Када је краљица Марија чула да је рука светог Јована остала у земљи, била је врло уплашена да на њену породицу не падне тешко проклетство

Кад је краљ Петар II Карађорђевић, после бекства из земље и каирске одисеје, у јесен 1941. године стигао у Лондон, прво што га је мајка, краљица Марија, упитала било је шта је с великом светињом, руком Светог Јована Крститеља, која је после руске националне катастрофе 1917. године дата на чување и у надлежност њеном мужу краљу Александру.

Тај догађај, који је, можда, утицао и на судбину целе породице Карађорђевић, био је дубоко урезан и у сећање краљевића Томислава:

„После страдања царске породице Романов ’десна рука’ Светог Јована Претече нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. године некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору сa митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку светог Јована у Београд је донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао мом оцу”, забележено је у књизи „Последња исповест краљевића Томислава”.

У знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Међутим, овај необични Рус то није желео, инсистирао је да почне све из почетка и да прво заврши Војну академију. Тако је и било – био је најпре питомац, па тек онда официр у краљевој гарди.

Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена у краљевску капелу.

„Кад је мама чула да ковчег у коме је била реликвија није понет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљене руке на нашу породицу не падне тешко проклетство. И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа”, остало је забележено сећање краљевића Томислава.

Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука светог Јована понета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастир Острог. Зашто је краљ Петар није понео и даље, никада није званично објашњено.

Замршени су били историјски путеви којима је ова светиња путовала кроз векове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где се данас налази.

Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Велики апостол и јеванђелист Лука, обилазећи с Христовом проповеди разне градове и насеља, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело светог Јована Претече.

Пут га је даље водио у Антиохију и изразио је жељу да понесе и мошти великог пророка, предосећајући да ће оне бити спаљене по заповести римског императора Јулијана Отпадника.

Међутим, иако Севастијци нису хтели да се растану са овим драгоценим благом, светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку. Када су Арапи овладали Антиохијом, рука је кришом пренета у Цариград.

За време царева Константина Порфирогенита и Романа, била је смештена у цркви царског двора, посвећеној Богородици Фарској. Ту је била до 1484. године, кад су је, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренели на Малту.

Кад је Наполеон заузео Малту, једини у целини сачувани део моштију светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтежанског реда светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.

У знак захвалности за прихватање Реда под своје највише покровитељство, императору Павлу су, са највећим поштовањем, светиње биле свечано предате у виду својеврсног духовно-дипломатског поклона 1799. године.

Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији великог магистра. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтежанског острва у Гачину. Тај дан обележавао се 12. октобра по старом календару.

Иван Миладиновић

http://www.politika.rs