Кога смо изгу­би­ли?

Када се Кијук упо­ко­јио, Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Срби­је и поро­ди­ца при­ми­ли су мно­ге изра­зе сау­че­шћа, у који­ма се, поред бола због губит­ка јед­ног дра­го­це­ног „вите­за вере“ (Серен Кјер­ке­гор), могло виде­ти и оно што су људи дожи­ве­ли као глав­не Кију­ко­ве заслу­ге за нашу кул­ту­ру. 

Сау­че­шће је сти­гло са свих стра­на где Срби живе.

Наш позна­ти ита­ли­ја­ни­ста Дра­ган Мра­о­вић уочио је да смо „изгу­би­ли важног инте­лек­ту­ал­ца који је искре­но и с уме­ћем бра­нио срп­ске наци­о­нал­не инте­ре­се“; песник Игор Ремс га је назвао „вели­ка­ном срп­ске сло­бод­не мисли, јед­ним од нај­ве­ћих бора­ца за Исти­ну и Прав­ду Срп­ског Наро­да“; Божи­дар Митро­вић, пред­сед­ник Реги­о­нал­не дру­штве­не орга­ни­за­ци­је Ује­ди­ње­ње Срба, са седи­штем у Москви, нагла­сио је да је „срп­ски народ изгу­био свог вели­ког сина“, а епи­скоп Геор­ги­је Канад­ски са Срби­ма из Торон­та сма­тра да смо оста­ли без „истин­ског духов­ни­ка и вели­ког мисли­о­ца“. Ака­де­мик Србо­љуб Жива­но­вић, вели­ки све­док исти­не о Јасе­нов­цу, са којим је Кијук сара­ђи­вао на опште добро, тако­ђе се при­кљу­чио изра­зи­ма дубо­ке жало­сти, као и исто­ри­чар­ка гено­ци­да, Боја­на Иса­ко­вић. Пред­сед­ник Удру­же­ња срп­ских писа­ца из Швај­цар­ске, Бра­ти­слав Живу­ло­вић, је, у име сво­је орга­ни­за­ци­је и у сво­је лич­но име, потвр­дио да је то губи­так за „цело­куп­ну, модер­ну срп­ску књи­жев­ност“, а песник Веро­љуб Вука­ши­но­вић је сау­че­ство­вао у болу у име Народ­не библи­о­те­ке Јефи­ми­ја и писа­ца Трсте­ни­ка. Јели­ца Роће­но­вић га је назва­ла „чове­ком једин­стве­не добро­те, једин­стве­не висо­ке све­сти“, сма­тра­ју­ћи да је наша књи­жев­ност „изгу­би­ла сво­ју нај­ум­ни­ју гла­ву“. По њој, „свет се мењао, али се Пеђа није окре­тао пре­ма ветру“; човек вели­ког духа, он је, каже госпо­ђа Роће­но­вић, био и пле­мић, при чему ће њего­ва „вера и морал за њу оста­ти мера вре­ме­на“. Биља­на Д. Обра­до­вић и Џон Гери из Њу Орле­ан­са су рекли да Кијук „ника­да неће бити забо­ра­вљен“, а Милан Челик из Све­сло­вен­ског коми­те­та Кана­де сма­тра да мора­мо поку­ша­ти да сле­ди­мо њего­в пут. Љуби­ша Симић из франк­фурт­ског Удру­же­ња писа­ца „Сед­ми­ца“ иста­као је Кију­ков „дубок траг“ у дома­ћој лите­ра­ту­ри, и доследну борбу да националну ствар.  Петар Мила­то­вић Остро­шки из Беча, видео је Кију­ка као „чове­ка на све­тлој ста­зи све­чо­ве­чан­ства“, човека „коме је Све­то­са­вље нај­ве­ће духов­но здра­вље и нај­чвр­шће морал­но узгла­вље“, а коме ће буду­ћа поко­ле­ња „увек бити захвал­на за оно што је вите­шки учи­нио за срп­ски народ у овом неви­те­шком вре­ме­ну“. У том духу писа­ла је и Рад­ми­ла Нинић из Немач­ке. И Анђел­ко Ану­шић је послао сво­је сау­че­шће УКС, као и Иван Ршу­мо­вић, у име Књи­жев­не зајед­ни­це Зла­ти­бор­ског окру­га.

