Како се десило да професор оптужен у афери „Индекс“ постане и први писац коментара о „уставу Косова“, а његова матична кућа Правни факултет у Крагујевцу промотер идеје независности „Републике Косово“

Квазинаучна монографија „Догматске глосе о косовском уставу“ др Срђана Ђорђевића и др Јурија Топлака, иза које као издавач стоји Правни факултет у Крагујевцу, по штетности се сасвим може поредити са оним што је, на пример, Наташа Кандић урадила својим присуством на проглашењу Приштинске декларације. Ако није чак и гора.

Самом темом – уставом непризнатог Косова – спорна књига показује не само да је један од аутора, Србин пореклом са Космета и професор на Правном факултету у Крагујевцу, спреман да зарад најприземнијих личних интереса делује у потпуној супротности са законима, интересима, као и општим стручним и моралним начелима државе у чијој се служби иначе налази, већ и да је једна високошколска установа у Србији постала аквизитер независности Косова. И то иста установа која већ пет година ради под сумњом судски незавршене и очигледно процесно опструиране афере „Индекс“. Но, сва отужност оваквог, још некажњеног деловања промотера самосталног Косова, најбоље се огледа у тексту књиге, где аутори и не скривају да им је основни циљ да пруже помоћ албанским сепаратистима како би им устав ефективно заживео и на већинским српским територијама.

АПОЛОГИЈА ОВК

У предговору, Ђорђевић истиче да верује „да ће значења уставних норми, која смо истакли, бити у функцији инструмената за лакшу примену у процесу подвођења чињеница реалног живота под уставна правила. При томе, првенствено, мислим на субјекте правних односа који потичу из редова српске мањинске заједнице…“ („Догматске глосе о косовском уставу“, стр. 24). Израз „слободно Косово“ у књизи, у духу апологије злочиначке ОВК независности, тумачи се као „класичан термин којим се презентира став о државном суверенитету, па би под њим требало разумети независност“. Да би се овај једнострани документ промотера тзв. косовске независности представио као општеобавезујући акт, проистекао из некаквих међународних преговора, аутори коментара су потпуно прећутали постојање Резолуције Народне скупштине РС, којим је он одбачен, као и чињеницу да Ахтисаријев план никада није одобрен у Савету безбедности, због чега је и данас међународноправно једино важећа Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која гарантује суверенитет и територијални интегритет државе Србије. Резолуција 1244 је за аналитичаре тзв. косовског устава непожељна колико и за албанске терористе и сепаратисте, па је ниједном речју не помињу у свом спису.

Незапамћени поступак аутора књиге и издавача се, како листом истичу саговорници „Печата“, не може подвести под пуку немарност.

Да је овде реч о нечему опаснијем сматра и професор доктор Ратко Марковић, који каже да је недопустиво да, док Србија истиче да је тзв. Република Косово лажна, имамо случај професора на факултету који уставу лажне државе у тумачењу прилази као важећем правном акту: „Да Србин пише о уставу Косова је незамисливо. Да то ради професор који је својевремено био асистент на факултету у Приштини још незамисливије, а будући да је аутор и родом са Косова цео његов случај може да се подведе под ‚срамоту за науку‘. Разумео бих да тај устав има решења која би могла да послуже као теоријски куриозитет, али реч је о компромитованом, октроисаном уставу, направљеном на страни и наметнутом вештачки“, каже проф. др Марковић.

У овом случају није споран само предмет истраживања – „устав“ тзв. Републике Косово, већ начин на који је он у књизи обрађен. Наиме, наведени аутори нису овај противправни акт албанских побуњеника анализирали у контексту позитивног међународног права и политичко-историјских прилика у којима је он донет, већ су сачинили један коментар норми садржаних у „уставу“.

Називајући поменуто дело такозваном књигом, професор доктор Марко Павловић каже у разговору за „Печат“ да ова назови монографија првенствено намеће питање ко је тај што је имао времена да седне и пише о једној ефемерној творевини међународних силеџија:

„Кад се боље погледа наслов књиге о ‚уставу Републике Косово‘, прво што пада у очи је да је она теми посвећена у врло редукованом облику, тј. да је ограничена тзв. догматским методом, што ће рећи да се своди на препричавање појединих чланова тзв. устава тзв. Републике Косово. Довољно је да се прелиста ова штампана ствар, па да се о њој, са научног становишта, изведе закључак који се своди на једну енглеску реч: rubbish. Дакле, ради се о безвредном тексту који се код нас означава као ђубре.“

Вреди подсетити да је други аутор Словенац Јуриј Топлак. На сајту „Alma Mater Europea“ – европски центар, Марибор, као важан податак објављено је да је Јуриј Топлак коаутор првог коментара о косовском уставу.

