ПРВИ СУСРЕТ   

За Слободана Антонића сам чуо одавно,али сам га први пут читао док сам припремао своју књигу „Паланка философије/Књига о говору мржње на све што је српско“, која је изашла као специјалан број часописа за националну културу и друштвена питања “Двери српске“ (4/2004.) Био је то његов чланак о мисионарској интелигенцији у данашњој Србији,објављен у новинама „Време“ 6. фебруара 2003. године,када је изазвао буру полемичких реакција (о)бесне „Друге Србије“. Није ни чудо: Антонића су, до тада, сматрали углавном „својим“,што је било последица његовог критичарског ангажмана у доба Слободана Милошевића (чији је траг студија „Заробљена земља“).

Тада је,међутим, постало јасно да Антонић није „њихов“; наиме, у свом огледу, које је „Време“ објавило након скупа о улози интелектуалаца у транзицији у Кикинди 2ОО2. године,где га је први пут изложио,Антонић је „другосрбијанске“ јуришнике у нас назвао „мисионарском интелигенцијом“, и дао,научно прецизно, опис њихових особина.Истакао је, пре свега, да се страни и домаћи просветитељи на одређеном простору разликују по приступу:док су странци, знајући да имају посла са дивљацима које треба увести у цивилизацију углавном наоружавају стрпљењем, домаћи цивлизатори брзо губе стрпљење,па желе да све окончају брзо и ефикасно; кад им то не пође за руком, они су, каже Антонић,“огорчени на околину,презиру је,и на крају замрзе читаву заједницу“. После свега, призивају отворену окупацију своје земље, и спремни су да, свим силама, служе окупатору.Антонић је у свом огледу навео и основне тезе домаћих „мисионара“: “1. Народ у Србији је, у суштини, примитиван, антимодеран и неевропски; 2.Такав, примитиван народ је колективно болестан од национализма; 3.Као што је овдашњи народ колективно болестан од национализма,тако и његова елита није ништа мање оболела од национализма; 4.Постоје два лека за националистичку болест српског друштва:један је да се до краја доведе „природна дезинтеграција СРЈ“; 5. Други лек за српски национализам су одлучне репресивне мере:забрана књига, забрана јавног деловања, изрицање затворских казни и,уопште,докидање „антицивилизацијског плурализма“.“

Наравно да је овакав текст изазвао буру међу онима који су тако мислили,али им није било у интересу да то „процури“ у ширу јавност. Рефлекторска светлост бачена наимплицитну идеологију њиховог деловање изазвала је буру напада на Слободана Антонића, који је, на свој учтив,али одлучан, начин одговорио свима који су перо потегли као мач. Двобој је могао да почне.

АНГАЖОВАНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Господина Слободана Антонића сам лично упознао 2ОО6. године, у доба увођења нових,електронских личних докумената, када смо се борили за право на приватност,чији је симбол постао лична карта без чипа.Веома мали број људи, не само обичних грађана, него и учених,позванијих од других да се укључе у јавно деловање, знао је о чему је реч,а није ни био спреман да се у борбу укључи. Онда се Антонић,у то време радо читани колумниста „Политике“, огласио својим текстом „У потрази за српским Тороом“, истакавши да се у држави која је много пута до сада тоталитарно мешала у животе својих поданика мора повести одлучна борба за право да не постанемо робови концлогора електронског типа. Антонић је, с тим у вези, поменуо и грађанску непослушност, чије је оличење био амерички философ 19. века, Торо,спреман да иде и у затвор а да се не покори држави која насрће на његову савест. Антонић се, после нашег разговора, радо одазвао да учествује на скуповима Епархија жичке и банатске организованим тим поводом,које су допринеле да,на захтев Синода СПЦ,чип у личној карти постане опциони. Антонић је био и један од потписника „Жичког апела“ интелектуалаца, којим је јавност Србије обавештена о кључним аспектима проблема.