  Огла­си­ла се Вла­да Репу­бли­ке Срп­ске у про­гон­ству, чији је Кијук био савет­ник и саве­зник, све­до­че­ћи стра­шну исти­ну о србо­ци­ду у дана­шњој, на НДХ запо­че­тој, Хрват­ској.

Од Срп­ске књи­жев­не задру­ге, пре­ко Народ­не библи­о­те­ке Кра­ље­во и Цен­тра за кул­ту­ру Гра­дац, до Фон­да­ци­је „Лаза Костић“ и госпође Марине Милић Апостоловић, сти­за­ли су теле­гра­ми оних који, и лично инсти­ту­ци­о­нал­но, све­до­че  важност памћења, чувања и трајања  наше кул­ту­ре. Међу сау­че­сни­ци­ма у болу били су, изме­ђу оста­лих, академик Василије Крестић, дугогодишњи пријатељ и сарадник  Ангелина Марковић,  проф. др Вера Бојић, проф. др Сла­вен­ко Тер­зић, проф. др Тио­дор Росић, проф. др Мирко Скакић. Огла­си­ли су се и књи­жев­ни­ци – Сло­бо­дан Раки­тић, Алек Вука­ди­но­вић, Радо­слав Бра­тић, Нена и Све­то­зар Влај­ко­вић, Гој­ко Ђого, Божин Јанев­ски, Милан Мла­де­но­вић од Лужи­це.

Радо­ван Тип­са­ре­вић, својевремено директор "Ибарских новости",(које су, поред Матице исељеника Србије, биле издавач двотомног дела "Катена Мунди“),  послао је изра­зе свога сау­че­шћа.

Сво­је сау­че­шће је иска­зао  и сли­ка­р Петар Мла­де­но­вић, (Чика­го) , истичући своју велику тугу због  губитка пријатеља Ганета, (како га је звао), "човека са више својствених талената", а  сусрета и разговора са Кијуком сећа се и академски сликар Томи­слав Божо­вић.

Бра­ни­слав Ђор­ђе­вић и Дра­га­на Васи­ље­вић из Вир­џи­ни­је зна­ли су да је Кијук био „све­ти­о­ник сви­ма нама у овом бур­ном бес­пу­ћу новог доба које пре­ти да раз­ру­ши све у шта смо зајед­но са нашим пре­ци­ма веко­ви­ма веро­ва­ли“. По песни­ку Ристи Васи­лев­ском, који је, како каже, био „поча­шћен што су осе­ћа­ли обо­стра­ну, пре све­га тво­рач­ку бли­скост и што је о њего­вом песнич­ком делу тако луцид­но у више навра­та гово­рио и писао“, покој­ник је био „један од наших нај­ве­ћих инте­лек­ту­а­ла­ца и мисли­ла­ца уце­ли­ње­ног све­та“ који је, „Бож­јом вољом и, можда, још више вољом оних који све овде сма­тра­ју сво­јом бого­ви­ном изне­на­да и пре вре­ме­на потра­жио боље уто­чи­ште – пре­се­лио душу и све сво­је духов­но уме­ће у дру­ги свет“. Ђор­ђе и Луј­за Јова­но­вић из Брисела су иста­кли да „еру­ди­ци­ја, поште­ње и јачи­на уве­ре­ња нису честа поја­ва у јед­ном људ­ском бићу, а он је то посе­до­вао“. Оли­ве­ра Докле­стић, делат­ни­ца на пољу кул­ту­ре из Хер­цег Новог, уствр­ди­ла је да смо изгу­би­ли „вели­ког еру­ди­ту, сјај­ног књи­жев­ни­ка, коме је сви­јет отво­рио вра­та“. Била је ту, да иска­же свој бол због општег губит­ка, и Суза­на Лаза­ре­вић, из дру­штва „Срп­ска наци­о­нал­на свест“.

