колонизације” Војводине. Циљ комунистичких власти је био да се генетски и економски ослаби српско становништво у крајевима који се граниче са Хрватском. Истовремено је законом забрањено протераним Србима са Косова да се врате својим кућама, већ је дозвољено да се на Косову и у Метохији насељавају Албанци из Албаније.

Познато је да се Јосип Броз Тито, по народности Хрват, иначе диктатор комунистичке Југославије, током II светског рата више пута састајао са Антом Павелићем, поглавником Независне државе Хрватске. О чему су разговарали није познато, али су последице биле погубне по Србе, Јевреје и Роме. Јосип Броз је такође неколико пута у току II светског рата ишао на разговоре у Ватикан. О свему овоме се није смело ни писати ни говорити. У комунистичкој Југославија вођена је политика “братства и јединства” народа Југославије. У то име су изједначаване убице и кољачи Срба, Јевреја и Рома са невиним жртвама католичког хрватског и муслиманског терора. Било је забрањено помињање злочина Хрвата и муслимана да се не би повредила осећања убица и злочинаца и изазвао гнев жртава и њихових потомака.

Захваљујући споразуму о сарадњи комунистичке партије Југославије и усташког покрета у Хрватској 1943. године је пребачен из Загреба на тзв. Слободну територију велики број хрватских политичара и интелектуалаца, који су се сада придружили Титу и партизанској војсци. Сви они су послужили да се организује Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) који су “савезници” пред крај II светског рата признали као некакву народну скупштину. То је послужило да се српском народу наметне владавина комуниста. После рата је вођена привредна политика захваљујући којој су фабрике и предузећа из Србије премештане у Словенију, Босну и Хрватску или пак у Македонију. Београд је требао да остане само административни центар, без привреде, а Србија да постане искључиво пољопривредна земља - без сопствене индустрије. Познато је на пример да су неке од демонтираних шећерана из Војводине поклоњене држави Албанији, док је Србија морала да увози шећер. У спровођењу овакве политике погубне за Србију велику улогу су играли и послушни српски комунисти.

После обарања комунизма у Југославији и “демократских промена” није се изменио став власти према злочинцима који су убијали Србе, Јевреје и Роме. Проглашена је “нова” политика “регионалне сарадње” наметнута од стране Европске уније и САД, по којој се поново по налогу власти и политичара потискује сећање на жртве хрватског и муслиманског дивљања и почињеног геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Говори се да омладина која сада живи у XXI веку не треба да се оптерећује злочинима почињеним у прошлом XX веку. Председник Републике Србије је јавно упутио “опроштај” убицама за почињене злочине, иако за то није имао ни мандат ни оправдање. Заборавио је да нико не може да подари опроштај у име 110 000 убијене мале деце или пак у име преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома само у јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. У школама у Србији се сада ученицима говори, по угледу на земље Европске уније, да су Срби починили геноцид над муслиманима у току прошлог грађанског рата и распада Југославије и да су Срби криви за почетак I и I светског рата и распад Југославије. Зато се не спомиње геноцид против Срба који су починили католици Хрвати и муслимани у току I и после II светског рата или раније. Ученици у Србији ништа не уче о Јасеновцу и бројним другим стратиштима широм Независне државе Хрватске. Србија је можда једина земља у свету која нема музеј холокауста Јевреја и геноцида над Србима и Ромима. Истовремено Римокатоличка ”црква” у Хрвата, путем својих вероучитеља и свештеника, као и путем мајки католкиња поново васпитава младе генерације Хрвата да мрзе Србе и све оне који нису католици. Најбоље примере овог погубног васпитања и утицаја Католичке “цркве” видимо на разним поп-концертима, спортским и сличним приредбама и местима масовног окупљања на којима више десетина хиљада омладинаца узвикује пароле: “Србе на врбе”, “Босанце у ланце” и “Уби Србина”. Хрватска бискупска конференција јавно одобрава овакве иступе омладине. Хрватски бискупи јавно изражавају подршку противсрпским иступима.

Земље Европске уније у сарадњи са Ватиканом врше културни геноцид против српског народа. Истовремено се потискује геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току II светског рата као нешто што се догодило давно у историји. Србима се стално намеће мишљење да су геноцидан народ, иако се зна да су Срби жртве, а не починиоци геноцида. У Републици Србији се потискује ћирилично писмо, занемарује се историја српског народа и намеће се некаква историја која изражава “европске мултинационалне вредности”. Већина књига и уџбеника штампа се латиницом, а уводи се низ страних речи из енглеског и других језика. Све што је српско и национално стално се потискује и заборавља. Штампају се гомиле књига и уџбеника са погрешним и непровереним подацима и објашњењима да би се задовољио некакав “европски критеријум”. Одрићући се свега што је аутохтоно и српско, политичари који воде Србију верују да ће се тако Србија наћи у европској заједници народа, без обзира на геноцид против сопственог народа који спроводе чланице Европске уније и САД.

ЛИТЕРАТУРА

Алмули, Јаша: Јевреји и Срби у Јасеновцу, Службени гласник, Београд, 2009.

Антонић, Здравко: Документа о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини од априла до августа 1941. Академија Наука и Уметности Републике Српске, Бања Лука и Српско Сарајево, 2001.

Ацкович, Драгољуб: Roma Genocide in Jasenovac Camp, Стручна књига, Београд, 1997.

Булајић, Милан: Јасеновац “Balcan Auswitz”, Стручна књига, Београд, 2002.

Булатовић, Радомир: Концентрациони логор Јасеновац, Свјетлост, Сарајево,1990.

Бурсаћ, Душан: Хрватски геноцид над Србима 1941-1945, Арт, Бања Лука, 2005.

Ћурчић, Милован: Геноцид над Србима у XX веку, ИДД Графопублик, Београд, 1992.

Farell,Monica: “Ravening wolves”, Protestants publications,Glebe,Sydney,1949.

Frielander, Saul: The years of extermination, Weidenfeld and Nicolson, London,2007.

Хорват, Јоза и Штамбук, Зденко: Документи о протународном раду и злочинима једног дела католичког клера, Загреб,1946.

Казимировић, Васа: НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глез вон Хорстенау, Нова књига-Народна књига, Београд, 1987.

Кљакић, Слободан: A conspiracy of silence. The Ministry of Information of the Republic of Serbia, Belgrade,1991.

Лукајић, Лазар: Фратри и усташе кољу, Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2005.

Николић, др Никола: Јасеновачки логор, Накладни завод Хрватске, Загреб,1948.

Новак, Виктор, Магнум Кримен, Нова књига, Београд,1948.

Paris, Edmond: Genocide in satellite Croatia 1941-1945. The American Institute for Balcan Affairs, Chicago,1961.

Живановић, др Србољуб: Јасеновац (Друго издање) Пешић и синови, Београд, 2012.