Тада сам схватио: у лику Слободана Антонића добили смо човека који је решио да изађе из кабинетске пасивности и универзитетске „куле од слоноваче“ право у живи живот, тамо где је знање потребно да би се опстало у свету који се мења из дана у дан, али не у правцу који бисмо ми,обични, породични људи желели ( „Сваки нормалан човек жели жену и децу и кућу у коју би могао да их смести“,рекао би Честертон ),него у правцу који су смислили самозвани „усрећитељи човечанства“,глобалистички окупатори планете. Антонић је решио да, сасвим у складу са теоријским и практичним ангажманом чувеног француског социолога Пјера Бурдијеа, своје књиге претвори у „сигнална светла“ људима који их читају. И успео је у томе.       Још нешто,веома важно: ко год је у Србији био нападан због слободе мишљења, могао је очекивати Антонићеву подршку. Тако је, на пример, Антонић устао у одбрану барда србског демократског покрета, Николе Милошевића, коме су „ЕУ скојевци“, пошто су га спречили да говори на представљању књиге Животе Ивановића “Зоран Ђинђић у мрежи мафије“ , на вратима  стана написали да је „свиња“. Такође, његов глас се чуо кад су на форуму Б92 блатили академика Косту Чавошког, као и када је „Пешчаник“ ударио на Мила Ломпара. Национално одговоран, Антонић је,  поводом случаја владике Артемија, писао о „расколу као последњем злу“ и показивао како Империја руши Цркву. Устао је у одбрану асистената Правног факултета у Крагујевцу, Соње Спасојевић и Зорана Чворовића, који су објавили књигу „Истина о случају владике Артемија“. А  ни 2О1О, за време прогона инакомислећих после геј параде, Антонић није ћутао: бранио је право на свачију слободу, почев од слободе проповеди хришћанских вредности, после чијег упражњавања је повереница за равноправност,Невена Петрушић, тражила од митрополита Амфилохија да се извини ЛГБТ јуришницима, чије је „право на различитост“ било наводно повређен светопредањским ставовима србског владике.Бити са оним кога кога гоне зато што мисли својом главом – има ли узвишенијег јавног задатка за интелектуалца?Наравно да нема. А Антонић је,без обзора на то ко је у питању, био спреман да се укључи у борбу за право на слободно мишљење и његово изражавање.

 Не заборавимо: Антонић је, да је хтео, могао да остане са „евровахабитима“, и данас би био persona gratissima како на „европској“ ТВ званој РТС(+“инсајдерске“ ТВ постаје ), тако и у свим медијима Империје. Он се,међутим, определио за пут части. И зато није нимало случајно да је био  један од организатора похода часних Срба, „Поносни на Србију“, који се, на дан стогодишњице Кумановске битке ( „За Косово Куманово“ ),збио у Београду, 24. октобра 2О12, окончавајући се пред светлим гробом војводе Путника на Новом гробљу .

ЧИМЕ ЈЕ УСПЕО?

Човек који се бави аналитиком друштва у коме живимо мора,пре свега, да буде не само зналац, него и вештак у примени свога знања на материјал који се анализира. А Антонић је то успевао пишући како за научне часописе, типа „Социлошког прегледа“,тако и пишући за „Печат“,“НИН“ и „Политику“ ( док је писао; сплет наших трагичних,што глобалистичких,што „динарских“ политичких околности, уклонио га је из свих тих штампаних медија. ) Перо је оштрио пишући и за сајт Нове српске политичке мисли. Кад год си у некој врсти новинарства, један од првих захтева које ти читалац поставља јесте – БУДИ ЗАНИМЉИВ. И Антонић, чији је стил изврстан због своје јасноте и „креативне писмености“,неоптерећене мутиводским фразама за „опсењивање простоте“,а теме које је обрађивао прави пример онога што читалац жели да прочита,увек јесте ЗАНИМЉИВ ЗА ЧИТАЊЕ.Да и не говоримо о скрупулозности с којом  проверава сваки податак који уноси у своје текстове: чак и кад је „за новине“, све је,што се података тиче, снабдевено апаратом као да је за докторску дисертацију.

Да би се тако радило, треба читати,читати и читати,силазећи,са рударским шлемом ерудиције и светиљском разума на њему,у гомиле писаних трагова разних непочинстава које нам се подмећу као врхунци „демократије“,“људских права“ и сличних којештарија чијом се употребом често прикрива не само разградња традиционалних моралних вредности у нас, него и обично џепарење транзиционих наивчина.Увек сам се дивио г. Антонићу који је био подједнако скрупулозан и док је читао најзначајније философске и социолошке студије о којима је градио своје упутне огледе  и док је скидао „бисере“ језика,стила и смисла са сајта Б 92 или „Квирије“.Само онај ко се бави писањем о актуелним друштвеним темама у доба кад се геј парада намеће као „Радецки марш“ ЕУ „вреднота“ зна колико је напорно ( за то треба имати „стомак“ ) пажљиво излагати ставове другосрбијанских лумена,указујући на њихову ненаучност, предрасуде и кажњив ниво знања и поштења.

 Антонић је, такође, и човек који је,тихим, али упорним,гласом подсећао Србију на криминал и корупцију маскиране у безалтернативни САД-ЕУ пут у недођију. Не заборавимо:један од првих који је указивао на пљачку звану „Ју Ес Стил“, о којој сада брује сви таблоиди,био је, научнички објективно, Антонић; човек који је,опет професорски одговорно, писао о „мрежи школских другара“у политичком и привредном животу Србије(„мрежа“ има своја презимена:Тадић,Шапер,Крстић,Ђилас,Јеремић) опет је био Антонић. И то је увек било sine ira et studio:чињенице су чињенице,наука је наука,а ви изволите да размишљате и делате, само ако има кога, пре свега у власти, кадрог да размишља логички и дела правно и патриотски.        

