Шта је писало у апелу више од пет хиљада потписника Сабору СПЦ, који је одржан после упокојења патријарха Павла

ДУХ САМОПОРИЦАЊА И ПРЕОБЛИКОВАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ УСТАНОВА

После одлуке хашке инквизиције да званично обнародује институт „правно” дозвољеног (ЕУропожељног) убиства сваког Србина и тиме учини сурово видљим ово вишевековно руководно начело западноевропске (римско-протестантске) политике према православном Српству, неопходно је направити национални биланс најновијег насилног ЕУроп(б)љавања Срба.

Наиме, као што је основна улога хашке Инквизиције била да у име НАТО, а у складу са Клаузевицовом тезом, у условима наметнутог издајничког мира настави рат против Србијиних снага безбедности како би се оне морално, информационо, кадровски, организационо и материјално расточиле и уништиле, тако је и у свим другим сферама јавног живота ЕУропски преображај требао да унесе револуционарни антипоредак, као тотални раскид са традиционалним идејама, организационим структурама, нормама и њиховим носиоцима.

Ово треће по реду ЕУропско западњачење Срба, после милановско-напредњачке и титоистичке модернизације, требало је да коначно створи нови карактеролошки тип анти-Лазар Србина и, сагласно томе, нове ЕУропске установе „националног” самопорицања, лустрације и дисконтинуитета. Прецизније, као што пројектовани револуционарни тип ЕУропског анти-Србина треба да представља моралну негацију предачког архетипа, тако и „националне” установе под старом фирмом, по трећи пут за 130 година, треба де се реформишу противно било каквом историјски наслеђеном поретку. Конзервативност, односно непромењивост поретка, најбољи је чувар врлинске и историјске свести, стога једнодимензионалном ЕУропском „Србину” треба да се подаре модернизоване установе без било каквог историјски утемељеног поретка. Уз то, као и свака револуција, и треће ЕУроп(б)љавање Срба спроводи се у условима споља диригованог хаоса, а под плаштом модернизације и либерализације.

ДУХ КОЈИ НИЈЕ СВЕТИ УЛАЗИ И У СРПСКУ ЦРКВУ

Помодни ЕУропски реформаторски дух захватио је, нажалост, у првој деценији XXИ века и Српску цркву, испољавајући и у овој српској националној установи два основна обележја. Реформе су се увек, па и сада, и свуда, па и у Цркви,редовно револуционарно мотивисале „нужношћу историјских промена”. Истовремено, искључивост, нетрпељивост, острашћеност и нестрпљивост који су својствени сваком револуционарном духу, резултирали су стварањем различитих облика богослужбеног, догматског и пастирско-дисциплинског беспоретка у појединим епархијама СПЦ, чиме се угрожава њен вековни канонски поредак, организационо јединство и ауторитет.

О ЕУроподобном новаторском духу у СПЦ најбоље сведоче делови из Записника друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ од 25. децембра 2002. године. Тако је умировљени епископ Атанасије Јевтић истицао да се приликом доношења новог Устава СПЦ мора узети у обзир и то што „код наших људи у Дијаспори, и који ће тражити да ми правимо уставе сходно канадском, америчком и не знам ком законодавству, али и то је опет нужно, тј. урачунавање реалности у којој Црква живи и дела... Сада се опет сусрећемо са реалношћу спољашњег света, са државама, са Европском Заједницом”. Следствено, да би се нова светска реалност укључила у вековни црквено-правни поредак, било је неопходно да се он схвати „поперовски отвореним”, те стога и променљивим или, речју наведеног епископа: „Понављам да ни Законоправило, ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш Устав нису и не смеју да буду завршна реч. Канонско предање остаје стално отворено...”

Тадашњи млађи теолози Р. Биговић и Н. Милошевић знатно експлицитније исказују неолиберални индивидуалистички бунт против постојећег „тоталитарног” устројства СПЦ. Тако је Биговић истицао да, „ако би заиста наша црква функционисала по овом Уставу (важећем Уставу СПЦ), ја мислим да не функционише и сва срећа што је тако, онда она не би могла да буде ништа друго сем касарна или својеврсни тоталитарни колектив нешто блаже форме. Кад се погледа структура овог Устава, да Бог није дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што су то митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање да ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њена структура по овом Уставу”.

Овим су код наведеног теолога дошле до изражаја две основне револуционарне традиције: владавина појединаца уместо закона (канона и Устава) и револуционарно рачунање времена, које се по правилу везује за почетак владавине револуционарних вођа. „Понекад мислим”, додаје Биговић, „да одређене норме световног права су црквеније него поједине норме црквеног права које постоје у овом Уставу и другим уставима”. Професор Богословског факултета Н. Милошевић је тада закључио „да је постојећи Устав СПЦ превазиђен не само због своје застарелости већ превасходно због његове богословске и канонске неутемељености и уз то констатујући – Ми ћемо се сутра наћи у Европској заједници” (Наведени Записник је штампан у М. М. Петровић, Христос и Христ, Београд, 2004, стр.78-90).

КОНЗЕРВАТИВИЗАМ ЗНАЧИ ЧУВАРНОСТ

Насупрот оваквом нестрпљивом револуционарно-либералном ставу појединих савремених српских епископа и теолога о променљивости црквено-правног поретка, стоји тумачења нашег најпознатијег канонолога Н. Милаша, посебно оно које се налази уз 2. правило ВИ Васељенског сабора, којим се потврђује општеобавезност сваког правила које је утврђено на неком од васељенских сабора Цркве. Епископ Никодим Милаш истиче како „наредба, дакле, 2. правила трулског сабора не ограничава закониту законодавну власт у цркви, да се не смије никакво правило мијењати, него оно забрањује, да се правила уопће мијењају у сушности њиховој, противно опћим законима и духу православне цркве, а угађајући страстима људи. Ова наредба само ограничава самовољу појединих, ма на каквом се ступњу они налазили; она ограничава и сваку помјесну цркву, да противно духу опћега црквенога права, мијења које правило, примљено васељенском црквом” (Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, књ. 1, Београд-Шибеник, 2004, стр. 435-436).

