Уводна напомена
Пред читаоцима је коначна, допуњена и прерађена, верзија текста "Српска Православна Црква у југословенској кризи и политичкој транзицији с краја XX и почетка XXI века" наших уважених сарадника, мр Зорана Чворовића и мр Владимира Димитријевића, чији се трећи део ових дана појавио на „Фонду стратешке културе“. Решили смо да трећи наставак не објавимо, него да читаоцима понудимо пуну верзију огледа који је, како рекосмо, за ову прилику прегледан и дотеран. Надамо се да ће нам ова драгоцена анализа помоћи да се разаберемо у нашој садашњој црквеној ситуацији. Уредништво
+++ Српска Православна Црква у југословенској кризи и политичкој транзицији с краја XX и почетка XXI века: политички, правни и историјски аспекти 1. Уводна питања Како је могло да се деси да врх Српске Православне Цркве, који је у току разбијања Југославије, изведеном од стране сецесионистичких република и обилато помогнутом од стране НАТО-а, са јасних и чврстих позиција одбране виталних геополитичких интереса свог народа дошао до стања полупасивног очекивања даљих дезинтеграционих процеса - овог пута на територији саме Србије? Како је било могуће да Црква, која је, као институција, уживала највеће поверење грађана Србије, нарочито после упокојења патријарха Павла, од кога се у највећем миру и достојанству растало преко шесто хиљада људи, дође у стање поларизованости, не само по „геополитичким”, него и „мистичким” питањима - од екуменизма до литургијске реформе, при чему та поларизованост нарушава њен углед у све већој мери? Куда садашње поделе, које, очито, нису мале, могу да воде? Како је могуће да се сваки час намеће папина посета СПЦ, иако је СА Сабор СПЦ у мају 2012. донео одлуку да се папа не позива? Ове, и многе друге теме, заслужују најозбиљније изучавање, јер је историја показала да је српски народ успео да сачува национални и културни идентитет и у временима када је остајао без независне националне државе и њених институција само захваљујући најтешњој и најдубљој вези са својом аутокефалном православном Црквом. У условима када су Република Србија, у политичком и културолошком, а Република Српска и у међународноправном стању протектората, са Црном Гором у којој кулминира Брозов етноинжињеринг насилне и вештачке „монтенегризације” Срба, СПЦ је остала једина установа која окупља и чува национални индентитет свих Срба на бившем југословенском државном простору. С тога је она и постала објект нарочите пажње глобалне Империје, која је решила да после државноправне разградње, национално и духовно разбије један древни хришћански народ у срцу Европе, те да етничком остатку наметне нови „евро-идентитет”, који подразумева потпуну равнодушност према националном историјском наслеђу и помиреност са наметнутом судбином на балканској ветрометини. 2. Најактуелније црквено - политичке теме (проблеми) из угла српског патријарха - јул 2012. г. Промене у ставовима СПЦ по појединим кључним црквенонационалним питањима у последњих двадесетак година најјасније се сагледавају у ретроспективи, у којој се за стајну тачку узимају догађаји и изјаве врха СПЦ из јула и августа 2012. године, који и временски и садржински стоје у непосредној вези са прекомпоновањем на политичкој сцени Србије после мајских избора. Тако је српски патријарх Иринеј, после разговора са новоизабраним председником Републике Србије Томиславом Николићем, 9. јула ове године, дао два интервјуа, који по свом садржају, времену и месту објављивања имају карактеристике програмских јавних наступа; мада би објективни посматрачи могли да примете да тон, језик, аргументација и дубина закључака у доброј мери не одговарају положају који интервјуисани заузима. Реч је о интервјуима које је 12. и 14. јула патријарх Иринеј дао државној новинској агенцији ТАНЈУГ-у, а који садрже одговоре на неке од најозбиљнијих проблема са којима се данас суочава СПЦ.[1] Штури патријархови одговори на питања, ма како, на први поглед, питијски звучали, у амбијенту политичких промена и нервозних ултимативних захтева западних политичара, стичу обрисе начелних смерница за будуће деловање и јавно позиционирање СПЦ. Наиме, у новонасталим условима евроатлантски планери очекују да се не само новоизабрани представници државе Србије, већ и сви битни чиниоци српског друштва, а пре свих, сагласно њеном угледу и утицају - СПЦ, јасно одреде према свим спорним политичким питањима чије решавање представља приоритет у балканској колонијалној агенди осовине Вашингтон – Брисел. Зато је вербална двосмисленост и недореченост врха СПЦ резервисана, по свој прилици, за домаћу публику, док се према спољњем свету све нејасноће у вези са вектором црквено-политичких опредељења СПЦ одмах разјашњавају у непосредним билатералним сусретима са западним званичницима. Тако је већ 17. јула у посети патријарху Иринеју била висока британска политичка делегација, на челу са Овеном Џенингсом, шефом Одсека за Балкан и проширење ЕУ у МИП Велике Британије.[2] Иако је јавности остао непознат садржај ових разговора, састав делегације и српско историјско искуство са циљевима и методама балканске политике Форин офиса (Foreign Office), чине илузорном претпоставку да се иза дебелих патријаршијских зидова водио необавезујући пријатељски разговор, мотивисан свестраном бригом госта за проблеме домаћина. Ка чему је усмерена пажња западних дипломата када је у питању врх СПЦ, јасно потврђује депеша 10BELGRADE248 објављена на Асанжовом Викиликсу: „У свом првом састанку с амбасадорком (САД), патријарх Иринеј демонстрирао је многе особине које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла. Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро”.[3] Супротно од тога, српској јавности је остављено да о штурим патријарховим одговорима суди искључиво на основу досадашње праксе појединаца који чине незванични естаблишмент СПЦ, а да тачност својих закључака проверава на „мајсторском решету” будућег времена. 2. 1. Могућа посета папе Србији 2. 1. 1. Српски епископи према папи и Ватикан према Србима у југословенској кризи Међу црквено-политичким темама које су се у јулу 2012. нашле у фокусу српског патријарха, једна се односила на могућност да римски папа поводом прославе седамнаест векова Миланског едикта, 2013. године, на позив СПЦ посети Србију. Патријарх је истакао да је, „мислио и мисли да би долазак римског епископа у Ниш био веома користан за Србију, српски народ и српску државу.”[4] И раније су се поједини епископи СПЦ у прилог папине посете Србији позивали на argumentum ab utili, за који се оправдање једино могло наћи у стању национално - историјске амнезије. Тако се митрополит загребачко – љубљански Јован пре самопроглашене независности Косова залагао за долазак папе у Србију, правдајући овакво своје залагање очекивањем да ће Бенедикт XVI, после упознавања са тешким приликама у којима живи српски народ на Косову, „упутити поруку светским званичницима”.[5] У духовном смислу, уздање појединих српских епископа у политичку заштиту Ватикана и несвесно значи остварење првог корака у вишевековној унијатској стратегији римске курије – а то је наметање православнима папске универзалне власти силином њене земаљске моћи, ауторитета и утицаја. Отуда је бискуп Штросмајер после пораза у рату са Јапаном 1905. године православним Русима послао следећу циничну поруку: „Ако је данас снашло Русију све оно што ју је снашло у рату са жутом расом, узрок је томе што Руси нијесу хтели послушати моју поруку да се сједине са св. римском столицом. Сузе моје не могу данас Русима помоћи”.[6] Док је српски митрополит у такву могућност веровао (?), папски представник на Косову и Метохији - бискуп Марко Сопи, користио је сваку прилику да наводним ранијим српским терором оправда албански погром над Србима, те да српске средњовековне манастире на Космету представи као део албанске историјске баштине, који је СПЦ узурпирала „тек у XIX веку после Берлинског конгреса”.[7] Уосталом, о папској „наклоности” и „милосрђу” према Србима најбоље говори изјава од 1992. г. папског саветника за избеглице, С. Томаза, да су „Срби нацисти који хоће да успоставе чисту расу”.