У предговору за „Културни рат у Србији“, Антонић је јасан – он није „дистанцирани социлог“,већ својим радом „брани вредности до којих му је стало“, при чему „то јесте одбрана вредности које су нападнуте,а за које мислим да морају бити одбрањене“. Наравно, не морају сви делити те вредности. Антонић је човек, који, сасвим у складу с најбољим традицијама интелектуалног плурализма, може рећи:“Господине,можда се не слажем са Вашим мишљењем, али ћу се до смрти борити за право да га искажете“. У томе и јесте основна разлика између њега и неотитоиста маскираних у неолибералне „Евро-Србе“: они би,попут Ненада Прокића ономад,да се у Србији задиме ломаче инквизиције, све док не победи њихова визија света у коме „не сме бити два различита мишљења кад је плурализам у питању“.

Антонић је успео и зато што је, на начин озбиљан и одговоран, кадар да се позабави различитим темама: у његовом видном пољу су и „казино економија“ глобалиста,и разарање демократије кроз наметање наднационалне власти,и рушење ЕУтопије,и пљачкашка транзиција у овој напаћеној земљи,и промена србског идентитета,и еврореформски стереотипи у нас, и НВО у служби Империје,и лумени другосрбијанске мисли, од Теофила Панчића до Марка Видојковића,и „Пешчаников“маљ којим се,бар симболично,ликвидирају“неподобни“,и другосрбијански историјски ревизионизам,који скоро да аболира Хитлера,а Србе претвара у „протонацисте“ Европе, и разарање школства кроз „сорошизацију“ и „болоњизацију“,и питање ратних злочина у ратовима 1991-1995. и 1999, и Хаг и Сребреница, и грађанско васпитање, и наметање, под видом права детета, закона по коме је свако физичко кажњавање малишана, чак и најблаже, „злостављање“. Није Антонић заборавио да се позабави ни гуруима Друге Србије, Латинком Перовић и Радомиром Константиновићем ( коме, ових дана, Модест Дулић , после Антонићевих и Ломпарових увида у  ватрометну баналност његове мисли, сасвим узалудно посвети улицу у Суботици и постхумно га одликова њеним „почасним грађанством“).

О ЧЕМУ ПИШЕ АНТОНИЋ?

Дела Слободана Антонића  су ретко кад „апстрактно научна“. Чак се и његова студија „Изазови историјске социологије“( 1995.) заснивала на критичком преиспитивању извесних социолошких схема,недовољних да се друштвена  стварност сагле    да у својој многоликости. „Заробљена земља“ ( 2ОО2. )бавила се, као што рекосмо, епохом Слободана Милошевића и њеним заблудама;“Нација у струјама прошлости“ ( 2ОО3 ) последицама претходне епохе у постпетооктобарском периоду. У „Гутању жаба“ ( 2ОО5 ) већ смо имали покретање „велике теме“: колико то жаба треба да прогутамо да бисмо ушли у „једну,једину, и незаменљиву“ ЕУтопију. Ту је Слободан Антонић потегао и питање Чедомира Јовановића, као ударне песнице другорбијанске визије наше будућности, и указао на сличност Јовановића и његових сабораца са јакобинским „бољшевицима“ из доба револуционарног терора у Француској крајем 18. века.“ Слобода, једнакост, братство – или смрт“ ускликивали су робеспјеровско-мараовски настројени револуционари онда, као што су ЛДПовци у Србији прве деценије 21. столећа били гласни и јасни – Србија ће бити европска, са Србима или без њих. „Елита,грађанство и слаба држава“ (2ОО6) понудили су нам нове  студије о„транзицији жедних преко воде“. Бавио се Антонић, са колегом Д. Павловићем, и темама обнове наше крхке демократије, објављеним у књизи „Консолидација демократских установа“ (2ОО7), а своје колумне из „Политике“ сабрао је у књиге „Срби и „Евро-Срби““ (2ОО7) и „Вајмарска Србија“ (2ОО8),указујући на све жешће притиске Империје и њених домаћих слугу да се Србија одрекне себе зарад магловите  ЕУ будућности,али и на неопходност пружања „косовског отпора“ таквим уценема.  Нарочито је значајна Антонићева књига „Културни рат у Србији“ ( 2ОО8) у којој је дефинисан појам културног рата („рат који једна фракција културне елите води против одређених вредности“ ),а дати су и примери истог и у свету и код нас.  У књизи је можда најупутнији оглед „Криза демократије и транснационалне елите“ у коме Антонић, ослањајући се на Александра Панарина, руског социолога, и Кристофера Лаша, америчког социлога, показује каква опасност прети друштву од издаје његових елитних слојева, који се прикључују глобалистичким окупаторима планете и почињу да презиру, па и да мрзе, народе из којих потичу. Година 2О11. донела нам је три изврсне Антонићеве студије:“Критику радикалног феминизма“,“Вишијевску Србију“ и „Транзиционе скакавце“. Прва је посвећена анализи захтева радикалних феминисткиња не само за  промену друштвеног статуса жене, него и за промену битијног статуса човека каквим га је Бог саздао, док се друге две и даље баве нашим трчањем ка мртвачком сандуку прекривеном плавом заставом попрсканом жутим петокракама.

