Поштовани посетиоци,

У наредном периоду ћемо, ако Бог да, настојати да објављујемо делове из необјављене књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића, „Туча у мраку“, у којој он, на аутобиографски начин, али са мноштвом докумената и чињеница, говори о последњих двадесетак година живота наше Цркве. За почетак, а поводом упокојења владике жичког Хризостома, објављујемо његова сећења на жичке епископе – Стефана и Хризостома.

Уредништво

СПОМЕН НА ВЛАДИКУ СТЕФАНА

С блаженопочившим владиком жичким Стефаном упознао сам се почетком деведесетих година двадесетог века, када ме је отац Љуба Петровић делегирао у Просветни одбор при Синоду Србске Цркве. На састанцима одбора, одржаваним у Патријаршији, расправљало се о разним питањима, а пре свега о  веронауци, која је у то време већ постојала у школама Србске Крајине и Србске у Босни. Са тих састанака не сећам се многих лица; памтим само покојног хаџи Недељка Кангргу, лекара - богомолника и песника, који је причао о својим сусретима с Владиком Николајем и Оцем Јустином. Сећам се и једне наше бруке: покојни Слободан Милеуснић, вредни делатник у области црквене уметности, довео је неког човека из Министарства просвете Србске Крајине, који се жалио да, од кад веронаука постоји, Синод СПЦ им није дао план и програм (а имали су верску наставу и у основној и у средњој школи), иако су упућивали молбе неколико пута. Крајина је пала,а  план и програм никако нису добили.

Завршио сам студије 1994, и обрео се у Чачку. Почео сам да помажем оцу Саши, ђакону при храму Светог вазнесења, у држању веронауке. Кренули смо са оснивањем библиотеке “Свети Пајсије и Авакум”. Узор ми је била мати Гликерија, игуманија ћелијска, која је имала библиотеку “Отац Јустин”. Изванредно решење - наш народ је гладан и жедан речи Божје, а побожна књига диван начин да се том речју нахрани! И заиста, људи су кренули да позајмљују дела Светих Отаца и дрга душекорисна штива, ида читају. Владика Стефан је решио да ме за вероучитеља постави после једног предавања у Чачку, када сам, скупа са оцем Љубом, др Вукадином Цветановићем, и, мислим, Небојшом Крстићем, говорио о сектама. Запањен ударом секташа на србски народ, владика је решио да свим силама врати веронауку - ако не може у школама, нека је буде при храмовима. Први вероучитељ у Епархији жичкој, а цивил, био је Велибор Џомић, правник и историчар, сада свештеник Митрополије црногорско-приморске, чију је књигу “Секте, сатанизам и лажни пророци” објавила Епархија. Други сам био ја. У Краљеву је вероучитељ постао Предраг Цветковић, професор пејзажне архитектуре, ретко вредан и способан човек. Мој пријатељ, Нешо Ћурчић, туристички водич и дипломант Теолошког института,  обрео се као вероучитељ у Заблаћу, Слатини, Јежевици и Мршинцима. Децу је, својим аутом, сабирао око школа које су похађали, па их возио у храмове и парохијске домове, где је могао да им беседи. Један од узора катихетског рада био нам је прота Слободан Марковић из Косјерића, који је почео са извођењем верске наставе, окупљајући скоро сву школску децу, међу првима у Епархији жичкој. Нашао се, у Горњем Милановцу, и историчар Борисав Челиковић. ( Неки од овде поменутих касније су се, у црквеним смутама,удаљили од својих првобитних идеала, и отишли,из само њима знаних разлога, на другу страну, страну модернизма и самовоље. Зашто – знају Бог и они. )

Владика Стефан је о свему, и свагда, бринуо и старао се. Кад год дођем код њега, пита: “Како је породица? Има ли шта ново?” Нуди кафу, чај, сок, ракију. Био је пун разумевања за свагдашњи живот нас катихета. Мени је помогао више пута, а кад је требало да добијем друго дете, и кад нисам могао да скупим другу половину новца за веш машину, он ми је дао. Стари педагог, својевремено и сам вероучитељ (један од ђака био му је глумац Љуба Тадић, који је запамтио најкараћу и најмудрију лекцију владикину: “Децо, знајте - шта год да радите, Бог вас увек види и чује!”), Стефан, епископ жички, ишао је поузданим светосавским путем, настојећи да се саме речи Божје што више сеје, и да буја, буја у плодове еванђељске благодати.