[8] Не треба заборавити ни чињеницу да је Ватикан, уз уједињену Немачку, први признао Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину у авнојевским границама, као и да је папа Иван Павао Други оправдавао „праведан одбрамбени рат“ муслимана у Босни и Херцеговини.[9] Нада у политичку наклоност Ватикана, не само да је била у потпуном нескладу са држањем папске државе у југословенској кризи деведесетих година XX века, када је, како је горе наведено, римска курија пружила пресудну подршку словеначким и хрватским сецесионистима, већ и са ранијим ставовима појединих епископа СПЦ. Примера ради, сам митрополит загребачко-љубљански Јован, заједно са епископом шумадијским Савом, почетком 1992. године иступио је из Мешовите комисије за дијалог СА Сабора СПЦ и Бискупске конференције Југославије, јер је папска курија у југословенској кризи „селективно приступала истини и правди, што није својствено изворном хришћанству и његовој Цркви”. Речени српски епископ је посебно инсистирао на Посланици БКЈ упућеној римокатоличким бискупима света којом се тражила војна интервенција против Срба, следећи у томе Сабор СПЦ који је у мају 1995. осудио као „ратно-пропагандни, а не јеванђељски” Апел домаћој и светској јавности од 7. децембра 1994. кардинала Кухарића и Пуљића у коме се Срби означавају као народ који „врши злочине над новим државама”.[10] И док су неки српски епископи у току југословенске кризе став према Ватикану одређивали ad hoc, према варљивој политичкој рачуници и личним симпатијама и интересима, папска држава је конзистентно следила свој стратегију постављену у енциклики Centesimus annus од 1. маја 1991. године. У њој се подржавало сепаратистичко цепање бивших комунистичких земаља, а како је таква суверенистичка политика могла изазвати „тешке конфликте и жалости”, Ватикан је тражио да се у циљу подршке тих земаља „успоставе, или консолидују, интернационалне структуре које су у стању да интервенишу, за погодну арбитражу у конфликтима који се рађају међу нацијама”. М. Екмечић је приметио да је „после избијања рата у Босни, 1992, Ватикан тражио војну арбитражу Запада”; „на то се, дакле, мислило 1991”, закључио је овај српски академик. Томе би могао да се дода и захтев Ивана Павла Другог упућен 1995. године: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан”, што је, по једном другом угледном српском академику, Д. Медаковићу, значило следеће: „Лукаво и софистички формулисано. Овакво становиште подразумева једнострано право одређивања карактера једног рата и ратовања. То право задржава искључиво св. отац. Он је на овом свету задужен да благосиља своје нове крсташе и да их шаље у бој против неверника. И у босанском грађанском и верском рату св. отац се не колеба, и ова изјава односи се на српске агресоре који заслужују кажњавање, јер је рат против њих „праведан и нужан”. А када се разбојиште стиша, св. отац већ има готову посланицу о лепотама мира и међусобне,братске љубави. Спреман је и да пролије неку сузу над невиним жртвама,разуме се, тек кад џелати из НАТО-а обаве свој посао. Тада ће се овај велики инквизитор сетити и српске деце!”[11] Занимљиво је да је управо сада тема евентуалне папине посете Србији од стране патријарха Иринеја узета као argumentum a contrario за побијање тезе о поделама у Светом Архијерејском Сабору СПЦ, иако се ради о једном од најспорнијих питања на коме се већ дуго разилазе либерално-екуменистичко од светопредањског крила у оквиру Српске цркве, чега су по речима секретара Београдске надбискупије, М. Новаковића, „свесни” и сами римокатолици.[12] Тачније, питање папине посете Србији у символичкој равни сажима у себи друга, знатно дубља размимоилажења, око догматских и литургијских питања која већ дуго раздиру СПЦ. Она су кулминирала у задњих десет година помодном журбом црквених реформатора да у новачењу не заостану за трендом световног евроунијатског инжињеринга, који се од 2000. године отворено и плански спроводи над српским националним етосом. 2. 1. 2. Методи и циљеви медијског манипулисања папином посетом Србији Овакво патријархово, наизглед медијски невешто, демонстрирање јединомислија на питању на коме је СПЦ најнесложнија, чини се да у подтексту носи знатно озбиљније поруке. С једне стране, оно као да има пропагандно-манипулативну функцију медијског „спиновања”, чији је смисао још 2005. године дешифровао угледни професор београдског Богословског факултета, протојереј Р. Поповић: „Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Балкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од својих жртава, Србији”.[13] О методу медијског манипулисања папином посетом Србији сведочи и писање појединих београдских и загребачких новина које су објавиле да се воде тајни преговори о папином доласку у Ниш, при чему 7. августа 2012. године хрватски бискупи Антун Шкворчевић и Мате Узинић тајно посетили патријарха Иринеја; надбискуп београдски, Станислав Хочевар, рекао је да се о папи причало само индиректно, да је тема била екуменски дијалог, при чему се, кроз дијалог, отварају врата „за веће догађаје”![14] С друго стране, позивање на непостојећи консензус у СА Сабору опомиње на злослутну, европожељну визију СПЦ, коју је недавно представио незванични гласноговорник екуменистичко-либералног крила, црквени аналитичар Ж. Туцић, истичући да је „у Грчкој, Русији, Румунији нормално да постоји више православних цркава”, те да је и у СПЦ „добро да окружење Артемија добије некакву структуру па чак и регистрацију, јер би се тиме већински део СПЦ ослободио зилотског крила”. Српска држава, по Туцићу, у таквој стуацији мора да заузме „неутралну позицију”, односно да по угледу на западноевропске државе и САД, региструје сваку верску заједницу.[15] Нема сумње да би у оваквој, уз помоћ државе и „зилотске нетрпељивости“ очишћеној СПЦ, постојала потпуна сагласност око папине посете Србији, али и око свеукупне „модернизације” Српске цркве. Међутим, списак непомирљивих епископа који би пре тога требали да „отпадну” од СПЦ, по истраживању српских медија знатно је дужи од наведене оптимистичке процене незваничног портпарола епископа-модерниста, па новинари већ годинама редовно, уз „владику рашко-призренског Артемија”, најчешће наводе и „владику бањалучког Јефрема, банатског Никанора, дабробосанског Николаја, али и зворничко-тузланског Василија”.[16] Уосталом, да став патријарха Иринеја у вези са могућом посетом папе не деле и други епископи СПЦ, најодлучније је потврдила изјава епископа канадског Георгија дата непосредно после завршетка овогодишњег мајског заседања СА Сабора: „Свети архијерејски сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом... Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај”.16 Овакав одлучан став једног од српских епископа, разлог је што либерално-екуменистички црквени аналитичари са жаљењем констатују да су „неке зилотске идеје и тенденције пустиле корене и СПЦ није на време увидела пре неколико година да постоји фундаментализам ... који одликује антиекуменизам, чији је центар антипапизам”.[17] 2. 1. 3. Међуправославне препреке папиној посети СПЦ Иако српски патријарх Иринеј прећуткује разлике које постоје у епископату када је у питању упућивање позива СПЦ римском папи да посети Србију, он отворено говори о спољним препрекама које тренутно онемогућавају остварење оваквог плана. Прву, најзначајнију препреку представља мишљење руског патријарха, „до чега нам је, иначе”, речју српског патријарха, „веома стало”, а који каже „да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа”.[18] О негативном ставу Руске цркве када је у питању папина посета Србији, већ одавно се говори у јавности, па је тако пензионисани професор Богословског факултета у Београду, протојереј Д. Калезић, изјавио „како сигурно има оних који се противе доласку папе, а Руска црква је једна од њих. Они сигурно нису расположени за његов долазак”.[19] Незаобилазни, судећи по Викиликсовим депешама, извештач америчке амбасаде у Србији када је у питању СПЦ,магистар књижевности који се представља као социолог, Мирко Ђорђевић, разлоге оваквом руском противљењу налази у чињеници што би „папина посета Србији била нека врста одскочне даске за папину евентуалну посету Русији једног дана”.