Зашто је свештеник Вукашин Милићевић подржао Кандићкин пројекат Реком ШТА САЊАМ, А ШТА МИ СЕ ДЕШАВА? Ових дана, после срамних уст(Х)ашких „пресуда“ Готовини, Маркачу и Харадинају, почео сам да сањам да су, како рече Срђа Трифковић,чак и читаоци „Блица“ и гледаоци РТС све схватили, и да Соња Бисерко и Наташа Кандић више ником нису сфинге којима се мора одговорити ако хоћемо, попут Едипа некад, да уђемо у Тебу звану ЕУ.
Нема – бар тако сањам – више никог међу нама ко није „провалио“ шта је то Реком, нарочито после упозорења Стефана Каргановића: „Ниједна озбиљна држава важан задатак писања своје историје не поверава приватним организацијама под утицајем странаца, поготово не ако су заинтересовани да се историјска грађа представни на нетачан начин. Једном унапред постављен ’печат’ Србије на иницијативу за Реком тешко да ће моћи да се повуче са коначног извештаја. Предвидиви закључци о кривици Србије, Републике Српске и српског народа у целини, ’геноцид у Сребреници’ и одговорност српске стране за изазивање сукоба у бившој Југославији у том извештају ће бити централне тачке“. Циљ Рекомових квазиисторичара је, како доказује Каргановић, операционализација лажне историје на конкретном политичком и културном плану: оно што закључи Наташа са својим компањонима учиће наша деца у школама и биће обавезна истина у медијима. „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест“. Кад ја тамо, а оно међутим. Стварност је стварност,а сан је сан. Демантовао ме свештеник СПЦ Вукашин Милићевић, човек од поверења дела нашег вишег клира, уредник „Слова љубве“, радија Митрополије београдско-карловачке, дипломирани теолог. Моји снови срушили су се при сусрету са новинама „Данас“. (хттп://www.данас.рс./друство/цркве_имају_велики_знацај_у_процесу_помирења.55хтмл?неwс_ид=251384) На трибини о религији и помирењу међу балканским народима, одржаној у београдском Медија центру, свештеник Милићевић је у присуству свог колеге Александра Нинковића из Београдске надбискупије истакао: „Жртве су невине и свете, самим тим што су жртве. Без обзира на националност и верску припадност. Задатак верских заједница је да на то подсећају. Читање историје треба препустити историчарима, а не фудбалским навијачима, а цркве треба јасно да се ограде од појединаца који, позивајући се на вероисповест, чине недела“. Милићевић је био недвосмислен када се определио за праве историчаре и праву историју. Читам и преписујем из „Данаса“: „Свештеник Вукашин Милићевић у своје име дао је подршку Регионалној комисији за утврђивање истине о ратним злочинима – РЕКОМ, а председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, која је присуствовала трибини, оценила је да је подршка цркве важнија од подршке политичара. ’Многи чланови цркве дали су подршку Рекому. Та подршка је значајнија од оне коју дају политичари, а која је варљива, вербална и никад конкретна“, рекла је Наташа Кандић“. Ова похвала нам је „архетипски“ позната. Својевремено је Крцун, после одушевљеног дочека у Сирогојну – што га је Титу, са својим парохијанима, приредио свештеник Михаило Смиљанић – рекао маршалу да би златиборски прота могао постати добар „друштвено-политички радник“. Броз је ипак подсетио Крцуна да је „у народу бољи један добар поп од пет лоших политичара“. Као што је Смиљанић некад певао, „Тита волим, а Богу се молим“, тако би Милићевић сад могао да буде у улози пропагатора Рекома међу својим парохијанима или слушаоцима „Слова љубве“. Па ипак, надајмо се да је српски свештеник био само необавештен, и да не мисли да су Рекомови историчари компетентнији и мање острашћени од фудбалских навијача. „СУЖИВОТ“, „ПОМИРЕЊЕ“, „ТОЛЕРАНЦИЈА“ ИЛИ УПОЗНАЈТЕ ЦИВИС „Случај Милићевић“ није дао мира потписнику ових редова, па је почео да се даље занима за тематику „СПЦ и НВО сектор“. Лутајући Интернет морем, он открива да иза низа активности везаних за прославу 1300-годишњице Миланског едикта у Нишу (а не у Милану, где би та прослава била природнија), стоји ЦИВИС – Асоцијација невладиних организација Југоисточне Европе. Ова асоцијација је основана јуна 2007. године због тога што при Конференцији међународних НВО при Савету Европе није постојала ниједна „кровна организација“ за НВО из наших крајева, а са циљем да „промовише идеје и вредности Европске уније и Савета Европе, подстиче сарадњу невладиних организација на убрзању процеса приступања ЕУ земаља које нису њене чланице и прекограничну и регионалну сарадњу НВО, општина, привредних субјеката и грађана“.