Веома је ценио овчарско-кабларско монаштво. Отац Сава из манастира Вазнесење био је, по “србски”, против, и долазио је каткад у сукоб са владиком Стефаном. Ништа трагично, али сукоб. Једном сам био у Краљеву, када је отац Сава, помало нарогушен, напустио архијерејеву канцеларију. Узео сам благослов од њега и ушао код владике. Прво што ми је жички епископ рекао поводом оца Саве било је: “Јесте ли видели овог човека? То је јако поштен и добар монах”. Ако је такав био према игуману Сави, онда можемо мислити какав је био свима другима. Био је поносан на своје овчарско-кабларско монаштво.

Причали су ми и како се споречкао и са старом игуманијом манастира Стјеник, мати Јулијаном (монашио ју је још Св. Николај Жички.) Она је, са својом саподвижницом Калиопом, деценијама живела, подносећи велику оскудицу и комунистички притисак, у јеличком манастиру Стјенику. Пред крај живота, разболела се и онемоћала, па је владика Стефан хтео да је смести у неки од манастира Жичке епархије, да је негују. (Тако је мати Калиопа свој земни пут окончала у манастиру Ваведењу крај Чачка.) Мати Јулијана ни да чује. Љутне се владика Стефан на њу, па, кад је дошао да служи службу за Ивањдан, славу Стјеника, седне да прича с мати Јулијаном. Каже јој:

- Да знаш, много се љутим на тебе што ниси хтела да идеш да те негују.

- И ја сам се љутила на Вас што сте хтели да ме отерате из мог манастира.

- Добро, хајде да се помиримо, каже владика Стефан, и све се заврши као у бајци.

Што се тиче владике Стефана и екуменизма, он је, због рата у бившој СФРЈ, изгубио све илузије о могућностима некаквог зближавања с римокатолицима и муслиманима. Био је за то да се изађе из Светског савеза цркава, а у манастиру Преображењу организован је и један скуп монаштва, с циљем да се СА Сабору СПЦ поручи да је крајње време за такво иступање. Ја сам га редовно обавештавао о свом  антиекуменистичком раду, а носио сам му и текст који сам написао поводом одласка владике Лаврентија и његовог свештенства у Рим, на ноге папи (било је то 2000. године). Владика Стефан ме је примио у Жичи, и пажљиво слушао, а сећам се да ми је рекао да је владика Лаврентије “добар, али наиван”. Било како било, епископу Стефану се могло прићи, људски и хришћански, а да то човека не кошта главе (која слободно мисли). Када је умро, 2003, после опела, неко рече: “Правићемо ми њега од блата.”

Заиста: био је народни владика, на чије је службе народ хрлио, а он сваком дао благослов и поклонио пажњу. Бог да му душу прости и награди га за сва добра дела!