[20] Следствено, добро обавештени екуменистички кругови у Београду знају да главни правац најновијег римокатоличког прозелитског похода ка Трећем Риму, вођеног под теоријским окриљем Рацингерове (који је, не случајно, познат под надимком „Божији Ротвајлер”) декларације Dominus Iezus - креће из Србије.[21] У том контексту треба разумети и активну улогу која се у екуменистичким круговима, после заседања Мешовите комисије у Балтимору 2000. и кризе у екуменистичком покрету, а посебно од састанка исте у Београду 2006. године, додељује појединим српским епископима, духовним следбеницима сапреседавајућег Мешовите православно - римокатоличке комисије за дијалог, титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Оваква међународна улога либерално-екуменистичког дела епископата СПЦ, временски се подудара са одлучним иступима Руске цркве у Равени (2007) и Бечу (2010) против источног и западног папизма и покушаја појединих православних и римокатоличких представника да дијалог представе легитимним и без присуства Московске патријаршије.[22] Због овакве прозелитске стратегије Ватикана, данас православно Српство, налик позицији коју су 1219. године имале Савине новоосноване епископије - Стонска и Зетска, изнова има улогу предстраже Православља, која од клира и народа тражи непрестану будност, трезвеност и озбиљност, како би црквену свест спасили од еклисиолошког синкретизма и верске равнодушности. С друге стране, противљење Руске цркве папином доласку у Србију, чини актуелним став римокатоличког бискупа Махнића, који је, према речима М. Екмечића, двадесетих година прошлог века писао да су, „после слома православне Русије ′балкански народи слободни да постану оно што су и прије били – католици. Хрвати су у XIX вијеку покрстили Србе, пак је згодно да им и сада донесу католичанство′”.[23] 2. 1. 4. Унутарсрпске препреке папиној посети СПЦ Другу препреку која се, по садашњем мишљењу српског патријарха Иринеја, испречила на папином путу ка Истоку, представљају српске избеглице као чинилац који би могао да угрози безбедност римског првосвештеника приликом његовог боравка у Србији, јер, речју српског патријарха, ако би се нешто десило поглавару Римокатоличке цркве, „била би то трагедија за земљу и Цркву”.[24] Да је патријарх мислио на прогнано становништво Републике Српске Крајине, потомке недокланог народа, који је у Другом светском рату преживео размахивање ватиканско-усташког ножа, одмах су потврдиле бројне реакције представника избегличких удружења крајишких Срба. Тако је директор Документационо-информативног центра Веритас Саво Штрбац изјавио: „Ми крајишки Срби, окупљени око Веритаса, очекујемо да Његова светост патријарх српски Иринеј, с обзиром да је и раније давао сличне изјаве, убудуће са више обазривости, бар у јавним наступима, говори о избеглицама”. Овај представник прогнаних Срба из РСК посебно је нагласио да „иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску, никада нисмо разговарали, а камоли помислили о извршењу атентата на папу. У току последњег рата на подручју данашње Хрватске није забележен ни један случај да је католички поп убијен од стране Срба”.[25] Овакво неразумевање између представника народа избеглог из западних српских земаља и врха СПЦ потпуно је супротно атмосфери сагласја која је деведесетих година прошлог века владала у односима Српске цркве са руководствима Републике Српске и РСК, а због које су се српски епископи често налазили на супротним позицијама од званичног Београда. Међутим, процес приближавања православних и римокатолика на коме инсистирају поједини епископи СПЦ, а који се на подручју бивше Југославије спроводи двојаким методама „помирења” – екуменистичком и евроатлантистичком, озбиљно нарушава црквено јединство између евроекуменистичког клира СПЦ и народа, нарочито оног из Републике Српске и окупиране Републике Српске Крајине. 2. 1. 5. Историја српско-хрватских односа и приоритети екуменистичке политике Екуменистички метод „помирења” подразумева ћутање о стварима које раздвајају православне и римокатолике, што се односи како на догматске разлике, тако и на тешку историју међусобних односа. Сагласно оваквом приступу, сајтови појединих епархија СПЦ, које су се током Другог светског рата нашле на удару хрватске геноцидне политике, духовно уобличене и усмераване од Ватикана, у одељцима посвећеним историји епархије или потпуно прећуткују овај период (нпр. епархија далматинска) или о њему говоре крајње штуро (нпр. епархија захумско-херцеговачка), у несразмери са страдањем, које је имало све одлике свенародног хришћанског мартиријума. У том контексту више је него симптоматичан став садашњег викарног владике Јована (Ћулибрка), иначе члана Одбора за Јасеновац СПЦ, да је „Јасеновац, нажалост, жртва многоговорљивости, политизације, лошег новинарства, а главна жртва тога свега је наука и истина о Јасеновцу. Ми смо данас дошли до броја од око 90 000 страдалих, на чему ради Музеј жртава геноцида, једна и једина научна институција која се бави тим послом код нас”.[26] Овакав став једног српског епископа стоји у потпуној супротности са ранијим генералним становиштем СПЦ да је, као што се, између осталог, наводило у саопштењу Синода поводом педесетогодишњице победе над фашизмом, у Јасеновцу и околини побијено „преко 700 000 православних Срба”. СА Сабор СПЦ је 1989, у писму председнику Бискупске конференције Југославије Фрањи Кухарићу указао да РКЦ има „извесну тежњу ка заташкавању и умањивању, готово прећуткивању зле судбине СПЦ и српског народа у НДХ”, а да је сам кардинал Кухарић изјавио да је у Јасеновцу страдало „само четрдесет хиљада православних Срба”.[27] Евроатлантистички метод „помирења” подразумева тражење узајамног православно - римокатоличког опроштаја за догађаје из доба југословенске кризе деведесетих година прошлог века. Међутим, овакво селективно покајништво не полази од целовите историјске истине, нити је плод сазреле историјске свести код „покајника”, већ се извршава по нужди евроатлантског колонијалног плана за „помирење” народа западног Балкана, чију теоријску окосницу чине мишљење Бадинтерове комисије „о распаду СФРЈ” и оно што К. Чавошки назива „хашком пресуђеном историјом”.[28] Сезону мелодрамског секуларно-сентименталног тражења опроштаја 2012. године у име СПЦ је отворио епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је са хрватске стране то учинио дубровачки бискуп Мате Узинић. И док је млади српски либерални епископ у ритуалном извињавању свима и сваком верно следио свог политичког покровитеља, бившег председника Републике Србије Бориса Тадића, признајући, у неовлашћеном тражењу „опроста”, хашке „пресуђене чињенице” у вези са тзв. српском агресијом на Дубровник („на ту страшну несрећу и бомбардовање Дубровника”), дотле је хрватски бискуп потврдио, иначе европожељну, визију тзв. Домовинског рата као ослободилачког, истовремено одлучно истичући: „не слажем се с пресудом Хага против наших генерала и сматрам је исполитизираном”.[29] Истовремено, овакав чин епископа Григорија, који је предузет у оквиру римокатоличке Недеље молитве за јединство хришћана, у супротности је са некадашњим догматско-еклисиолошким ставом његовог духовника, умировљеног епископа Атанасија (Јевтића), који је 1976. године у име патријарха Германа обавестио Бискупску конференцију Југославије да не постоје могућност да се СПЦ придружи наведеном римокатоличком обреду, јер јој то „забрањује исконско црквено предање”.[30] У односу на овакво жртвовање историјског сећања, зарад европодобног екуменистичког дијалога, коме су склони поједини епископи - модернисти у СПЦ, Срби Крајишници као баштиници живе и неокрњене историјске свести заиста представљају, како је истакао патријарх Иринеј, препреку за папин долазак у Србију, али не „безбедоносну”, већ национално-историјску. Уколико би епископат СПЦ-а наставио овим путем, догодио би се историјски парадокс у коме би се СПЦ, тачније њени клирици, преобразила из вишевековног трезора слободне националне историјске свести, у једног од бројних агитпропова глобалне Империје. 2. 2. 