Као и у другим сферама јавног живота, и у Српској цркви се „тиха” већина њене пуноте – верног народа – у очувању предањског поретка нашла насупрот реформаторски расположеном неофицијелном естаблишменту. О забринутости светосавских Срба за поредак своје аутокефалне Цркве најјасније сведочи јавно Обраћање више од пет хиљада потписника упућено СА Сабору СПЦ, који је одржан после упокојења патријарха Павла. Они се налазе пред вама, јер су увиди и закључци овог текста данас можда актуелнији него пре две године, што, нажалост, показује сву дубину тектонске кризе у којој се нашла СПЦ:

СПЦ ПРЕД ИЗБОРОМ

О НАРОДНИМ НАДАМА ПО УПОКОЈЕЊУ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Гледајући бескрајне колоне Срба који су дошли да се поклоне уснулом у Господу патријарху српском Павлу, сматрамо да су постале јасне две чињенице: на првом месту, да је овај народ дошао из најдубљег поштовања према новопредстављеном Првојерарху Српске Православне Цркве, а на другом и из стрепње – шта ће бити после њега. Идући за патријархом Павлом, Народ је знао да иде за пастиром чија је морална јасност давала духовну снагу; за човеком Божјим који се, попут светог Николаја Жичког и преподобног Јустина Ћелијског, озбиљно и доследно држао своје вере, што је остављало дубок утисак на све. Није био ни богат, ни дипломата. Живео је еванђелски једноставно и еванђелски је беседио, због чега су га уважавали сви: и у Вашингтону, и у Бриселу, и у Москви, јер су у њему видели правог хришћанина. Без обзира што сматрамо неистинитом и неучтивом у таквој прилици тврдњу надбискупа београдског Станислава Хочевара да је патријарх Павле тобож „једва чекао“ да се сретне с римским папом, али, ето, није смео то да уради због става осталих српских епископа (јер покојник надбискупову тезу не може ни да потврди ни да оповргне), ми знамо да су патријарха Павла, који никад није издао веру Отаца, уважавали и у Вашингтону, и у англиканском Лондону, и у центрима светског протестантизма, а да су га поштовали и људи других вера. Да и не говоримо о љубави и поштовању које је према њему гајила православна васељена: у свим Помесним Црквама сматрали су га човеком Божјим.

Зато је данас патријарх Павле знамење онога што српски народ очекује од свог првоепископа: симбол озбиљне побожности и доследности, моралне јасности и жртвеног служења Богу и ближњима као једине и највеће духовне власти и првенства, по речи Господњој, да ко хоће да буде први у Цркви, мора свима бити слуга. (Мт. 21, 25-27)

Сматрамо да нам је свјатјеши патријарх Павле показао пут којим треба да наставимо и да је српски народ масовно, као ретко када, потврдио његов избор и пример, показавши сасвим јасно шта очекује од својих архипастира.

ЉУДИ ВРЕМЕНА И ЉУДИ БОЖИЈИ

Насупрот томе, стиче се утисак да постоје и поједини пастири који не желе да се суоче са овом реалношћу. Јер како другачије схватити званичну изјаву медијима, дату у време док су још десетине хиљада људи у мимоходу целивали тело патријарха Павла у Саборној цркви, да „Наследник патријарха Павла мора бити човек новог времена...“ – и остало о визији савремене улоге Цркве, о бављењу социјалним питањима, предрасудама и о духовном препороду...?! Сматрамо да је и слепцу очигледно да српски православни народ жели човека Божијег, а не „човека времена“, ни новог ни старог.

Уочи Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на којем ће бити биран нови првојерарх, ми, долепотписани, свештенослужитељи и чланови народа Божјег, подсећамо наше архијереје, српску православну јавност, али и себе саме, на оне чињенице на које нас опомиње подвижнички живот и блажено уснуће патријарха Павла.

Српска Црква је увек била Божја и народна, лишена клерикализма сваке врсте. Нажалост, у њој има све више лажног елитизма и властољубља, заснованог на отуђеном схватању епископске власти као самодовољне и права не само да се пастирски управља, него и апсолутистички господари, па и да се мења вековно Предање Цркве у области богословља и богослужења. То није био пут српских архијереја: од светог Саве до патријарха Павла, они су могли, заједно са апостолом Павлом, да кажу да су предали оно што су примили (И Кор. 11, 2). Они нису уводили сумњиве новине ни у богословље, ни у богослужење, и народ је, без страха и сумње, ишао за њима. Српске владике су до сада, по речи блаженог Августина, народу били епископи, а са народом – хришћани, док се код неких данас развија микропапистичко учење о незлабудивости епископа по питањима вере, при чему је очито да је њихова теологија више него подложна саборном преиспитивању (нарочито у случају наставе догматике на Православном богословском факултету, о чему ће касније још бити речи, а која се догматика често опасно разликује од Догматике Преподобног Јустина Ћелијског, тог новог Светог Јована Дамаскина српског и свеправославног).

О КОНТАКТИМА С ИНОВЕРНИМА

Иако је Српска Црква вековима учила свој народ васкрслој трпељивости и заједничком животу с људима других вера, она никада није одступала од своје православне чистоте и никад није хитала у загрљај јереси и заблуда. На жалост, данас као да није тако: поједини „представници“ Српске Православне Цркве свим силама учествују у екуменском покрету који озбиљно озлеђује самосвест пуноте Светосавске Цркве (преговорима с папистима у Београду и Равени, на Криту и на Кипру, учествовањем на разним скуповима Светског савета “цркава” попут оног у Порто Алегреу, итд). Иако су друге Цркве много уздржаније по овим питањима (Руска Црква није потписала документ из Равене, који говори о првенству папе римског, а Бугарска Православна Црква ни не учествује у преговорима с римокатолицима), код нас се жели створити утисак као да смо на прагу уније с Римом. Папу Јована Павла ИИ, који је први признао сецесију бивших република СФРЈ и антисрпске авнојевске границе као државне, и папу Бенедикта XВИ настоје да нам представе као пријатеље, иако Ватикан не показује ни трунке кајања због Јасеновца. Штавише, у ватиканском светачнику је и Алојзије Степинац, кривац за покрштавање 250.000 православних Срба у НДХ и војни викар усташке војске.

