6.

 „И презреше нас православне  хришћане

  као немудре и некултурне.“ 

Св. Николај Жички

Као што видите господо, ја не држим воду у устима, немам „длаке на језику“ – што ви сматрате недопустивом дрскошћу! Мени се међутим чини да би учтивост међу нама била само згодан изговор за неискреност. Учтивост – како је ви дефинишете! – налаже ми да ћутим, да не обраћам пажњу на то што ви радите и да вас не оптерећујем својим „ситничавим“ и „малициозним“ запажањима.

 Ви бисте, са своје стране, употпунили овај образац „културног понашања“ својом охолошћу; ви бисте нас приметили тек кад вам нешто затреба или кад намиршете каву добит за себе. Тада бисмо ми за тренутак поново били „слободољубиви и храбри народ са Балкана“ – као 27.марта кад смо добили комплимент од г-дина Черчила, а ви за мале паре „верног савезника“ кога ћете – наравно! – продати комунистима четри године касније, као што сте четри године раније багателисали и Кнеза Павла - највећег англофила и европејца који је икада рођен међу нама! 

Учтивост ми дакле налаже да заборавим прошлост. Опресивна сила „Новог светског поредка“ заснива се управо на томе – на забораву! Нико више не жели да буде прост, да буде „непристојан“ – зато се сви одричу прошлости. Па ћемо тако, у години јубилеја, уместо „Кумановске битке“ гледати серијал о „Сулејману Величанственом“ – „није учтиво“ подсећати „Стару Даму“ да је тај „вашљави“ и „прости“ homo balcanicus, године 1912. после Христа, извео истински херојски подвиг протеривањем Турске са овог – треба ли да прећутим? – Византијског дела Европе. И дошло се дотле, да је све што савремен човек чини усмерено против традиције. Бити савремен, бити модеран данас – значи одбацити све што чини наслеђе прошлости. Ја међутим садашњост видим само у вези са прошлошћу, и од будућности не очекујем никакав напредак, сем да понови искуство прошлости. Ви не волите кад се о прошлости разглаба изван граница допуштених каноном званичне историографије – ја не верујем у вашу „историјску истину“ јер држим да је званична историјографија само продужена рука политке коју сте наметнули пораженима. И још се усуђујем да тврдим: испод танке копрене историјографије коју сте набацали преко чињеница, постоји сијасет скривених  „ситница“ – „О којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацијо“! (13)        

Судећи по свему ја сам један прост и заостао човек. Самим тим и култура из које долазим, у којој сам поникао, мора да је плитка и сиромашна. Такав би закључак - бојим се! - ако не сасвим погрешан, био некако превише исхитрен и преурањен. Пре но што ће постати турска раја моји су преци били поданици големог царства које се простирало преко целог Балканског полуострва, и у време своје највеће моћи излазило на два мора – Јадранско и Егејско. Знали су да броје и да пишу. Имали су разноврсне књижевне форме и служили се њима вешто - душекорисно за човека, а у славу Бога и васколиког отачаства. Научили су да свирају леут, да плешу и да певају „у три гласа“; да тргују, зидају, клешу, и да ваде злато „из рупа“. У правничкој вештини били смо тада егал са вама - ако не и мало испред вас! - судећи бар по ономе што пише у „законику благовернаго и христољубимаго Цара Стефана“: „Судије да суде по закону, право, како пише у Законику, не по страху од царства ми.“ Вековима је наша уметност била префињена и узвишена; наша властела образована, продуховљена и издашна за „хитрост“ и „художаство“. (14) За килограм „византијског плавог“ наши су краљеви давали литру злата; за пријатељство са Србима ви сте давали своје најлепше принцезе. Тако се и један нежни цвет из породице Дандоло примио на оштрој клими Рашког Двора... Али нећемо се хвалити културом! „Ако се почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем.“ (15) Тада бисмо морали да вам испричамо дугачку и замршену причу о „Лепенском виру“ и „Винчанском писму“, о седам хиљада година континуиране културе на овим просторима, и да ми нисмо никакви дошљаци овде – дошљаци сте ви, а ми Срби смо одувек били ту, у овој благословеној земљи „од Далмације до Дакије“, где протиче рајска река Фисон - коју зову још и Дунав. И шта онда, молићу лепо, значи то – заостати? То може само неко ко иде у корак са вама. Он губи снагу, посустаје, пада...  Заостаје. Али ми идемо другачијим путем! Правац тог пута супротан је овоме којим се ви крећете. У томе је проблем господо! Ово нисте разумели: ми не заостајемо за вама – ми се са вама мимоилазимо! Зато ћемо немоћима својим да се хвалимо.

7.