1. „Црногорско питање” у СПЦ Осим питања папине посете Србији, у фокусу патријарха Иринеја у јулу 2012. нашао се и један од најтежих проблема са којим се СПЦ суочава у последњих двадесетак, а посебно у последњих десетак година, а односи се на постојање на територији Црне Горе неканонске, тзв. Црногорске православне цркве. У Црној Гори је, како истиче српски патријарх у наведеном јулском интервјуу, Митрополија црногорско-приморска старија и од саме државе и канонски једино легална, а проблем, по патријарху, треба да буде решен у оквиру следеће формуле: „СПЦ покрива све своје вернике који се налазе у државама некадашње Југославије, све вернике који живе у Европи, Америци, Аустралији, а сада оснивамо и епархију у Јужној Америци и по томе Црна Гора неће бити изузетак”.[31] Иако недоречена, патријархова формула за црквени проблем у Црној Гори опомиње на досадашње покушаје да се решење нађе, не само у потпуно јасним црквеноправним оквирима, већ и кроз такво јавно позиционирање Митрополије које би је учинило прихватљивом за владајућу антисрпску номенклатуру и „црногорствујушћи” део друштва. Наиме, после окончања дугогодишње, од стране западних обавештајних служби брижљиво вођене сепаратистичке акције, кроз чин проглашења независности Републике Црне Горе и њеног издвајања из етнички и историјски природне заједнице са Србијом, Митрополија црногорско-приморска је врло брзо исказала намеру да прихвати нову државноправну реалност. При том се, по свој прилици, очекивала компензација за ранију политичку подршку, можда и пресудну, коју је митрополит Амфилохије, као најутицајнији представник српског, већинског дела црногорског друштва, пружио Милу Ђукановићу да се политички еманципује од Слободана Милошевића. Тако је, заједно са просрпским странкама у Црној Гори, Митрополија врло брзо престала да у јавности инсистира на нелегитимности тек окончаног референдума о осамостаљивању Црне Горе, иако је, и насупрот свима, Митрополија морала из националних и сопствених црквеноправних разлога да доследно и трајно брани принцип ex iniuria ius non oritur. У намери да у условима државног прогона заштити канонски поредак у Црној Гори, СПЦ се, у лику Митрополије црногорско-приморске, упустила у национално штетно и етички проблематично кокетирање са секуларизованим и анационалним деловима црногорског друштва. Уместо српске националне мобилизације око трона св. Петра Цетињског, Митрополија црногорско-приморска се у јавности представљала као црквена капа погодна како за Србе, тако и за тзв. Црногорце и то у времену агресивне „монтенегризације” српског народа.. Поједини клирици Митрополије су у црквенополитичком прагматизму отишли толико далеко да су од комуниста измишљеној „црногорској” нацији накнадно покушали да обезбеде богословско оправдање. Тако је свештеник, ректор Богословије на Цетињу,Гојко Перовић, тврдио да су од једног народа –српског, настале две нације - српска и црногорска. Други су клирици, пак, пали у немилост епархијског врха због јавног негирања било каквих историјских и богословских основа за оправдање постојања тзв. црногорске нације.[32] И најзад, оваква црквенополитичка еквилибристика представника Митрополије црногорско-приморске довела је до тога да се на седници СА Сабора од 26. маја 2006. „ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве”, донесе одлука да се у оквиру СПЦ конституише посебан црквеноправни организам под називом „Православна Црква у Црној Гори”, коју чине, поред Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићка, и делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке који се налазе у саставу независне државе Црне Горе. „Православна црква у Црној Гори” има свој „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског”, у који улазе и остали епископи наведених епархија. У Саопштењу Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори од 28. фебруара 2010. упзорава се, да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако друго титулисање и представљање у медијима”. У августу 2012. године овакви „дипломатско-тактички” потези врха Митрополије да се прилагоди новој проНАТОвској реалности на отетој српској заоставштини, добијају од стране нове - старе коалиције ДПС - СДП завршни рачун у виду захтева да се региструје у форми некаквог, тек основаног, удружења грађана. Уколико стартне позиције не изједначи са Дедејићевом проватиканском филијалом, тзв. ЦПЦ, како би их исти административноправни мираз догурао до заједничког (противканонског) „свецрногорског” брака – на радост страних ментора десрбицације Црне Горе, Митрополија по предизборном обећању ове Коалиције ризикује да изгуби сву имовину.[33] 2. 2. 2. Организационо устројство СПЦ - између историјског искуства и нове државноправне реалности на подручју бивше Југославије Ипак, када је у питању начин организовања СПЦ у новонасталим државама, ако се изузме додатни проблем са црквеноправно непостојећом, тзв. Црногорском православном црквом - Црна Гора није уникум. Наиме, СПЦ је формирала посебне Епископске савете и у Хрватској и у БиХ, излазећи тако у сусрет захтевима осовине Вашингтон – Брисел, да српски народ у целини прихвати национално, државно и територијално историјски и међународно - правно неправедно стање, наметнуто силом НАТО пакта деведесетих година XX века. Државна власт у Републици Србији је из разлога политичког прагматизма била приморана да у међународноправном општењу прихвати постојање и неког од национално неприхватљивих постјугословенских политичких реалитета. Насупрот томе, Српска црква је због њене националноисторијске мисије морала да и у условима неповољне унутрашње и међународне политичке ситуације, и по цену јеванђељски обећаног страдања, замени државу и преузме улогу најгласнијег сведока националног јединства српског народа и чувара неокрњене историјске свести. Као што је то раније урадила својом више него јасном саборском одлуком од маја 1996. године: „Без обзира на распад версајске, односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јурисдикција Српске православне цркве и даље се простире на све православне на тој територији” (АС бр. 84/зап.148). Међутим, званичне и полузваничне најаве формирања нових епархија (Рашке и Земунске), чије би границе требале да се поклапају са границама могућег новог распарчавања Србије и њеног свођења у преткумановске оквире, указују да центрифугалне силе у СПЦ, усмераване иностраном менторском палицом, још увек делују. По неким оценама црквених реформатора ове новоформиране епархије не би требало да броје више од 300 000 верника.[34] Неодољивост силе „царства ћесаровог” утицала је на део српских епископа да забораве аустријску лекцију из Деклараторије Марије Терезије од 1779. године (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), која убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима из Војне границе Деклараторијом су биле загарантованe привилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској... Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”.[35] Исту тежњу за црквено – организационим изоловањем православних Срба под њеном управом од других делова јединственог црквено – народног организма показивала је и Млетачка Република. Тако су одлуком млетачког провидура од 27. фебруара 1759. године имали бити прогнани из провинције (Далмације и Боке Которске) сви попови грчки и калуђери, који су из страних држава. Један извештај млетачком Сенату из претходне 1758. године показује да је оваква црквено – територијална изолација млетачких православних Срба замишљена као прва степеница у њиховом унијаћењу. Наиме, у наведеном документу се предлаже „из државног разлога” безусловна забрана православним свештеницима да имају контакте са другим државама, међу којима се, поред Турске и Аустрије, чије је помињање због мноштва Срба у њима - разумљиво, наводи, и то, Милашевом речју, „поглавито Русија”, као земља из које се „сије мржња не само према латинским прелатима, него и противу саме државе”.[36] Слутње да ће дух прилагођавања СПЦ „реалности” нових државних творевина на Балкану угрозити православну црквену саборност Српске цркве, потврдило је 23. јула 2012. године провладино Саопштење епископа бачког Иринеја, које је у јавну расправу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем унело, по западном укусу, дух обреновићевско-србијанског партикуларизма и Цркви несвојствене препирке, са знатном дозом политикантског цинизма .