После ослобађања двојице хрватских ратних злочинаца, занимљиво је видети шта је велики српски песник и родољуб, Јован Дучић, говорио „О сину тисућљетне културе“.  Као увод и најаву за две Дучићеве песме о Хрватима, објављујемо извод из текста нашег уваженог сарадника Владимира Димитријевића „Ракић и Дучић: речи оклопљене делом“.

Уредништво

+++

ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ

После слома Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године, дипломата Јован Дучић се, августа месеца, из Португалије пребацио у САД. Још у јулу  те године писао је свом рођаку Михаилу: “У Европи је прави пакао, а верујем да ће за дуго време ићи још горе и ужасније. Моја је намера да искористим тамо једно дуже одсуство, које сам добио од своје владе, али да то време искористим за једну мисију за коју чекам коначна обавештења“. Влада Краљевине Југославије у егзилу,  посвађана и без јасне визије, Дучићу, међутим, није поверила никакву мисију; зато ју је он сам предузео. Срби у Америци, иако је у родном крају од 1918. до 1941, званична политика гласила „брат је мио које вере био“, ипак нису заборавили ко су, шта су, одакле су и куда иду. Зато су славног Дучића дочекали с нестрпљењем. И док је краљевска Влада усред ратних страхота које су Србство у отаџбини снашле и даље водила  политику збуњујућег југословенства, Дучић је, међу Србима у САД, решио да брани интересе свог народа, баченог на кланицу зато што се супротставио Хитлеровом Новом поретку.

Стигао је у град Гери у држави Индијана, и настанио се код свог рођака Михаила и своје снахе Лепосаве, удовице покојног Саве Дучића. Сместио се у вили на Мичигенском језеру, близу  Гери. Његов дом постао је прибежиште свих родољубивих америчких Срба, који су схватили да морају чинити све што могу за своје земљаке у сенци кукастог крста и усташког ножа. Пратећи извештаје о покољима Срба у НДХ, 2О. октобра 1941. године Дучић пише своју песму „Врбас“ која ће, по речима Слободана Јовановића, „бити забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва“ јер је, по њему, Дучић „у данима великог српског бола и мучеништва нашао речи које су могле бити мелем народном болу“(„Пре свачији сужњи но ичије слуге“, поручио је Дучић усташким мародерима, који су у то време били „ЕУропа“; те речи и данас треба носити у себи, и често их, кад на ТВ-у гледате „другосрбијанце“, понављати:“Пре свачији сужњи но ичије слуге“).

Дучић се, тих дана, разлетео по Америци: беседио је међу Србима у Чикагу, Њујорку, Пистбургу, на далеком Западу. Лука М. Пејовић, сведок његове делатности, каже:“Он је масама уливао поверење. Говорио је као са катедре. На душу  слушалаца његове су речи падале као мелем. Дучић је за све имао исту лепоту говора и исто песничко надахнуће“.

У новембру месецу 1941, када су се, код Дучића у вили, нашли угледни Срби са Новог континента, донета је одлука да се обнови рад Српске народне одбране, што је одмах и учињено ( рад СНО је био фактички замро за време „југославизма“); седиште СНО постао је Чикаго, а основано је шездесетак подружница широм Америке. Дучић је, без потписа- мада су сви, и пријатељи и непријатељи, знали ко то пише, у „Американском србобрану“ почео да објављује низ текстова под насловом „Ради правилније оријентације“, у којима је објаснио ко су Хрвати, и како је  било могуће да се појаве монструми звани усташе. Објаснио је хрватску мегаломанију, на песку конвертитства утемељену; показао сву лаж њиховог ранијег, наводно „пројугословенског“, политичког става; дигао глас у одбрану величине једног духоносног и државотворног народа, какав су Срби. На Дучића и СНО кренули су сви: Хрвати, под покровитељством Ватикана, тврдили су да приче о покољу у НДХ нису истина; југословенска Влада је настојала да сачува привид хармоније „троименог народа“; „Југоцентар“ у Њујорку је настојао да антифашистичку борбу у Југославији прикаже као дело југословенских  бораца , а не као превасходно србску борбу за опстанак под налетом Хитлерових савезника,од усташа до балиста; комунисти око листа „Слободна реч“ нападали су га као „дражиновца“; србофоби из Стејт Департмента су, уз малу помоћ својих хрватских пријатеља, доказивали да Дучић шири „расну мржњу“међу народима САД.

