Текст "Ђавољи престо" о Лењиновом маузолеју настао је средином деведестих година прошлог века када је покретано питање уклањања Лењина и саме зграде која ружи московски Кремљ. Он је, с обзиром на чињенице које се у њему излажу, а с обзиром и на тренутне околности, и даље актуелан.

+++

Да марксизам није никакав „научни социјализам", а да је крвава комунистичка утопија једна од највећих заблуда у историји човечанства, то је ваљда свима, осим извесних занесењака у земљама које су трпеле црвени терор, поодавно јасно. Међутим, да комунистичка идеологија није била пуки експеримент револуционарних фанатика, него да је иза ње стајало много древније и опасније зло, зло окултизма и црне магије - и дан-данас многима звучи као измишљотина параноичних „теоретичара завере".

Ако би смо о завери говорили само као о људској делатности, која траје већ хиљадама година, онда заиста не би било разлога да се таквој назови - историографској конструкцији верује. Међутим, што се Православне Цркве и њеног учења тиче, завера ипак постоји. Њени инспиратори нису ни генијално зли људи, ни социјалне околности, него дух уништења, непријатељ Бога и Божје творевине, сатана.

Он, први космички револуционар, који је хтео да од Господа отме престо и на силу постане бог, од светлог ангела постао је тамни, пут мржње, ђаво, који са Царством Божјим и човеком, призваним у то Царство, ратује још од Адама и Еве... И као што је наше прародитеље уверавао да их Бог „лаже" и да ће им се, чим поједу плод са забрањеног дрвета, очи отворити, тако и касније наговара потомке Адамове на бунт против Бога Љубави, све у име стварања „раја на земљи", али раја у коме ће човек бити самоме себи довољан. А тај „рај", рај најразноврснијих утопија, на крају се увек покаже као пакао. Зато је Исус Христос, Син Божји и Спаситељ рекао да је истинско Царство Његово - у људским срцима, а да је истинска револуција - промена самог себе, обнова ума, покајање...

Царство Небеско се задобија силом љубави и жртве, а не револуционарним терором у име „светлије будућности". На жалост, огреховљени ум човеков тешко се мири са чињеницом да раја не може бити на свету ако га нема у души. И завера се ставља. Само у овом веку видели смо две Вавилонске куле које су се срушиле у прах - већ поменути комунизам и Хитлеров „хиљадугодишњи Рајх". И једна и друга кула, рушећи се, однеле су са собом десетине милиона људских живота.

Кад ово имамо у виду, постаје нам јасно откуда су велики завереници, назови - усрећитељи човечанства, имали тако блиске везе са „оцем сваке лажи" и завере - ђаволом. Карл Маркс, члан тај „Друштва праведника" , чији су основни циљеви били укидање религије, уништење националних држава и стварање јединствене светске владе, у једном од својих програмских чланака записао је да је најбољи пријатељ свих комуниста „стара кртица Робин Гудфелоу" (у енглеском фолклору, Ро Гудфелоу значи исто што и „Хроми Даба" - то јест демон). Док је студирао, написао је поему „Уланем“ пуну црномагијске симболике. У њој је прети ће „бацити рукавицу у лице Творцу" и читав свет повући са собом у понор.

Наравно, средишња фигура бољшевичког демонизма био је Лењин, човек који је с највећом могућом страшћу мрзео све Христово у Русији. Он је наређивао немилосрдно убијање свештеника који су сви до једног „реакционари" и „снаге контрареволуције"; он је поставио темељ потоњих „безбожних петолетки" и подстакао формирање „Друштва борбених безбожника" ... Када је умро, у лудници од прогресивне парализе изазване сифилисом, почетком 1924, бољшевици су осетили да је нестао „мозак" револуције, и похитали да уверавају народ како је „Лењин живео, живи и живеће". Комунистички функционер Красин одмах је предложио да Лењиново тело балсамују и да направе величанствену гробницу „која ће по своме значењу за човечанство превазићи Меку и Јерусалим". Исте године, „Правда" је писала: „Гробница Владимира Иљича биће извор енергије и јунаштва, извор неисцрпне бодрости за раднике читавог света у борби за остварење Иљичевих завета". Зиновјев је покојника називао „пророком" , а Стаљин говорио да ће му КП организовати „поклоничка путовања". Атеисти у односу на хришћанског Бога, комунисти су се показали као верници неког другог култа. Да видимо каквог.

Занесени револуционарним лудилом и вером у прогрес, бољшевици су се надали да ће ускоро бити постигнута „вештачка бесмртност" . Управо стога је Красин и предложио да балсамују Лењина, а Бухарин је говорио (сведочи публициста Б. Куркин) „о неопходности достизања бесмртности у најкраћем могућем року као о неписаној, али главној тачки бољшевичког програма чији је аутор био Бухарин". Лењинов блиски сарадник, Богданов, у својој књизи „Свеопшта организација наука" писао је о могућности да се крв младих организама убризгава у вене одраслих, ради „подмлађивања", а у „Државном научном институту за трансфузију крви" који је основао обављао је и експерименте с „недобровољним даваоцима" - дечицом... Веровао је да ће то помоћи оживљавању помрлих бољшевичких вођа, међу којима је био и Лењин. Ум му се помрачио ускоро: експериментишући са самим собом умро је 1928.