Области којима се бави дотични НВО савез су, рецимо, питање енергетске ефикасности,заштите културне баштине региона Југоисточне Европе, равномерни регионални развој, али и међурелигијски дијалог. ЦИВИС, између осталог, чине Европски покрет у Србији, Стална конференција градова и општина, Асоцијација мултиетничких градова Југоисточне Европе-ПХИЛИА, Центар за регионализам и, наравно, Џеј, тојест Миљенко Дерета са Грађанским иницијативама. Пробрано евроатлантско друштванце, нема шта. Они учествују у свим комитетима Конференције међународних НВО при Савету Европе, од којих се Комитет за људска права бори за све нам добро познате, што би бивша браћа рекла, „вредноте“ ЕУ: заштиту бранилаца људских права, националне мањине, Роме и Синте, плус акције „против ксенофобије,расизма, анти-Семитизма и исламофобије“ (на челу овог НВО ЕУ комитета су Габриел Нисим из Светске католичке асоцијације за комуникацију и Брижит Кан, коју је делегирао Међународни савет Бнај Брита, донедавно познатог као ексклузивистичка јеврејска ложа). НИШ 2013: ЦИВИС НА ДЕЛУ У оквиру припрема за прославу 1300-годишњице Миланског едикта у Нишу (а не у Милану, где би, како рекосмо, то било природније), на коју су, за сада неупешно, покушавали да позову римског папу, покренут је трогодишњи пројекат ЦИВИС под називом „Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта – у сусрет великом јубилеју 2013“, са циљем одржавања научних конференција посвећених овом документу. У припремама скупова учествовали су Одбор СА Сабора СПЦ за припрему обележавња 1700-годишњице Миланског едикта, Епархија бачка, ЦИВИС, аустријска фондација Про Ориенте, швајцарска Фондација за мир и решавање криза у сарадњи са Конференцијом европских цркава (КЕК). Скуповима су присуствовали представници Конференције европских рабина, Комисије бискупске конференције ЕУ, Заједнице протестантских цркава Европе, а дискутовало се о слободи вероисповести и уверења са теолошког, институционалног и правног аспекта. Крајем фебруара 2011, у Нишу је одржана конференција „Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта“, на којој је закључено да Милански едикт цара Константина може допринети решавању данашњих проблема какви су: „непостојање ничим ограниченог права на верску слободу, угрожавање или непотпуна заштита људских права, недостатак социјалне правде и перманентно нарушавање мира у свету“. Почетком маја, 2012. одржан је у Новом Саду скуп „Милански едикт (313-2013): Основа за слободу вероисповести и уверења?“ Ту се расправљало о разним темама: од верско-политичких начела цара Константина до исламофобије и антисемитизма. Све је то, као и увек кад је питању ЕУ реторика, лепо и красно: суживот, толеранција, људска права. Језик јавке и одзива на највишем нивоу. А КО ТО ПЛАЋА? Французи веле: „Тражите жену!“, а изучаваоци глобалних трендова: „Тражите изворе финансирања“. Кад се пажљивије погледа списак покровитеља ових скупова, угледају се између осталог и фондације Конрад Аденауер (Немачка), Про Ориенте (Аустрија) и Фондација за мир и решавање криза (Швајцарска). Што се „Конрада Аденауера“ тиче, политичар по коме је фондација добила име био је прво нацистички градоначеник Келна, а затим човек Вашингтона на месту председника Западне Немачке, један од отаца савеза америчких вазалних држава званог Европска унија. Иза фондације стоји немачка држава, и она је од 5. октобра 2000. године финансирала низ делатности везаних за преображавање Србије (пре свега у области права) у ЕУ колонију. Про Ориенте, римокатоличка фондација из Беча коју је основао утицајни кардинал покојни Франц Кениг, има за циљ да делује међу православнима на Истоку. Кениг је, по аутору књиге „Политика римских папа у 20. веку“ Карлхајнцу Дешнеру, био веома близак Опус Деи, тајној римокатоличкој организацији чијег је оснивача, Хозе Марију Ескриву де Балагвера, ватреног следбеника Франциска Франка, папа Иван Павао Други прогласио свецем. Својевремено је Кениг истицао да се нова верска историја Јужних Словена мора писати непристрасно ако јужнословенски народи желе европску будућност, па је основао и Комисију за јужнословенску црквену историју (претеча Рекома?) у којој су били представници православних, римокатолика и муслимана с подручја бивше Титотопије. Иначе, Про