Кога и зашто треба пензионисати?

Пошто је у току измена Устава СПЦ, а у комисији су водећи екуменисти и новотарци, кваритељи Вере и рушитељи поретка у СПЦ, епископи Иринеј бачки, Амфилохије црногорскo-приморски, зетско-брдски и скендеријски, као и умировљени, а узнемирени, Атанасије Јевтић, први члан новог Устава СПЦ треба да гласи:

„Сваки епископ који се не слаже са ставовима доживотног портпарола, синодалца, професора Богословског факултета СПЦ без иједне написане књиге ни научних радова да би био то што јесте – редовни професор (а друге епископе омаловажава и држи им придике о еклисиологији и канонском праву!), осим неколико мамбо-џамбо чланака, и пљувачких саопштења Информативне службе СПЦ, од који је једно и последње, члана свих комисија за екуменски дијалог, носиоца папиног крижа и бискупског прстена, потпаљивача ханукалних свећа, шефа, преко свог духовног чада Порфирија, Радио дифузне агенције, човека свих могућих властодржаца и осталих битних евроатлантских, социјалистичких и иних политичара, најумнијег, најмудријег, најгенијалнијег од свих архијераја у историји СПЦ и наредбодавца патријарха овдашњег, и прочаја, и прочаја, дакле – сваки такав епископ мора бити пензионисан, у ма ком животном добу да је. Само онај епископ који се слаже са Буловићем, епископом бачким, неформалним патријархом српским, може да буде епископ; ниједан други не може и не сме“. Јер еп. бачки је опседнут мантром: „Српска Црква – то сам ја!“ (По угледу на француског „Краља сунца“, Луја XIV, који је, у наступу сатанске гордости, изјавио: „Држава – то сам ја“. И гле, овај човек који се дави у гордости себе назива „убогим“ – онако како су себе називали, смирењем преиспуњени, велики Светитељи Православне Цркве, какав је био, на пример, Св. Серафим Саровски).

Али, ево, после онога што тај „свемоћни“ Буловић урадио са епархијом рашко-призренском, кад је унапред знао како ће се завршити срамни неканонски и нецрквени „судски процес“ против надлежног архијереја, и кад је, са својим сарадницима из политичких кругова НАТО-ЕУ фаланге (плус Амфилохије и Атанасије) нанео невиђену рану на живом телу СПЦ, поготово на Косову и Метохији, Буловић опет прети пензионисањем и уклањањем неподобних. Није задовољан тиме што је од владике Константина преузео Беч, нити што је монаха Давида, човека с канонским препрекама, поставио на власт у Крушевац, да руши језгро СПЦ, него сад мора да се обрачуна и са владиком Лаврентијем: а, како чујемо, намерачио се и на владику Василија Качавенду, коме спрема обрачун на мајском Сабору СПЦ.                                       

Шта је овде у питању?

Владика Лаврентије се, очито, заложио за давање аутокефалије СПЦ на начин који не одговара фанариотима у СПЦ, пре свега Буловићу, Радовићу и Јевтићу, који служе Цариграду, а преко Цариграда Ватикану и НАТО-у. У својој изјавио је, то морамо нагласити, владика Лаврентије заправо показао далеко више поштовања канонског поретка у СПЦ од Иринеја Буловића, јер је рекао да би на заседању Светог Архијерејског Сабора у мају наредне године могло да буде речи о нормализацији односа са канонски непризнатом Македонском Православном Црквом, уколико претходно Синод покрене такву иницијативу. Па сад питамо доживотног „портпарола“: у чије име он говори? Одлуке код Сабора СПЦ о односима с Македонском Црквом преноси јавности, тумачећи изјаву еп. Лаврентија? Уосталом, функција „портпарола“ у Цркви, којим каноном је предвиђена и регулисана? Преучени „еклисиолог“ нека још одговори: да ли је његово епископство веће од епископства Лаврентијевог? Или његова осионост потиче од веза са земаљским моћницима? Али, пошто и епархију шабачку, где столује еп. Лаврентије, треба претворити у још једно новотарско експериментално поље (јер Лаврентије јесте екумениста, али није литургијски реформатор - новотарац), еп. бачком &comp. je управо и требала оваква ситуација (жури им се) како би још једанпут "осули паљбу" по еп. Лаврентију (претходна је била око свештеника Перановића http://borbazaveru.info/content/view/4907/77/) и присилили га да поднесе оставку. А пошто се епископ бачки пита „...како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење“, с обзиром да је еп. Лаврентије своју изјаву дао „Блицу“, листу свагда у служби српских екумениста и новотараца, и ми се питамо: да ли је случајно „Блиц“ отишао, са својим питањем, управо код еп. Лаврентија? Или, екуменистичко-фудбалерском терминологијом речено (пошто се Буловић позива на „међународно признатог теолога“, иначе највећег фудбалера међу српским екуменистима, Атанасија Јевтића), да „Блиц“ владики бачком није само „набацио лопту у шеснаестерац“?

