header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Туча у мраку (2) Штампај Е-пошта
субота, 22 децембар 2012

 ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Господ зна: патријарх Павле је нама, младим православним Србима у Београду, оних тешких деведесетих година прошлога века, био велика утеха. Мили наш патријарх, кога смо гледали како хода улицама Београда, који је за нас, студенте, имао времена кад изађе са вечерње у Саборном храму, па нам је посвећивао бар пола сата. Приступачан, љубазан, спреман за разговор; до њега није било тешко доћи. Сећам се, молио сам за пријем 1993. године, преко ђакона Момира Лечића; и одмах сам добио могућност да му изложим неку своју жалбу и молбу. А он ме слушао, и очински саветовао, крајње реалистично, али и крајње хришћански.

Имао сам и привилегију да га виђам кад дође “на одмор” у Благовештење под Кабларом, и кад дуго седимо код оца Георгија под тремом, а народ га пита, и ми слушамо. Кад ми је деда Радомир боловао од рака, молио се за њега Богу на Литургији и послао му један крстић. У његово време (а године су биле ратне), Патријаршија нас је окупљала као наша кућа. Дан смо често почињали раном Литургијом коју је служио у капели Светог Симеона Мироточивог, јерејским чином. Било је и побожне деце и побожних старица, а све је испуњавао његов благи, уњкави глас, који је час уздизао возгласе, а час би се обрео за певницом. Најслободнији дани Србске Цркве - портирница у којој (углавном) седи Млађо, и ми, који слободно улазимо и излазимо, као у своју кућу. Једном другови и ја седимо преко пута портирнице и, уколико ме сећање не вара, благо клатимо ногама од неког,готово дечијег,задовољства. Неко каже: “Може ли овако у Ватикану?” И сви смо пресрећни што смо православни. А сад пред Патријаршију ставили полицијску кућицу. И полиција штити учеснике СА Архијерејског Сабора. Тужно... Од кога брани полиција наследнике апостола кад Велики Архијереј Христос није позвао дванаест легиона анђела да Га бране пред Голготу?

Патријарх Павле нам је био драг и по кратким и језгровитим доскочицама којима је “доскакао” онима којима је требало поуке. Кад га је један од млађих владика, каснији претедент на престо, дочекао одушевљеним речима док се враћао из Русије,говорећи како је свим епископима мило што виде да се врати, он одговори: - А још би вам милије било да се није вратио!

Таквог сам човека волео, мада, наравно, нисам ни превиђао његове слабости (које су потицале од оног Златоустовог става: “Боље да сагрешим милосрђем него строгошћу”.)

А долазило се с њим и до ивице... Сећам се, кад је Сабор СПЦ одлучио да изађе из Светског савета цркава, један духовник са својим монасима и ја ишли смо код њега у Благовештење да причамо о спровођењу одлуке, пошто се оклевало. Примио нас је, и причали смо, али се испоставило да то неће ићи тако лако, јер је патријарх тврдио да су неопходне свеправославне консултације. Дошло је и до извесних варница између овог духовника и патријарха, па се сусрет завршио прилично неуспешно. Међутим, по својој тврдоглавости, нисам одустајао. Отишао сам по ТВ апарат и видео-рекордер, а патријарх Павле (данас не могу да верујем у то!) је пристао да гледа снимке екуменистичких скупова и изгреда широм света, које сам  коментарисао. Ту је био и један јеромонах и један мирјанин. Као човек изузетне самоконтроле, није показивао знаке узбуђења, али је рекао да је то врло саблажњиво за народ. Овај сусрет с Његовом Светлошћу није имао епохални значај; али, данас такав сусрет скоро не могу ни да замислим. То је човек који је хтео да саслуша, а мислим и да је уважавао глас народа. Видело се то и по чињеници да је упорно одбијао да позове папу римског, иако су, од 1994. године интезивно, на њега вршили притисак да тако нешто учини. Кад га је несрећни латинољубац, бивши Србин с Приморја, Светозар Маровић, као председник провизоријума званог Србија и Црна Гора, пред полазак у Рим питао да ли да зове папу, патријарх му је одговорио: “Господине Маровићу, нити сам ја Црква, нити сте Ви држава”. Паметном доста!

Док је био жив, патријарх Павле је својим присуством био “онај који сад задржава” (2. Сол. 2,6) да Србска Црква не потоне у кризу несагледивих размера.

Док је био жив, патријарх је молитвом држао све нас; на сахрани је показано колико га је народ поштовао, идући за његовом христоликошћу. У глави ми, међутим, стално одјекује његова опомена: “Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне”.

Очито је, све више - нема коме. Уместо покајања, ми тонемо у живо блато братомржње и самообмана.      

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 децембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.