[37] Уколико се епископат СПЦ не врати ревносном поштовању канона и Предања Православне Цркве, постоји реална опасност да овакав несаборни и партикуларно - територијални дух добије правну санкцију у најављеној промени Устава СПЦ, кроз јачање положаја епископа у односу на Сабор и уставно конституисање посебних аутономних црквеноправних организама у СПЦ, налик већ поменутим епископским саветима. У таквој визији СПЦ не би представљала јединствен саборно - епископални организам националне аутокефалне православне цркве, већ би личила на некакву sui generis црквену конфедерацију аутономних целина од неколико епархија, које би се поклапале са границама новостворених балканских државица. Унутар тих посебних црквеноправних организама владао би, по свој прилици, до крајности изведен епископоцентрични, заправо вредносно епискополатријски систем, који је противан читавом низу канона Православне Цркве (нпр. 34. и 37. правило св. апостола, 5. и 6. правило I васељенског сабора и 2. правило II васељенског сабора). Овакав однос према епископској власти посебно је близак оним епископима-модернистима у СПЦ, који се представљају као духовни следбеници титуларног ( без пастве ) митрополита пергамског Васељенске патријаршије, Јована (Зизјуласа). Такво црквено - организационо устројство представљало би у црквеноправном погледу враћање на стање пре IV века, када су, по речима каноничара Н. Милаша, „сви епархијски митрополити били автокефални, ... ти су митрополити држали у одређена времена своје митрополитанске саборе”.[38] У односу на СПЦ био би то, црквеноисторијски посматрано, ретроградан процес, јер би он на мала врата вратио стање од пре 1912. године када је српски народ био, не само политички поцепан и поробљен, већ је био подељен у пет посебних црквено - организационих целина (Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, Митрополија у Краљевини Србији, аутономна обласна православна црква у БиХ у оквиру Цариградске патријаршије, састављена од четири епархије на челу са Архиепископом и митрополитом сарајевским, Задарска и Которска епархија у оквиру Буковинско – далматинске митрополије и епархије у Турском царству под јуридикцијом Цариградске патријаршије).[39] Са оваквом аморфном структуром организације, уз црквено - епархијску афирмацију вештачки скројених граница региона, СПЦ би дала неопходну додатну псеудоисторијску супстанцу реализацији историјски ретроградне идеје регионализма, као једног од основних принципа социјалне идеологије римокатоличке цркве, кодификованих у поменутој посланици Centesimus annus. Стварност последњих двадесет година дала је право историчару М. Екмечићу, који је још 1992. године упозорио да „регионализација старих националних и државних заједница је основна метафора данашњег европског развоја. Од њега имају користи само католичка црква и немачке финансије. Ове две снаге ће водити раздробљену Европу. Једна ће давати духовне, а друга економске барјаке”.[40] Међутим, иако оваква злослутна пројекција уређења СПЦ угрожава историјски опстанак српског народа, јер му онемогућава, да у условима споља насилно наметнутог решења националног питања, остане духовно и национално обједињен, његова реализација у новом Уставу СПЦ, чије је доношење најављено формирањем у 2012. години нове Комисије за промену Устава, сасвим се чини остварљивом. У прилог томе не говоре само досадашња организациона прилагођавања СПЦ новом балканском политичком реалитету, већ знатно више „реформаторско” расположење које је владало већ у ранијој Комисији за промену Устава СПЦ, 2002. године. Тако се тада умировљени епископ Атанасије (Јевтић) залагао „за нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”, док је свештеник и професор екуменског богословља на Богословском факултету СПЦ, др Р. Биговић, садашње уређење СПЦ квалификовао као „тоталитарни колективитет”.[41] Да је позивање на либерализам плодно тле за разбијање суверених нација показује, управо, регионализам који се редовно спроводи под максимом „више права и више слобода”.О том и таквом „либерализму“у Цркви,који би више рачунао на овоземамаљску него на богочовечанску стварност, да и не говоримо – његове духовне последице могу бити само кобне. Уосталом, рад на Уставу једне тако озбиљне установе каква је Црква, у политичким условима у којима се почетком XXI века налазе српски народ и држава Србија, може да буде изложен многим ризицима, управо због притиска НАТО чинилаца који „уредују” на простору где живи српски народ. То, свакако, не би било први пут у историји Српске цркве. Наиме, када је нацистичка Немачка окупирала Краљевину Југославију један од првих задатака окупатора био је обрачун са антихителровским врхом СПЦ, оличеним у патријарху српском Гаврилу (Дожићу) и епископу жичком Николају (Велимировићу), који су одстрањени са својих дужности и стављени под стражу. Да би уклонили патријарха Гаврила са трона и врх Цркве учинили погодним за колаборацију, нацисти су, између осталог, мислили и да измене Устав СПЦ. Промена Устава као решење помиње се у извештају СС потпоручника Мајера од 22. августа 1941. године. По њему, „патријарх Гаврило стоји раду стално на путу. Нити Синод, нити пак сабор, нису способни за доношење одлука без Патријархове сагласности”. Ипак, Мајер је сматрао да би измена Устава СПЦ трајала сувише дуго, а Немцима се журило.[42] 2. 3. „Случај владике Артемија”- национални и црквеноправни аспект Трећи крупан проблем са којим се већ две године суочава СПЦ, а коме је патријарх Иринеј посветио целокупан интервју ТАНЈУГ-у од 14. јула 2012. године, односи се на тзв. „случај владике Артемија”, чија је у црквеноправном погледу потпуно спорна смена са трона епископа рашко-призренског изазвала једну од најтежих криза у историји СПЦ.[43] Наиме, већ са одлуком СА Синода од 11. фебруара 2010. о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над епархијом рашко-призренском, а посебно после одлуке са мајског заседања СА Сабора СПЦ да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија”, постало је јасно да ће два елемента ових аката код великог дела православних Срба побудити сумње како у њихову исправност, тако и у црквенонационалну одговорност њихових доносилаца. Као прво, на удару Синода СПЦ нашао се епископ са Косова и Метохије који је у претходних десет година, а нарочито после 17. фебруара 2008. био један од најагилнијих и најдоследнијих бораца у српском националном корпусу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. О чврстом патриотском опредељењу овог црквеног великодостојника сведочи, између осталог, и једна од депеша са Асанжовог Викиликса (06BELGRADE1329), по којој је, америчком амбасадору Полту рашко - призренски епископ ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.[44] То је показао много пута, а Империји се нарочито замерио када 2009. године подпредседнику САД, Џозефу Бајдену, (који је Србе, за време ратова 1991-1995., називао „убицама,касапима и силоватељима беба“), није дао дозволу да уђе у Високе Дечане. Тада је ову његову одлуку, као надлежног епископа, поништио СА Сабор СПЦ, издавши 20. маја 2009. године саопштење којим, због става епископа Артемија, „изражава жаљење”, јер је он наводно„у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља, дубоко укорењеним у српском народу, а нарочито у нашим манастирима”. Такође, из Викиликсових депеша се види да је владика Артемије доживљаван као неко ко је близак најомрзнутијем (од стране НАТО елита ) српском политичару, Војиславу Коштуници, који у борби за очување територијалне целовитости Републике Србије није желео да прави уступке пред захтевима Империје. Амерички дипломатски извештај 06PRISTINA564, послат 29. јуна 2006. године из Приштине у Вашингон, то јасно показује. Извештач јавља да је 28. јуна Војислав Коштуница посетио манастир Грачаницу на Косову да би „обележио Видовдан”: „Упркос дозволи УНМИКа да посети Косово само из личних, верских разлога, Коштуница је искористио ту прилику да одржи провокативан говор у коме је рекао да ће Косово увек бити део Србије./.../ Патријарх Павле је 27. јуна стигао из Београда и присуствовао читању поезије и такмичењу у песништву у манастиру Грачаница. У својој проповеди тог дана, епископ рашко - призренски Артемије Радосављевић, тврдолинијаш са седиштем у Грачаници, наводно је рекао да је ′Србија један храм, а Косово његов олтар′, додајући да ′нема храма без олтара′”. По извештачу из Приштине, „Коштуница је отишао директно у Грачаницу, где је присуствовао ручку чији је домаћин био владика Артемије. Коштуница је рекао окупљеним косовским Србима, од којих су многи чекали сатима, да ће Косово увек бити део Србије”.