Што се протестаната тиче (од англиканаца и лутерана до епископалаца у САД), они су одавно пошли путем одбацивања хришћанског вероучења и живота: многи од не само да постављају жене за „бискупине“ и „пасторине“, него и „благосиљају“ хомосексуалне бракове (као што и Лаодикијски сабор сведочи да „благослов јеретика јесте проклетство“). Због свега тога, али и много чега другог неправославног у теорији и пракси Светског савета цркава, Свети Архијерејски сабор СПЦ је 1998. донео одлуку за коју ни данас не знамо поуздано да ли је била одлука о иступању из те организације, како неки тврде, или се њоме само предлагало да православни на ширем плану преиспитају своје учешће у екуменистичком покрету.

У овом тренутку, клир и мирјани Грчке Цркве (а подршка стиже и из других Помесних Цркава) потписују „Исповедање вере против екуменизма“, подсећајући на речи Светог Јустина Ћелијског да је ЕКУМЕНИЗАМ – СВЕЈЕРЕС. Овом исповедањи вере се и ми се придружујемо и молимо Свети Архијерејски сабор СПЦ да преиспита неканонски „делегатски систем“ слања на екуменске скупове преговарача који, колико нам је познато, не подносе Сабору извештаје о својим активностима, нити сносе било какву одговорност за своје потписе испод сумњивих екуменских документата, каква је Равенска декларација или документи који се доносе у оквиру Светског савета цркава. Најновији пример за то је еклисиолошки документ под називом „Позвани да будемо једна Црква“, усвојен од стране Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане 2006. године у Порто Алегреу. Овај документ садржи, као и многи претходни, неправославно учење о Цркви и светој тајни Крштења. Навешћемо поједине делове тог документа:

„5. Потврђујемо да је апостолска вера Цркве једна, као што је и тело Христово једно. Ипак, легитимно је да постоје различите формулације вере Цркве […]

6. Саборност (католичност) Цркве изражава пуноћу, јединство и свеукупност њеног живота у Христу Духом Светим, у свим временима и на сваком месту. Ова тајна је изражена у свакој заједници крштених верника која исповеда апостолску веру и живи њоме, у којој се проповеда Еванђеље и у којој се врше свете Тајне. Свака Црква није тек један део католичанске Цркве, она је католичанска Црква. Свака Црква је католичанска Црква, али не представља васколику Цркву […]

7. Односи међу црквама су динамично интерактивни. Свака црква је позвана на узајамно давање и примање дарова и на узајамну одговорност. Свака црква мора постати свесна свега што је привремено, условно у њеном животу и мора имати храбрости да то призна пред другим црквама. Међусобна раздвојеност нас осиромашује […]

8. Сви који су се крстили у Христа, сједињени су са Христом у Његовом телу […]

9. Наша заједничка припадност Христу кроз крштење у име Оца и Сина и Светог Духа оспособљава и позива цркве да ходе заједно, чак и када се не слажу. Потврђујемо да постоји једно крштење, као што постоји једно тело и један Дух, једна нада нашег звања, један Господ, једна вера, један Бог и Отац свих нас (Еф. 4, 4-6). Божјом благодаћу, крштење показује реалност да ми припадамо једни другима, премда неке цркве још нису у стању да признају друге за Цркву у пуном смислу те речи. Присећамо се речи Саопштења из Торонта, у којем цркве-чланице Светског савета цркава потврђују да је "припадност Цркви Христовој обухватнија од припадности њиховој сопственој црквеној заједници. Оне стога траже да уђу у живи однос са онима изван њихове скупине, који исповедају Христа као Господа.“

Делегати помесних Православних Цркава, међу њима и наше, Српске Православне Цркве, прихватили су овај документ на Генералној скупштини ССЦ у Порто Алегреу. Данас, они православне вернике убеђују да је сврха учествовања помесних Православних Цркава у Светском савету цркава – сведочење истина православне вере. Питамо се: какво је то сведочење када се у име Православља прихвата овакав неправославан документ и многи други, њему слични? Да ли је Сабор наше Цркве обавештен о овоме? Да ли је потврдио оно што су наши делегати „у име наше Цркве“ већ прихватили?

ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА СА ИНОВЕРНИМА

Такође, православне вернике уверавају да се на екуменским скуповима наши делегати не моле са неправославнима, то јест, да они не крше свете каноне који то забрањују. Међутим, у документу „Православна литургијска обнова и видљиво јединство“, усвојеном 1998. године на Саветовању у православном манастиру Нови Скит у САД (организованом од стране Светског савета цркава и Друштва за екуменске студије и међуправославне односе) јасно се говори супротно:

„Од почетка екуменског покрета, православни су учествовали у службама заједничке молитве са хришћанима других традиција. Заједничка молитва са другим хришћанима, особито молитва за јединство хришћана и превазилажење подела, не само да је могућа, него се захтева од нас, јер имамо заједничко крштење у име Свете Тројице и заједничку веру у Исуса Христа, нашег Спаситеља. Потпуно смо свесни да питање крштења изазива многе спорове у православном свету данас. Неки тврде да је бесмислено говорити о крштењу као духовној реалности изван Православне Цркве. После пажљивог разматрања овог питања сматрамо да аргументи којима се поткрепљују ове тврдње не почивају на чврстим историјским и теолошким темељима“ (параграф 19).

„Пракса заједничке молитве са другим хришћанима доприноси процесу помирења. То представља неопходну основу за васпостављање видљивог јединства цркава“ […] (параграф 24).

