header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Зашто Србија нестаје?! Штампај Е-пошта
среда, 12 децембар 2012

 СРБИЈА ЗАИСТА НЕСТАЈЕ

Ово није никакав песизмизам. Ствари су очите и проверљиве: од пописа 2002. до пописа 2011, у Србији је мање 400 хиљада људи. Сваке године умре 30 хиљада више него што их се роди.

Србија тоне у афричку беду: само 2011. Године преко 100 хиљада њих остало је без посла. Шта се то дешава са нама? Испуњава ли се Николајево пророчанство из песме „Небесна Литургија“ да ће доћи доба у Србији када ће бити „тесна гробља, а мало гробара“?

Ако се испуњава, зашто је тако?

Потписник ових редова сматра да су узроци наше пропасти духовно-морални; из мноштва доказа за ту тезу на увид читаоцима за размишљање нудимо неколико примера.

РАТ ПРОТИВ БОГА

Година 1948. Село Пољна код Трстеника. Група сељака, комунистичких активиста, организовала је – „сахрану Бога“. Према сведочењу Васе Брадића, комунисти су негде нашли залутало сеоско куче и убили га: “Склепали су сандук од нереднисаних чамових дасака, убацили унутра мртвог пса, направили крстачу, написали на њој ’Господ Бог’ и поворка је кренула селом. На Мицковој тресави су се зауставили крај ископане раке. Спустили су сандук и затрпали га земљом, поболи крстачу… При повратку, сећа се Брадић, рашири се глас по селу да су били на погребу, да су Бога сахранили и да њега више нема“ ( „Илустрована политика“, 1788/1993, стр. 18).

РУШЕЊЕ СВЕТИЊА

 У Ђаковици, граду на светој косметској земљи, уочи Другог светског рата од најбољег материјала подигнута је црква да буде спомен-костурница за преко 400 србских војника који су ту оставили животе у Балканским ратовима и кретању у повлачење према Албанији. Почео је рат, и она није освештана, иако је довршена. Када су Италијани окупирали овај крај, шиптарски градоначелник је дошао и тражио од италијанског официра да сруши србску цркву. Овај му је одговорио: „Ми нисмо дошли да рушимо цркве и споменике, него то оставите за решавање после мировне конференције када ћете имати одрешене руке да радите шта хоћете“.

А онда после „ослобођења“, на Савиндан 1949. године, из оближњег рудника хрома долазе минери да сруше светињу. Предводи их Србин, комуниста, који је решио да тај „посао“ обави у име Тита и „братства–јединства“. Прота Стеван М. Димитријевић је у књизи „Задужбине Косова“ забележио: „Прича се и то да је било мусилмана, грађана који су говорили: ако је до грађевинског материјала, што ће га добити од срушене цркве, нека нам узму две џамије, само нека за атар нашег образа не руше српску богомољу и не завађају нас са Србима. На оне што су покренули ово демонско дело и знали за чији и какав рачун то чине, нису овакви разумни и предвидљиви савети могли утицати. Они су у својој безосећајности и без стида, од цигаља порушене цркве озидали јавне нужнике.“

Иза рушења цркве стајали су Титови Шиптари. Али рушитеље је водио Титов Србин. Мило Глигоријевић пише: „Шта се десило после овог вандалског чина? Народу је објашњено да су Срби тражили рушење своје богомоље. На месту где је била, направљен је парк и подигнут споменик (рад Лојзета Долинара), три бронзане фигуре које ’симболизују братство и јединство народа овога краја’. У парк су донете и бисте Емина Дуракуа и Зеф Љуша Маркуа. Од цигала срушене цркве заиста су зидани јавни клозети у Ђаковици“ (Мило Глигоријевић, Ратни радови, Београд, 2002, стр. 104).

Да поновимо: вођа рушитеља био је Србин, комуниста. „Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста“, певало се у то време.

Данас у Ђаковици нема Срба.