   „Животни стилови, ставови према свету,

типови побожности могу такође садржати кичерских особина... “     

Лудвиг Гиц     

Ми нисмо знали шта је то кич – док нисте дошли ви са вашим бароком. (16) „Барок је умјетност свијета који је изгубио средиште“ – каже Гиј Дебор, један од оних француских интелектуалаца које сте успели да затрујете левичарским радикализмом, толико да је од овог славног народа некада богатог духа остала само шупља олупина, након чега је као сасвим праведна казна, уследило то што им се десио један – Саркози! (17) Ми се наравно не слажемо са Деборовим радикалним марксизмом, али његову радикалну критику модерног, американизованог Запада, прихватамо - као и ово, сасвим исправно запажање. У свим традицијама средиште се одређује у односу на оне делатне силе које прете да пониште сакрални карактер егзистенције, будући да егзистенција у традиционалном друштву има смисла само као посвећење – као битије. Православље беше средиште Васељене у којој су обитавали моји преци, а у средишту те Васељене беше Василеус - као тачка у којој се духовна и световна моћ обједињују. Географски је Константинопољ био то средиште – „око Васељене“ – из кога се у концентричним круговима, као таласи на води, као зраци сунца, издашно ширила и на моје предке, та синергија моћи византијског Православља. Временски, средиште је била Парусија – Други Христов долазак; она тачка ка којој се уздизала духовна вертикала пројектована у вечност – будући да је садашњост имала смисла само као тренутак проживљен за вечност. Свет који је изгубио средиште јесте свет који је пао натраг - у профаност. Живот се тада расплињује у хаосу садашњости, уместо да се сабере у жижи вечности; поново постаје пука егзистенција – животарење за земаљске циљеве и пролазне вредности. И сакрална димензија битија ишчезава у потрази за срећом, ситним радостима, телесним задовољствима – уместо за спасењем! Барок је обновио то интересовање за чулно, за профано, за земаљско – за „људско, одвише људско“! - што ће рећи: за пролазно!; барок је био реакција Рима на реформацију са севера. Идеја је била субверзивна и до перферкције разрађена: да се доктрина пуританизма подкопа дражењем чула; да се афирмацијом чулних радости омекша тврди Лутеров морализам, подлока здање започето на темељима његвих „95 теза“, на „страху и дрхтању“ пред скори долазак Страшног суда - здање једног света у настајању који је грчевито трагао за својим средиштем. Барок је био мучки ударац Ватакина - али то нас се нимало не би тицало!; шта је нас  брига за ваше калвинисте и лутеранце! – да тај мучки ударац није завршио у нашем плексусу. Схватили сте да истим средствима можете постићи исти циљ и на Истоку, против „православних шизматика“ – и муњевито сте одреаговали! Одмах сте формирали „Илирску дворску депутацију“ – канцеларију која ће се бавити само нама, Србима; и „српску штампарију“, код Курцбека, која ће штампати књиге само за нас, Србе – ох, каква дирљива пажња! Каква великодушност Високе Царске Милости!...   

Као и они „угарски свештеници“ у доба деспота Стефана Лазаревића, тако су и ови  „барокни културтрегери“ дошли са севера, са оне стране Саве и Дунава, и донели са собом своје „иконе од папира“ - путем који ће од тог доба, мало-помало, постати много више од пуке магистрале; постаће метафора за субверзију средствима „високе културе“ – коридор стила којим сте постепено, у последња два века, радикално изменили духовно биће мог народа. Беч ће постати нешто попут северног магнетног пола за све што „мисли и носи се по европејски“ – смер укуса по коме су се овде годинама равнали компаси оних што себе сматраху „српском културном елитом“. Барок је дакле дошао овде са оне „угарске стране“ - преко Беча, Пеште и Земуна - предходно добро натопљен тешким и лепљивим швапским пургерајем. Пургер, то није обичан ћифта! Обичан ћифта је груб и неотесан, али спонтан и природан; такав је какав јесте, на срамоту себи и поругу другима, али се не претвара и не глуми ништа. Утолико је истински јер није „нешто друго“ – не носи маску преко лица, ни златан зуб, ни беле рукавице. Напротив, пургер је сав стесан по мери једног стила који настоји да свој лажни живот прикаже као прави - пургер је увек „нешто друго“! Код њега све мора да буде „кискихант“, und „шнајдиг“, und „schone“; за њега је „Јосиф Фтори“: „мили владјетељ“, „сунце света“, „дика света“ - коме ће Српкиње „рађати јунаке“. (18) У тој својој претенциозности да достигне „развијену“, „културну“ und „отмену“ Европу, пургер ће учинити све – макар морао и да се понемчи! Уосталом погледајмо! Ево како је изгледао један „обичан“ дан на двору патријарха Арсенија IV – „Шакабенте“, у Сремским Карловцима, ту негде око 1740. „Патријарх је и поред своје дубоке старости – казује Симеон Пишчевић - живео раскошно. Код њега је све било како треба. Имао је доста послуге, али и старешина послуге и скоро сви остали су, већином, били Немци. Како је тога дана био његов рођендан, сва је послуга била у богатим ливрејама. За време ручка свирала је музика.“ (19) Па шта, рећи ћете, то је само један типичан барокни ручак! Да, али ево како изгледа обед једног ревносног хришћанина, по православном предању - по Хиландарском типику Светога Саве: „Тако ушавши у трпезарију и пошто се сврши речени псалам са малом молитвом, сви седају по реду који одреди игуман, и једу што је постављено са похвалом  Богу. /.../ Треба међутим да бива и уобичајено читање на обедима, по обичају, нека нико не ропће и мете се, нити да смућује ону корист светским разговорима и празнословљем...“ (20) Ево дакле шта би могао да буде ваш проблем у будућности: ми смо открили узрок наше болести! То значи да смо на добром путу да оздравимо. Кич није естетски проблем – кич је окултна политика! Лаж кича производи лажни стил живота, а у корену те лажи је „отац свих лажи“ – Сатана! Он кичу даје делотворну друштвену снагу, назовимо то кристализација просечности - којом кич може да преобрази човека у оно што Лудвиг Гиц назива кичлија. (21) Кичлија је човек који је свест о себи заменио представом о себи. Тако је представљање себе постало основни садржај културе „Новог Доба“ - ритуал у коме представа треба да прикрије ишчезнуће суштине! Кичлија је опште место сатанизма „Новог Доба“ - а пургер је његов духовни прадеда! На врхунцу своје моћи, уз вашу издашну „логистичку подршку“, кичлија ће нас довести и до „екуменизма“, пошто нас је предходно већ довео до „конкордата“. Као што видите господо, постали смо способни да разаберемо: зараза кичом, којим нас трујете и данас, у функцији је оних истих циљева које је и барок имао пред собом: да се један растројен, дезоријентисан простор, без свог духовног средишта, хомогенизује наметањем једног обрасца понашања као доминантног стила времена, где гомилање уживања у псеудовредностима треба да створи осећај пуноће које заправо нема. Доминација пак није ништа друго до присвајање центра духовне моћи.