По др Воји­сла­ву Кошту­ни­ци, који је сау­­че­шће упу­тио Удру­же­њу књи­жев­ни­ка Срби­је, „покој­ни Пре­драг Дра­гић био је један од нај­и­стак­ну­ти­јих есе­ји­ста, исто­ри­ча­ра и тума­ча књи­жев­но­сти сво­је гене­ра­ци­је, а оста­ће запам­ћен и као заслу­жан наци­о­нал­ни рад­ник. Леп траг оста­вио је и сво­јом делат­но­шћу у окви­ру Удру­же­ња књи­же­вни­ка, поред оста­лог и као пот­пред­сед­ник Одбо­ра за одбра­ну сло­бо­да и пра­ва, а сво­јим допри­но­сом је заду­жио и наци­о­нал­не уста­но­ве попут Срп­ске књи­жев­не задру­ге“. Из Хага се, док се бори за исти­ну и прав­ду о свом наро­ду, јавио и др Воји­слав Шешељ, чијој је одбра­ни Кијук годи­на­ма несе­бич­но пома­гао.

Бого­љуб Сто­ји­ће­вић је, испред храма Светог Спиридона из Трста и у своје лично име, изразио молитвено саучешће. Огла­сио се и Добри­во­је Томић, наш Теле­мах, човек чију је књи­гу „Црве­но сун­це у зени­ту“, о потра­зи за прав­дом (кому­ни­сти су му уби­ли оца, неви­ног чове­ка, а њега изгна­ли у Немач­ку) Кијук обја­вио у библи­о­те­ци „Срп­ска дија­спо­ра“.

Изван­ред­ну еми­си­ју циклу­са „Пита­ња и одго­во­ри“ ново­пре­ста­вље­ном Кију­ку посве­ти­ла је хра­бра нови­нар­ка Оли­ве­ра Миле­то­вић, која је годи­на­ма, на ТВ „Пал­ма Плус“, пра­ти­ла њего­ву мисао и бор­бу.

Из Бело­ру­си­је је сау­че­шће упу­тио позна­ти књи­жев­ник и пре­во­ди­лац, Иван Чаро­та, вели­ки при­ја­тељ Кију­ко­вог наро­да, а Елка Нја­го­ло­ва, пред­сед­ни­ца Сло­вен­ске ака­де­ми­је, у име свих њених чла­но­ва из 15 зема­ља, иста­кла је да се они „кла­ња­ју пред њего­вим књи­жев­ним делом, и тра­го­ви­ма које је иза себе оста­вио“.

Отац Гаври­ло из мана­сти­ра Лепа­ви­на у писму поро­ди­ци је напи­сао да се он и бра­ти­ја моле „Богу Мило­сти­вом, у чијим је рука­ма суд­би­на сва­ког чове­ка, да душу слу­ге Сво­га Пре­дра­га упо­ко­ји у месту радо­сти и све­тло­сти и сло­ве­сно­сти, којој је слу­жио целог свог живо­та“. Про­та Душан Кулун­џић, позна­ти наш миси­о­нар, у свом теле­гра­му сау­че­шћа, обе­ћао је да ће се сваг­да моли­ти за њего­ву душу. И про­та Милун Костић из Лон­до­на тако­ђе је моли­тве­но уче­ств­о­вао у болу нај­бли­жих, као и отац Воји­си­лав Бил­би­ја из Холан­ди­је. Да и не гово­ри­мо о јавља­њи­ма мно­гих мона­ха и мона­хи­ња наших све­ти­ња, који су у Кију­ко­вој бор­би и жртви Богу и роду виде­ли нешто од сме­ло­сти ста­рих наци­о­нал­них труд­бе­ни­ка и уста­ла­ца.