[45] Очито је да су у извештају ставови Војислава Коштунице, „тврдолинијаша из Београда”, и епископа Артемија, „тврдолинијаша из Грачанице”, повезани у једну целину - за Империју су обојица били „некооперативни”. Заиста, линија Владе Србије коју је водио др Војислав Коштуница све до пролећа 2008. године и линија епископа Артемија, бар кад је непризнавање привида „нормализације стања” у самопроглашеној НАТО „држави Косово” била је веома јасна и уочљива, а свакако и кад су у питању била решења овог проблема. На конференцији одржаној у Дому синдиката у Београду, децембра 2006. године, у организацији Америчког савета за Косово, владика Артемије је рекао: „Упркос свим претњама и обећањима, српска Влада је рекла: Не, не можете нам одузети Косово и Метохију – Косово је Србија! Предвођени Његовом Светошћу Патријархом Павлом, грађани Србије су изишли на изборе и великом већином изгласали нови Устав који каже: Косово је Србија! Не можете нам га одузети. И Русија је сада рекла да неће дозволити решење које ће кршити међународни закон, као ни решење на које Србија не пристаје. Изгледа да ће Кина подржати Русију по том питању. Све више земаља/.../увиђа да наметнутно, незаконито решење за Косово прети хаосом остатку света”.[46] Стратегија Војислава Коштунице је била управо оваква како ју је, на свој начин, изложио владика Артемије: доношење „косовозаштитног” Устава Србије 2006. године, ослонац на Русију и Кину у одбрани територијалног интегритета, као и сарадња са другим државама, које нису пристајале на преседан „независног Косова”. Други елемент наведених аката Синода и Сабора СПЦ који је изазвао подозрење и деобе у црквеној јавности тицао се самог начина на који су они донешени. Нескривена брзина са којом је почетком 2010. извршено, најпре привремено, а потом и трајно уклањање „некооперативног епископа” рашко-призренског резултирала је поступком који у највећем броју елементу није испуњавао услове једног, на канонима Православне Цркве и Уставу СПЦ, заснованог црквеносудског поступка против епископа. На то је месецима указивала црквена и стручна правничка јавност, међу њима и један члан правног савета СПЦ, угледни професор права и академик К. Чавошки, истичући да су грубо прекршене црквенопроцесне норме, како у погледу покретања поступка (6. правило II васељенског сабора, 19, 132, и 133. правило картагенског сабора), тако и у погледу трајног уклањања овог архијереја са епископске катедре (чл. 11. Устава СПЦ). Критичари су упозоравали да је без обзира на постојање Акта о канонској одговорности епископа рашко-призренског Артемија, који је потписао епископ далматински Фотије, сам СА Сабор своју одлуку о разрешењу засновао на одредби Устава СПЦ која уређује управну, а не судску надлежност Сабора, те да је као таква ова одлука подложна преиспитивању. Сумња у црквеноправну ваљаност овакве саборске одлуке била је у јавности додатно појачана чињеницом да је иза ње стао тек 21 епископ СПЦ, док је СА Сабор у том тренутку бројао 44 члана. Тако је начин на који је уклоњен један архијереј Српске цркве положио експлозив у црквеноправни темељ СПЦ, који већ две године, са континуираним узлазним трендом нових екплозивних инцидената, потреса њено јединство.[47] Зато се данас у СПЦ чини актуелнијом него икад порука св. Јустина (Поповића), коју је седамдесетих година прошлог века упутио поводом тзв. америчког раскола: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”.[48] 3. Узроци проблема у СПЦ Проблем који се у јавности најчешће везује за „монаха Артемија”, знатно је дубљи и сложенији, а временски знатно дуготрајнији, те се не може везати само за име једног, на брзину уклоњеног, великодостојника Српске цркве и ограничити на последње две године. Овакав редуковани приступ не само да не одговара чињеничном стању у СПЦ у последњих двадесетак година, већ подсећа, са свим озбиљним последицама који из тога следе, на сређивање куће гурањем ствари под тепих. Следствено, два су питања у задње две деценије, у узлазној путањи, стварала конфликте и делила епископат СПЦ. Реч је о односу према екуменизму и црквеном „модернизму”, с једне стране, и односу према световној власти, с друге стране. Супростављени табори у СПЦ, и по једном и по другом питању били су бројни. Због тога је свако персонализовање тема на којима су се разилазили епископи погрешно. 3. 1. „Модернизам” у СПЦ Када је у питању однос према екуменизму, богослужбеним реформама и „модернизацији” црквеног живота, либерално крило епископата почетком деведесетих није имало довољно ауторитета да преузме вођство у СПЦ. Отуда су екуменистички сусрети више личили на појединачне ексцесе, него на део некаквог плана. У појединим кључним моментима неки од угледних старијих епископа јавно су разобличавали и супростављали се појединим екуменистичким понудама, иза које се налазила криптоунијатска провокација. Тако је епископ шумадијски Сава одбио одлуку Синода да у својству представника СПЦ присуствује Бискупском синоду Европе који је био организовану у Риму крајем 1991, а поводом тога што је „наступила нова ситуација у Европи”, а с циљем „бољег проповедања Јеванђеља међу ученицима Христа Спаситеља”. Сава је одговорио Синоду да му је „част да на њој (Специјалној скупштини бискупског синода за Европу) не присуствује”, јер у залагању Ватикана за „евангелизацију Европе”, види покушај „унијаћења за који се након свих болних догађаја оно поново спрема од 1917. године до данас”. Тада се дијалогу између СПЦ и Ватикана јавно супроставио и новоизабрани епископ рашко-призренски Артемије, оцењујући да би евентуални сусрет и разговор патријарха Павла и папе Ивана Павла II „имао само негативне последице ′по Свету Цркву православну, а посебно по наш православни Српски народ′”.[49] До 1995. и окончања егзистенцијалног рата који је српски народ водио, политичке прилике су углавном биле пресудније од личних убеђења српских епископа да се заузме чврст негативан став према екуменистичком дијалогу. Посебно ако се узме у обзир изузетна присност појединих епископа са политичким естаблишментима у Савезној Републици Југославији и Републици Српској. 3. 1. 1. СПЦ између иступања из ССЦ и непоштовања сопствених одлука Један од догађаја који је незаобилазан за оцењивање односа СПЦ према екуменизму, а који је због свог исхода био знатно пресуднији за будуће односе у самој Српској цркви, била је одлука СА Сабора са његовог мајског заседања 1997. године да „Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г.” Пре пре доношења ове историјски значајне саборске одлуке, Синод СПЦ је 17. новембра 1994. године наложио епископу рашко-призренском Артемију да за потребе сабора уради кратку анализу историје односа СПЦ и ССЦ. Подносилац извештаја је већ на самом почетку оценио да је „у самом називу Светски савет цркава садржана сва јерес ове псевдо-црквене организације... Црква је једна и саборна...отуда и сама идеја ′савета′ или ′савеза′ цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека”. Следећи за оценом св. Јустина (Поповића) екуменизам се у наведеном извештају квалификује као „свејерес”, која „удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну ′екуменску′ организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу”. Када је у питању учешће Српске цркве у ССЦ по овом архијереју резултат се изражавао „извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета”. „Те мрвице материјалних добара”, закључује подносилац извештаја, „плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом предању Цркве Православне”. На крају се у овом извештају предлаже СА Сабору СПЦ да донесе „одлуку о иступању Србске православне цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и друге), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама”.