Иначе, манастир Нови Скит, у којем је одржано Саветовање, представља један од водећих центара црквеног реформаторства у православном свету. Његово братство се залаже за „обнову“ православног богослужења и црквеног живота уопште у складу са савременим условима и потребама. Њихов „обновитељски дух“ је видљив и у њиховом иконопису. На зидовима манастирске цркве међу православним светима насликане су и две групе ликова, додуше без ореола. У једној су: Цариградски патријарх Атинагора, папа Павле ВИ, англикански надбискуп Мајкл Ремзи, о. Александар Мењ; а у другој: о. Александар Шмеман, Тереза Бојаџију (Мајка Тереза), о. Лав Жиле, католичка активисткиња Дороти Деј и православна монахиња Марија Скопцова.

Под насловом "зидне иконе", оне се могу видети на овим адресама:

хттп://холyтринитyортходоx.орг/пхотос/неw_скете.хтм

хттп://www.неwскетемонкс.цом/пхото.хтм

хттп://www.неwскетемонкс.цом/имагес/монкс/цхоир%20фром%20алтар.јпг

Дакле, нису тачне изјаве да се православни „представници“ на екуменским скуповима не моле са инославним хришћанима! Јер су ти исти „представници“ ставили своје потписе на документ који каже да су: „Од почетка екуменског покрета, православни учествовали у службама заједничке молитве са хришћанима других традиција“. Заједничка молитва је, видимо, за православне екуменисте, не само прихватљива него и пожељна, а то је вапијуће кршење светих канона и разлог више да се учествовање Православних Цркава у Светском савету цркава најозбиљније преиспита. Логика налаже да након молитве са иновернима, следећи корак је, као што смо горе видели, молитва пред „иконама“ иноверних, а потом и молитва самим иновернима! С обзиром на досадашње плодове таквог учествовања, мислимо да је једино исправно решење – напуштање ове организације. Надамо се да ће Свети Архијерејски Сабор наше Цркве у најскорије време смоћи снаге да ово питање стави на дневни ред и донесе такву одлуку.

ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА И ВИДЉИВО ЈЕДИНСТВО ХРИШЋАНА

Занимљиво је да управо у поменутом документу „Православна литургијска обнова и видљиво јединство“, донетом под покровитељством Светског савета цркава, налазимо и смернице за обнову православног литургијског живота: документ се залаже за богослужење на говорном језику, за гласно читање молитава, за другачије унутрашње уређење простора у храму, са освртом на иконостас, проблематизује питање честог причешћивања, поста, исповести... Очигледно је да су данашње контроверзе око „новаторства“ у Православљу, са којима се већ дуже времена болно суочавамо у нашој помесној Цркви, повезане са екуменским деловањем наших делегата у разним форумима у оквиру Светског савета цркава.

Постоји, као што видимо, опасност да издвојена теолошка „елита“, учествовањем на екуменским скуповима и усвајањем „у име својих Цркава“ разних компромисних докумената, наметне целини Тела Христовог одређене ставове и праксу који су неспојиви са истинским православним учењем. Зато подсећамо да Црква није „делегатска“, него САБОРНА; и није саборна само у простору него и у времену – од Христа и Апостола, преко великих Отаца Цркве и светог Саве, до светог Николаја Жичког и Јустина Ћелијског њена вера је иста, јер је истинита.

Ми нисмо против контаката, па и сарадње, са инославнима и иновернима, поготову тамо где се пред секуларно – атеистичком државом бране заједнички интереси верујућих људи. Али јесмо против антиканонских заједничких молитава и компромиса по питањима вере, којих не може бити ако хоћемо да одржимо веру наших светих предака, по речи блаженопочившег патријарха Павла, „кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас...”

БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

Губљење оријентира у држању јасне чистоте православне вере одразило се и на стање у духовним училиштима СПЦ, пре свега на Богословском факултету у Београду. Тај факултет за православне Србе не би требало да буде огледни полигон за испитивање приватних теолошких ставова, него установа која нашим будућим пастирима и свештенослужитељима треба да нуди истину Светог Предања. Нажалост, не само да се на факултету предају сумњиве и од црквене пуноте неприхваћене теорије, попут екуменистичког богословља титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована Зизјуласа, него се и светоотачка догматика Преподобног Јустина Ћелијског потискује у задњи план. Студенти се, између осталог, на факултету сусрећу са учењем да је човек смртан зато што је створен; да смрт није последица греха, него обратно – да је грех последица смртности; да св. Дарови јесу Тело и Крв Христова и пре призива Духа Светог; да је Христос само иконично присутан у Литургији; сусрећу се са нејасним учењем о стању душе после смрти (због чега многи међу њима сматрају да су митарства и Посебан суд обичне бајке а да душа после смрти спава до општег васкрсења, или да престаје да постоји као и тело); сугерише им се омаловажавајући однос према Житијима Светих као према тобож непровереним и умногоме преувеличаним повестима; уче их да СПЦ има само условну аутокефалију, као и већина помесних Православних Цркава, која може бити укинута од стране Цариградске патријаршије итд. И не само то: први пут од оснивања, на Богословском факултету СПЦ у Београду предаје иноверац римокатолик Јуре Зечевић, хрватски „стручњак за екуменизам“. Богословски факултет се у потпуности извукао испод надзора Светог Архијерејског Сабора СПЦ и никоме не полаже рачуне за свој рад, што је потпуно недопустиво.