Поред низа лепих и човеч­них гесто­ва који су тих дана доно­си­ли уте­ху поро­ди­ци Кију­ко­вој, вре­ди да се поме­не и то да је наш углед­ни визан­то­лог и кано­но­лог, др Мио­драг Петро­вић, пону­дио Дра­ги­ћи­ма, у слу­ча­ју да га нису обез­бе­ди­ли, сло­бод­но гроб­но место за сахра­ну покој­ни­ка на бео­град­ском Новом гро­бљу.

Поро­ди­ца је замо­ли­ла пот­пи­сни­ка ових редо­ва да, још јед­ном, у њено име, кроз овај пред­го­вор поша­ље изра­зе захвал­но­сти сви­ма који су сау­че­ство­ва­ли у болу – како они­ма који­ма су Дра­ги­ћи већ забла­го­да­ри­ли, тако и они­ма који­ма, по немо­ћи људ­ске при­ро­де, нису.

Дају­ћи сво­је саоп­ште­ње о Кију­ко­вој смр­ти са при­год­ном био­граф­ско-библи­о­граф­ском беле­шком, Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Срби­је иста­кло је да је  Кијук био „више­го­ди­шњи кан­ди­дат УКС за наци­о­нал­ну пен­зи­ју, коју није доче­као“.

Нарав­но; доче­ка­ли су је дру­ги, често мно­го мање зна­чај­ни, али Кијук, ето, по нечијој вољи  беја­ше пре­цр­тан са спи­ска заслу­жних. Ни то га није поко­ле­ба­ло или спре­чи­ло да до краја свога живота слу­жи и Богу и роду.

Предраг Р. Драгић Кијук упокојио се у Господу 29. јануара 2012. године, сведочећи својим животом - делима и вером да ће Србија бити вечна док су јој деца верна.