О ЕПИСКОПУ ХРИЗОСТОМУ

Владику Хризостома упознао сам још почетком деведесетих година двадесетог века, када је дошао да буде банатски епископ. Ишао сам и на његова богослужења у престони му Вршац, а знам човека из Београда који, у Недељу православља, увек ишао у Вршац, јер је владика Хризостом једини у СПЦ служио службу Торжества православља, када се, у Недељу православља, произносе анатеме против јеретика и благослови браниоцима правоверја, пре свега борцима против иконоломачке јереси. У то време, протођакон Владислав Вуловић, руски ђак, био је уредник “Банатског весника”, и 1993. године, владика Хризостом је благословио да се приреди “Весник” посвећен питању екуменизма. Приредили смо га отац Владислав и ја, и он и данас одише свежином и смелошћу. На насловној страни била је слика разрушене србске цркве у Вуковару (дело “браће Хрвата”), а на задњој корици - фреска Јудиног пољупца. Текстови оца Јустина, Каломироса, Станиолеа, антиекуменистичка посланица патријарха јерусалимског Диодора, анатема против екуменизма Руске Заграничне Цркве. Од домаћих аутора Родољуб Лазић, Владимир Вукашиновић, ја... Једном речју - сведочење о Предању, смело и одлучно, с благословом епископа Хризостома.

Касније сам, због нових животних околности, престао да се чешће виђам с њим. Али, у другој половини деведесетих, кад сам с једним духовником ишао од владике до владике да причамо о екуменизму, били смо и код њега. Он нам је рекао: “Код мене нисте морали ни да долазите, јер ја нисам екумениста”.

Кад је постао владика жички, сарађивали смо: благословио је, и у 20 хиљада примерака објавио “Жички благовесник”, посвећен реформи школства Гаше Кнежевића, као и два броја “Жичког благовесника”, посвећених борби против електронског тоталитаризма, и два научна скупа на ту тему, као и потписивање Жичког апела србских интелектуалаца. Од Сабора је желео јасан став по овом питању, и Сабор је тражио од државе да они који то желе могу имати личне карте без чипа. Прво сам, уочи усвајања у Скупштини Србије новог закона, успели да објавимо “Жички апел” (у новинама “Глас јавности”, где је оглас био најјефтинији). Ево тог текста:

ЖИЧКИ АПЕЛ

Благословом Епископа жичког Г. Хрисостома још 26. марта 2005. године у организацији Духовног центра Св. Владике Николаја у Краљеву је одржан Симпосион о електронским личним картама. На основу стручне анализе целога пројекта започетог у време министра полиције Душана Михајловића, а зачетог у главама креатора новог европског тоталитаризма, учесници Симпосиона су донели Декларацију и објавили свој заједнички став, којег је благословом подржао Трон жичког Епископа.

1. Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном  нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема такве личне карте, оне нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне са вишим нивоом заштите.

2. Сабор Светог Синода у сталном сазиву православне цркве у Грчкој, Свети Синод Руске православнс цркве, Свети Синод Украјинске православне цркве (Московске патријаршије), Протат Свете горе Атоске, Епископија Жичка упозоравају да се иза целог пројекта нових идентификацпоних докумената крије најтежи тоталитаризам потпуно супротан хришћанском разумевању света и живота, и погубан за људско достојанство и слободу као најдрагоденији дар Бога људима. „А Дух (Свети) је Господ, а где је Дух Господњи онде је слобода“ (2 Кор. 3,17). Управо зато због светости слободе, никаквог Божијег благослова нема на овоме пројекту и православни га не могу подржати.

3. Земље које су планирале или планирају да уводе биометријске личне карте суочене су са отпором мислеће јавности и друштвене заједнице уопште. У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан.

4. Светски стручни органи,  какав је Заједнички комитет за људска права британске владе, процењују да је пројекат увођења биометријских личних карти на националном нивоу потенцијално у колизији са европском Конвенцијом о људским правима, а званичне студије о изводљивости показују да такве личне карте не гарантују стопроцентну поузданост и аутентичност. Судови неких земаља (Јапан и Тајван) су реаговали са пресудама да пројекат биометријских личних карти крши права грађана и одредбе Устава, у складу са чиме су донети и суспензивни акти.

5. У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме Моторола. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета,  због чега је 2004. године реаговао министар финансија са најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичкпм правним уређењем.

6. Америчка фирма  која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и централнообавештајном службом (СIА) те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Такође је основано претпоставити да поменуте службе веома лако могу креирати лажне личне карте за своје потребе, које ће од стране нашег рачунарског система бити препознате као потпуно валидне. Индикатнвна је чињенпца да у Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.

7. Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података којуће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате и дискусије по том питању.

8.  Пројекат директно угрожава приватност грађана као једно од фундаменталних личних права данашњице и отвара простор за електронски криптоване тајне архиве.

9. Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манилулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима.

10. Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене.

11. Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду потколених чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тогалитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16-18). Синоди неких Православних Цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане.

Узевши у обзир све наведено, тражимо од државе поштовање елементарних грађанских права и придружујемо се протесту светских академских кругова и стручне јавности. Позивамо све релевантне духовне, политичке и интелектуалне чиниоце нашег друштва да се укључе у решавање овог пробле.ма, као и да се омогући право на приговор савести - алтернативни облик легитимисања.

Овај проглас и протест савести потписалi су: проф. др Никола Милошевић, ред. чл. САНУ, Милован Данојлић, допис. чл. САНУ, проф. др Александар Липковски, Математичкп факултет БУ, проф. др Љубомир Протић, Математички факултет БУ, проф. др Милорад Стевановић, Технички факултет Универзитета у Крагујевцу, проф. др Љиљана Чолић, Филолошки факултет Универзитета у Београду. проф. др Мирјана Стефановски, Правни факултет Универзитета у Београду, проф. др Зоран Аврамовић, Философски факултет Универзитета у Косовској Митровици; проф. др Вељко Ђурић, Философски факултет Универзитета у Косовској Митровици, др Жарко Видовић, философ, Предраг Р. Драгић-Кијук, књижевник. мр Дејан Мировић, правник и публициста, протођакон Радош Младеновић, Духовни центар Светог Владпке Николаја у Краљеву, Владан Глишић, Бошко Обрадовић,  Бранимир Нешић - „Србски сабор Двери“, Александар Павић, политиколог, оснивач НВО „За живот без жига“, Оливер Суботић, инжењер информатике и теолог, аутор књиге „Човек и информационе технологије“,  Борислав Челиковић,историчар, Владимир Димитријевић, публициста.

Нека буде обзнањено да овај списак није закључен, и да постоје многобројни који се са овим не слажу, и спремни су да иницијативу потпишу. До закључења овог броја стигао је и потпис принцезе Линде Карађорђевић.”

У Краљеву, у Дому владике Николаја 30. септембра и 1. новембра 2006, био је организован научни скуп посвећен новим информационим технологијама, с кога је упућен следећи апел јавности:

Краљево, 30. IX и 1. X 2006. г.

ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ СА СКУПА О НОВИМ ИНФОРМАЦИОНИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА И ПРАВУ НА ПРИВАТНОСТ

Са скупа о изазовима нових информационих технологија, одржаног у Дому Светог Николаја Жичког у Краљеву, обраћамо се јавности Србије сматрајући да још увек није касно да се, помоћу друштвеног дијалога, зауставе негативне тенденције које воде кршењу права на приватност под видом увођења нових информационих технологија у државну управу.

Понављајући закључке Жичког симпосиона, одржаног 26. марта 2005, а упућеног у виду Апела Скупштини Републике Србије јула 2006. године, подсећамо на следеће чињенице:

1. Нови Закон о личним картама донет је без јавне расправе, уз кршење низа светских и европских конвенција о људским правима, Устава Републике Србије, Закона о заштити личних података, као и тендерских правила за набавку опремеза биометријска лична документа;

2. Опрема за личне карте коштаће презадужену Србију око 100 милиона евра;

3. Стварање централне базе биометријских података о свим грађанима Србије води ка могућностима опасних злоупотреба, које могу имати кобне последице по личну и колективну безбедкост;

4. Кршење права на приватност наставља се стварањем центрапне базе података о свим здравственим осигураницима у Републици Србији, као и централне базе података Министарства просвете, где ће се сабирати огроман број података о свим просветарима, ђацима и њиховим родитељима. И ове базе података настају без минимума јавне сагласности.