Ориенте и данас активно учествује у духовном „моделовању“ нашег простора и сарађује са врхом СПЦ, о чему сведочи недавно одликовање ове фондације патријарху србском г. Иринеју. Дакле, о немачкој и аустријској фондацији нешто знамо. Али шта је Фондација за мир и решавање криза, на чијем челу у Швајцарској стоји извесни г. Борис Вукобрат, и која је тако заинтересована за бављење Миланским едиктом у нас? ВУКОБРАТ, ЊИМ САМИМ Пре свега, Фондација за мир и решавање криза се не зове тако: њено право име је „Peace and Crisis Management Foundation“ (тојест, Фондација за управљање миром и кризама“ – тако западњачки „миришљав“ термин, који одмах указује и на изазивање криза и на њихово потоње решавање у складу са интерсима Империје). Њен оснивач, већ поменути Борис Вукобрат, на нашем терену постао је познат када је 26. јуна 1992, усред рата за југословенско наслеђе, објављен текст о њему у боеградском НИНу. Представљен је као „успешан светски бизнисмен“, који је од радника у „Реноу“ постао председник компаније „Копешим“, са преко двадесетак фирми широм света, која се бави трговином нафтом између Истока и Запада. Представљен је такође и као велики добротвор, мецена Француске академије наука и уметности, који је са власником „Фијата“ Ђованијем Ањелијем основао Универзитет „Леополд Сенгор“ у Александрији. Био је саветник лорда Питера Карингтона у доба решавања кризе на нашем терену, а почетком августа 1993. НИН објављује да је о нашем случају разговарао са угледним Рокфелеровим „трилатералцима“ – Џералдом Фордом, Жискаром д’ Естеном, Хелмутом Шмитом и Ђованијем Ањелијем, излажући им своје „спасоносне идеје“. Оне су коначно уобличене у књизи „Предлози за нову заједницу република бивше Југославије“, штампану латинцом на србском у Паризу 1993. У изради њеног садржаја, поред Вукобрата, учествовали су и други, од Курта Ротшилда (презиме звучи познато, зар не?), професора економије на Универзитету у Линцу, до Војислава Становчића, професора права и у то време дописног члана САНУ. У интервјуу „Дуги“ (513/1993), Вукобрат је излагао своје (или Ротшилдове?) идеје: „Државице на које се распала Титова Југославија такође ће се распасти – на регионе, и то не према етничким, него према економским, културним и историјским принципима. Показаће се да је људима преко главе да неко други из удаљеног аутократског центра располаже њиховим средствима, доноси најважније политичке и економске одлуке и одређује им квалитет живота и чак контуре будућности. У Европу ћемо пре ући као Шумадинци, Истрани, Крањци, Београђани и Далматинци него као Срби, Хрвати...“ (болдовао В. Д.) У својој књизи нагласио је да становници морају „имати осећај идентификације са регионима којима припадају“, а да ће сваки регион имати своје границе, при чему треба признати „државни карактер региона“. Вукобрат је предлагао стварање „шест до седам региона по републици“. У то време радио је и на регионализацији Русије (другари су му били најпознатији јељциновски русофоби, од петроградског градоначелника Анатолија Собчака, до аутора антируске економске шок-терапије Григорија Јавлинског). Зато је интервју с Вукобратом у „Дуги“ носио наслов „Шеснаест српских и сто две руске земље“. Ако се ствари озбиљније сагледају, Вукобрат је био само гласноговорник идеја светске лихварократије. Његова прича је у то време била слична причи човека који је цео живот радио за окултне силе што су уобличиле ЕУ – Ота фон Хабзбурга – који је, у интервјуу загребачком „Старту“ (560/1990) рекао: „Вјерујем у настанак регионалних организација које ће се успостављати упоредо с државнима и постепено многе од њих надрасти. И то напросто зато што су многе државе које сада постоје у Европи посљедица камералистичке (тајне) дипломације 18. и 19. стољећа, док су регије стварност, која се увијек изнова потврђује“. Вукобрат је дакле човек са „дебелим везама“ у међународним центрима моћи и Велики Регионализатор, чија је Фондација за управљање миром и кризама такође члан ЦИВИСа, асоцијације НВО у служби евроатлантских интеграција. Зашто је он заинтересован за обележавање 1300-годишњице Миланског едикта у Нишу, остаје да се види. Али чланови Одбора за прославу овог великог јубилеја из врха СПЦ би његову „радну биографију“ требало да имају у виду. Или је имају, штрецнем се понекад, али жмуре на једно око, јер „ЕУ нема алтернативу“? Остаје да се види. http://www.standard.rs |