Наравно, све време Антонић пише и објављује научне чланке, који ће, једног дана, постати књиге. У фокусу су му биле теме као што је настојање хомосексуалаца да добију „права на брак“ и усвајање деце, као и борба ЛГБТ покрета за „право на признатост“,иза кога се,по Антонићу,често крије жеђ да се угуши глас сопствене савести тиме што би се целом друштву наметнуо ЛГБТ идеолошки став. Свака идеологија је,бар ми,Срби,то знамо, Прокрустова постеља у  којој се черечи живи живот; зато је Антонић и у овом случају оштар, али праведан,демистификатор дводимензионалне претенциозности „поносних парадера“.

НА ОРУЖЈЕ! ЗАШТО?

Антонића сам, приказујући његову књигу „Културни рат у Србији“, упоредио са славним Јежурком Јежићем из „Јежеве кућице“ Бранка Ћопића. „По шуми широм,без стазе, пута,/Јежурка Јежић лови и лута./Ловом се бави,често га виде, / с триста копаља на јуриш иде./И вук и медо, па чак и овца, / познају Јежа, славнога ловца“, каже Ћопић, а ја гледам Антонића, наоружаног знањем и храброшћу, пред изазовом времена које је,како рече Шекспир, „искочило из зглоба“, Антонића познатог – и неомиљеног - свима који муте воду да би изгледало дубље .

 Тај храбри Јеж много воли своју кућицу, своју слободицу, а Свињи, Медведу и Вуку (који му се због те љубави ругају,спремни да се  лога у коме живе одрекну за добар ручак), каже гласно и јасно:“То само хуље,носи их враг,/ за ручак дају рођени праг“.Јер,“тај дом је скроман, али је мој,/ ту сам слободан  и газда свој“. Спреман да се бори до краја за правду и истину не само свог народа, него и човечанства коме његов  народ припада, Антонић је наоружан, али ненасилан. Одговара само на изазове.

 АНТОНИЋ КАО ХРИШЋАНСКИ МИСЛИЛАЦ

Радећи и сведочећи, он није могао да се не сретне и са најдубљим темељима наше културе: а они су,свакако, хришћански.“Данас је сваки културан човек хришћанин“, писао је, у доба када је тама Совјетије претила да прекрије обзорје Свете Русије, песник Осип Мандељштам. Тако је и данас, када сенилни варвари глобализма потапају, спрат по спрат, зграду од светлости саздану на темељима Логоса за којим је Европа, пре два миленијума, кренула у преображење. У „Критици радикалног феминизма“ Антонић је повест о Адаму и Еви,вољеној и непослушној деци Божјој, ставио у језгро свог схватања мушко-женских односа, призваних да личе на однос Христа и Цркве ( Христос воли Цркву до Голготе, а Црква га слуша као свог Љубљенога Женика). Такође,  схватио је да је хришћанство, које истиче јединитост сваког човека и сваког народа( код нас се то зове Косовски завет ), непосредно противстављено антихристовском глобализму,чија је слика  орвеловска чизма на лицу човечанства. Тако смо,у најновијој фази његовог стваралаштва, добили не само врсног социолога и културолога, него и хришћанског мислиоца.     