После научног скупа чији ће резултати бити обнародовани у зборнику радова, обраћамо се јавности позивајући грађане да:

1. Учествују у борби за основно људско право на приватност захтевајући од власти своје државе и својих легитимних представника у парламенту пуну информацију о свим аспектима закона који се тичу приватности грађана, укључујући се у јавне расправе по овом питању;

2. Прате све демократске иницијативе које бране право на приватност почев од иницијативе за оцену уставности новоуведених закона и уредаба у тој области до законодавних иницијатива за измене и допуне Закона о личној карти;

3. Придруже се акцији прикупљања потписа за измене и допуне Закона о личној карти, заснованих на праву приговора савести оних грађана који, не желећи биометријске личне карте, траже алтернативни модел идентификације.

Верујући да ће покретање дијалога у овој области имати повољан утицај на демократске процесе у Републици Србији, спречавајући тенденције ка тоталитаризму, од кога смо толико постарадали у XX веку, обраћамо се представницима власти трзжећи од њих да изађу у сусрет грађанским иницијативама чкји је циљ заштита права на приватност. Зато учесници скупа указују на:

1. Опасност од скупљања и чувања података о личном животу људи, посебно о религиозном и политичком избору, здрављу, познанствима, путовањима и слично;

2. Неоправданост даљинског препознавања човека без његовог знања, нарочито на местима где није дужан да се представи;

3. Право грађанина да зна каква се информација налази у његовом „електронском досијеу" и могућност уклањања података који су изгубили актуелност. Листа података који се сабирају и чувају мора бити јасно дефинисана и опште позната;

4. Неопходност разраде електронских система, идентификације и евидентирања грађана под контролом јавности, са јасним тумачењем мотива и објашњењем значења симбола који се у том процесу користе;

5. Неопходност јасног и подробног дефинисања списка установа које имају приступ базама података, усвајања мера за заштиту личних информација, уз појачавање одговорности за незаконито коришћење истих;

6. Средства препознавања човека не смеју да штете његовом здрављу, понижавају његову част и достојанство;

7. Не смеју се користити средства препознавања неодвојива од људског тела;

8. За грађане који, из разлога приговора савести, одбију да примају ту врсту идентификационих докумената, треба обезбедити алтернативне системе идентификације који ће им омогућити пуноправно учешће у друштву.

ПОТПИСНИЦИ

Проф. др Слободан Антонић, Философски факултет Универзитета у Београду

Драган Дамљановић, Српски сабор Двери

Владимир Димитријевић, члан редакције „Жичког благовесника"

Драгољуб Ђорђевић, адвокат, НВО „За живот без жига"

Ана Јевремовић, Српски сабор Двери

Слађан Мијаљевић, Удружење грађана „Истина"

Протођакон Радош Младеновић, главни и одговорни уредник часописа „Жички благовесник"

Александар Павић, политиколог, НВО„За живот без жига"

 Бранко Радун, политиколог

Др Светозар Радишић, војни аналитичар и публициста

Оливер   Суботић,   информатичар   и   публициста,   аутор   књиге   „Човек   и информационе технологије"

Александар Трифони, криптолог

Проф. др Љиљана Чолић, Филолошки факултет Универзитета у Београду.”

Владика се обратио СА Сабору СПЦ, а патријарх Павле упутио саборску одлуку СА Синоду СПЦ. Оба документа гласе:

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ЕПАРХИЈЕ

Обраћање Епископа жичког Г. Хризостома Светом архијерејском Сабору СПЦ поводом опасности за слободу људску којег у себи носи новоусвојени Закон о личним картама Свети архијерејски Сабор је донео одлуку и ставио у дужност Светом Синоду СПЦ да учини све да се овај закон не спроведе у дело. Као сведочанство времена доносимо оба документа у неизмењеном виду.