                                                                        8.

„Ништа није као што изгледа.

Римска институција је пуна изненађења.“

Др Алберто Ривера (22)

Барок је био вешта подвала Ватикана. Једва да сте се и потрудили да то сакријете. „Унија је, вели Швикер, била „омиљена идеја“ Двора којом се имала да руководи у свом раду Илирска дворска депутација.“ (23) И Курцбекова штампарија беше средство у функцији тог циља, видимо то из једне представке митрополита Вићентија Јовановића-Видака. Ту се тврди, да је дотична штампарија „у црквене књиге протурала неправославно учење: у часослову је изостављен знак крста са три прста, у псалтиру символи Св.Атанасија, затим Атанасија патријарха антиохијског, Кирила александријског и Максима. У неким примерцима псалтира био је изостављен цео параграф о Св.Духу.“ (24) Кад једнога дана до танчина истражимо генеалогију те псеудокултуре кича, запрепастићемо се можда колико смо већ дубоко загазили у одпадништво, прихватајући један лажни стил живота као нешто споредно и безазлено, док је заправо баш то било оно од најважније бојиште, на коме смо морали да пружимо одлучан отпор, будући да је и непријатељ надирао управо тим правцем - али га на жалост нисмо пружили! Заједно са том руменом и буцмастом дечицом, тим барокним купидончићима са анђеоским крилцима, моји су преци купили и прљаву воду Ватикана, и то – опрости нам Господе! - као „свету водицу“ отмене европске културе којом је требало освежити тобоже посусталу византијску традицију. Наше су рукотворине и „изображенија“ бивали више или мање успели, како-кад, али никад сладуњави, никад плитки и приземни – као ти румени и буцмасти купидончићи који дувају у трубе; као оне виле и суђаје које ловоровим венцем крунишу Светог Кнеза Лазара; као они сасвим световни, профанизовани,  нимало аскетски ликови светаца који нам немуштим језиком говоре оно што нам „српски Волтер“ саопштава свечаним тоном: „Тело зактева и жели све што услаждава његова чувства, а словесни разум показује оно што је ползено и праведно. Сљедује, да сва наша зактевања телесна која су разуму, ползи и правди согласна, морају бити добра, будући да узрокују совршенство колико тела нашега толико и словесности.“ (25) Ослобођена телесност потискује духовност, другачије обликује човека и његове представе. Са „свевидећим оком“ у троуглу изнад главе, „Архангел Михајло“ више није наш добри анђео чувар! - то је ваш „брат Надзорник“ који се управо спрема, да огњеним мачем поново успостави нарушену равнотежу „Великог Архитекте Свемира“. (26) 

Сво то шаренило, то пургерско вашариште, некаква јаловост која провејава кроз те стерилне призоре, укочени покрети и онај извештачено усиљени патос којим сте најпре заразили нашу браћу са севера, а сада, том подмуклом лицидерском субверзијом, нападате и оно мало што је преостало од нашег византијског наслеђа – Србску Православну Цркву. Бога ми добро вам иде! Наше су цркве данас наружене кичом: подови поплочани санитарном керамиком, застрти синтетичким тепих стазама - „Синтелон“; крст углачан до бесвести, лакиран безбојним столарским лаком; слике светаца – иконе? – на папиру, умножене, ретуширане, урамљене у рамове од гипса, са лажном позлатом од жуте бронзе; чипкасти хеклерај и везови са цветићима и голубчићима – рукотворине верних којима застиремо столове, певнице, кивоте и амвоне; дрвене јаслице са сламом - за Божић! - и ножицама у облику слова „Х“... Више од два века вредне руке „ратара“ који обделавају нашу културну баштину - крче, чупају и газе оно прекрасно биље изникло на тлу византијске културне традиције, које рађаше добар плод све док нисте дошли ви са вашим јакобинским реформаторима: календара, језика, правописа, породице, народног живота, морала, уметничког стваралаштва, народне економије, државног уређења... Резултат је да су победиле космополитске, рушилачке и некрофилске идеје. Идеје супротне свему што чини византијску традицију Немањићке Србије: самодржавље, органско јединство народа, саборност, оданост, побожност без лицемерија, симфонија духовне и световне моћи – једном речију: духовност изнад свега што је земаљско, матерјално, пропадљиво, из чега је - супротно вашој вулгарној заокупљености некрофилијом вампиризма - проистекао сакрални карактер нашег традиционалног уметничког стваралаштва.                                