Ремет­ник

Коли­ко је нама у зна­њу, тво­рац нео­ло­ги­зма „ремет­ник“ (човек који сво­јим инте­лек­ту­ал­ним и морал­ним ста­вом реме­ти пла­но­ве моћ­них, раз­би­ја лажне схе­ме мишље­ња, осве­шћу­је бли­жње, ски­да жабо­кре­чи­ну са дубо­ких вода ума) сва­ка­ко је Пре­драг Р. Дра­гић Кијук. Он је увек био такав, још од сво­је мла­до­сти, када је у, Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру у Бео­гра­ду пра­вио три­би­не које су узне­ми­ра­ва­ле  идеолошке следбенике и врхушку Тито­вог Бео­гра­да. Тако у часо­пи­су „Мла­дост“ 2. децем­бра 1972, у тек­сту „Мла­дић који је довео Гаро­ди­ја“, чита­мо да је пред пре­пу­ном салом СКЦ-а гово­рио Роже Гаро­ди, позна­ти фран­цу­ски фило­соф, на тему „Шта је рево­лу­ци­о­нар­но у новој епо­хи“. Нови­нар беле­жи: „Нај­ве­ће заслу­га да Роже Гаро­ди дође у Југо­сла­ви­ју и одр­жи пре­да­ва­ње без дина­ра хоно­ра­ра сва­ка­ко при­па­да Пре­дра­гу Дра­ги­ћу Кију­ку, мла­дом маги­стру југо­сло­вен­ске књи­жев­но­сти, уред­ни­ку три­би­не за дру­штве­не актив­но­сти у Сту­дент­ском цен­тру. Њему је тако­ђе успе­ло да дове­де и чла­но­ве редак­ци­је позна­тог листа „Нова леви­ца“ из Лон­до­на, Ерне­ста Мон­де­ла, еко­но­ми­сту из Бри­се­ла, вео­ма кон­тро­верз­ну лич­ност у марк­си­стич­ком покре­ту, као и Ливи­ја Мај­та­ни­ја, ита­ли­јан­ског публи­ци­сту; сви су они одре­да гово­ри­ли бес­плат­но (хоно­рар се за такве лич­но­сти кре­ће од 2000 дола­ра па нави­ше) на три­би­ни Сту­дентс­ког кул­тур­ног цен­тра.“ Боре­ћи се за публи­ку, каже нови­нар, Дра­гић није кре­нуо путем сенза­ци­о­на­ли­зма: „Он је у наче­лу про­тив сен­за­ци­о­нал­но­сти, јер она угро­жа­ва субјек­тив­ност духа, циља на повр­шност а не на уну­тра­шњост про­бле­ма. И зато он у сво­јим књи­жев­ним циклу­си­ма, који су били на про­гра­му ове јесе­ни, пра­ви пре­да­ва­ња о забо­ра­вље­ним али капи­тал­ним вред­но­сти­ма као што су есте­тич­ки спи­си Фра­ње Петри­ћа, Бран­ка Лаза­ре­ви­ћа и дру­гих наших кла­сич­них писа­ца.“ А 12. мар­та 1972. „Поли­ти­ка“, у тек­сту „Мар­ко Кра­ље­вић сум­њив на три­би­ни“, после наја­ве да је Серж Дубровс­ки обе­ћао да ће доћи у Бео­град и у СКЦ дове­сти свог вели­ког при­ја­те­ља, Рола­на Бар­та, нови­нар исти­че да Кијук више не сме ни да каже ко би могао да дође на три­би­ну СКЦ (поми­њу се Мар­ку­зе, Кола­ков­ски), пошто „мно­ги поли­тич­ки људи гра­да и репу­бли­ке /.../има­ју оби­чај да опа­сно про­ко­мен­та­ри­шу посло­ве Сту­дент­ског кул­тур­ног цен­тра“. Поли­ти­ча­ри час хва­ле, час куде, а кад се, пово­дом науч­не три­би­не о Мар­ку Кра­ље­ви­ћу на паноу испред СКЦ-а нашла рече­ни­ца Вука Кара­џи­ћа „Ника­ко­га чове­ка нема који није чуо за Мар­ка Кра­ље­ви­ћа“, „десе­так чинов­ни­ка разних дру­штве­но – поли­тич­ких уста­но­ва су стро­го и пре­кор­но запи­та­ли: Шта вам то зна­чи?“ Кијук је нови­на­ру рекао: „Тако сам, орга­ни­зу­ју­ћи рас­пра­ву о исто­ри­ји срп­ске ћири­ли­це, био про­гла­шен срп­ским наци­о­на­ли­стом. Кад сам упри­ли­чио раз­го­вор пово­дом 100-годи­шњи­це рође­ња Стје­па­на Ради­ћа био сам назван хрват­ским шови­ни­стом. Кад сам позвао из Рима Ливи­ја Матај­на да гово­ри о кине­ској кул­тур­ној рево­лу­ци­ји био сам ултра­ле­ви­чар. И тако ми гото­во сва­ки потез доне­се неки непри­ја­тан при­ре­пак.“ Нови­нар га нази­ва „јед­ним од нај­на­па­да­ни­јих слу­жбе­ни­ка“ Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та; напа­да­ју га, вели, чак и сту­ден­ти, јер није орга­ни­зо­вао пред­ста­вља­ње рас­про­да­те књи­ге Луја Алти­се­ра, него три­би­ну о Фра­њи Петри­ћу, о коме је, пред дво­је људи, гово­ри­ла Загреп­чан­ка Љер­ка Шифлер – Пре­мец: „Не сма­трам се дужним да скре­ћем пажњу на књи­гу која је већ нашла чита­о­це и која је, из моде или из потре­бе, одмах рас­про­да­та. Али, сма­трам да се у Сту­дентском кул­тур­ном цен­тру мора гово­ри­ти о Фра­њи Петри­ћу Петри­ци­у­су, нај­ве­ћем есте­ти­ча­ру рене­сан­се, нашем чове­ку коме су Нем­ци штам­па­ли сабра­на дела, кога су штам­па­ли Фран­цу­зи и дру­ги наро­ди, а кога смо ми, непри­лич­но и сра­мот­но, сасвим забо­ра­ви­ли“, одго­во­рио је напа­да­ни. Кијук исти­че: „Све теме узи­ма­не су тео­ри­је и науч­но­сти ради, а не због помод­но­сти, уј­дур­ме, шока или тра­га­ња за посе­ти­о­ци­ма по сва­ку цену. Ја се опре­де­љу­јем за оне вред­но­сти које по сва­ку цену тре­ба бра­ни­ти од људ­ског забо­ра­ва.“ Зато је у та, вуне­на вре­ме­на, на три­би­ну СКЦ-а пози­вао и рек­то­ра Бого­сло­ви­је „Све­ти Сава“, про­ту Душа­на Каши­ћа, али и Ксе­ни­ју Ата­на­си­је­вић, и мно­ге, мно­ге дру­ге зна­чај­не људе које је иде­о­ло­шки терор укло­нио са обзор­ја оно­вре­ме­не кул­ту­ре (о том добу и Кију­ку у њему чита­лац може про­чи­та­ти више у тек­сту Косте Дими­три­је­ви­ћа у овом збор­ни­ку).