АНТОНИЋ КАО ЗАБРИНУТИ ХРИШЋАНИН

Брига за судбину свог народа и његов идентитет је неодвојива од мисије хришћанског интелектуалца.Он је увек спреман да се суочи са изазовима епохе у којој живи, и да потражи одговор на недоумице заједнице којој припада.  Нарочиту пажњу Антонић је посветио покушајима Империје да разори СПЦ и промени идентитет Срба. У тексту из „Вишијевске Србије“, „Божић и рађање „ЕУ-православља““, Антонић се позбавио занимањем другосрбијанаца за измену богослужбеног календара СПЦ, који је „застарео“ и „неевропски“. Са веома суптилним познавањем теме, Антонић је извео прецизну анализу и показао шта је главни циљ ове „календарске операције“. Указујући на „Блиц“,“Е-новине“,Мирка Ђорђевића,Живицу Туцића и друге „европожељне“аналитичаре, који се залажу за модернизацију СПЦ, Антонић је био врло јасан у одбијању њихове дводимензионалне аргументације у прилог реформи:“Ако су Бугари или Румуни лако почели да га ( Божић,нап.В.Д.) славе у исти дан кад и римокатолици,то је сасвим у реду,јер им њихово историјско искуство то допушта.Али, са Србима је другачије, и та се разлика такође мора поштовати.Јер,нису Бугари и Румуни масовно пролазили историјску голготу зато што су, између осталог, Божић славили 7.јануара. „Мартир“ на грчком значи и „мученик“ и „сведок“.Ти су мученици својом крвљу пред комшијама – убицама посведочили православље онаквим кавим га ми Срби доживљамо.Њихова вера отаца, због које су пострадали,укључивала је и слављење Божића 7. јануара. Ко сме сад то да заборави? И у име чега?“ Антонић је такође осетио и какве кобне последице по нас могу наступити после „случаја Артемије“. У свом тексту „Зашто руше Цркву“ , он је указао да су домаћи ЕУтописти, по задатку Империје, постепено рушили углед свих установа овог народа, све док нису остале најугледније установе – војска и Црква. С војском су се обрачунали, да би на крају прешли на најугледнију од свих – на Цркву.Два су, по Антонићу, кључна разлога због којих Империја САД – ЕУ види СПЦ као трајну сметњу потчињавању Срба. С обзиром да Православне Цркве, као аутокефалне, представљају духовну потпору држава православних народа, а глобалисти су смртни непријатељи сваке независне државе,то аутокефалне Цркве, као такве, треба порушити,а од православља створити неку врсту „конфедерације епископа“,којима је врховни поглавар цариградски патријарх, и који су „ослобођени“ сваког „етонофилетизма“( вазаности за свој хришћански народ и његову историју ). С обзиром да је данас Фанар потпуно потчињен Империји Вашингтон – Брисел, која,добијајући заузврат политичке „добре услуге“ истог, спречава Турску да васељенског патријарха протера из Цариграда, јасно је зашто се у помесним Црквама спроводи својеврсно „фанариоћење“ архијереја, који се одричу  хришћанске националне самобистности зарад фанариотског квази-универзализма. Помесне Цркве су ,такође,сметња ширењу глобализма зато што су укорењене у народима којима духовно руководе, и зато што су чуварке традиционалних духовних и моралних вредности.  „Старинска“Црква смета јер, како каже Антонић, „она хоће да сачува заједнице – породицу,комшилук, народ и државу,не схватајући да у Империји сме да постоји само усамљени појединац – поданик,наспрам неограниченог глобалног тржишта,неограничене владавине капитала и неограничене културе заборава“. План глобалиста кад је Црква од Истока у питању се изводи у више фаза: прво разорити аутокефалије,прогласивши их остацима „мрачне“,“етнофилетистичке“ прошлости, затим створити „универзалну православну цркву“, и, на крају, „универзалну хришћанску цркву“.     

Такође,стратегију рушења  Цркве од стране ЕУ гаулајтера у Србији Антонић је,у доба  упокојења патријарха Павла,подвргао прецизној анализи:“Један правац тог деловања састојао се у „сугестији“ да на чело Цркве мора да дође „реформско“ руководство које ће СПЦ „увести у Европу“./.../Други правац акције ишао је на продубљивање подела међу архијерејима СПЦ. Поједини „млади“,“динамични“ и „европски оријентисани“ епископи постали су љубимци „Блица“ и „Б92“,док су, истовремено,неки „конзервативни“ и „националистички“ епископи постали стална мета блаћења и изругивања./.../Коначно,својих пет минута ова пропагандистичка екипа је дочекала са суспензијом једног од њихових дежурних негативаца – владике Артемија.Не улазећи сада у питање мотива и оправданости одлуке Синода о привременој смени Артемија,треба рећи да је читав случај нанео несумњиву штету угледу СПЦ у јавности. Ликовање „Блица“ и Б92 због кошкања калуђера,свађе епископа,а нарочито због проневера помоћи за народне кухиње на Косову било је бескрајно.Још гори су били њихови хајкачки узвици да се са акцијом „сређивања стања у СПЦ“ не сме стати, и да одмах треба прећи и на друге проблематичне епископе – од владике врањског до владике зворничко-тузланског. Сада само од мудрости архијереја СПЦ зависи хоће ли се настала штета санирати,или ће се дати нови материјал за рад антицрквене пропагандне машинерије“.