9.

  „Али ближи се тај „дан“

                                   када ће духовна обнова започети сама од себе,

                и то зато што ће се стари путеви и правци показати истрошеним...“

Иван Иљин 

Тај коперникански преокрет од византијзма ка космополитизму „Новог Доба“, тај прљави посао који је барок обавио за потребе Ватикана, временски се подудара са измештањем нашег духовног средишта са простора Метохије на простор „Јужне Угарске“. Шта више, релативни успех ове барокне пандемије омогућен је управо тим измештањем нашег духовног средишта, његовим распршивањем на наколико мањих „културних центара“, изолованих и неповезаних, тиме и ослабљених, који су се сукцесивно смењивали у једној средини, непријатељској, католичкој, која Србима никада није била наклоњена: Сентандреја, Темишвар, Вршац, Срмески Карловац, Нови Сад, Беч, Трст... (27) Изгубивши своје средиште, своје духовно језгро, један позамашан део мог народа беше опасно изложен окултним утицајима „високе европске културе“, супротне свему ономе што је чинило њихово византијско наслеђе, и подлеже том утицају – постадоше добри пургери. (28) Отуда, последња два века наше историје, ми препознајемо као регресију у правцу контратрадиције. У складу са дефиницијом коју дугујемо Генону, можемо рећи да се под контратрадицијом, овде, подразумева „духовност окренута наглавачке“ – фалсификат традиције доведен до пародије. (29) И заиста, шта се све данас не подводи под традицију овог народа? „Народна музика“ у коју се трпа све – од гуслара до синтисајзера; „народно стваралаштво“ у распону од „наивне уметности“ до „сабора у Гучи“, где механизам кварења, типичан за „Ново Доба“, разоткривамо као злоупотребу речи. Једним лукавим лингвистичким обртом, инверзијом смисла речи „сабор“ – саборовање као квалитет више духовне сфере доводи се до своје перверзије, до најнижег - инфериорног степена профаности. (30)

А тај процес разградње духовне структуре овог народа неминовно води до последње инстанце - тамо где обитава вера. Зато што је судбина сваке културе да се дивинизује као култ. Неминовно је да се култура ратничког народа оваплоди у култу Ратника; култура земљорадника у култу Деметре; култура лихвара и берзанских шпекуланата у култу Мамона... Јер вера је духовна основа сваке културе. Кажи ми у шта верујеш, па ћу ти рећи каква је култура из које долазиш. Основа наше културне традиције је Православље које је византијско по свом пореклу - отуда је и наша културна традиција византијска по свом утемељењу. Али данас су управо ти темељи поткопани! Подкопавате их ви – уношењем збрке. Та збрка се на вашем ученом новоговору зове - синкретизам. (31) Синкретизам у култури „Новог Доба“ неминовно води ка заснивању једног култа који ће у себи синтетизовати све што је супротно духу традиције, и који, као такав, по својој природи не може да буде ништа друго до култ Антихриста. Све дакле указује на то, да ће се последња битка одиграти на духовном плану – између „вампира светске конспирације“ и „онога који сада задржава“. Тада ће, након „пола сата тишине“ - након једног изненадног и краткотрајног хијатуса између два еона – наступити нагли заокрет у правцу веродостојне традиције, након чега ће доћи до поновног усправљања човека и отпочети ослобађање свих, сада потиснутих и занемарених - позитивних делатних снага у човеку, у правцу кoначног задобијања „Царства Небеског на Земљи“. Тада више неће бити културе! Зато вам и кажемо, што је од користи и вашим душама: нећемо се хвалити културом! 

                                                                      10.