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ

КРАЉЕВО

Е.бр. 2784

3. октобар 2006.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Обавештавамо браћу Архијереје да је Скупштина Републике Србије усвојила нови закон о личним картама који као врло опасан мења природу политике и омогућује тоталитарни надзор државе над сваким својим становником у свим аспектима личнога живота, и тиме грубо нарушава најдрагоценији Божији дар људима, слободу личну.

Ми смо се на време, пре усвајања закона, обратили Светом Архијерејском Синоду упозоравајући на следеће: да је нови закон о личним картама донет без јавне расправе уз кршење низа светских и европских конвенција о људским правима, а да је по својој природи сам закон антихришћански и антиправославан. Да су се синоди Московске патријаршије, Атинске архиепископије, Украјинске цркве - Московске патријаршије, као и Света Гора Атонска огласили званичним ставом, а да је Атинска архиепископија успела да обори сличан закон у Грчкој, тражењем права на алтернативна документа. Да је стварање централне базе података која у себи може садржати полицијски досије, лични здравствени картон податке о школском успеху и спреми, податке о стању банковног рачуна и податке из војне књижице, увод у стварање невидљивог електронског концентрационог логора, а могућности за манипулацију и злоупотребу података неограничене. Уз то електронска лична карта је документ у којем онај који је носи не зна шта пише у њој. Као у времену Нерона и Калигуле када се свом џелату лично доносила запечаћена пресуда. Свети Синод је наш акт примио али се није огласио што је могло утицати на исход гласања у Скупштини.

Стога умољавамо браћу Архијереје да се саборно огласи и да Владу Србије упозоримо на:

а) опасност од скупљања и чувања података о личном животу људи, посебно о религиозном и политичком избору, здрављу, познанствима, путовањима и слично;

б) неоправданост даљинског препознавања човека без његовог знања нарочито на местима где није дужан да се представи;

в) на право сваког слободног човека да зна каква се информација налази у његовом електронском досијеу, као и нато да листа података који се чувају мора битм јасно дефинисана

г) да средства препознавања човека не смеју да штете његовом здрављу нити да понижавају његову част и достојанство

д) да се не смеју користити средства препознавања неодвојива од људског тела

ђ) да се централна база података ни под којим условима не сме формирати због могућности упада у систем оних који су недобро-намерни, као и страних обавештајних служби

е) да се као нужно уведе право на алтернативу онима који из верских као и других људских разлога не желе електронске личне карте.

Ако буде постојала добра намера, Влада може Уредбом да потре негативне последице наведенога Закона. Начпомињемо да је овај проблем простудиран са различитих тачака посматрања, да је у овоме смислу консултована и групу експерата и да је још 26. марта 2005. године Нашим благословом подржан Жички апел стручњака са којим је упозната стручна и политичка јавност, а којегу неизмењеном виду као прилог достављамо браћи Архијерејима.

Светом Архијерејском сабору одан,

ЕПИСКОП ЖИЧКИ  Хрисостом

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Свети архијерејски сабор, у седници својој под горњим бројем и датумом, донео је ову одлуку:

„Ставити у дужност Светом  архијерејском синоду да на сходан начин интервенише код надлежних органа Републике Србије да се недавно у Народној скупштини изгласан Закон о личној карти не спроведе у дело.

О предњој одлуци Светог архијерејског сабора, част  Нам је известити Свети архијерејски синод, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Светом архијерејском синоду у Христу брат,

Председник

Светог архијерејског сабора

АЕМ и Патријарх српски

Павле 

Прилог: Предмет.”

Једном речју, сарадња са владиком жичким била је одлична - док је трајала. Он је имао храбрости и разумевања много више од других, и био би грех то прећутати.