[50] Међутим, тек што је Сабор поступио сагласно наведеном извештају, поједини епископи су, заједно са Синодом, у јавним иступима ублажавали и деградирали карактер и снагу ове одлуке, док су је даљим учешћем у раду екуменистичких организација (нпр. један архијереј СПЦ је у име Синода учествовао на заседању КЕК-а непуних месец дана по доношењу саборске одлуке) фактички поништили.[51] Неуспех у реализацији одлуке СА Сабора о иступању из ССЦ треба тражити у ондашњем стицају политичких прилика, како у Србији, тако и у свету. Наиме, предводници екуменистичко - либералног крила у СПЦ, а пре свих епископ бачки Иринеј, имали су више него блиске односе са ЈУЛ и њеним председником, супругом Слободана Милошевића, Мирјаном Марковић. Од ове сарадње се очекивало да резултира посетом Ивана Павла II Србији.[52] Истовремено, Цариградска патријаршија као покровитељ екуменизма, у условима потпуне политичке дефанзиве руске државе, а под моћном заштитом НАТО империје, наметнула се као утицајни арбитар у целом православном свету. Њени лобисти у СПЦ били су ученици митрополита Јована (Зизјуласа), управо они који су у пракси дезавуисали наведену одлуку Сабора. Насупрот томе, тадашње предањско крило СПЦ, а у јавности су највише били експонирани епископи Артемије, Амфилохије и Атанасије, било је у немилости режима у Београду, кога су јавно нападали за комунизам и анационализам, и то често на начин неуобичајен за историју односа Српске цркве и српске државе. Њихов светскоисторијски кратковид покушај да на западу нађу савезнике за решење српског националног питања, неминовно их је довео у позицију губитника на терену одбране правоверја, јер су очекивани политички савезници били главни носиоци екуменизма и због тога наљући идејни противници наведених српских епископа. О снази црквенополитичке позиције поборника саборске одлуке о иступању из ССЦ, довољно јасно говори одлука патријарха цариградског Вартоломеја од 1996. којом се епископу Артемију забрањивало да посети Свету Гору. Била је то експлицитна демонстрација силе и порука шта о антиекуменизму српских архијереја мисли Фанар. Уследио је још експлицитнији одговор проскрибованог српског архијереја: „Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света”.[53]
3. 1. 2. Сопоћански апел и отпор „модернизму” у СПЦ Што се СПЦ тиче, неспровођење саборске одлуке о иступању из ССЦ, допринело је даљем урушавању ауторитета црквеноправног поретка, које ће кулминирати непоштовањем чак седам саборских одлука, донетих од 1986. до 2008. године, да се у свим епархијама СПЦ „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка”.[54] Следећи догађај битан за оцену односа СПЦ према екуменизму и „модернизацији” Цркве, као и за правилно разумевање догађаја који су се збили у епархији рашко-призренској 2010, је тзв. Сопоћанска посланица, која је, са великог црквено-народног сабора, одржаног 2001. године под благословом рашко-призренског епископа Артемија, упућена СА Сабору СПЦ. Укратко, у посланици се тражило иступање из ССЦ, као и покретање ширег црквеног дијалога између свих чинилаца унутар саме СПЦ, „како би се до одговора на ово питање дошло споразумно и тиме утврдио њен општи и јединствен став”. Како примећује М. Николић, „овај пример илуструје тезу да монашка братства у много већој мери заступају и бране доследну примену еклисиолошких критеријума као суштински важних, односно на супремацију теолошког у односу на социолошко у међухришћанским односима”.[55] Истовремено, Сопћански скуп је показао да се због превласти екуменистичко-фанариотске струје у Сабору СПЦ, борба за догматску чистоту православне вере, у првој деценији XXI века премештала у манастире широм СПЦ, посебно у оним епархијама у којима се за такве активности могло добити покровитељство месног владике. Превласт модерниста у СА Сабору обезбеђена је његовом генерацијском обновом, у чему је значајну улогу имало кадрирање са избором млађих епископа у канонски сумњиву функцију викара, који су редовно били и ђаци екуменистичких перјаница грчког модернистичког богословља. Атмосферу доминације екуменизма и „модернизма” у Сабору СПЦ после 2000. године, која најчешће није одговарала бројчаном распореду снага у епископату, снажио је неодољивом помодношћу, али и другим разноврсним утицајима, световни глобализам, који је управо тада у форми НАТОвске политичке доминације домаћом партијском сценом загосподарио Србијом. Символички печат садашње доминације фанариотских реформиста у СПЦ, представља једини текст који на званичном сајту Српске цркве тумачи идентитет васељенске Цркве, а који не потиче из дела светих отаца, већ из пера титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа).[56] У историји велики покушаји реформе живота и рада СПЦ углавном су били везани за настојања империјалних сила да измене српски духовни идентитет. Гроф Колер, повереник хабзбуршке царице Марије Терезије, средином XVIII века спроводио је такве реформе на територијама Срба у тзв. Војној граници. Он је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела”. М. Костић, изучавалац овог периода српске историје, каже: „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно - просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига... Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстиктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно - просветним реформама предвиђеним у Регуламенту”.[57] 3. 2. Однос врха СПЦ према државној власти Када је у питању однос СПЦ према световној власти могуће је издвојити три периода. У време политичке доминације Слободана Милошевића, однос епископата Српске цркве према државној власти углавном је био опредељен са три чиниоца: националном одговорношћу за решење српског националног питања после сецесионистичких аката Словенаца, Хрвата и муслимана из БиХ, антикомунизмом и поверењем у установе парламентарне демократије. И док су прва два чиниоца потпуно разумљива са позиције мисије и историје Српске цркве, трећем чиниоцу Црква је придавала такав степен поверења, који не само да није одговарао светскоисторијској кризи коју преживљава овај облик уређења државе, већ је понекад у пракси непосредно увлачио СПЦ у политичке процесе са национално неизвесним рачуницама. Анахрон поглед из традиционалних клупа Пашићеве и Ристићеве деветнаестовековне парламентарне демократије, често је поједине епископе СПЦ са идеалистичким сновиђењима, али и један део црквеног народа, уводио у политичке комбинације са најозлоглашенијим непријатељима политичке слободе српског народа. Међутим, без обзира на све изазове идеолошких мимикрија на политичкој сцени Србије, СПЦ је пре 5. октобра 2000. успела да сачува јавни ауторитет и аутономију, великим делом захваљујући мудрости патријарха Павла. После 2000. године, епископат СПЦ је покушао да јавну подршку петооктобарским променама компензује обезбеђивањем повољнијих услова за рад и јавно деловање Српске цркве, као и за исправљање различитих историјских неправди које су биле нанете Цркви у Брозовој Југославији. Очекивало се да ће коалиција ДОС, одужити за „добре услуге” појединих јерараха у доба борбе против С. Милошевића. Међутим, показало се да су једино Војислав Коштуница и ДСС имали јасну визију блиске и усаглашене сарадње српске државе са Српском црквом, посебно у најбитнијим националним питањима, док су остале странке ДОС-а сарађивале са Црквом од случаја до случаја, вођене искључиво разлозима тренутног политичког ћара. Драстична промена у односима СПЦ са властима државе Србије најављена је почетком 2005. године. Тада је екуменистичко - либерални естаблишмент СПЦ, инстументализујући Синод, извршио притисак на рашко-призренског епископа Артемија да повуче тужбе против држава чланица НАТО-а које су у септембру 2004. биле поднете Европском суду за људска права у Стразбуру, зато што њихове војне јединице нису штитиле цркве и манастире СПЦ на Косову и Метохији. Радило се о накнадној памети Синода, јер је претходне године исти орган СПЦ подржао епископа Артемија да ангажује адвоката др Јакова Вејнорта из Тел Авива у поступку против држава НАТО-а. Суштински карактер овакве одлуке, заједно са преумљењем чланова Синода, указивало је на политички рукопис Тадићевог председничког кабинета и његових евроатлантских ментора. Исти политички трагови су видљиви и у игри са потписивањем Меморандума о општим принципима обнове цркава и