НЕПОШТОВАЊЕ ПРЕДАКА

Године 1974. професор српског језика и књижевности из Чачка Миодраг Јаћимовић, после посете полусрушеном споменику јунацима Кумановске битке на Зебрњаку, шаље допис „Политици“, која га објављује под насловом „Лобање однели студенти“.

Он истиче да у доњем делу споменика, где је била костурница, нема ни врата ни прозора, и додаје: „Посмртни остаци ратника су разбацани свуда по унутрашњости костурнице“. Спомен-плоча са костурнице је разбијена и изгребана, а сва гробница је затрпана смећем. Професор Јаћимовић опомиње: „Однос према изгинулим ратницима 1912. у Кумановској бици против Турака је несхватљив. Било ми је непријатно пред мојим ученицима који сада имају 19 година, и нисам могао да им објасним зашто је то тако“.

НАГРАЂИВАЊЕ ЏЕЛАТА

Ове, 2012. године у издању „Албатроса Плус“ из Београда појавила се књига Слободана Гавриловића „Џелат“. Књига говори о човеку (?), партизанском џелату и верном слузи Тита и Партије, који је својом руком убио преко 2.000 људи, углавном браће Срба. Слободан Гавриловић га је упознао бавећи се судбином часног србског левичара Живојина Павловића, који је 1940. године објавио књигу „Биланс совјетског термидора“ о Стаљиновим злочинима у Совјетском Савезу. Павловић је био ожењен Францускињом и живео у Паризу, али се 1941. затекао у Ужицу.

Чим су Тито & другови створили „Ужичку републику“, почела је хајка на Павловића, да би се Коминтерни, која га је гонила, јавило да је ликвидиран. Ухваћен је и страховито мучен, а, према сведочењу главног јунака књиге „Џелат“, у мучењу су учествовали или су му присуствовали и Ранковић, Крцун, Петар Стамболић, Дедијер. Све је било по Титовом налогу. Главни „јунак“ Гавриловићеве књиге лично га је ликвидирао. Наставио је своје крваво коло до краја рата, и непосредно после рата.

Након обављеног џелатског посла, зликовац је примао своју првоборачку пензију и живео у Пожези крај Ужица као миран грађанин и узгајивач цвећа (!). Никад се није кајао. Само је имао потребу да све исприча, па је Гавриловић његову причу годинама снимао на магнетофонску траку. Од тих снимака настала је ова књига, квинетесенција сведочења о злом добу које још траје (одлична књига, само, без потребе, на понеком месту има псовка имена Божјег – и ја сам та места, без обзира што их изговара Титов џелат, прецртао, јер ми је доста псовки у нашој књижевности и на филму.)

Дакле, главосеча је убио преко 2.000 људи, а затим је гајио цвеће и примао државну пензију. Неки од злочина по монструозности нису мање страшни од усташких (рецимо, описује како су ухватили неког четничког курира, и набили га на ковечки мех, а затим га надувавали док човеку није прсла утроба – око жртве су све време он и другови партизани, играли и певали ).

Колико још таквих Титових џелата, живо и здраво, шета Београдом и другим градовима и прима од наше бедне зараде, своје крваве џелатске пензије уместо да им се суди за злочине прочитв свега људског?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Оно што зову казном Божјом је Божје повлачење, кад Господ допусти да људи жању све што су са ђаволом сејали. За неког ко је сасвим пропао каже се да је Бог дигао руке од њега. Једини лек за Србе данас је покајање за све грехе и зла која су против Бога и себе учинили. Ако тог покајања не буде и ако Бог коначно дигне руке од нас, нестаћемо као да нас никад није ни било. Све остало је мање важно – у односу на духовно-моралну обнову.

Јер, како рече патријарх Павле, Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне. Мислите о томе. И кајте се, кајте, за себе и друге. Покајање је једино што нам је остало.

Један руски старац на почетку бољшевичког преврата сведочио је да је свако покајање важно. На тасу Божје праведне ваге и мувље крилце има тежину. А Владика Николај је пророковао да нас неће спасити вештина, него врлина.

Геополитика

http://www.standard.rs/

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.