Но, Жичку епархију су потресли сукоби око измене богослужења, пре свега начина служења Свете Литургије. О томе је писано дуго, и много. Онај део монаштва и народа Епархије који је формиран на побожности богомољачког покрета Владике Николаја није се сложио са богослужбеном реформом (реформа значи преобликовање, измена облика нечега.) Дошло је до сукоба између свештенства и верника у Чачку, Ужицу, Пожези, Горњем Милановцу, Косјерићу. Неке старе проте, од којих се, бар пред крај службе то није могло очекивати, окренуше се новом, наводно ранохришћанском, стилу богослужења. Ја почех да пишем и објављујем на ту тему (слао сам их свом епископу г. Хризостому, као и раније владики Стефану.)

Око измене богослужења разгореше се сукоби и неспоразуми широких размера. У првом тромесечју 2008. то је кулминирало. Били су протести због покушаја премештања свештеника из Чачка и Горачића, а ја сам остао без места вероучитеља (зато што сам почео да пишем и објављујем своје ставове о литургијској реформи, или због нечег другог - ни до данас не знам.)

Све је то донело много бола и огорчења свима. И тај бол и огорчење, поделе и несреће, црквено-судски процеси и јади све су кидали. Није било спремности за разговор. Кажу да је владика Хризостом, после свих сукоба, питао једнога из Пожеге какав је ово народ, јер се он у Банату никад није срео са таквим искушењима. А човек му је (ово нисам лично чуо, причали су ми) рекао: “Владико, у Банату можеш цело село да поведеш на стрељање, и ником ништа. А између Чачка и Пожеге је био најтежи грађански рат између четника и партизана.” Требало је и то имати у виду.

Наравно да се свему радовао само крвник људски од почетка, ђаво, јер он, како рече Господ, увек тражи људе да би их решетао као пшеницу.  Два су нас земљотреса походила: један на Сретење 2008, а други октобра 2010. Првоме је епицентар био на планини Јелици, па је између осталог, напукла чачанска црква; од другог је напукла Жича. А требало је, и могло је, да се разговара, уз поштовање Предања, уз ослушкивање гласова народних. На жалост, владика Хризостом је теолошки потпуно био на страни свештеника Николаја Афанасјева, чија је сабрана дела објавио, а Афансјев је, у богословском смислу, био претеча Јована Зизјуласа, веома цењен од паписта који су спровели литургијске реформе у римокатолицизму. Теологија Афанасјева била је погрешна, и зато и владика Хризостом није умео да се снађе у епархији која је живела и дисала Владиком Николајем.

Неки од “буздованџија” наших трагичних полемика оптуживали су ме да се “борим против свог канонског епископа”. Нити се борим, нити сам се борио; писао сам и говорио оно што мислим, а и трудио сам се да то буде хришћански, у оданости црквеном јединству. Надам се да је сваки делатник СПЦ, па и владика Хризостом, с којим сам својевремено сарађивао, то имао у виду. Јер, сви, по мери својих сила, служимо Великом Архијереју Христу, ради изграђивања Његовог Тела, Које је Црква. Знао сам и знам да, из те перспективе, сви схватамо да поштовање јерархијског поретка не означава безгласност. Поготову ако нас нешто боли. 

 Владика Хризостом је отишао са овога света, свакако тужан и горак због свега што се десило и њему и његовом народу. Искрено ме је болело што је све било тако како је било, јер није морало тако да буде. Видело се шта удружене снаге епископа и његове пастве могу, док постоји слога (случај борбе за право на избор кад су лична документа у питању). Када је владика Хризостом дошао, сви су били с њим, и покушај старокалендараца да се учврсте у епархији није прошао. Када је одлазио, многе пукотине и незадовољства остале су да нас подсећају на то колико је опасно када неслога завлада. А народ је тражио само једно – да се чува поредак службе Божје вековима освештан, и да се не укидају оне основе православне духовности које нам је оставио Свети владика Николај Жички.

 Нека нам свима Господ опрости на томе што смо мали и недостојни својих светих предака и што је, због грехова наших, благодат Божја допустила да се у срцу Србске Цркве деси све оно што се десило. Нека Господ прими, по Својој милости, душу епископа Хризостома, и научи нас како да живимо и деламо да бисмо се спасли у Христу.