манастира срушених и оштећених 17. марта 2004. године, где су као стране потписнице били предвиђени СПЦ и Министарство културе, омладине и спорта Привремених институција самоуправе на Косову. Патријарх Павле је у чудним околностима два пута потписивао, а једном повукао свој потпис са овог документа, док је владика Артемије одбио да га прихвати. Да је Тадић преузео кормило у вођењу СПЦ ка „евроатлантско-интеграционистичкој” политици, видело се и из депеша америчке амбасаде које су откриле активно мешање евроунијатског лобија у црквене послове, а посебно у настојању да се „пузеће” признање независности самопроглашене „државе Косово” учини прихватљивим и за црквене кругове. Тако је, како каже Н. Врзић, аутор књиге „Викиликс: тајне београдских депеша”: „захваљујући обелодањеним америчким депешама, откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић) америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању ‚умерених гласова’ у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању ‚реалистичне, практичне и аполитичне’ позиције СПЦ-а о Косову и ‚другим питањима од интереса за међународну сарадњу’. Сазнали смо још кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о труду да се српска претвори у просрпску православну цркву, о предсенику Србије Борису Тадићу који ‚иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника’ /.../Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: ‚Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерности’. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко – призренски, уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт ‚убеђивао да блиско сарађује са својим умеренијим и прогресивнијим колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу’, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да ‚нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења’”.[58] Амерички амбасадор Мајкл Полт је претпостављенима дао „праве сигнале”, а они су урадили потребно „уз малу помоћ својих пријатеља” из српског световног и духовног естаблишмента: „твдолинијаш са седиштем у Грачаници” отеран је из Грачанице, а на његово место дошао је „умеренији и прогресивнији колега”, који се, по свему судећи, помирио са „коначним решењем” косовског питања у складу са вољом „међународне заједнице”. То је оно што вашингтонско – бриселски лобисти у Србији зову „прихватањем реалности”, очито сасвим другачије од стварности опеване код „трагичног јунака косовске мисли” и кодификатора српске националне етике, владике П. П. Његоша: „Нека буде што бити не може,/ Нека буде борба непрестана!” 4. Завршна разматрања Већ поменути српски академик, Дејан Медаковић, у свом запису од 22. децембра 1995, уочава да су „моћници света најмање водили рачуна о интересима Српске цркве и о њеној историјској улози, те нису могли да помогну светитељски вапаји нашег патријарха”, и додаје да „Српска црква нема далекосежну политику” Такође, по Медаковићу, Црква нема јасну визију ни своје, ни општенародне будућности, ослањајући се на традицију, али шаблонски, у свету који се вртоглаво мења: „Зато се и поставља питање шта је данас црква у српском народу и како је духовно припремљена за изазове новог поретка. Не препознајем црквене снаге које на та питања могу да одговоре. Нажалост!”.[59] Ово је рекао аутор који је настојао да своје стваралаштво, између осталог, посвети и изучавању прошлости Српске цркве и њеног доприноса српској култури. Била је то реч забринутог добронамерника, који је, сасвим у складу са тезом Арнолда Тојнбија, знао да свака људска стварност, па и Црква која се по православном хришћанском учењу дефинише као Бого-човечанска установа, живи у мери у којој је кадра да на изазове даје одговоре. У суочавањима с претешким изазовима НАТО - империјалне стратегије на Балкану, део клира СПЦ је, очито, кренуо путем „прихватања реалности” која би могла да изгледа онако како је почетком деведесетих година прошлог века, слутио владика Атанасије (Јевтић): „Да не да Бог судбину коју ја видим овога народа... Ни слободни Београдски пашалук неће да постоји”.[60] Ипак, Српска црква, коју је утемељио Свети Сава, старија је и мудрија од свих актера на данашњој духовно - државној сцени српског народа, па се зато треба молитвено надати да ће кризно стање у коме се она данас нашла, што по слабостима својих чланова, а што по зловољи светских моћника, бити превазиђено. Писано о стогодишњици ослобођења Косова и Метохије,године Господње 2О12. [3] Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011. [6] П. Р. Драгић Кијук, Увод у Н. Милаш, Православна Далмација, Београд, 1989, стр. 43. [8] П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393. [9] Д. Медаковић: Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI, стр. 154. [10] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Горњи Милановац, Вршац, 2008, стр. 29-33. [11] М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; П. Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Д. Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195. [13] Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151. [21] У римокатоличкој декларацији Dominus Iezus од 2000. године, између осталог, стоји: „Postoji dakle jedna jedina Kristova Crkva, koja se nalazi u Katoličkoj Crkvi, kojom upravlja Petrov nasljednik i biskupi u zajedništvu s njim. Crkve, koje premda nisu u potpunom zajedništvu s Katoličkom Crkvom, a s njom ostaju povezane najtješnjim vezama kao što su apostolsko nasljedstvo i valjana Euharistija, prave su mjesne Crkve.” http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html. [22] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566. [23] М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 460. [27] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486. [28] К. Чавошки, Расрбљивање, Нови Сад, 2011, стр. 133-171. [30] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447. [35] М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199. [36] Н. Милаш, Православна Далмација, стр. 414-417. [38] Н. Милаш, Православно црквено право, Београд, Шибеник, 2004, стр. 340. [39] Н. Милаш, Православно црквено право, стр. 325-335; Д. Перић, Црквено право, Београд, 1999, стр. 185-208. [40] М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости стр. 461; М. Екмечић, Регионализам између слободе и новог насиља, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 499-504. [41] М. М. Петровић, Христос и Христ, Београд, 2004, стр. 80-88. [42] Р. Радић, Гаврило Дожић 1881-1950, Београд, 2006, стр. 225. [44] Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011. [45] В. Шешељ, Викиликс ми јавља, Београд, 2012, део I, стр. 205-206. [46] Епископ Артемије, Са Косовом у срцу, Грачаница - Београд, 2008, стр. 123-124. [47] Апел за одбрану правог поретка СПЦ којим је један број угледних српских правника, професора универзитета, судија и адвоката, подигао глас против неканонске смене епископа Артемија, као и неке од докумената у вези са овим случајем налазе се у К. Чавошки, В. Димитријевић, Истина о случају мр Зорана Чворовића, Београд, 2011, стр. 126-131. [48] Преподобни Јустин Ћелијски, Сетве и жетве, Београд, 2008, стр. 664. [49] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 387-396. [50] Епископ Артемије, Српска Православна Црква и Светски савет цркава, Свети Кнез Лазар, бр. 2 и 3 (10 и 11), 1995, стр. 207-213. [51] Ж. Которанин, Усвојени документ о иступању Српске Православне Цркве из „Светског савета цркава” - као знак против кога се говори, Свети Кнез Лазар, бр. 1 (21), 1998, стр. 46-53. [52] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 415-417. [53] Свети Кнез Лазар, бр. 2-3, 1996. [54] О одлукама СА Сабора СПЦ о богослужењу више у В. Димитријевић, Између Вашингтона и Ватикана/ Светосавска Црква на распећу историје, Горњи Милановац, 2012, стр. 86-88. [55] М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 173-174. [57] М. Костић, Гроф Колер, Српска насеља у Русији, Српске привилегије, Загреб, 2011, стр. 127. [58] Н. Врзић, Викиликс: тајне београдских депеша, Београд, 2012, стр. 103, 105. [59] Д. Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 224. [60] Епископ Атанасије Јевтић, Знак препоречни, Београд, 1994, стр. 146. |