ВЕРОНАУКА

Ово се дубински одражава и на питање веронауке у Србији. Аутор уџбеника веронауке је написао књиге неупотребљиве за рад са децом и омладином, које, уместо живе црквене проповеди, излажу академску теологију сумњивог квалитета – то јест, препричавају учење већ поменутог митрополита Зизјуласа, и то од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Планови и програми су исти такви. Вероучитељи се сами сналазе, а читава та збрка погодује смањењу броја ученика заинтересованих за верску наставу. Схоластички програми и уџбеници, веома слични марскистичком „испирању мозга“, са сталним понављањем фраза (попут „љубав“, „слобода“, „заједница“ итд.) биће један од кључних узрока за гашење предмета „веронаука“, које нам је сваким даном све ближе и ближе. Дакле, нужно је да се крене у преиспитивање догматских погрешака која се намећу црквеној пуноти као мера Истине: почев од учења да је творевина пре пада била трулежна, преко погрешних ставова везаних за стање људске душе између посебног и свеопштег Суда, до микропапистичке теологије о неподлежности епископа суду Сабора, итд. Све ово мора бити преиспитано у светлости Предања, јер без здраве догматике нема ни хришћанске етике.

О БОГОСЛУЖБЕНИМ РЕФОРМАМА

Сведоци смо да данас у нашој Цркви постоје поделе и трвења међу нашим епископима и свештеницима у погледу важних питања црквеног живота уопште, а нарочито богослужења. То се пренело и на верни народ, због чега постоји опасност да, не дај Боже, дође и до раскола. Слободни смо зато да наше архипастире укратко синовски подсетимо на оно што и сами знају, а односи се на место и улогу њихове узвишене службе у Цркви Божјој.

По преп. Јустину Ћелијском, стубовима Цркве могу се сматрати сви „служитељи божанске тајне“ Богочовечанског тела Цркве, тј. Апостоли, Учитељи, Пророци и сви Свети Оци; највећа похвала ипак припада онима који у телу Цркве „заузимају место очију“, а то су епископи. „У правом смислу они се називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце правде, никада не кварећи вид мрачним делима... Примивши власт у цркви, епископ има успеха у духовном животу ако се бави духовним стварима. А такав живот се изграђује благодаћу Духа Светога. Стога овим очима Цркве – епископима припада највећа похвала, ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа.“

Место и значај епископа у устројству Цркве одређује Св. Кипријан Картагински овим речима: „Епископ је у Цркви и Црква је у епископу, и онај ко није са епископом није у Цркви“. Епископско служење је средиште и темељ заједнице у Христу, али сви божански дарови у Цркви изворно припадају Христу, а не епископу. Христос је узрок свега. „Јерархија је од Вечног Архијереја, Богочовека Господа Христа“ (преп. Јустин Ћелијски). Тако, место и значај епископа у Цркви нису му само дати већ су и задати – за њихово остварење епископ мора да заложи цело своје биће и сав живот свој (а на ово се и сам обавезује при хиротонији, када чита Епископско исповедање вере). Потребно је, дакле, да епископ иконизује Христа, јер је „Богочовечност и суштина и мерило јерархије, јерархичности“ (преп. Јустин Ћелијски). Коначно, јединство Цркве постоји када је епископ у сагласју са вољом Божјом („Ништа не сме да буде без твоје воље, али ни ти не чини ништа без воље Божје“ – св. Игњатије Богоносац), тј. када је „добро усклађен са заповестима (Господњим), као гитара са струнама“. Значи, осим врлинског живота, он мора још и да се држи „истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе.“ (Тит. 1, 9) Према речима Митрополита петроградског и ладошког Јована (Сничева, +1995), епископ, ипак, не треба да буде „самовољан“ (Тит. 1, 7), тј. не сме да буде охол или усредсређен само на себе, да своју вољу ставља изнад свега и не обраћа никакву пажњу на праведне жеље и потребе пастве... (Еп. Теофан, Тумачење пастирских посланица св. Ап. Павла, Москва, 1882, стр. 49) као да господари верницима, одбацујући сваки добри савет пастве, јер у том случају, сматрајући мирјане беспоговорно покорним себи, чини своју управу насилном – деспотском. Тако и св. Игњатије Богоносац упозорава Поликарпа, свога наследника у трону: „Снисходи свима као и Господ теби“, а св. Григорије Богослов објашњава да се све мора чинити у љубави, а не под присилом, без разумевања: „(Архипастир) мора превасходством своје врлине да привлачи народ поретку, а не силом да обуздава, јер све што се ради недобровољно, осим што је насилно и није похвално, још није ни чврсто.“

У другом делу свештеничке заклетве кандидат се обавезује да ће бити епископу послушан као Христу. То се подразумева – све док је епископ послушан Христу. Св. Кипријан Картагински (3. век) је ово изразио следећим речима: „У Писму је речено: Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша (Јн. 9, 31); стога са сваком бригом и непристрасним истраживањем треба бирати на свештенство Божје само оне за које знамо да ће их Бог услишити. Нека народ не вара себе мишљу да може да буде слободан од греховне заразе, општећи са свештеником – грешником и својом сагласношћу доприносећи неправедном и незаконитом епископству свог предстојатеља... Дакле, народ који се повинује божанственим заповестима и боји се Бога, мора да се одвоји од грешника-предстојатеља...“ А, као узрок пада епископа и њиховог непоштовања одлука Сабора, наводи да „они траже добит, прилоге и корист, које су и раније јурили; они и сада жуде за обилним јелима и гозбама, које су недавно одбацили, грубошћу која свакодневно расте; овим веома јасно показују да су и раније служили не побожности, већ својој утроби и жељи за поседовањем, са срамотном похлепом“. Некоме ће се учинити да су ове светитељеве речи преоштре, али су се оне ипак пренеле у Предању Православне Цркве до наших дана. Јер, св. Кипријан само следује речима Светог Писма, не говорећи за епископе, наследнике апостола, ништа мање и ништа више од св. апостола Павла, који себе даје за пример: „Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас. Јер сами знате како треба да се угледате на нас, јер нисмо живјели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хљеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не би били на терету некоме од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за примјер, да би се угледали на нас... Ако ли ко не послуша ријечи наше у овој посланици, тога обиљежите, и не дружите се с њим, да би се посрамио; али га не сматрајте као непријатеља, него уразумљујте га као брата.“ (2. Солуњанима 3, 6–15.)