Иначе, сви знамо да је македонска нација плод Тита и његове антисрпске идеје. Сви знамо да је лично Броз наредио да се Македонцима да „самостална Црква“, као што им је, побугаривањем, Титов академик Блаже Конески створио језик, удаљавајући га што више од српског. Сви знамо да је Ватикан подржао македонску „аутокефалију“. Сви знамо да је српски издајник, владика Доситеј, први стао на чело њихове нелегалне јерархије. Сви знамо да су Срби у Македонији црквено обесправљени. Али... Јасно је као дан да су Македонци нама данас најближи словенски народ на Балкану (макар и да знамо каква је њихова етногенеза, за коју су, пре свега и изнаде свега, поред Броза, „заслужни“ српски издајници – комуњаре, попут Милоша Минића, Петра Стамболића, Крцуна и Ранковића), и да воле Србе више него Бугари (о Хрватима, Словенцима, Псеудобошњацима и осталој братији да и не говоримо). Њихова државна политика, потчињена интересима Америке, наравно да је антисрпска, као и Ђукановићева политика у Црној Гори. Но, народ у Македонији нас воли. И с тим народом треба бити у добрим односима, трудећи се, свакако, да буду заштићена и права Срба у Македонији.

 Зна се ко већ дуже од деценије нуди посредовање у помирењу СПЦ и македонских православних хришћана – Руска Православна Црква. То је, почетком овог века, открио руски амбасадор у Скопљу, Асатур, кога је, одмах после тога, напао епископ бачки Иринеј Буловић, плашећи се да се Руси не умешају у његове мешетарске односе са Цариградом. Јер, Буловић је ватиканско-фанариотски радник на привременом  (на жалост, испало је доживотном) раду у СПЦ, коме је стало да свим силама држи Руску Цркву подаље од Балкана. Своје посредништво Руска Црква је понудила и преко митрополита Илариона Алфејева, који је рекао да Руска Патријаршија жели да да самосталност МПЦ и без званичног признавања од свих. Да ли то и митрополит Иларион, рекло би се по изјави еп. бачког, не познаје каноне Православне Цркве? „Москва може понудити солуцију на основу властитог искуства. Ми смо спремни да будемо посредници, јер је важно да се МПЦ врати у канонски поредак, а постоји пуно модела да се, без признавања аутокефалности неке Цркве, понуди фактичка самосталност“, изјавио је митрополит Иларион у интервјуу за Бугарски национални радио у априлу текуће године.

 И врапци на грани знају да се македонски богослови обучавају у руским школама, а знају и да руски иконописци живопишу храмове у Македонији. Руси и даље сматрају да треба да помогну словенским Православним Цркавама да сачувају своју узајамну слогу и самобитност пред Цариградом, нарочито пред најављивани велики сабор Помесних Цркава. Томе се, у СПЦ, противе сви фанариоти, Зизјуласови ђаци и послушници, међу којима су, поред поменутих и још неких, мање битних, и владике Давид, Фотије, Порфирије, Григорије, Андреј Ћилерџић, и, наравно, Игњатије Мидић, мртводушник (тако се зове његово криво учење – мртводушништво, пошто учи да је „душа смртна“) и писац уџбеника веронауке које разумеју само он и његови студенти са Богословског факултета, а можда ни они.