Те мудрости, очито, није било. После (како тврде многи канонолози ,од митрополита пирејског Серафима, преко свештеника Теодора Зисиса, до др Миодрага Петровића,неканонски спроведеног) рашчињавања владике Артемија, Антонић је објавио текст „Раскол-последње зло?“ у коме је истакао:“Годину дана након што је Црква „дотакла небо“ по угледу и друштвеној моћи ( а управо захваљујући делу тог,великог, мајушног старца),од свег Павловог завештања остале су само руине. И не само да се потрошио онај огромни кредит у народу који је оставио Патријарх. Црква се за ових годину дана, као у неком филму о времеплову,вратила у 1963. годину“ (када је отпочео тзв. „Дионисијев раскол“).Аутор текста „Раскол-последње зло?“ вели да је крајем 2ООО. Србија имала три величине које Империја није контролисала: Цркву, Војску и Коштуницу. У јесен 2О1О, неки чиновник Империје, по Антонићу, могао је да трља руке: “Коштуница? Урађено! Војска? Урађено! ЦРква? Урађено! Па,можда је време да се повучем у пензију. Од још једне државе направио сам територију““. Ипак, Антонић није био склон да очајава: “А нама, урођеницима са те територије,преостало је само да гледамо шта нас је снашло и шта сад да радимо. Срећом, Божја благодат је нешто што још увек обитава у многом клирику наше Цркве и што се не може тек тако уништити – ма колико да онај демонски ћата и његови овдашњи помагачи били вешти и упорни. А да је неко људско биће постало достојно благодати Светога Духа,најбоље се види по присуству огромне љубави и смирености – управо онакве какву смо сретали код патријарха Павла. Ако и ми, у свом срцу, имамо нешто од те љубави и смирености,лако ћемо, у нашој Цркви,наћи духовнике богате благодаћу. И преживећемо ово чудо, и ми, и наша Црква“.

ЗА КРАЈ

Наш познати хришћански историософ, др Жарко Видовић, у својој књизи “Романи Ђорђа Оцића / Поестофилософија и коментари“, каже:“Заједницу ствара елита. А елита је спремност на жртву. Noblesse oblige!“ Племство обавезује“, јер је оно дужност и терет који може да понесе само снага личности. А за личност (као ни за љубав оца према детету) жртва није терет, него блаженство и воља љубави: као што богиња Атина грациозно и са лакоћом руке придржава небески свод. Племество није за слабиће. Племство није ПРИВИЛЕГИЈА, ни спољни украс ТАШТИНЕ, У  ПАКЛУ таштине српског индивидуализма, “ослобођене индивидуе“, неизлечиве сујете ( која се не задовољава хоризонтом и границама смртног човека). ПЛЕМСТВО ЈЕ ДАР, БЛАГОДАТ БОЖЈА/.../ Шта су то ВРЕДНОСТИ, тј. оно за шта се вреди жртвовати?То су духовне силе које у човеку рађају личност. Силе којима личност рађа заједницу,обнавља је и за њу се жртвује“.Управо то и јесте пут Слободана Антонића – пут од научника, који није лишен сујете (јер, како рече Хераклит Мрачни, многозналаштво не учи људе мудрости) до племића спремног да се жртвује за заједницу којој припада љубављу и завичајношћу (морал је, како каже Видовић, на првом месту завичајна обичајност). На којој деоници тог пута је Антонић сада, то знају Бог и он. Али, да путује, попут оног мрава који је кренуо у Јерусалим, то се види.

Појава ретка и у срећнијим данима Србије, Антонић је човек који својим радом заслужује поштовање не само истомишљеника, него и опонената ( наравно, то не значи да је он у праву у односу на сваког опонента,као што не мора бити у праву ни кад изриче неки од својих ставова; а поготову не значи да Атнонић мисли да је увек у праву-он уме да буде скроман попут сваког ко зна своју истинску вредност, али и меру и границу сваког дела људских руку.)         

Зато  ово излагање завршавам како сам и почео – са изразима искреног поштовања према човеку коме је  вече посвећено.                                                                                                                  

НАПОМЕНА: Ово је сређено и проширено излагање које је потписник ових редова имао на скупу из циклуса „Књигом на кризу“ који организује Милош Кнежевић у Културном центру Студентског града на Новом Београду, посвећујући га нашим угледним  мислиоцима и ангажованим интелектуалцима. Скуп је био, под насловом „Од Вајмара до Вишија“, посвећен проф. др Слободану Антонићу, и на њему су, поред Кнежевића као модератора и самог Антонића, учествовали и проф.др Вјера Вратуша,  проф. др Јовица Тркуља, Маринко Вучинић, Ђорђе Вукадиновић и потписник ових редова. Скуп је одржан 24.октобра 2О12. године.      

+++

Слободан Антонић: Нове личне карте, надзирање и моћ

У свом излагању најпре ћу се осврнути на место нових личних карата у систему моћи, а онда ћу изнети шта мислим да би се по том питању могло урадити.