Тако и код Епископа далматинског Никодима (Милаша) читамо да „... црквено јерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, када она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне – дочим напротив, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права“. Еп. Никодим ово назива општом црквено-правном нормом. Но, када се поуздано може знати да јерархија одступа од црквених закона? Јер 15. правило Прво-другог помесног сабора у Цариграду (861. године) наређује: „...презвитер, епископ или митрополит који се усуди прекинути опћење са својим патријархом и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао име његово на божанственој служби, него прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол... да буде сасвијем искључен из свештенства, ако се само докаже такав његов незаконити поступак.“ Одговор се налази у наставку истог правила, које даље каже: „Уосталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких пријеступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. Јер они који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, тј. када он јавно проповиједа јерес и откритим челом то у цркви чини, такви не само што неће подлећи каноничкој казни за то што су прије саборног ријешења одијелили се од таквог епископа, него ће напротив бити заслужни части, која православним пристоји, пошто они нијесу осудили епископе, него псеудо (=лажне) епископе и псеудо (=лажне) учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.“ Тако је одлучено у древној Цркви и тога су се држали сви свети и верни народ као чувари чистоте свете православне вере.

Учитељи Цркве нас још поучавају: „Они слушаоци који познају (божанствена) Писма треба да испитују оно што говоре учитељи. Оно што је у складу са Писмима ваља прихватити, а оно што им је туђе, одбацивати. Од оних учитеља који инсистирају на таквом учењу треба се потпуно клонити... Не треба се тек тако и без испитивања заносити и одушевљавати онима који се само претварају да говоре истину...“ (св. Василије Велики). „Анархија свуда представља зло, она је корен многих невоља и узрок нереда и смутње. Није мање зло непотчињавање старешинама. Међутим, можда ће нам неко рећи да постоји треће зло – када је сам старешина зао. Ово знам и ја. Ово зло није мало, оно је далеко горе од анархије. Јер боље је не налазити се ни под каквим началством, него потчињавати се злу. Наиме, у првом случају човек се често спасава и често се налази у опасности, а у другом увек у опасности, зато што иде у погибију... Ако је човеку опасно да ћути док га други излажу порузи, зар не заслужује сваку казну онај ко ћути и заклања поглед од оглушавања о законе Господње?“ (св. Јован Златоуст). „Када неко доспевши у познање и тачно истину познавши, настоји да је сакрије, свакојаке начине за то измишљајући, те не говори одважно, отворено и гласно; када се неко о часним и божанственим Канонима не стара, не чува Правила дата нам од Светих славних Отаца, он подлеже не мањој казни од оних што су их нарушили... Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи (=оправда) обмана и зла прелест... Тада прећутати значи исто што и сложити се и одобрити... Боље је сукобити се са онима што мисле зло и наопако, него им следити и добровољно се у неправди са њима саглашавати, занавек се разлучивши од Бога, а са таквима се сјединивши“ (Св. Мелетије Исповедник).

Недавно је Епископ браничевски Игњатије унео забуну међу верне изјавивши пред почетак редовног мајског заседања Светог Архијерејског Сабора за једне дневне новине да „Сабор није тело које има врховну власт у Цркви, у смислу да је изнад епископа... Према речима Св. Кипријана Картагинског епископ је врховна власт у Цркви и изнад њега стоји само Бог.“

Насупрот овоме, стоји мишљење чувеног каноничара, епископа Никодима Милаша. Тумачећи 37. Апостолско правило („Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове који се истакну“) епископ Никодим пише: „Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и уопће, чим се тиче неког посла, који излази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила). Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву... Примјер Христа Спаситеља и Његових апостола до очигледности нам потврђује ово. Христос обећава вјернима својим да гдје су два или три сабрани у име Његово, ту ће Он међу њима бити (Мат. 18, 18–20). Апостоли су вјерно слиједили ријечима Учитеља свога. Премда су они сви богато испуњени били Духа Светога, и дакле могли су и сами изравнати разне спорове, који су се у цркви појављивали, ипак они то нијесу радили, него при сваком важнијем питању састајали су се и саборно су ријешавали истакнуто питање; а тијем су хтјели показати примјер својим пријемницима, како они имају у томе да поступају (Дјел. ап. 6, 2; 15, 1–32; 20, 17–38; 21, 18–25)... Ова наредба апостолских правила о епископским саборима у свакој појединој црквеној области опетована је била на многим саборима слиједећих вијекова... Заједничким дјеловањем боље се види сушност дотичне ствари, поузданија се одлука доноси, учвршћује се воља појединаца, откривају се лакше погрјешке и лакше се постизава установљена цијељ цркве; у исто вријеме оваквим се дјеловањем уздржава хришћанска смиреност и свијест о личноме несавршенству... Достигнути ово може се само у братској заједници и договору на сабору; јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства неће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква....“

Сматрамо да ово представља предањско учење Православне цркве о природи односа епископа и Сабора и надамо се да наши епископи неће кренути путем који у наш црквени живот може унети додатни вероучитељни, богослужбени и канонски беспоредак, проширујући и продубљујући постојеће поделе и трвења, са несагледивим последицама.

У нашој црквеној јавности се повела и полемика око тога како тумачити речи из одлуке Сабора „устаљена вековна пракса“. Поједини епископи и свештеници говоре да је њихова богослужбена пракса управо та вековна устаљена пракса и да они служе исто као што је служио и Патријарх док је био активан. Међутим, тешко је замислити да Патријарх и Свети Архијерејски Сабор три године за редом доносе одлуке о начину богослужења, повезујући то са претходним временима – дакле, са традицијом – а да се сами тога не придржавају. Очигледни су жеља и напори СПЦ од послератног времена до данас да се сачува традиционално православно богослужење, потврђено и у пракси осталих помесних Цркава и у Типику СПЦ. Навешћемо неке одлуке Св. Арх. Сабора и Св. Арх. Синода које се односе на питање богослужбене праксе у нашој помесној Цркви:

— Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 23/10. маја 1986. г. под АСБр. 8/зап. 92: „Убудуће на подручју Срп. Прав. Цркве може се служити на црквенословенском и српском говорном језику. На српском језику може се служити само употребом Служебника у издању Св. Арх. Синода“. Под АСБр. 51/ зап. 103: „Умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви.“

— Одлука Св. арх. Сабора на редовном заседању од 21/8. маја 1991. г. под АСБр. 1024/ зап. 592: „У погледу богослужбене праксе у Српској православној Цркви, држати се одлуке Св. арх. сабора – АСБр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. г. која, између осталог, гласи: ...без обзира на праксу у другим православним црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа 'Архијерејског чиновника'“.