         „Поживе, моје православље слатко,

                          многа љета у матери мојој, па ће во вјеки вјеков живет

во вси моји потомци.“

  Милош Црњански 

Моји су преци били другачији од схоластичара са Запада. Нису цепали длаку на четри и нису водили бескрајно досадне расправе о томе да ли жена има душу, и колико анђела може да слети на врх игле. Бавећи се тиме, ви сте, пре свих, почели да увежбавате свој мозак за оне сложеније операције које ће вас, кад за то дође време, чекати на берзи новца и политичких програма. Тако сте спремније него ми дочекали „Ново Доба“. Али ви сте се толико занели том интелектуалном гимнастиком да сте данас већ сасвим сметнули с ума - да постоје истине до којих се долази само срцем! Ви мислите да се до истине долази полемиком – ми мислимо да се до истине долази трудом. „То је оно „благо скривено у пољу“ – за које Свети Максим Исповедник каже: „у срцима нашим у тајности се налазе све ризнице премудрости и знања.“ (32) Ми то зовемо созерцање. То није казуистика Томе Аквинског, ни Декартов картезијански метод „здраваго разума“ – „здрав разум“ сведочи да сте критеријум истине свели на недопустиво просечан ниво. Предпоставивши „да је способност правилног суђења, и разликовања истинитог од лажног, што се уствари и назива здравим разумом или умом, по природи једнака код свих људи“ (33) – ви сте се лишили мудрости и бацили у кал сво оно благо до кога је с муком дошла Ренесанса. Тиме сте постали „прагматични“, задобили сте знање, али „знање надима“! – вели Апостол Павле. Недавно сте, на холандској телевизији, пред камерама, јавно, уприличили перформанс – „пробање људетине“. Двојица водитеља, Денис Стром и Валерио Зено - нека њихова имена не остану не забележена! – појели су месо један другог у директном телевизијском преносу. „Пре почетка емисије – вели извештач – обојица су имали малу операцију: Строму су одсекли парче тела са задњице, а Зену са стомака. Затим је кувар те парчиће испржио на уљу без додавања зачина пошто је „суштина огледа“ била у томе да се „осети прави укус „људетине“. На крају су пред очима милиона гледалаца у студију за постављеним столом и уз свеће Стром и Зено „пробали укус један другог“, после чега су изјавили да поједена „људетина“ нема ништа посебно“. (34) То је тријумф знања! Тријумф прагматичности! Јер ваша „способност парвилног суђења“ о „људетини“ заиста је беспрекорна - као што је безгранична и ваша „регресија у првацу праштања људскости“. Само један ум лишен Бога, крајње рационалан, може од човека да направи „људетину“ без икаквих додатака. То је пут на који вас је извео ваш „здрав разум“. (35) 

Недавно су водитељи холандске тв-шоу емисије Proefkonijnen („Заморче“), Денис Сторм и Валерио Зено ручали месо један другог у директном преносу ТВ канала BNN

На том картезијанском путу разума, поплочаном експериментом као покретачком силом напредка, сусрели смо се у овом кратком дискурсу са идиотима и вампирима, ватиканским убицама душе, барокним мајсторима „стила“, масонским симболима утканим у наше свете представе, оргијастичким дивљањем Сатане скривеним испод копрене „модерне уметности“. А из позадине тог синкретичког галиматијаса указује нам се лик кичлије, удобно заваљен „за постављеним столом“ са свећама - дабоме! – јер каква би то барокна вечера била кад не би било свећњака, музике и ливрејисане послуге.  Зато се ми опиремо. Не желимо да будемо заведени на тај погибељни пут - упркос „совјетима“ извесног Димитрија Обрадовича, посрнулог инока преобраћеног у просветитеља - „у калуђерству нареченог Доситеи“. Упркос тортури образовања које сте нам наметнули, и лажних наука које сте измислили - ми и даље више ценимо срце него знање без душе. Од ваше хладне промишљености и прецизности подилази нас језа! За вас је уметност хладно и промишљено експериментисање – стално изналажење нових форми, нових поступака, нових изражајних средстава. Ту ништа не може да се заснује као трајање, сем сталног понављања дисконтинуитета. За нас је међутим уметност: вечна лепота истине упућена чулима. Дабоме, нагласак је на вечности – тиме и на континуитету. Од уметности ми очекујемо да настави трајање прошлости - а не да раскида са њом. Моји су преци, попут Аријадне, вековима испредали нит византијске уметничке традиције, а онда сте дошли ви са вашим бароком, и - прекинули ту нит. Од тог доба наши уметници више не стварају него само подражавају ваше уметничке шнитове, у формама и на начин који сте ви наметнули. Али, ако сам добро разумео г-дина Едварда Саида, културни империјализам управо то и јесте: спречити туђе „приповедање“ и наметнути своју „причу“ као једини и доминантни образац понашања. Што видимо сви, али се мало ко овде усуђује да то каже. Јер онај који жели да нешто значи у нашој „културној јавности“ - зна и шта је то што не треба јавно да се каже. Па  ћутимо и гурамо даље, као да се ништа није десило; као да нисмо окружени све самим хумкама форми, традиционалних, прерано упокојених. А осећамо, како смо одавно већ у жрвњу, и како нам ломе кости идејом напредка. Циклус наше епске поезије – највиши домет нашег стваралаштва у литератури – довршен је управо са појавом код нас нове, модерне, „по европејски уређене“ форме – форме романа. Након појаве романа, и писање житија постало је узалудан труд – романописац је преузео кормило духовне обнове наше „културне затуцаности“. С тим у вези је и нагли пад у просечност и банализам наше организоване друштвене свакодневице. Роман је прозодију грађанског Запада довео до форме „високог стила“ - „роман је пратилац и неодвојиви део освајања које спроводи западно друштво...“ (36) Ако смо се дакле удаљили од традиције, тиме и од истинске уметности - то је зато што смо отпали од вечне истине. Уметник није проналазач нових форми већ созерцатељ оног вечног што форма скрива. Он магијом или молитвом призива више силе да му одгонетну тајну света - молитвом се призива Бог а магијом Сатана! Између ових крајности креће се људски род. Али нам је ипак дато да бирамо. Ви сте изабрали Сатану! Случај извесног „Доктора Фауста“ познат вам је – надам се!

Крај.