Дучића, наравно, ништа није спречавало да говори истину; противницима је поручивао да ће их „удавити у капи мастила“, а о Хрватима сведочио да су такви какви јесу“ не због тога што се ничег не боје, него због тога што се ничег не стиде“. СНО објављује три његове брошуре: “Идеологија југославизма“, „Федерализам или централизам“, „Влатко Мачек и Југославија“. Писао је и о српском приморју, стигао да објави своју студију о грофу Сави Владсилавићу и чудесну „Лирику“, једну од најлепших србских песничких књига. Све време се лавовски бори да каже праву реч о Југославији, коју износи у једном писму: “Ми присуствујемо не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу једног друштва/../ И најужасније од свега то је што сад треба да нас спасавају ови који су нас довде и довели. Акција појединих Срба министара који су овде, у свити Цветковићевог бана Шубашића, испуњава ме правим ужасом.“ Извесни Божа Марковић је, сведочи Дучић, уверавао владику америчко-канадског Дионисија да треба да погине још триста хиљада Срба из Босне и Херцеговине да би тријумфовала (опет) идеја „југословенског јединства“, а Милан Грол је, 27. марта 1941. самоуверено беседио да пут Срба и Хрвата мора остати заједнички. Дучић је рекао да је  Гролов говор „пут очајања, пут бродоламаца“, зато што се заснива на лажи, јер је (осим у браку дегенерика) немогућа заједница убица и убијених. Нарочито диже глас у одбрану  интереса Босне и Херцеговине, у којој живе Срби који су гинули за  „ на турском коцу и аустријском конопцу“, док се између два светска рата њиховим интересима трговало („између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба“, каже Дучић). Он уочава да је и сада, као у Првом светском рату, на делу покушај стварања једне „Католичке конфедерације“, јер католицизму и фашизму одговара сарадња ради борбе проив шизматика, који су, у исти мах, и Словени. Павелић је само фигура Ватикана,  и он ће бити уклоњен чим се покољ над православнима оствари.Јер, како каже Дучић у тексту о Шубашићу:“Да није католичке мржње против Срба, никад Хрвати не би имали неки стожер око којег би се сви заједно окупили. Срби су одувек ратовали под својом заставом, увек истом и увек за исти циљ, а Хрвати нису још од 11. столећа никад били окупљени под своју сопствену заставу и за своју сопствену ствар“. Зато у свом чланку „Велика Србија и Србија Велика“подсећа своје читаоце на право решење: “Нико од Срба није желео ВЕЛИКУ СРБИЈУ,која би, по дефиницији, заробила стране народе, него СРБИЈУ ВЕЛИКУ, значи државу трећином мању него остварену Југославију: Србију од Лике до Улциња, без иједног Хрвата у свом јарму, али ни у свом срцу“. Како би требало преустројити државу после рата, Дучић излаже у писму једном пријатељу:“Срби морају бити окупљени/.../ око своје српске владе да је изведу на прави пут, и у сопственој српској кући, у којој ће бити силни и велики, и на линији коју ћемо повући по дубини савести и дуљини мача. Без овог имаћемо нове Марсеље, капитулације, Врбасе, преверавање, упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује“.

До последњег даха свога, Дучић, крепки старац од 72 године, не престаје да се бори; исцрпљен, после једне прехладе и упале плућа, умире на Благовести, 7. априла 1943. године...У свом огледу о Дучићу, Владика Николај америчку мисију великог песника описује овако: „Није он бранио Српство као што адвокат брани свога клијента од кога очекује неку награду. Него, без плате и положаја, без икакве званичне дужности и обавезе, разрешен од свега сем своје савести, он је громовнички ударао по свима онима који су криви за пропаст државе и уништење српског православног народа./.../Све Дучићево прозно писање овде у Америци односило се на то да је да српски народ, поред свих грехова својих вођа и својих, заслужио пред Богом и човечанством да живи као слободан народ. Он је оштро осуђивао оне српске политичаре , који су одступили од историјскског пута српског народа, завели га на странпутицу, довели га до расула и дезорганизације баш у оном времену када су сва остала племена у нашој држави вешто искористила прилику и дату им слободу да се организују у националне и верске целине јаче него икада пре стварања Југославије. С друге стране, износећи и осуђујући нечовештва ближих и даљих непријатеља над српским народом и њихов паклени план да завладају српском земљом на гробљу свих Срба, Дучић је позивао српски народ у Америци ка вери да се тај план никада неће остварити и ка братској слози у борби против тога плана. Његов поклич наишао је на силан одјек свих правих Срба и Српкиња у овој земљи“.