— Одлука Св. арх. синода од 29/16. априла 1992. г. под СИН. 1406/зап. 952: „Усвојити предлог Њ.С. Патријарха српског Г. Павла и умолити Преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да, услед великог страдања Српске православне Цркве и верног јој народа у Босни и Херцеговини, позову им подручно свештенство и монаштво, као и све верне на строги пост у времену од 22. до 28. јуна 1992. године, како би тако припремљени могли приступити Св. Тајнама Исповести и Причешћа на Видовдан ове године“.

— Одлука Св. арх. Сабора од 23/10. маја 1995. г. под АСБр. 31/ зап. 102: „У случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи“.

— Одлука Св. арх. Сабора од 6. октобра/23. септембра 2006. г. под АСБр. 8/ зап. 55: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске православне Цркве, образовати Комисију за проучавање литургијских питања... Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка“.

— Одлука Св. арх. Сабора од 15/2. и 24/11. маја 2007. г.- под АСБр. 48/ зап. 24 и АСБр. 80/ зап. 166: „Ставити у дужност Комисији Светог архијерејског сабора за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава... У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено умолити преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.“

— Одлука Св. арх. Сабора од 29/16. маја 2008. г. подАСБр. 762/ зап. 529: Поновљен је потпуно исти текст одлуке са мајског Архијерејског Сабора из 2007. У Саопштењу за јавност са редовног заседања Св. Арх. Сабора у мају 2008. у вези са богослужењем се каже: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предања и живог сведочења Цркве у савременом свету, Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете литургије и других богослужења у духу вековног литургијског предања наше Цркве“.

Сабор наших архијереја би морао да узме у обзир чињеницу да многи свештенослужитељи (укључујући и поједине архијереје) нису последњих година били послушни овим одлукама и служили су, насупрот њима, из непостојећих и неодштампаних служебника. Ово доводимо у везу и са болешћу и ослабљеном активношћу остарелог Патријарха Павла у овом временском периоду. Надамо се да ће самовољни реформатори бити опоменути, а најупорнији међу њима и санкционисани по угледу на савремену праксу Руске помесне Православне Цркве. Подсећамо на изјаве сада већ почившег Патријарха московског и све Русије Алексеја ИИ на последњим епархијским сабрањима 2007/08.: „Док сам ја жив, никаквих реформи у Цркви неће бити... Никакве припреме литургијске реформе у Цркве неће и не може бити!... У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства.“

Од изузетног значаја је да се саборске одлуке (убудуће) конкретније дефинишу (на шта се тачно односи вековна пракса), именују самовољно уведене новине, а онда одреди и казна за евентуалне прекршиоце. Устаљена богослужбена пракса је за нас она која траје и преноси се на овим просторима од времена св. Саве и успостављања Архиепископије Жичке до данас, а не нека замишљена (или претпостављена) из „првих векова хришћанства“, из „древне Цркве“ или, још горе, нека сасвим новоуведена која се позива на сумњиве закључке западних језуитских теолога.

На крају бисмо смирено замолили све свештенослужитеље, као и све верујуће браћу и сестре, да се сви трудимо колико год више можемо да сачувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф. 4, 3), јер нам је, по речима преп. аве Јустина, потребно „много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује“. А из новијих дешавања и неких немилих догађаја у Српској Цркви видели смо да се самовољном богослужбеном (и догматском) реформом (макар је звали и „обновом“) уносе непотребне поделе и немир у народну душу и због тога веома много трпи Црква Христова, која је само Тело Његово.

О БОРБИ ЗА СВЕТОВНУ ВЛАСТ

Један од проблема СПЦ данас јесте и настојање појединих њених челника да успоставе „партнерске“ односе са секуларном државом. Међутим, пут „партнерства“ са државом која у много чему не признаје хришћанске вредности вишеструко је опасан. Сведоци смо да се у Србији уводе закони који гуше људска права и слободе, фаворизују сексуално девијантно понашање, помажу додатној разградњи духовно-моралног идентитета нашег народа, а они који имају власт у Цркви или ћуте или се оглашавају млако и неодлучно.

Домаће телевизијске станице у својим програмима често шире пропаганду разврата и неморала, извргавајући руглу Богом даровано људско достојанство (кроз такозване „реаллитy схоw“ емисије), а на челу Радио-дифузне агенције Србије налази се епископ СПЦ који ни реч не каже против Богу мрских ТВ програма за заглупљивање становништва. Народ очекује смелу и храбру реч својих пастира у одбрану последњих остатака духовне и државне слободе. Сетимо се да су владика Николај и отац Јустин грмели против безбожја, да су владике Арсеније (Брадваревић), Варнава (Настић) и Василије (Костић) у затвор ишли због свог смелог исповедања хришћанских вредности пред Титовим режимом. Сматрамо да и наше данашње духовне вође – епископи и свештеници – не би требало да ћуте пред тријумфом антихришћанства у Србији. Христос, Бог у Кога верујемо и чије Име призивамо, није био „дипломата“, нити је успостављао „партнерске“ односе са Синедрионом, Иродом и Пилатом. Он, Који је Истина, Својим ученицима је заповедио борбу за Истину. Народ то очекује од пастира Светосавске Цркве, а ако, у доба кад га пљачкају и лишавају права на посао и хлеб, истовремено рушећи његов вековни етос, не чује гласа Истине од људи Цркве, његово разочарење може постати дубоко и кобно.

