митрополит амфилохије:

Синод је Николићу саопштио шта мисли

Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе

Став Патријарха Иринеја био је и остао став Цркве кроз вјекове, па и данас. Имајући такав став, цар Лазар је изабрао Царство небеско, не зато што је био против "земаљског царства" него зато што је стављен пред избор - између онога што човјек ионако губи, због пролазности, и онога што је вјечно и непролазно. Није хтио да жртвује слободу, образ и душу - за турску чалму и пуније корито... док му дође "сјекира смрти међу уши".

Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу за Недељник коментарише изјаву Партијарха да "ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у 'муци и трпљењу'".

Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве?

"Бијесне лимузине", ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: "Ако је поп грешан, молитва није грешна" тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства.

Још 1992. сте говорили да на овим просторима важи правило: "Ко истраје до краја, благо њему. Сви су услови да се сами себе одрекнемо и све нам говори у том правцу - не може шут са рогатим." Време се не мења, уцене и притисци све су јачи,  као да се косовска драма ближи крају?

Несумњиво и даље важи вјечна истина: "Ко претрпи до краја, тај ће се спасти." Нажалост, косовска драма се не ближи крају, она се наставља на још драматичнији начин. Косово је било и остало, по пророчкој ријечи Његошевој, "грдно судилиште" на коме се "суди" не само Албанцима и нама, него и свеукупној Европи, ако не и свијету.

Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење?

Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено.

Срби са севера Косова оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Косова, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза?

Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем "Бондстилом" Косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога - стварање независног Косова. Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она - цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: "По наређењу окупаторских власти..."

У каквом је стању Црква на читавој територији Косова? Где је монаштво најугроженије? Колико је објеката порушено, шта је санирано? Какав је статус црквене имовине?

Црква је данас на територији Косова у стању у каквом је била за вријеме Отоманског ропства, у понечему чак и горе: стотину храмова је уништено, многи храмови (нарочито по градовима) остали су пусти, без народа, није извршена и нема изгледа да се изврши реституција црквене имовине (сачуване и у турска времена), мартовски погром (2004. године) може поново да се догоди... Једно је сигурно: Црква ће носити свој Косовски Крст - и са државом и без државе, као што је то чинила, остајући вјерна Косовском Завјету од 1389. до данас.

Видите ли одговорност Цркве због чињенице да су Европљани мање-више незаинтересовани за судбину хришћанског наслеђа на Косову И Метохији? Шта је наша црква пропустила да уради?

Црква је урадила и ради на Косову и Метохији све што је могла у заштити народног бића и хришћанског наслеђа. Што се тиче Европљана: они су све мање заинтересовани и за своје хришћанско наслеђе, камоли за косовско. Либерално-потрошачка и хедонистичка Европа одбија да у Устав Европске уније уђе и само име "Бог", а некмоли да га утемељи на хришћанским вриједностима. То ми рече прије неку годину један Хришћанин, високи савјетник Продија за вјерска питања: "Шта мислите, да је брига Европљане за хришћанско наслеђе Косова? Код њих је све подређено интересу и профиту..."

Можете ли да замислите време у којем ће Срби ходочастити Дечанима или Грачаници онако како данас ходочасте на Хиландар?

Нема потребе да замишљамо такво вријеме. Оно је већ данас, и то много горе, стварност. Како ли ће тек бити када Кфор и Унмик препусте бригу о Пећкој Патријаршији, Дечанима и другим светињама - тамошњим домаћим властима, као и о остацима остатака Косовскометохијских Срба...

Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца?

Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско." У свехришћанској молитви "Оченаш" стоји: "И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа. Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца - најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца.

Односи  две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини И Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу?

То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и "крв и раса". Она је призвана да преображава "крв и тијело", крвљу - голготском Љубављу Христовом која се пролива "за све и сва" подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи - и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја - њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља... Па ипак, ако цркве не помогну мирењу - ко ће моћи помоћи?

http://www.pressonline.rs/info/politika/254499/sinod-je-nikolicu-saopstio-sta-misli.html