Био је, дакле, она­кав каквим га је осе­тио његов про­фе­сор, Рашко Дими­три­је­вић, који је свом сту­ден­ту 18. мар­та 1969. годи­не, а пово­дом Кију­ко­вог огле­да о Досто­јев­ском, у писму рекао: „Ишао си, нарав­но, лини­јом свог схва­та­ња људи и све­та, остао си томе веран до кра­ја, и твој Досто­јев­ски је, иако си твр­ђе­ња засни­вао на чиње­ни­ца­ма и цита­ти­ма, ипак тво­ре­ви­на твог узне­ми­ре­ног душев­ног и инте­лек­ту­ал­ног напо­ра да га при­ка­жеш она­квим какав се он у теби оства­рио.“ Зато је могао да постиг­не оно о чему је, пово­дом Кију­ко­вих раних есе­ја о нашим сред­њо­ве­ков­ним писци­ма, све­до­чи­ла њего­ва про­фе­сор­ка, др Рад­ми­ла Марин­ко­вић, 1974. годи­не: „Дра­гић иде директ­но пре­ма чове­ку и општим људ­ским про­бле­ми­ма и на посе­бан начин ожи­вља­ва, оса­време­њу­је писце уда­ље­них веко­ва.“ И песни­ки­ња Љуби­ца Миле­тић је, баш из тих раз­ло­га, уочи­ла да је Кијук постао писац који кре­ће путем теи­стич­ког хума­ни­зма, чиме је, раз­ли­ку­ју­ћи заблу­ду (раци­о­на­ли­стич­ки поглед на свет) од хар­мо­ни­је (мета­фи­зич­ког погле­да на свет) постао „аутен­тич­ни и суге­стив­ни мисли­лац“.

Зато је, пона­вља­мо, Кијук био и остао ремет­ник: борио се про­тив забо­ра­ва, а за трај­не вред­но­сти, нео­дво­ји­ве од усправ­ног ста­ја­ња пред Богом и људи­ма.