Нама није потребна секуларна и „црквена дипломатија“, него брига за хришћанске душе растужене и намучене, како каже молитва при освештењу Петохлебнице. Желимо исповеднике, а не „партнере“ безбожних светских политичара, и молимо се Богу да нам такве пошаље. Наравно, нисмо против сарадње с државним властима у свему што је добро; али, сваки државни закон који је противан Закону Божјем Црква својом речју и делом мора подврћи еванђелском суду и провери.

О СЛУЖБИ МИЛОСРЂА

Србија нестаје огромном брзином: сваке године умре тридесет хиљада више људи него што их се роди. Школе се празне, а гробља пуне. Уместо да се на државу појача притисак да подстакне рађање деце, и да се све употреби за ширење поштовања светиње породице и мајчинства, ћути се и гледају се „своја посла“. Општа беда и осиромашење народа, без наде да ће у будућности бити боље, такође као да никога не занимају.

Повратак црквене имовине, с којим држава непрестано одуговлачи, помогао би Цркви да отвори народне кухиње, сиротишта и домове за старе, и да пружи бар трачак светлости у тмурне животе.

Наравно, ми нисмо за то да се Црква сведе на социјалну установу, јер је њено прво и најважније – благовестити Васкрсење Христово. Али не смемо заборавити ни сиротињу Божју, јер, како су говорили Свети Оци – имовина Цркве је имовина сиромашних.

ПРЕД ИЗБОРОМ

Српска Православна Црква се налази пред избором не само свог Првојераха него и своје будућности. Не буде ли се учинио правилан избор, наши непријатељи ће успети да ураде оно што одавно намеравају – да унесу дух раскола у Цркву, која је, после слома целовите (додуше, јужнословенске) државе, остала последњи бедем јединства српског народа. Сетимо се да је, недуго после пада државе српских деспота, 1459. године, СПЦ изгубила аутокефалију, и да је њену јурисдикцију насилно преузела грчка Охридска архиепископија. Пећка патријаршија је пала под власт Цариграда у XВИИИ веку. Ми данас немамо Мехмед-пашу Соколовића, који је Пећку патријаршију обновио, нити имамо краља Александра, који је све српске црквене области ујединио у аутокефалну СПЦ после Првог светског рата. Зато верујемо да су наши архијереји заборавили на себе и своје амбиције и да ће будућност СПЦ, оличену у Патријарху, бирати у Духу Светом, јер то је будућност нашег народа.

Уздамо се у Бога и Небеску Србију да ће брод наше Цркве, коме је Кормилар Христос, епископи и свештеници посада, а народ путник ка Горњем Јерусалиму, наставити да плови светоотачким водама.

УКРАТКО

После упокојења патријарха Павла, кога је народ ожалио као истинитог слугу Божјег, Господу се молимо и од Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве очекујемо:

— Непоколебљиву оданост православној вери, напуштање Светског савета цркава и свођење контаката с инославнима на разумну меру, као и повлачење потписа с Равенског документа који папи римском даје изгледе за некакав „примат“ у „уједињеној цркви“, мада се папа својих јереси не одриче. У томе се угледати на Руску и Бугарску Православну Цркву;

— Преиспитивање учења која се предају на Богословском факултету СПЦ и повратак у наставу Догматике Преподобног Јустина Ћелијског као основне мере и провере планова и програма наших богословских школа;

— Писање нових планова, програма и уџбеника веронауке, јер су ови који се сад користе скоро у потпуности неупотребљиви;

— Доследно спровођење свих одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о богослужењу, и служење Свете Литургије у складу са прописима важећег Типика и Служебника;

— Чување Цркве од свих облика секуларизма и бдење на стражи хришћанских друштвених вредности пред обезбоженом државом, с којом је сарадња могућа само док се од Цркве не траже компромиси по питањима њене вере и морала;

— Веће ангажовање црквених делатника и материјалних ресурса Цркве у борби против беле куге и у милосрдном раду. А пре свега и изнад свега, надамо се и молимо за љубав и слогу светосавског Српства, јер нас, по речи Светог Николаја Жичког, неће спасити вештина, него врлина.

Просећи свете молитве наших епископа, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве одани

(Следе потписи верника, њих више од 5 000)

РАЗМИШЉАЊЕ ЗА КРАЈ (КОЈИ БИ, ДА ЈЕ МУДРОСТИ, МОГЛО ДА БУДЕ ПОЧЕТАК)

После државе, која је након 5. октобра 2000. године заснована на принципу “држи воду док мајстори оду”, војске претворене у „Баба Јулин пук“, САНУ, која се институционално не занима за будућност српског народа као целине (постоје, наравно, часни појединци – академици који јесу изузетак), криза је у најдубљем смислу те речи погодила и Цркву. Сталне приче о смењивању, пензионисању и уклањању епископа, сукоби око измене богослужбеног поретка, екуменизам, који постаје „правило вере”, шуровање с Ватиканом, „побуне” у појединим парохијама и манастирима, одбијање суочавања са последицама „случаја владике Артмемија” сведоче нам да је криза у СПЦ небивала у њеној новијој историји. Затварање очију пред чињеницама никада није могло да порекне чињенице. Да је било слуха за народне апеле попут горенаведеног, ситуација би свакако била другачија. Али ни политичари, а ни епископи (част изузецима!) не маре за народ. Они воле своје „оне ман схоw“ методе, који су нас и довели до беспоретка у институцијама.

Но, како рече стара изрека: „Ако буде века, биће и лека”. То јест, ако нас жрвањ глобализма не буде самлео, и народ и његова Црква остаће и опстаће. А за то, поред молитве, треба нешто и учинити. Макар сведочећи. Ово је мали прилог подсећању на стварност.

http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-i-zoran-cvorovic