__________________

(1) „Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и делу...“ – Деспот Стефан Лазаревић: „Књижевни радови“ – Београд, 1979., стр.159     

(2) Матеј: 6; 25

(3) О којој су говорили и Мојсије и Соломун: „Слушај оца својега који те је родио, и не презири матере своје кад остари.“ (Приче Соломунове: 23; 22); „Поштуј оца својега и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на ѕемљи.“ (Друга књига Мојсијева: 20; 

(4) www.b92.net/info/vesti

(5) www.advance.hr/vjesti   

(6) Није ми намера да браним ни да афирмишем Ахмадинеџада, него да укажем на лицемерије креатора „Њу Ејџ“ тоталитаризма. Они не допуштају да се синкретизам користи против њих! Синкретизам је креиран само са њих, само са једним циљем и једном сврхом: једна светска влада и једна светска религија! Ахмадинеџад се међутим вешто служи синкретизмом „Новог Доба“ да би раслабио то „јединство“ – у томе је његов грех. Он се дрзнуо да се послужи средствима која су „допуштена“ само њима - креаторима „Њу Ејџ“ тоталитаризма. А то не може да остане накажњено! (Овде се просто намеће као неодољива, сличност са тоталитаризмима XX века. У свим комунистичким земљама било је строго забрањено да се средствима дијалктике - негацијом негације, например - побија дијалектучки матерјализам; као што и у нацистичкој Немачкој није било допуштено да се расном теоријом побија аријевски карактер германске расе - што је иначе могуће!)  

(7) Консатантин Филозоф: „Живот Стефана Лазаревића дспота србског“-Београд, 2007., стр.86

(8) Р.Кејган: „О рају и моћи“ – Београд, 2003., стр.102-103

(9) М.С.Милојевић: „Одломци иторије Срба“ – Београд, 2004., стр.382-383

(10) Д.Калајић: „Смак света“ – Загреб, 1979., стр.160

(11) Сви подаци узети су из књиге „Романтизам, револуција, марксизам“, аутора Марије Јањион. Читаоцу се посебно препоруује одељак: „Разбојници и вампири“, стр.248.-350.

(12) „Мали лексикон уметноси XX века“ – Београд, 1979., стр.152-153. После свега што је овде речено постаје нам јасно зашто је Европа одавде, са ових Балканских простора, увек узимала оно најгоре, што заудара на смрт, на трулеж и распадање. Као например: надута тела лешева који се распадају на сликама Љубе Поповића; метално-плави монструми на сликама Даде Ђурића; обезглављена и расчеречена телеса на сликама Владе Величковића... Кначно, ту је и „филозофија распадања“, и јалово егзибиционостичко поигравање са самоубиством једног болесног фолиранта, кога је Париз од милоште звао Сиоран, док је он уствари био и заувек остао, само један декаденцијом искварени син проте Чорана, православног свештеника из Трансилваније. Која је то мрачна сила која модерну Европу неодољиво привлачи овим „креацијама“? – ако то није потреба једног духа у самртничком ропцу који у емфатичним изразима „духовне продукције“ жели заправо да појача осећај пропадања? („Овако схваћени, вампири – каже Александар Дугин – нису ситни чаробњачки ексцеси, већ некаква „значајна тенденција“ у цивилизацији, њени „покретачи“, извори њене еволуције, њеног кретања напред, ка „Земаљском Паклу“. – А.Дугин: „Конспирологија“ – Београд, 2008., стр.82)      

(13) В.Шекспир: „Хамлет“ – Целокупна дела књ.4, Београд, 1966., стр.253

(14) У једном чланку о филозофији који је преведен у време деспота Стефана Лазаревића пише: „Хитрост убо јест иже рукама делајема, художаство же всака словесна хитрост – граматикија, риторикија и таковије. (Вештина је, дакле, оно што се рукама ради, а уметност је свака вештина речи – граматика, реторика и слично).“ – Ђ.Трифуновић: „Азбучник српских средњевековних књижевних појмова“ – Београд, 1974., стр.345

(15) Свети Николај Жички: „Кроз тамнички прозор“ – Шабац, 1999., стр.70

(16) „Прије тога – каже Дорфлес – постојали су примјери осредње умјетности, дјела епигона, сљедбеника мајстора, дјела која нису била врхунска, али су ипак припадала правцима аутентичне умјетности.“ – Вера Хорват Пинтарић: „Од кича до вјечности“ – Загреб, 1979., стр.1 (На истом месту, она посебно наглашава напомену коју је Дорфлес учинио: „да се може говорити само о кичу нашег доба или од доба барока.“)

(17) Гиј Дебор: „Друштво спектакла“ – Загреб, 1999., стр.149

(18) Доситеј Обрадовић: „Дела“ – Београд, 1953., стр.2

(19) Др Ђоко Слијепчевић: „Историја Српске православне цркве“, књ.2 – Минхен, 1966., стр.43

(20) Свети Сава: „Сабрани списи“ – Београд, 1986., стр.56-57. За непослушне била је предвиђена и казна: „Ако ко узнемирује или се узнемирује, ко смућује или се смућује, и ко смета читање неумесним и неприличним разговором, нека се ућутка од трпезара. Ако ли га чује па не ућути, већ настави да узнемирава братију причањем, нека се силом уклони од трпезе, и нека се баци под епитимију неједења...“