Космо­по­ли­та

Кијук је, у нај­бо­љем сми­слу те речи, био космо­по­ли­та, гра­ђа­нин све­та. О делу овог истак­ну­тог поли­хи­сто­ра нису похвал­но писа­ли само дома­ћи ауто­ри (од Зора­на Гаври­ло­ви­ћа до Јови­це Аћи­на),него и стран­ци: Celia Haw­ke­sworth, John Gery, Ric­hard Burns, Иван Чаро­та, David A. Hill... Када је сер Џон Таве­нер за ком­по­но­ва­ње сво­јих дела кори­стио Кију­ко­ву анто­ло­ги­ју сред­њо­ве­ков­ног песни­штва у Срба, обја­вље­ну 1987. годи­не на енгле­ском јези­ку, он је изван­ред­но осе­тио о каквом је бла­гу реч. У интер­вјуу „Поли­ти­ци“ 21. мар­та 2001, а пово­дом изво­ђе­ња свог вели­ког дела „Покров хра­ма“ (пева­ла је слав­на Патри­ши­ја Роза­рио, чији ће наступ у Бео­гра­ду касни­је орга­ни­зо­ва­ти Фон­да­ци­ја „Лаза Костић“), Таве­нер је иста­као да је Кију­ко­ву анто­ло­ги­ју добио од руског све­ште­ни­ка Миха­и­ла Фоту­на­та, и да га је она запле­ни­ла јер у себи има „божан­ски ерос“, а једи­ни сми­сао нашег посто­ја­ња је „повра­так божан­ском“. Пошто га је Пра­во­слав­ној Цркви при­ву­као, како он сам каже, Хри­стос, „виђен пра­во­слав­ним очи­ма, нај­ду­бљим и нај­ду­бо­кум­ни­јим очи­ма“, Таве­нер је, сасвим „кију­ков­ски“, видео да узрок рата Запа­да про­тив Срби­је није био дво­ди­мен­зи­о­нал­но поли­тич­ки, него се засни­вао на „неу­спе­ху латин­ског Запа­да да раз­у­ме пра­во­слав­ни Исток“, па би једи­ни лек за Бле­ра и Буша у њихо­вом непо­и­ма­њу оно­га про­тив чега се боре био да раз­у­ме­ју пра­во­слав­ну ети­ку. Тако су се дво­ји­ца пра­во­слав­них космопо­ли­та, Таве­нер и Кијук, раз­у­ме­ли кад су у пита­њу сушти­не.

Кијук је, са сво­јим Фон­дом исти­не, учи­нио мно­ге под­ви­ге, али један од нај­ве­ћих под­ви­га њего­вог уни­вер­зал­ног хума­ни­зма био је обја­вљи­ва­ње дво­том­ни­ка „Поли­ти­ка рим­ских папа у 20. веку“ позна­тог немач­ког исто­ри­ча­ра Кар­лхајн­ца Дешне­ра, који је свом изда­ва­чу у Бео­гра­ду напи­сао писмо захвал­но­сти:

„Пошто­ва­ни госпо­ди­не Дра­ги­ћу,

Ова годи­на не сме про­ћи а да вам се нисам, од свег срца, захва­лио на изда­њу Пап­ске исто­ри­је. Пра­во је чудо што се ова књи­га ипак поја­ви­ла, пет­на­ест годи­на (ако се добро сећам) од настан­ка пре­во­да Мила­на Петро­ви­ћа. А то чудо се без Вас, пошто­ва­ни госпо­ди­не Дра­ги­ћу, никад не би дого­ди­ло!

Била је то, без сва­ке сум­ње, нај­леп­ша честит­ка за мој 80. рођен­дан – када се, пред око 160 зва­ни­ца, изне­на­да поја­ви­ла моја ћер­ка и, сија­ју­ћи од сре­ће, пру­жи­ла ми први том књи­ге којем је, као додат­но чудо, сле­дио и дру­ги, а оба под­јед­на­ко лепа коли­ко и солид­но ура­ђе­на. То је, без сум­ње, пра­ви изда­вач­ки под­виг!

Молим Вас да се у моје име захва­ли­те сви­ма они­ма који су помо­гли Вашу ини­ци­ја­ти­ву да се ово дело оства­ри.

Желе­ћи Вам дуг, здрав и успе­шан живот поздра­вља Вас

Ваш ода­ни

Кар­лхајнц Дешнер“

То и јесте сушти­на космо­по­ли­ти­зма: пони­ру­ћи у дуби­не свог народ­ног пре­да­ња, бити све­чо­ве­чан­ски одго­во­ран. Као при­пад­ник наро­да који је сво­ју духов­ну сло­бо­ду пла­тио, изме­ђу оста­лог, и Јасе­нов­цем, Кијук је то умео да буде.