Зато су епископи Буловић и Радовић својевремено, после Нишке декларације, прекинули преговоре са македонском јерархијом (српски преговарачи нису били одговорни ни озбиљни, нити им је било стало да се ова ствар реши), а изабрали пут тзв. Охридске архиепископије, на чије чело су ставили фанариоту и зизјуласовца Јована Вранишковског (то не значи да смо ми на страни срамних поступака македонске НАТО државице, која је овог човека, хапсила и затварала  – ми само указујемо на оријентацију Јована Вранишковског, која је потпуно фанариотска, против интереса СПЦ - уосталом, и антиправославна). Зашто су то радили, кад су и „званични расколници“ и „охридски архиепископалци“ македонствујушчи? Из перспективе српских интереса (до којих Буловић држи као до лањског снега) било би разумљиво да је за Македонију изабран неки српски усмерени владика. Али, то се није десило: изабран је „мекедонствујушчи“ Јован, а  поред Јована, хиротонисали су још четворицу, мада  укупан број верника који у Македонији за њима иде није већи од 300 до 500 (сваки сеоски свештеник у Србији има више парохијана него сви ови епископи, заједно, епархиота). И све ове владике без пастве су  укључили у Сабор СПЦ, јер им треба гласачка машинерија (нарочито је била потребна митрополиту Амфилохију, кад се надао да ће постати патријарх.) А народ у Македонији ту јерархију не прихвата, и неће је прихватити. И да не буде забуне: због једне сасвим основане и одмерене изјаве коју је, о односима СПЦ са непризнатом Македонском Црквом дао владика Лаврентије – епископ бачки га је назвао „апологета раскола и расколничких права“, док у исто време он &comp опште са том истом расколничком јерархијом! Елем, приликом отварања Прве српске православне гимназије у Хрватској, за време посете Синода СПЦ, на челу са Патријархом, Хрватској, у јуну ове године, био је позван, поред многих других јеретика и расколника, и представник непризнате Македонске Православне Цркве, свештеник Кирко Велински! Његово присуство еп. бачком није сметало. Такође, на „главном екуменском слављу“ у оквиру „Свјетског молитвеног тједна за јединство кршћана“ за Сплитско-макарску надбискупију, које је одржано 21. децембра у катедрали Св. Дујма у Сплиту, српски су се свештеници молили не само са јеретицима Латинима (то више није никаква новост), већ и са представницима непризнате Македонске Православне Цркве, чија се јерархија, да ствар буде гора, налази под анатемом Српске Православне Цркве! Доживотном портпаролу то није сметало; тада су изостала уобичајена пљувачка саопштења Информатине службе СПЦ. Шта рећи, осим: лицемерје!

Јасно је да владика Лаврентије размишља из перспективе неопходног помирења са народом на југу бивше Југославије, по свему судећи, знајући за иницијативу Москве да нас мири са оном јерархијом коју тај народ прихвата. То не значи да је Титов насртај на СПЦ био канонски, и да је Македонија пошла путем благословеним. Али, после свих деценија несреће, зар није боље да се Срби и Македонци братски зближе на начин како је то могуће, а да СПЦ затражи да се за вернике који се осећају као Срби у Македонији постави српско свештенство, које би служило како наш народ хоће и има потребу? Јер, Охридска архиепископија није никакво решење, поготову не са Буловићевим и Радовићевим трабантима на непостојећим епископским катедрама, макар је Фанар хиљаду пута признавао. Треба тражити живо и праведно решење за све, и владика Лаврентије баш о томе говори.

Бранимо ли владику Лаврентија?

„Борба за веру“ не брани владику Лаврентија као таквог, него право на његов став (који је, истовремено, много целисходнији од онога што нуде фанариотска братија), право на мир, слогу и љубав „међу завађеном браћом“, право, потребу и дужност за зацељивањем рана на Телу Христовом Које је Црква...