ДОГМАТСКИ КОМЕНТАТОР

У мноштву личности које су себи дозволиле да се баве Косовом у име Србије или Србијом у име Косова, ова надриакадемска појава у лику Ђорђевића, који је компромитован у афери „Индекс“, а упамћен пре тога као прогонитељ кривих и правих у хистеричној акцији ДОС-ових жандара под именом „Сабља“, заслужује посебно место. Професор Павловић истиче да је Срђан Ђорђевић, који је студије Правног факултета у Крагујевцу завршио за неких седам-осам година, као асистент приправник почео да ради на Универзитету у Косовској Митровици, што је представљало својеврсни повратак завичају. После извесног времена, као представник са Космета изабран је и у Уставни суд Србије(!), а одатле је прешао на Правни факултет у Крагујевцу где се убрзо нашао међу ухапшенима у афери „Индекс“. Оптужен је, између осталог, да је прикривеном иследнику Томиславу Спасићу продао два испита за 1.400 евра. У марту ове године, Спасић је на суђењу подробно описао како му је Ђорђевић у кабинету уписао оцене.
„Ових неколико важних чињеница из Ђорђевићеве каријере објашњавају зашто се он јавља као ‚догматски‘ коментатор ‚косовског устава‘. Објашњење лежи у сфери крајње аморалности. Наиме, све што је постигао у универзитетској каријери Ђорђевић дугује чињеници да је рођен у Косовској Митровици и каснијем експлоатисању ове чињенице, иако се са родитељима ‚на време‘ преселио у околину Краљева. Данас, на пристојном одстојању од страшне збиље косметских Срба, он је написао некакву шкработину која би требало да ‚помогне‘ Србима да прихвате НАТО државу ‚Републику Косово‘. Он то и каже у предговору, са неконтролисаном дозом цинизма, наводећи да се нада да ће његово писаније ‚бити у функцији инструмента за лакшу примену у процесу подвођења чињеница реалног живота под уставна правила‘. Те ‚чињенице‘ реалног живота које би требало да се ‚подведу‘ под правила ‚косовског устава‘ су Ђорђевићеви бивши земљаци – Срби на Космету. Другим речима, Ђорђевић, који се склонио са Косова, проглашавајући себе за ‚значајног правног ауторитета‘ шаље поруку Србима који су остали на својим косовометохијским огњиштима да се беспоговорно подведу под уставна правила шиптарске НАТО државе“, закључује професор Павловић.

Али, на путу ка издавању овог „монументалног“ дела, Ђорђевић се стручној јавности још прошле године представио као „тумач“ устава Косова. На „Копаоничким сусретима“, који традиционално окупљају имена из правне науке, Ђорђевић се препоручио својим радом, за који професор доктор Владан Петров, уредник секције „Копаоничких сусрета“, каже да није задовољио ниједан научни аргумент којим би могао оправдати бављење уставом тзв. државе Косово:

„Сама чињеница да неко проучава тај устав значи да таквом правном акту даје легитимитет који исти не поседује. Пре свега, како можемо причати о уставу једне државе која није држава?! Овде није реч о добронамерности или не, или пак о разлици у ставовима, већ о чињеници да је, поред свих наших унутрашњих уставноправних питања, уредаба које се сада налазе пред Уставним судом, незамисливо да се неко бави уставом Косова. Питање је какву је научну апаратуру аутор могао да има, јер питање је ко је уопште о том уставу писао, осим самих Шиптара на Косову, и то можда“, оцењује професор Петров, додајући да се у Србији од 2006. до данас није појавила ниједна целовита монографија о важећем Уставу Србије, али зато „сада видимо да постоји монографија о уставу Косова и то под покровитељством Универзитета“. „С друге стране, монографија представља научни приступ, а ја се питам какав научни приступ може да постоји код једног акта који не испуњава ниједан критеријум уставноправне науке! Коначно, монографија захтева године рада, а од пуког писања устава Косова није прошло више од четири године“, сматра професор Петров.

ОЦЕНА ЕТИЧНОСТИ

Природа овог списа отвара проблем његовог издавача и поставља питање које су границе научне слободе. Текст је, како тврде угледни професори управног права и правне историје, ненаучан и као такав он добија обрисе пропагандног просепаратистичког памфлета. Да ли као такав може уживати научну слободу, тим пре што постоје индиције да се ради о кривичном делу из члана 309, тј. подстицању албанских сепаратиста да наставе са рушењем уставноправног поретка Србије?