Главна сумња везана за нове личне карте тиче се могућности надзора. Неупућени људи често веле да се они тога не боје. „Шта ако  ме посматрају или прате“, кажу они. „Ја немам шта да кријем“. Треба, међутим, знати да је надзор као такав саставни део савременог система моћи. О томе је најбоље писао Мишел Фуко (Michel Foucault, 1926-1987), знаменити француски социолог. Он објашњава да је предмодерна моћ била концентрисана у државном врху и да је почивала на сили. Данашња моћ, међутим, има особину мреже („њене нити се свуда простиру“). Модерна моћ је свуда, она циркулише кроз читаво друштвено тело, продирући  у најситније капиларе. За разлику од класичне, модерна моћ нема центар или извор и нема суверена који је „поседује“.

Фуко објашњава нову технологију моћи која израња из многих тачака друштвеног простора и која није лоцирана само у држави. Логика модерног система моћи најбоље се, по Фукоу, види у вези са надзирањем и самодисциплином. У делу „Надзирати и кажњавати“ (1979) Фуко показује како предмодерна моћ суверена постаје модерна дисциплинарна моћ.

Предмодерна моћ била је насилна, концентрисана, и периодично видљива. Она је почивала првенствено на кажњавању. Кажњавање је било јавно и телесно. Затвор као казна готово да и није постојала – уз погубљење, највише се користило јавно жигосање или бичевање, стуб срама и излагање порузи, прогонство и глоба. Основни задатак казне било је манифестовање моћи суверена. Закони су били отелотворење суверенове воље, па је преступник својим неделом заправо вређао личност суверена. За суверена то је била објава рата, јавна увреда. Он је морао јавно да покаже колико је моћан – да јавно и у потпуности уништи изазивача. То је значило казнити преступниково тело, јавно га осрамотити.

До промене оваквог система кажњавања, није, међутим, дошло због опште хуманизације, напретка правног поретка, или пропаганде реформатора правосуђа. До ње је дошло због промене целокупне технологије  владања. Предмодерна технологија моћи почивала је на застрашеној потчињености, страху као основи покорности, застрашујућим манифестацијама моћи суверена, с времена на време. Модерна технологија моћи, пак, почива на продуктивној потчињености, потчињености која почива на свести о посматрању, на наградама више него на казнама, на поунутрењу прописаних вредности, на дисциплини као својеврсном самонадзору, укратко на саморопству.

Фуко цитира Сервана, XVIII-вековног мислиоца који открива промену технологије владања: „Неки глупи деспот може оковати робове гвозденим ланцима; међутим, истински политичар везује их знатно чвршће ланцима њихових властитих идеја (...) У меким можданим влакнима лежи постојани темељ најчвршћих империја“ (116).

Цео систем моћи се променио, а са њим и систем кажњавања. До средине XIX века јавна кажњавања готово сасвим нестају, а затвор постаје скоро искључиви вид казне. Кажњавање се претвара у стварање представа код преступника, али и целог друштва, о томе да ће такво дело увек произвести нешто страшно. Тако је мотор превентивног деловања казне на друштво – машта, уобразиља, а не лично сведочење. Када је преступник у питању, затвор је начин да се овлада његовим свакодневљем, његовим навикама, да се те навике измене (сталном запосленошћу), па да се тако и он измени у правцу жељене („друштевно корисне“) личности. Нове навике које кажњеник стиче значе стицање дисциплине, привикнутост на свесну (прихваћену) послушност. Затвор је слика општег настојања нове технологије моћи да се тело дисциплином дресира, а душа наведе на стварање нових представа које ће послужити као крајњи бранилац дисциплине (у тренуцима сумњи и изазова).

Дисциплина је основно средство модерног претварања људи у продуктивне субјекте. Дисциплину Фуко дефинише као „вештину управљања људским телом помоћу које тело постаје утолико покорније што је оно корисније, и обрнуто“ (156). А за то је најважнији – надзор. Надзор је основа дисциплине моћи, неупадљиве моћи без непосредног и отвореног насиља, али увек будне и ефикасне. То је Бентамов паноптикон. Паноптикон је идеални затвор. Ћелије су поређане у круг и отворене према средишној кули. Из те куле се може видети све што се догађа у ћелијама. Али, тешки застори на кули онемогућавају затвореника да зна да ли је посматран или не. Казне и награде следе у складу са затворениковим понашањем. Он има непрестано утисак да је посматран, и често сам тумачи за шта је кажњен, а за шта награђен. Стога  он све своје лоше понашање окривљује као узрок казни, а све своје добро понашање приписује као узрок награди. Његова машта му даје утисак о сталном надзору и његова машта проширује казну на сво рђаво, а награду на сво добро понашање.

