О лажној тврдњи да је у манастиру Манасији сахрањен Свети деспот Стефан Лазаревић и о непоштовању овог Светитеља чије се мошти чувају у манастиру Копорину

Повремено се у штампи, а и код појединих верника, појављују нејасне или нетачне тврдње или мисли у вези поштовања светитеља. Потребно је зато још једанпут истаћи православно учење о светитељима, које се разликује од онога што у својим списима тврди титуларни митрополит Пергамски Зизјулас, чије непроверено учење прихватају чак и поједини епископи наше Цркве који предају студентима на Богословском факултету у Београду.

Православни верници сматрају да телесна смрт не прекида оне везе које постоје између живих и умрлих чланова Цркве Христове. Свети апостол Павле каже да се земаљска Црква састоји из живих Хришћана, а да се небеска Црква састоји од анђела и душа праведника. Обе чине, заједно, једно тело коме је глава сам Господ Исус Христос. Делови тог тела опште међусобно и веома су блиски. То међусобно општење можемо схватити на следеће начине:

- Светитељи посредују за верне који живе на земљи;

- Црква поштује и призива светитеље и Божје угоднике, који су на небу;

- Ми се молимо за умрле чланове земаљске Цркве.

Светитељи на небу посредују код Господа путем својих молитви за верујуће на земљи, док живи на земљи, са своје стране, поштују и у својим молитвама призивају светитеље и Божје угоднике као представнике хришћанског моралног савршенства да се моле у њихово име. Поштовање светитеља и Божјих угодника је смерно уважавање њиховог живота, рада и врлина. Треба се угледати на њихов свети живот и блажену судбу. Поштујући светитеље - Божје угоднике - и њихове врлине, ми, уствари, поштујемо силу и славу Божју, која се огледа у  њиховим лицима. Ми се не клањамо светитељима и угодницима као божанствима, већ их као савршеније и ближе Свевишњем молимо да нас заступају код Господа и да посредују да нам Господ услиши наше молитве. У Старом завету Светог писма видимо да су се још и Израиљци клањали пророцима Илији и Јелисеју (III Цар.18,7; IV Цар.2,15). У Новом завету сви су Хришћани прослављали дан када је умро неко од апостола. Затим, када су страдали за веру хришћански мученици људи су светковали и обележавали дан њиховог страдања и смрти као почетак новог, вечног живота на небу. Одржавали су свечане службе, писали песме, сачињавали и упућивали молитве и подизали у њихову част храмове у којима су се молили Господу. Посебно су чували њихове земне остатке и постављали их у ћивоте ради живље успомене на њих и на њихова дела. У Светом писму се говори како треба поштовати светитеље (Јевр.13,7). Ту се каже: "Сећајте се својих учитеља, који вам казиваху реч Божју; гледајте на свршетак њихова живљења и угледајте се на њихову веру."

Морали смо све ово изнети јер има у нашој Цркви појединих монахиња и монаха, свештеника, па чак и епископа који у својој "преучености" не исказују дужно поштовање према светитељима и према њиховим моштима. Узмимо за пример манастир Манасију, где монахиње упорно тврде да су остаци тела непознате особе нађени у претпостављеној (а не у доказаној) гробници Лазаревића - мошти Св. деспота Стефана. Научно је доказано само да је одсечена глава, односно сачувана лобања нађена поред скелета те непознате особе припадала сину Св.кнеза Лазара, вероватно Вуку Лазаревићу. Једино су њему Турци одсекли главу. Изасланик Св. деспота Стефана, Ејудин, је вероватно сигурно препознао главу Вука, али је из јаме у Пловдиву, где су бачени лешеви погубљених особа, извадио тело неке друге особе и донео је у Србију. ДНК анализа обављена у Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду није показала да је скелет тела припадао сроднику Св.кнеза Лазара. Према томе, у тој гробници никада није био сахрањен Св. деспот Стефан Лазаревић. Недавно је епископ Браничевски послао остатке баш са тога скелета као мошти Св.деспота Стефана епархији Зворничко-Тузланској. Епископу Браничевском је добро познато да се ћивот са моштима налази у манастиру Копорину. Могао је из њега извадити и послати мошти. У Копорину су испод ктиторске фреске откривене, приликом рестаурације манастира, гробница Св. деспота Стефана и остаци његових моштију. Научна анализа, јавно обављена, ових земних остатака је утврдила да се ради о моштима Св. деспота Стефана. Ове анализе су потврдиле и лабораторије у Београду и у Лондону. На основу тих налаза Свети Архијерејски Сабор СПЦ је донео одлуку да се мошти Св. деспота Стефана положе у ћивот и поставе на месту његовог гроба у манастирској цркви у Копорину (која је задужбина Св.деспота Стефана).

Жалосно је што неки чланови наше Цркве не исказују дужно поштовање моштима Св. деспота Стефана и што олако прелазе преко научних доказа, прелазе и преко одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ и  поводе се за некаквим недоказаним мишљењима која нису јавно доказана и призната. Без обзира на личне ставове и на нека неприхваћена учења Зизјуласа и сличних "теолога", верни народ треба да ода дужно поштовање светитељима, јер они то заслужују. Ово се, наравно, односи и на свештена лица.

Да се мошти Св. деспота Стефана налазе у манастиру Копорину говоре и чуда која су се вековима дешавала онима који су се молили на његовом гробу. Доказ представља и Света вода Копоринска, бројна деца рођена после молитви мајки нероткиња на гробу и уз ћивот Св. деспота Стефана, као и светитељски мирис који су осетили сви присутни приликом вршења анализе моштију Светог деспота Стефана.  Таквих догађања у манастиру Манасији никада није било.