(21) Лудвиг Гиц: „Феноменологија кича“ – Београд, 1979., стр.89-99

(22) Др Алберто Ривера је бивши језуитски свештеник који је био укључен у програм инфилтрације и урушавња других религија и конфесија које нису католичке, које не признају Папу као врховног црквеног поглавара. Ради се дакле о особи која је добро обавештена о методама деловања Ватикана, преко свог језуитског реда који је у средњем веку основао Игнацио Лојола. То га, сматрам, чини поузданим и кредибилним сведоком. Од мноштва шокантих детаља које овај бивши језуита разоткрива, за ову прилику, мени се чини најинтересантнијим оно што се односи на симбиозу између Ватикана и „Слободних зидара“ - која постоји упркос декларативној осуди коју је Папа изнео у две познате енциклике. („Мало њих схвата да је Рим тајно уједињен са илуминатима, масонима, атеистима, и да њихове подружнице контролишу банке и светску трговину.“) Ова противречност између декларативне осуде и прикривене сарадње само је привидна дакле, и поништва се мимикријом која је у основи језуитске доктрине – али и практично правило оперативне масонерије. („Међу римокатолицима да будеш римокатолик... ; међу реформаторима да будеш реформатор, међу хугенотима хугенот, међу калвинстима калвинист, међу протестантима протестант и стекнеш њихово поверење.“) Језуита ће се дакле увек послужити масонском симболиком, масон ће се увек послужити језуитским средствима – јер им је циљ заједнички: једна црква и једна светска влада. Мимикрија је само средство, и за једне и за друге; само тактичко прилагођавање циљевима: ако средства не противрече циљу, привидна различитост је пожељна - тиме и допуштена! (Иначе, сви горњи наводи узети су из књиге: „Ватиканске убице“, која је објављена у Београду 2009.)             

(23) Др Ђоко Слијепчевић: „Историја Српске православне цркве“, књ.2 – Минхен, 1966., стр.49

(24) Исто, стр.69 (Курцбекова штампарија није била изолован случај. Зна се, например, да су и штапарије у Венецији издавале „православне“ књиге сумњиве сарджине са фалсификованим импресумом - са Москвом или Кијевом као местом издања – само да би заварале своје читаоце у погледу њихове несумњиве догматске исправности.)

(25) Доситеј Обрадовић: „Дела“ – Београд, 1953., стр.196

(26) „Свевидеће око“ није међутим и једини масонски симбол који прпознајемо на графикама наших барокних „мајстора“. Нека се читалац – бар за сада! - задовољи само набрајањем неких од тих симбола, без дубљег залажења у одгонетање њиховог симболичког значења. Душекорисно је, и могло би нас довести до оздрављења – мени се чини! - већ и само уочавање ових симбола у контексту наше тобоже православне „барокне иконографије“. То су дакле: шестокрака звезда –„Давидов штит“ – на грудима двоглавог белог орла, уместо штита са чсним крстом и четри оцила, на графици Христифора Жефаровића и Томе Месмера: „Свети Сава са српским светитељима дома Немањића“ из 1741.; троугао који уоквирује главу Бога, на графици Јакова Србина „Крунисање Богородице“ из 1778.; или који стоји изнад главе Светог Ђорђа, на графици Захарија Орфелина „Св.Ђорђе“ 1769; „Соломонов печат“ – удвојени једнакостранични троуглови са врховима „нагоре“ (мушки, ватрени) и „надоле“ (женски, водени) у кругу који треба да представља ореол Бога, на графици  Захарија Орфелина „Ортодокс омологија“ из 1758.; лобања са укрштеним бутним костима, на графици Христифора Жефаровића „ Распеће Христово и страдање Спаситеља“ из 1751... Кад се говори о „свевидећем оку“, његова масонска симболика се описује сплетом мутних и непрозирних речи: „астрални план“, „Логос“, „стваралачки принцип“, „Велики Градитељ Света“, „еманација“... („У масонској традицији око на физиолошком плану симболизира видљиво сунце из којег еманира живот и свјетло; на пријелазном или астралном плану Ријеч, Логос, стваралачки принцип; на духовном или божанском Велики Градитељ Свијета.“ –  J.Chevalier, A.Geheеrbrant: „Ријечник симбола“ – Загреб, 1987., стр.453) Али „свевидеће око“ на зиду масонског темпла није исто што „свевидеће око“ изнад главе „Архангела Михајла“, будући да није намењено превасходно масонима него оном простом и углавном неписменом слоју Србског народа. Кад уђе у православни храм масон ће у „свевидећем оку“ препознати руку свог брата масона и провешће службу Божију у тихој медитацији о „Великом Архитекти Свемира“. Али шта „свевидеће око“ може да значи за оног честитог „раба Божијег“ који није инициран у тајне масонских симбола? Оно би за њега могло да буде оно „зло око“ које су масони позајмили из исламске езотеријске традиције. „Особа која има зло око на арапском се назива ma`ian. Кад ma`ian са жељом нешто гледа, каже Kast`allani, он тому наноси неку штету. Не зна се, но могуће је, да његово око баца на оно што гледа неку невидљиву твар, попут отрова који се ослобађа из ока гује.“ (J.Chevalier, A.Geheеrbrant: „Ријечник симбола“ – Загреб, 1987., стр.452)      Зато подозревам и хето бих да вас уверим, да је „свевидеће око“ изнад главе „Архангела Михајла“, на тим барокним изображењима, у функцији магијског чинодејства: да десакрализује духовну моћ иконе! Магија „ока“ треба да је профанизује, поништавајући тиме и њено благотворно дејство на онога који јој исказује поштовање.         