О насло­ву ове књи­ге

Наслов ове књи­ге је пре­у­зет из Хилан­дар­ске пове­ље Све­тог Сте­фа­на Прво­вен­ча­ног, који опи­су­је свог оца, Симе­о­на Миро­то­чи­вог, зане­тог пре­ле­пим дрве­том раз­гра­на­те кро­шње на коме пева­ју мно­ге „мудре пти­це љуба­ви“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Све­тог Сте­фа­на: „А овај /Симе­он/ се у мисли узно­са­ше и жеља­ше, као да он сто­ји на узви­ше­ном месту, у про­лет­ње вре­ме весе­ло­га то јест сун­ча­но­га дана. Виде изда­ле­ка рав­ну лива­ду, кра­сну по изгле­ду, лепу ство­ре­њем. А посред ње сто­ја­ше див­но дрво, кру­жно гра­на­ма, густо лишћем, пре­у­кра­ше­но пло­до­ви­ма, које даје добар мирис. А посред дрве­та беше се наста­ни­ла пти­ца слат­ко­гла­сна, крот­ка у седе­њу, тиха у песма­ма, весе­ла у игри, јасна у шап­та­њу, која је јед­на од мудрих пти­ца љуба­ви, и слат­ки његов детић /Сава/.”

Ово дрво раз­гра­на­те кро­шње сва­ка­ко је Све­та Гора, а мудре пти­це љуба­ви су мона­си. Иако није био монах, човек коме је посве­ћен овај збор­ник био је јед­на од таквих пти­ца, сасвим на тра­гу нашег прво­у­чи­те­ља, Саве Нема­њи­ћа, који нас је про­све­тлио све­тло­шћу Хри­сто­вом и нау­чио да буде­мо Бого­чо­ве­ко­ви, а ника­да све­де­ни само на чове­ка, смрт­ног и про­ла­зног, како су себе на пату­ља­сти псев­до­ху­ма­ни­зам све­ли они који­ма је „Хри­стов викар“ од 1054. важни­ји него Хри­стос. Све­тог Саву сле­дио је Све­ти кнез Лазар, а његов пут, пут све­то­сти и чести­то­сти мило­ме Богу при­сту­пач­не, мно­ги и мно­ги, међу који­ма и Пре­драг Р. Дра­гић Кијук, који је, са Дучи­ћем, могао сло­бод­но рећи: „Пре сва­чи­ји сужњи но ичи­је слу­ге.“ Мудрост и љубав, које су у њего­вом срцу сви­ле гне­здо, и данас нас наво­де да кре­не­мо тамо где се чује пој Кију­ко­ве сло­бо­де у Хри­сту. И зато, дакле, „Кијук:мудра пти­ца љуба­ви“.

НАЈЗАД КЊИГА О КИЈУКУ

Ево, најзад, књиге о Кијуку, коју су објавиле НВО „Двери српске“ и нова издавачка кућа националне литературе,“Катена мунди“. Књига је неопходна свима онима који желе да се упознају са величанственим делом човека који је био својеврсни континент наше културе.У зборнику су прво дати члан­ци са ширим погле­дом на оно што је ура­дио, при­ка­зи њего­вих књи­га обја­вље­них за живо­та, огла­ша­ва­ња после њего­вог пре­се­ље­ња у веч­ност, пред­ста­вља­ње пост­хум­но обја­вље­не књи­ге „Хри­шћан­ство без Хри­ста“, сећа­ња на Кију­ка, повест о њего­вом одно­су пре­ма Све­то­сав­ској Цркви, два зна­чај­на инте­р­вјуа, да би се све завр­ши­ло запи­си­ма и сти­хо­ви­ма који, можда нај­ин­тим­ни­је и нај­ду­бље, сао­пшта­ва­ју тај­ну чове­ка, који је, како неко рече, био успра­ван међу руше­ви­на­ма. У сва­ком од пону­ђе­них насло­ва нала­зе и само­свој­ни уви­ди који допри­но­се да се лич­ност и ства­ра­ла­штво Пре­дра­га Дра­ги­ћа сагле­да­ју на нов и свеж начин.

Посетите штанд „Двери“ на Сајму књига у Београду и потражите књигу о Кијуку. Нећете се преварити. Кијук, Истинословац, је гаранција за то.