 Али, овај модел паноптикона не важи само за затворе. Он је слика модерног друштва. Најбољи радници, ученици, грађани управо су они који знају да над њима постоји стални могући надзор. Зато почињу сами себе да надзиру. Тако настаје друштво дисциплинске моћи – дисциплинско друштво. Та моћ лежи у основи савремене продуктивности и успешности. Некада је моћ била, у извесном смислу, „зубарске“ нарави. Сељаци су натеривани на рад, од њих су директно одузимани производи њиховог рада, а моћник као уживалац плодова њиховог рада налазио им се пред очима. Данас су моћници изван непосредног животног циклуса становништва. И докле год у свакодневном животу зависимо од неког конкретног моћника, то није савремени систем моћи. То је „зубарска“ моћ коју занима само како да вам што брже и што лакше, а против ваше воље, отме златни зуб. Али, модерна моћ је сасвим другачија. Она вам, преко надзирања и дисциплине, усађује одређене вредности. Уместо чупања зуба, она вас учи да давање сопственог зуба јесте „исправна ствар“. Више није потребан зубар – надзорник са камџијом који ће вас натерати да нешто урадите. Сада ћете ви све урадити сами. И предаћете свој златни зуб срећни што сте га сами извадили.

Отуда, да се вратимо нашим личним картама, онај обичан човек, који „нема шта да крије“ уопште и не зна у какву се несрећу упушта примајући нову личну карту. Пре или касније, он ће схватити да је надзиран. Неће знати тачно како или колико. Али, његова машта ће то надзирање проширити до крајњих граница. У његовој глави ће се појавити: „Можда чип из личне карте не прати само моје кретање? Можда прати и моје понашање? Можда чита и моје мисли?“. После тога машта ће наставити да чини своје и прва лоша ствар која му се догоди – да буде покраден, да службеница буде груба према њему, да му дете из школе донесе лошу оцену иако је све знало“... – и он ће је протумачити као казну за своје рђаво понашање или мишљење. И круг ће се затворити. Безлична, модерна, дисциплинска моћ још више ће се увећати. Као што ће се увећати и наше саморопство.

Како се против тога борити? Утицај на јавност и, упоредо, утицај на политичаре, основне су претпоставке могуће промене овог закона. Утицај на јавност не обухвата само упорно објашњавање које све рђаве последице овај закон има. Саставни део овог наступа је правна борба. Против овог закона мора да се уложи жалба Уставном суду. Нажалост, тај суд је у блокади. Он је остао без председника суда и једног судије. Питање је када ће се следећи пут моћи састати и када ће уопште жалбе доћи на ред. Ипак, сваку прилику треба искористити како би се скренула пажња јавности на овај случај. Треба се жалити одмах по новом уставу. Члан 42 гласи:

„Зајемчена је заштита података о личности.

Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом.

Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом.

Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе“.

Закон о новим личним картама очигледно је у супротности са ставовима 1 и 4 горе наведеног члана Устава. Нове личне карте, наиме, нити обезбеђују заштиту података, нити елементарну могућност грађанина да зна које податке власти о њему скупљају. Закон се мора обарати на Уставном суду, и то треба радити дуго и упорно.

Такође, улога Цркве и истински слободних и самобитних грађанских удружења – тј. НВО које нису „на даљинско управљање“ и „на даљинско финансијско пуњење“ – такође су од великог значаја за ову борбу. Црква ће јамачно заузети став о овоме. И од јачине тог става много тога ће зависити када је реч о успеху ове борбе. И све слободне НВО имају интерес да у борби  учествују. Наиме, кроз конкретну акцију настаје организација, као што и организација јача у конкретној борби. Истински независне НВО могу кроз ову акцију да се упознају и повежу. Једна врста конфедерације слободних НВО могла би бити пожељна последица борбе против нових личних карата. Та нова мрежа могла би, касније, да се искористи и за друге друштвене наступе. Тако би дошло до јачања истинског сектора цивилног друштва – не оног парадног, чисто фасадног и инструментализованог.

Коначно, као последња тачка одбране, остаје деловање појединаца. Оно је везано за личну одлуку – узети или не нову легитимацију. „Не“ у овом случају може значити одлазак у затвор. Управо то јесте грађанска непослушност. Спремност и храброст да се сведочи, спремност и храброст да се личним примером покаже пут у слободу јесте лична жртва и лична одлука. Свако од нас има своју професију, своје обавезе, своју породицу... Хоћемо ли то све заложити да бисмо јавно рекли „Не!“, да бисмо сведочили као слободни и морални људи, јесте тешка одлука. Сви се надамо да до тога неће доћи. Али, ово јесу тешка времена. И тешко да их можемо часно преживети без тешких одлука.