(27) Као да нека моћна рука истовремено гаси кандила у долини реке Бистрице и пали  барокне бакље по Војводини – тако да потпуно гашење Пећке патријаршије, године 1766., означава истовремено и највишу тачку барокног успона. Тешко је отети се устиску да нека скривена моћ не стоји у позадини ове врло сложене временске синхронизације. Ако се прихвати оно што је речено у предходној упутници, онда нам се и потез Арсенија IV - „Шакабенте“ разоткрива у другачијем светлу. Он је, као што се зна, издао 05.07.1743. циркулар којим се забрањује „неуким сликарима“ – „мазалима који пишу свете иконе без икаквог расужденија и страха“ - да „молеришу“ по зидовима кућа, цркава и манастира. (Љиљана Стошић: „Српска уметност 1690-1740“ – Београд, 2006., стр.47) Сам циркулар сведочи да је постојао сукоб између традиционалиста и модерниста – „неуких сликара“ оданих византијском сликарском обрасцу  и „учених сликара“ – новатора попут горе наведених. О жестини тог сукоба можемо само да нагађамо, али исход нам је познат: победили су новатори који су у наш православни живот унели масонске симболе и потпуно неправославне теме: „Крунисање Богородице“ и канононски неодпустиво изображавање лика Божијег у виду старца са дугачком белом брадом и скиптром у руци. Својом интервенцијом, Арсенијe IV - „Шакабентa“ je стао на њихову страну. Под изговором борбе против дилетантизма, он је одлучио исход сукоба у корист „учених новатора“. Ситуација слична данашњој: са свих страна надиру „учени новатори“. Шта ми „дилетанти“ ту можемо? Хоће ли патријарх овога пута стати на нашу страну? Сумњам. Зато и кажем: тешко је отети се утиску да нека моћна рука вуче конце са стране.             

(28) Ту негде око 1870. то је приметио и наш велики пријатељ Константин Леонтјев: „...Срби не само да нису могли код себе развити неке нове, за њих типичне и посебне културне црте славизма (правне, религијске, уметничке итд.), већ су у последње почели губити и оне словенске карактеристике које су код њих постојале од давнина. Они не само да нису до сада били ствараоци нечег новословенског, него нису били ни добри чувари свог, старословенског. Њима не одговара да кнежевина има стару скупштину са једним домом, већ желе да уведу два законодавна дома, према демократским запдним обрасцима. Они потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор; војна лица су готово потпуно одевена на аустријски начин, а цивилна и жене се држе општеевропских узора.“ – „Византизам и словенство“, Београд, 2005., стр.53-54

(29) Види Р.Генон: „Мрачно доба“ – Чачак, 2008.,стр.114-115 (Посебно одељак: „Од антитрадиције ка контратрадицији“) 

(30) Нису свети оци случајно упозоравали: „Не злоупотребљавај појмове, да не би по нужди злоупотребио и ствари. Јер ако неко најпре не сагреши у уму, никада неће сагрешити делом.“ - Св. Максим Исповедник: „400 глава о љубави“ - Зборник „Византијска филозофија у средњевековној Србији“ – Београд, 2002., стр.340 (Исто би се могло показати и на примеру „наивне уметности“, где се спајају неспојивости: појам уметности, која је по дефиницији духовна делатност највишег нивоа интелигибилности и наивност која опет, по дефиницији, искључује сваку инелигибилност. Рзултат је инфантилност окренута наглавачке - подигнута на ниво уметничког дела.)

(31) Православље је данас опасно угрожено том збрком, том експлозивном смешом новотарија. Генеза тог процеса тек треба да буде уочена и разлучена. Православни тек треба дођу до свести, да су литургијске новине само логична последица свих оних ситних – наизглед ситних! - „техничких“ иновација на које смо већ пристали. Није исто кад се обраћате Богу под лелујавом светлошћу воштанице, док пуцкета дрхтави пламичак кандила и чује се бруј живих појаца – о, није никако исто драга браћо! - као кад се молите под свећњаком са шиљастим сијалицама од 20 W и слушате појање преко касетофона и звучника. А шта је следећи корак? Можда дигитални екран? Тада бисмо могли, уместо воштанице, да палимо светиљке – прекрстиш се, помолиш се Богу, и притиснеш прекидач. Ах, напредку никад краја!...

(32) Св. Максим Исповедник: „400 глава о љубави“ - Зборник „Византијска филозофија у средњевековној Србији“ – Београд, 2002., стр.

(33) Рене Декарт: „Реч о методи“ – Београд, 1952., стр.172

(34) „У Холандији на ТВ већ пробају „људетину“ – http://srb.fondsk.ru/

(35) „Охолост долази пред погибао, а поносит дух пред пропаст.“ - Приче Соломунове: 16; 18

(36) Е.Саид: „Култура и империјализам“ – Београд, 2002., стр.149