Владика Лаврентије је много пута критикован на овом сајту, као папопоклоник и спреман да у Србију доведе чак и Далај Ламу, чиме је испадао и смешан и штетан по нашу народну православну свест. Али, Лаврентијев екуменизам је онај брљиви предратни екуменизам типа „Брат је мио које вере био“ („Брале, има ли нека кинта за брата?“, што се нарочито види у Соко Граду, Лаврентијевој екуменистичкој задужбини, коју су финансирали његови екуменски пријатељи са Запада). Екуменизам владике Иринеја Буловића је њуејџерски, малигни, сверазорни, на лажној теологији засновани екуменизам, који је СПЦ нанео огромне штете, а овом политиканту у мантији дао невиђену моћ (кажу да патријарх Иринеј поверљивим лицима прича да се он у Цркви ништа не пита, што се види по начину како су му прерађивали интервју који је дао НИН-у). Буловић неће оставити ни камен на камену у СПЦ: недавно је посмењивао све новинаре који су му сметали, од радија „Слово љубве“ до „Светосавског звонцета“, и оставио само своје мрмљаторе и послушнике, да га служе верно и смерно. Тај и такав, који само што не ноћева са папским бискупом Хочеваром, носилац папиног крижа и прстена, усуђује са да помиње како је он својевремено писао писмо епископу Лаврентију, који се неканонски молио са папистима кад је отишао да буде владика у Немачкој. Усуђује се да помене то писмо он, који би, да Српска Црква није окупирана од стране екумениста и новотараца, давно био рашчињен због општења с различитим расколницима и јеретицима. Помиње то писмо и каже како га је написао јер се владика Лаврентије понашао  „...као да је јединство међу Црквама већ датост, а не задати циљ, остварив само благодаћу Духа Светога“, док, у претходном делу исте реченице, латинску јеретичко-расколничку верску заједницу назива „Римокатоличка Црква“; дакле, са великим „Ц“, чиме пројављује самог себе као лицемера и човека који понижава интелигенцију читалаца својих саопштења, јер је, за њега, ова јеретичка скупина „Црква“, па, следствено, и јединство са њом датост, а не задатост. То писмо, пример „зилотизма“, помиње онај који се одрекао свега што је био док је глуматао духовног сина Светог Јустина Новог. Тај и такав, који је пљунуо на Светог Марка Ефеског, тему свог доктората, сад Лаврентију соли памет о канонима, и прети му пензионисањем. О, бруке и срамоте!

Поштовани посетиоци,

Не наседајте на обмане фанариота у СПЦ. Њихов циљ је да направе хаос и униште аутокефалију СПЦ, а онда да раскомадану Цркву препусте Фанару (НАТО-у и ВАТИКАНУ!) Знамо ми да је владика бачки у младости писао „зилотска“ писма Лаврентију, и знамо да је, кад је отишао Грчку, служио са старокалендарцима, али то је време давно прошло, и тај човек сад само носи исто име и презиме као онај који је некад православно мислио и радио, али то није иста личност. Он је изгубио лице, а постао личина, и прешао обрнути пут од пута описаног код Зизјуласа, такође тајног паписте: од личности до маске. Епископ бачки мења маске само да буде на власти – данас је зилот, сутра екумениста, прекосутра европејац, накосутра русофил, али је несмењив и неуништив, иако уништитељ наше Цркве као СРПСКЕ.

„Борба за веру“, понављамо, не брани екуменисту, владику Лаврентија, али указује да је његова моћ никаква у односу на моћ еп. Буловића Бачког и Бечког, који поставља и смењује све: од владика до новинарчића, и који се пита о свему, док патријарх Иринеј само глуми улогу патријарха, а пита се о Цркви мање него ми. Но, како рече онај фудбалер, а „немирно умировљени“ владика, и бивши Србин, Атанасије Јевтић, док је био и српски владика и Србин: ЖИВ ЈЕ БОГ И ЖИВА ЋЕ БИТИ ДУША НАША. АМИН.