Да нико, поготово не научник, нема слободу да иде мимо званичних докумената државе, сматра и професор доктор Милан Брдар:

„Нема говора о томе да слобода иде мимо основних поставки, закона и аката државе. Али, академска слобода подразумева објективност. Неки текст о ОВК може да буде предмет научне анализе и то није спорно, али не може под видом другог мишљења, јер је у питању терористичка војска, непријатељ Србије. То онда није друго мишљење, већ непријатељски акт. И сада имамо професоре аквизитере независности Косова, чија пристрасност очито говори о одсуству објективности. То са науком нема никакве везе! Мотив писања је тешко назрети. Аутори можда на тај начин покушавају да провоцирају околину. Можда су и заговорници независности Косова. Али, понављам, то нема везе ни са науком, ни са научним слободама“.

Др Брдар каже да у озбиљној држави такве ствари могу да се догоде, али обавезно, без обзира на то да ли се ради о професору Универзитета или не, следе санкције:

„Уколико та књига професору Ђорђевићу омогући и унапређење у ред редовних професора, то ће бити академски скандал! Што се самог факултета тиче, њега би требало затворити. Прво смо имали аферу ‚Индекс‘, па их је шефова (Тадићева – прим. нов.) килава држава ослободила, да би се накнадно оптужени осветили професорима који су их третирали као сумњиве. Питање је да ли та публикација уопште има рецезенте. Ако их има, и ако су то урадиле његове колеге, онда је то криминална радња ширих размера. Нажалост, наша академска заједница је у тако болесном стању да највероватније нико не би реаговао.“

Са њим се слаже и професор Марковић, позивајући етички одбор да изнесе свој суд:

„Толики су људи откривени у преписивању туђих радова на очи етичког одбора, али се он ниједном није огласио. Ово је прилика да се он најзад чује.“

Уколико овај одбор буде узео у разматрање оцену етичности монографије о уставу Косова, не би требало, сматра др Павловић, да занемари ни минули рад аутора, који умногоме објашњава како се као коаутор ове књиге појавио страни држављанин и шта везује „Србина с Косова“ и Словенца Топлака:

„Прво, и најважније, везује их једна фалсификована исправа из 2010, на основу које је Срђан Ђорђевић изабран у звање ванредног професора на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу. Наиме, за избор у више универзитетско звање потребно је имати радове објављене у часописима одређене категорије. Пожељно је имати рад објављен на тзв. SSCI листи (односно америчкој ‚Томсоновој листи‘ часописа). Пошто није имао ниједан релевантан чланак, доцент Ђорђевић решење за свој изборни проблем је нашао у Марибору где излази ‚Lex localis‘, часопис са SSCI листе. Наиме, њему је у време изборног поступка за ванредног професора стигло писмо потврда, са потписом члана уређивачког одбора Јурија Топлака, да му је један чланак прихваћен за објављивање у овом часопису, и да ће тај чланак бити публикован у 2011. години. Пошто је увелико прошла 2011, негде средином 2012, циркуларним писмом сам се, на енглеском, обратио члановима уређивачког одбора. Један од њих, честити љубљански професор, послао ми је обавештење, на енглеском, да чланак на основу којег је Ђорђевић изабран у звање ванредног професора никада није прихваћен за објављивање у ‚Lex localis‘-у, нити је главни уредник или неки члан уређивачког одбора послао било какво званично писмо у погледу поменутог чланка.“

Удео Топлака у фалсификовању исправе на основу које је његов коаутор Ђорђевић изабран у звање ванредног професора препушта се међународној истрази. Било би добро да овај земљак и несумњиво истомишљеник Јелка Кацина, радо виђен гост Владимира Гоатија и, како пише у његовој биографији стручњак за борбу против корупције на просторима Балкана објасни откуд његов потпис на фалсификованој исправи.

У међувремену, ако држава не буде реаговала, Ђорђевић ће својим бившим земљацима препричати правила „косовског устава“, јер тобоже они без њега не би могли да га разумеју. С друге стране, званичан издавач није изневерио очекивања евроатлантиста. Јер њихов циљ није тешко прозрети: евроатлантистима је потребно да се, у српској правној науци, устав наказне НАТО државе легитимише као један од комшијских устава вредан научне пажње. Онда је све лакше…

http://www.pecat.co.rs/2012/12/cas-bescasca-na-pravnom-fakultetu/