У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима, још 1199, кад је Иноценције Трећи сазнао да србски бан Кулин у Босни није одан Риму

ПРЕГОВОРИ О ПОМИРЕЊУ С РИМОМ

У јесен 2007. године у италијанском граду Равени дошло је до преговора између делегација православних цркава и римокатолика. Тема је била – власт у Цркви Христовој и улога Рима и Цариграда као првих по части у поретку Патријаршија. Делегација Руске цркве, због претензија Цариграда да православност аутокефалних Цркава буде дефинисана као општење са Васељенском патријаршијом, напустила је скуп. У документу из Равене и први пут помиње се и могућност да папа у засад неоствареној "уједињеној цркви" опет буде први. Како први? Први међу једнакима или први као vicarius filii Dei? То тек треба да се види.

Сусрет у Равени је прошао, али се (бар неформално) наставио у Србији у оквиру православно-католичке радне групе "Св. Иринеј". Шта се десило у Србији, сазнајемо из "заједничког приопћења за јавност", објављеног у листу Београдске надбискупије "Благовест" (11/2007, новембар):

"На позив епископа браничевског Игњатија, у Србији је од 31. октобра до 4. новембра одржан четврти сусрет православно-католичке радне групе ’Свети Иринеј’. Теолози су свој заједнички рад започели на Теолошком православном факултету у Београду, а били су назочни београдски надбискуп Станислав Хочевар и владика бачки Иринеј Буловић. Након седнице судионици су се упутили у Велику Плану, гдје је настављен заједнички рад. Тијеком свога рада могли су се помолити и духовно окријепити у познатом оближњем манастиру Покајници. Заједничка православно-католичка група ’Свети Иринеј’ утемељена је 2004. године у Паденборну у Њемачкој, где је одржан и први сусрет. Чланови ове групе су 13 католичких теолога из Белгије, Њемачке, Француске, Италије, Низоземске, Аустрије, Пољске и Сједињених Држава, као и 13 православних теолога из Цариградског патријархата, Антиохије, Москве, Србије, Румуњске и Бугарске, затим православних Цркава из Грчке, Пољске, Словачке, Естоније и Сједињених Држава. Други је сусрет теолога одржан новембра 2005. у самостану Пентели у Атини, у Грчкој, док је трећи децембра 2006. био у бенедиктинском самостану Цхеветогнеу у Белгији. Тијеком четвртога радног сусрета, теолози су се бавили темом ’Наука и пракса о папинском примату у средњем вијеку’!. То је био наставак рада са прошле сједнице у Цхеветогнеу. Теолози су проучавали питање папинског примата у повезаности с грегоријанском реформом календара и концилом уједињења у Лиону 1274. и Ферари/Фиренци 1438/39. Изнијели су мотришта западних и источних теолога на то вријеме.

Утврђено је да је за разумијевање папинског примата у средњем вијеку нужно ставити га у повијесни контекст онога времена, али такођер видјети и посљедице тог чина.

На концу су сусрета судионици назочили православној литургији те миси у католичкој цркви Криста Краља у Београду. У име свих судионика се за гостопримство владики браничевском Игњатију захвалио др Герхард Феиге, бискуп из Магдебурга, из Њемачке, а изразио је и своју захвалност за финанцијску помоћ у организирању сусрета њемачкој добротворној организацији ’Реновабис’ и ’Заклади Конрад Аденауер’. Сљедећи ће се сусрет теолога православно-католичке радне групе ’Св. Иринеј’ одржати новембра 2008. у Бечу."

Било је после тога још сусрета и скупова: рецимо, србски патријарх Иринеј је посетио Беч септембра 2010, беседећи пред представницима ватиканске фондације „Pro Oriente“ о неопходности екуменског дијалога, а мешовита православно-римокатоличка комисија је, недуго затим, наставила богословски дијалог о примату Рима. Упркос тврдњама кардинала Курта Коха (челника ватиканске делегације) и митрополита Јована Зизјуласа (челника православне делегације, епископа Цариградске патријаршије) да је сагласност постигнута, руски митрополит Иларион (Алфејев) изјавио је да је такав споразум далеко, врло далеко. О чему је овде реч?

Реч је о томе да су почели теолошки разговори о главном догмату папизма – догмату о папи као незаблудивом еx цатхедра по питањима вере и као "намеснику Христовом на земљи“. Да не бисмо били оптужени да тај "догмат" (по Св. Јустину Ћелијском, најтежи пад човека после Адамовог и Јудиног, јер папа је пао у самообоготворење) не излажемо тачно, доносимо га онаквим какав је у званичном римокатоличком "Катекизму", објављеном на свим светским језицима, па и у Хрватској, у "Кршћанској садашњости", 1994. године (додуше, без фусонта):

"880. Успостављајући Дванаесторицу, Крист ’их је установио као колегиј или сталан збор, којему је на чело ставио Петра, изабраног између њих’. Као што по Господиновој одлуци св. Петар и други апостоли творе само један апостолски збор, исто тако су међу собом повезани Римски бискуп, Петров насљедник, и бискупи, насљедници апостолски’.

881. Господин је само Шимуна, којему је дао име Петар, учинио стијеном своје Цркве. Њему је предао кључеве, њега је поставио пастиром свега стада. ’Служба везивања и разрјешивања, која је дана Петру, очито је дана и збору апостола здруженом са својом главом’. Та пастирска служба Петра и других апостола спада у темеље Цркве. Настављају је бискупи под папиним првенством.

882. Папа, римски бискуп и насљедник светога Петра, ’трајно је и видљиво почело и темељ јединства како бискупа ткао и мноштва вјерника’. ’Римски првосвећеник по својој служби као намјесник Кристов и пастир цијеле Цркве има над Црквом потпуну, врховну и опћу власт, коју може увијек слободно вршити’.

883. ’Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно с Римским бискупом као својом главом’. Као такав, бискупски је збор ’такођер субјект врховне и потпуне власти над цијелом Црквом (...); та се пак власт може вршити само уз сугласност римскога бискупа’.

884. ’Власт опћом Црквом на свечан начин бискупски збор врши на опћем сабору’. ’Не може бити опћег сабора који као такав није потврдио или барем прихватио Петров насљедник’. (...)

889. Да би сачувао Цркву у чистоћи вјере предане јој од апостола, Крист, који је истина, хтио је Цркви дати удјела у својој незаблудивости. Народ Божји, под водством живога црквеног Учитељства, непоколебљиво пристаје уз вјеру по наднаравном осјећају вјере. (...)

891. ’Римски бискуп, глава бискупског збора, има незаблудивост снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала (...) Цркви обећана незаблудивост налази се такођер у бискупском збору кад врши врховну учитељску службу заједно с Петровим насљедником’, особито на опћем сабору. Кад Црква, својим врховним Учитељством, нешто одређује ’да треба вјеровати као од Бога објављено’ и као Кристов наук, ’те дефиниције треба примати с вјерском послушношћу’. Та се незаблудивост протеже на сав поклад Божје објаве.“

У то, дакле, верују паписти: да је папа незаблудив по питањима вере, и да је он „намесник Христов“ на земљи; бискупи ни о чему битном не могу да одлуче без папине коначне пресуде.

Православно учење по том питању изложено је у Посланици источних патријараха из 1848. године, где јасно стоји да у Цркви од Истока ниједан епископ сам за себе, па чак и сабор епископа самих за себе, нема папску незаблудивост, него Истину која је предата Цркву чува сав народ Божји. Како рече Владика Николај, православни „папа“ је Дух Свети, а не било који смртан и заблудама склон човек. Зато православље никад није имало инквизицију.

О ЧЕМУ ЈЕ, ОПЕТ ДА ПИТАМО, ОВДЕ РЕЧ?

 Овај текст, други у низу поводом изјаве надбискупа Хочевара да папа не може у Јасеновац док се Срби и Хрвати не „договоре“ о броју тамошњих жртава, јесте текст о добу у коме, по ко зна који пут у историји Цркве, морамо да доказујемо да "у питањима вере нема компромиса" (Св., Марко Ефески), и да између нас и папопоклоника нису руже, него каме и ломаче, којима су нас терали у загрљај папи кад су могли, као и лажни језуитски осмеси, којима су нас мамили на своју удицу кад није било могућности да проради "Света Инквизиција".

По ко зна који пут, понављам: међу западним хришћанима има много добрих људи и искрених верника; од њих има и шта да се научи; њихове књиге и наука могу нам бити од користи; с њима се може и сарађивати у областима у којим се не праве компромиси на рачун Богом откривене истине. Али сада ћемо о другом: о томе да није довољно да се, упражњавањем минималистичког речника екуменистичке теолошке дипломатије, постижу некакви "заједнички ставови". Јер Господ нам је рекао да се свако дрво по плодовима познаје. А стабло папизма на Балкану радило је многе отровне плодове, од којих је један и хрватска србофобија (због које сад, према Хочевару, треба да пребројавамо жртве Јасеновца, како би се папа „смиловао“ да нам дође.)

А ШТА ЋЕМО СА „СВЕДОЧЕЊЕМ“?

Е, сад, ту је и питање екуменизма као некаквог "сведочења". Православни екуменисти и даље "сведоче". Јер њихово оправдање је да су они у екуменском покрету зато што треба нешто да "сведоче". Шта? То више нико не зна. Вероватно сведоче да немају шта да сведоче. Јер, како каже Паскал, ми верујемо само оним сведоцима који су дали да им се пререже гркљан за оно што сведоче. Дакле, мученицима. Мартир је на грчком и мученик и сведок. Сведок који сведочи мучеништвом. А екуменисти сведоче да "на три вере оком намигују, / а ниједну прво не верују" (Свети Николај Жички); и да им је поздрав: "Помоз’ Бог, чаршијо, на све чет’ри стране" (као што је певао један србски удворица: "Свирам Титу, свир’о сам и Дражи, / коме треба, нека ме потражи".)

У "сведочењу" се далеко догурало. Негдашњи "велики инквизитор", шеф Конгрегације за вероучење, најпознатији римокатолички догматичар, кардинал Јозеф Рацингер сад је папа Бенедикт 16. Његов основни став, исказан у декларацији "Доминус Јесус", објављеној 2000. године, јесте да римокатоличка јерес сме бити "Црква Мајка" и да, као таква, нема никакве "цркве сестре" и "друго плућно крило" (како су се представљали православни екуменисти, у дијалогу с Римом – они су били "друго плућно крило", "сестринска црква", "Марија" која разуме "Марту", итд.). Свој став је поновио и 2007. године, одобривши нови документ исте Конгрегације, који исто вели: "Уна Санцта" је Римокатоличка црква.

Тако је пала у воду пропаганда папе Ивана Павла Другог да је Православна Црква – "сестринска", и "друго плућно крило Европе". (Кад смо већ код приче о "плућним крилима" Европе, православљу и римокатолицизму, овај израз први је користио руски песник и философ Вјачеслав Иванов, у младости дионисијски опијен Ничеом, а под старе дане конвертит који је примио римокатолицизам. Дакле, прича о "два плућна крила Европе" је прича једног издајника православне вере.

ПАПСКИ ЕКУМЕНИЗАМ И СРБИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима. Још 1199, кад је Иноценције Трећи сазнао да србски бан Кулин у Босни није одан Риму, писао је угарском краљу Емерику да наведе Кулина да се одрекне "јереси", а, ако не буде пристао, да упадне у Босну и протера Кулина и све који Рим не признају. Године 1221. папа позива на крижарски рат против Срба у Босни, да би 1235. Босну предао мађарском херцогу Коломану, сину Андријином, и доминиканцима – инквизиторима, који су добили овлаштења да убијају све који одбију папин загрљај.

Бан Нинослав и Срби убили су неколико инквизитора мисионара, да би Коломан упао у Западну Босну и, по изразима папе Гргура Деветог (1238), "уништило јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће“. Пошто је протеран из Босне, католички бискуп се настанио у Ђакову, одакле га је 1246. папа позвао да иступи у рат против Срба – "јеретика" из Босне. Године 1247. папа је изјавио да нема никакве наде "да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери", и да је једина нада у мађарске крижаре. Угарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола кренули су у крижарски рат против Твртка Првог 1363, али су их Срби из Босне до ногу потукли и истерали. Краљ Сигисмунд, веран римској мржњи, 1408. упада у Босну и убија, пљачка и коље – али Срби остају верни Христу, а не потчињавају се папи. Босански краљ Томаш, пред пропаст своје државе, каже доминиканцу Николи Барбуђију (1459), да је "већина његових Босанаца противна католичанству и више воли Турке него католичке силе". Народна песма из тог доба каже да је Томаш, зато што је постао паписта да би сачувао власт, "свој браћи својој омрзнуо / и голубу, на јеловој грани".

И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом. Тражећи аутокефалију за своју цркву од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, где су се налазили остаци Византијског царства, он је државу Немањића заувек определио. Како је говорио владика будимски Данило, из Европе је већ тада допирао смрад инквизиторских ломача и Св. Сава је хтео да спасе свој народ од пада у јерес.

Године 1319, папа Иван 22. обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки рат – јер је он "неверник", "шизматик" и "непријатељ Римске цркве", а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се "шизматичка" Србија покорила.

Римокатолици су у Србији имали пуну слободу вероисповедања, па и право на своје храмове. Дубровчани и Саси су се слободно молили Богу на свој начин, усред православне Србије. (Али и краљ Милутин и цар Душан својим закоником строго су спречавали превођење Срба у римокатолицизам.) Паписти, са своје стране, нису били тако толерантни: угарски краљ Лајош је 1306. наредио крашовском жупану да похапси све православне свештенике са женама и децом, а да на њихова места доведе жупнике, како би сви "шизматици" били покатоличени. Лајош је 1356. године, 4. јуна, у Загребу објавио рат "против шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви", што је папа Иноценције Четврти радосно поздравио. Чак и кад је Лајош променио план и ударио на Венецију, папа га бодри да не заборави рат против Србије, па Мађари 1358. освајају Мачву и Београд, приморавајући православне свештенике да признају папу.

Због тога су Срби добро знали ко су паписти. Док је Јован Седми Палеолог потчинио Византију папи (Флорентинска унија), деспот Ђурађ Бранковић фрањевцу Ивану Капистрану, који га убеђује да прими римокатолицизам, каже "да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за мудрог, мада несрећног, владара, а кад би пред смрт променио веру, сматрали би га за полуделог старца".

Паписти су Србе кињили и у доба турске власти. Године 1577. основали су језуити Цоллегиум граецо-рутхеницум и Цоллегиум иллyрицум, чији је циљ био обука мисионара за рад међу Грцима, Русима, Бугарима и Србима. Папа Гргур 15. оснива "Цонгрегатио де пропаганда фиде", чији је циљ био "да спасава народе који су заблудели због незнања или смртносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску". