Да ли би врх СПЦ нарочито после најновијих догађаја, требало да умери своје екуменистичке иступе, наступе и приступе?

ЗАШТО СЕ „ЦРКВА У ХРВАТА“ ТОЛИКО РАДУЈЕ?

 „Мале перице“ из Србије се чуде зашто се челни људи римокатоличке вероисповести у Хрватској толико радују пуштању из тамнице Готовине и Маркача.Ту појаву „домољубног усхита“ осудили су и Синод СПЦ и епископ бачки Иринеј Буловић. Али зар је то необична појава? То је сасвим нормално за бискупе и њихову паству (50 хиљада раздраганих дочекује Готовину у Загребу, а 30 хиљада још раздраганијих у родном му месту – да ли је то нешто чудно у држави која слави 5. август, дан кад су Срби протерани из Крајине, као државни празник?)

Хвалоспеви Бозанића и бискупа „Цркве у Хрвата“ у целини упућени одлуци уст(х)ашког трибунала у срцу ЕУропе нису нимало случајни. Сви одлично знају да „Црква у Хрвата“ има култ „домовинског рата“ и да редовно обележава све његове „обљетнице“. Још 2008. Године хрватски новинар Дарко Худелист објавио је текст „Како је Госпа срушила СФРЈ“(пренео га је „нереформисани“ НИН) и у њему, на основу разговора са тамошњим црквеним делатницима, показао да је римокатолицизам био кључни фактор у настанку Туђманове Хрватске, а да је интензиван рад на рушењу Југославије од загребачке испоставе Ватикана почео још 1975. године. Кардинал Кухарић је Степинца као „блажаног“ славио почетком 70-тих година 20. века. Готовина и Маркач су верни синови римокатолицизма, бискупи су се за њих редовно молили, посећивали их у Хагу, даривали им побожне сличице и крунице, а, како се чује, и финансирали њихову одбрану. Зато их сад хвале и славе, и тврде да им је „Крист“ учинио „милост“. То је оно старо старчевићевско „Бог и Хрвати“. Да не заборавимо: док је у СПЦ било епископа који су позивали хашке оптуженике да се предају (бар један, млад и перспективан, то је учинио 2005. године), таквих бискупа код Хрвата није било.

А ВАТИКАН?

Последњих година у Србији се интензивно прича о потреби да папа дође код нас (неки су мислили у Ниш 2013. на скуп поводом 1700-годишњице Миланског едикта) да га угостимо и да му евентуално нешто објаснимо. (Као, папа, један од највећих – ако не и највећи – живих стручњака за теологију, је наивчина који једва чека да чује наше „генијалне“ теолошке идеје и предлоге за помирење и уједињење.) Један од мамаца за домаћу јавност, која треба да прогута причу „папа миротворац“, јесте наводна папина спремност да се одрекне несташних усташа, који су се заклињали на верност римском трону. Како је маја ове године изјавио надбискуп Орландо Антониони, амбасадор Ватикана у Београду, кад би папа дошао, могли бисмо од њега чути да је усташки режим био „нехуман“. Он је за „Политику“ рекао и следеће: „Полако се схвата да је усташки режим починио злочине у име католицизма, уверен сам да би нове речи поводом овог питања могао да изговори папа уколико дође у Србију“ („Политика“, 3. мај 2012). Домаћи екуменисти су се радовали томе, а онда су хрватски бискупи, које је врх СПЦ тако срдачно посетио ове, 2012, у Загребу, одушевљено дочекали пресуду уст(х)ашког трибунала и опет показали борбено лице ватиканске духовности, тако мирољубиво маскирано изјавама Антонионија, надбискупа Хочевара и осталих заговорника папиног доласка у посету СПЦ.

Ако знамо да је Ватикан са Немачком први признао Хрватску у авнојевским границама, што и јесте један од кључних узрока ратова на простору бивше Југославије, и да папа Иван Павао Други ни једном једином речју није осудио „Бљесак“ и „Олују“, а да је тражио напад НАТО на Србе у Босни, онда је сасвим јасно да је Бозанић имао подршку за подршку Готовини и Маркачу, и то управо од Бенедикта Шеснаестог, који је и папа и Немац. Уосталом, коме није јасно шта се у Хрватској збивало и збива од Анте Старчевића, преко Анте Павелића, до Анте Готовине, нека чита неформалног доктора кроатологије Ратка Дмитровића, кога овим путем искрено молим да све своје кроатолошке огледе сабере у једну насушно нам потребну књигу.

БУДУЋНОСТ ЕКУМЕНСКИХ ЗАГРЉАЈА

Да ли би врх СПЦ, после свега, а нарочито после најновијих догађаја везаних за уст(х)хашки трибунал, требало да умери своје екуменистичке иступе, наступе и приступе? Да ли се однос с Римом може и даље заснивати на „безобалној љубави“ према нашој „западној кршћанској браћи“? Логика каже – не може, не сме, нипошто, после Јасеновца за који су усташе, како рече Владика Николај, „похвалу добили из пакла и Рима“, после „Бљеска“ и „Олује“ и изгона Срба са својих вековних крајишких огњишта. Али ко пита логику? Почетком 2012. епископ захумско-херцеговачки Григорије изивњавао се због напада на Дубровник пред бискупом Матом Узинићем (који сада, како видимо, велича Готовину и Маркача као борце против „злочиначке српске агресије“, мада се почетком 2012. и он извињавао – коме? чему?, питање је сад). У августу 2012. ево бискупа пожешког Шкворчевића, посетиоца хашких Хрвата у јесен 2011, и Узинића дубровачког код патријарха Иринеја на чашицу екуменске љубави и разговора. “Молитвене осмине за јединство кршћана“ редовно се спроводе и у Загребу и у Београду и представници СПЦ у њима усрдно учествују. И тако даље и томе слично, све до завршетка описаног у Домановићевој причи „Вођа“. Дакле, у врху СПЦ као нема дилеме: екуменизам или смрт! Не могу паписти нас толико презирати колико их ми можемо екуменски волети и позивати на „суживот и помирење“.

ЗАШТО ЈЕ КАСНИЛО САОПШТЕЊЕ?

 Одлука уст(х)ашких судија да се Маркач и Готовина пусте била је, и одјекнула је широм планете, а врх СПЦ је прилично почекао да се огласи. То је изгледа постао нови обичај наше духовне елите: тако је молебан за повољно мишљење Међународног суда правде у Хагу о праву Косова на отцепљење одржан 22. јула 2010. у 17 часова иако је суд јавно изрекао свој став два сата пре молебана! Неки кажу да се и сада, као и онда, по мишљење Синода ишло код световних власти. Ко је читао мемоаре проте Саве Банковића, страдалника у доба Броза, могао би да помисли да, уместо симфоније Цркве и Државе, у Србији имамо неотитоизам. Добро, 2010. Тадић је био Тито, али ко је Тито данас?

Да не заборавимо: хрватски бискупи су своју паству позивали годинама уназад на пост и молитву за хашке заточенике њихове вере, а молебан за повољну одлуку Мерона & компаније служили су пре коначног доношења пресуде.

А РУСКА ЦРКВА?

Неки су се питали – зашто митрополит Иларион, десна рука руског патријарха Кирила, који је у Београду био кад је уст(х)ашки трибунал одлучио онако како је одлучио, није дао никакву оштру изјаву упућену Хагу, САД-ЕУ творевини... Као што Владимир Путин није могао бити већин Србин од Бориса Тадића некад и Томислава Николића данас, тако митрополит Иларион не може бити већи светосавац од патријарха Иринеја или СА Синода СПЦ, који већ годинама јавно не помињу наше заточенике у Хагу и, за разлику од хрватских бискупа, не посећују их и не сећају их се (осим евентуално у личним молитвама, за које зна само Бог). Да и не говорим да не служе молебане за њихово ослобађање.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Наравно да не завидим Хрватима да благодетима уст(х)ашке пресуде нити на томе што имају такве бискупе, као што не завидим бискупима на њиховој пастви, чија је основна вера ватиканска србофобија. Ово, уствари, јесте текст о нама, чија је елита – и световна и духовна – у стању које описује Владика Николај у „Небеској Литургији“: „А све Саво на колена клечи, / Блиједо му лице од ужаса“ (реч је, погађате, о Светом Сави, који са светачком христоликом тугом гледа шта би са народом и државом које је подигао из мрака полупаганства). Ипак, без обзира на стање наше елите, не очајавам: одлука Мерона & дружине јесте глогов колац у вампиролики фантазам звани „ЕУ нема алтернативу“, поготово кад је у питању омладина. Сад је све јасно сваком нормалном – то јест оном који стоји под правим углом у односу на тле, несвијене кичме и непропузао: ЕУ је много више У (оно са капе Павелића & сарадника, верних слугу Ватикана) него Е (оно Гетеово, Хердерово, браће Грим, Ламартиново, Игоово, Рајсово, Ребеке Вест и толиких других Европљана, који су нас волели и разумели, истински европско Е).

Без обзира да ли ће србска политичка и духовна елита коначно схватити истину, Истина сија јаче него игда, а Правда нас поново, згађене над неправдом Хага, окупља око себе. А наш Христос је Пут, Истина и Живот, и Бог Коме служимо је Бог Правде. Па коме Он и срећа и јуначка.

http://www.standard.rs/