Такође, основан је и „Институт Лењиновог мозга", с циљем да проучи физиолошке основе „Лењинове генијалности". На жалост, мозак, извађен из лобање приликом балсамовања, не само да је био просечан, него, због сифилистичне парализе, делимично разорен, тако да је изучавање обустављено...

Да је жеља за дизањем из мртвих „великог вође“ међу савременим окултистима и даље занимљива, показује и захтев који је у фебруару 1992. командантима из Кремља упутио сатаниста Јуриј Лонго, „доктор беле и црне магије". Он је молио да му повере Лењинов балсамовани леш ради „успостављања животних функција", а све „у интересу науке".

Што се маузолеја тиче, порекло му је још очитије повезано са изворима култа коме су бољшевици припадали. Његов пројектант, архитекта Шчусев, за основу споменика узео је тзв. „Пергамски олтар" који су пронашли немачки археолози и који се од 1944. налазио у Берлину, а затим, кад су Совјети окупирали Берлин, нетрагом нестао. Шчусеву је информације и прве нацрте предао угледни археол Фредерик Поулсен... Шта је, у ствари, „Пергамски олтар"?

Пергам је био један од древних и великих малоазијских градова у коме су, почетком наше ере, постојале многе верске секте. Једна од њих састојала се од следбеника ђавола, на шта указују и речи које Господ Исус Христос у Откривењу Јовановом (Апокалипси) упућује пергамској црквеној заједници, у то време подвргнутој суровим прогонима од стране незнабожаца: „Знам дјела твоја, и гдје обитаваш, тамо гдје је ПРИЈЕСТО САТАНИН; и држиш Име Моје, и ниси се одрекао вјере моје ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок Мој, убијен код вас, гдје сатана борави" (Отк. 2, 13). Пергамски олтар је управо то - престо сатанин.

Из Русије, у којој и даље влада западни плаћеник Јељцин, маскиран као „демократа", чују се гласови да ће Лењинова лешина бити пренета из маузолеја и сахрањена. Сам, пак, маузолеј неће нико дирати - он би могао да постане зграда градске скупштине Москве...

Неће га рушити, веле званичници... Та „пажња" према монументу за који се зна каквог је порекла побудила је многе руске публицисте да траже дубље разлоге за овакав третман „пергамског олтара". Л Широпајев, на пример, сматра да су главе Царских Мученика, по личном Лењиновом наређењу ритуално убијених 17. јула 1918. у Јекатаринбургу, смештене испод Лењиновог саркофага, чиме су непријатељи Русије на симболичан начин доказивали своју победу над последњим у свету православним Царством.

Борис Јељцин, који је 1977. као шеф Уралског комитета КП СССР, наредио рушење Ипатијевог дома у коме су стрељани Романови (да би спречио поклоничка путовања са свих страна Русије) вероватно зна да ли је то тако или није. Ако јесте, јасно је зашто не намерава да руши Лењинов маузолеј. Иако се „префарбао" у демократу, црна магија комунизма и даље га надахњује на војевање против православне Русије.

А шта је са Титовим маузолејом? По узору на шта је он грађен? Ко је (и да ли је уопште ико) сахрањен испод беле надгробне плоче на којој пише „Јосип Броз Тито, 1892 - 1980"? Каквој је тами служио вођа оних који су „носили капу са три рога, борећи се против Бога"? Ова питања остају неразјашњена, а рат против Христа и Цркве Његове, отворен или прикривен у читавом свету траје и даље. То је „завера" , чије дубинске темеље морамо схватити из хришћанске перспективе ако желимо да схватимо историју.

Народи бивше Југославије, а нарочито Срби, у садашњем рату, крвавијем од свих до сада запамћених на овом простору, плаћају обол вери у „светлију будућност" комунизма и „братству и јединству" заснованом на лажи безбожја. Опет је Вавилонска кула смрвила неке од својих зидара, али и многе недужне. „Ако су родитељи ратовали против Бога, деца ће њихова ратовати међу собом", пророковао је Свети Владика Николај... Рушевине које видимо око нас сведоче о испуњеном пророштву...

Да за крај наведемо једну анегдоту из доба у коме је маузолеј подигнут. Иако су се градитељи потрудили да свом балсамованом вођи обезбеде „комфор", одмах после уношења ковчега у гробницу се излила канализација и просторија се напунила смрадом. Када су о том догађају испричали једном руском владики, он се благо насмешио и рекао: „Према свецу и миро" .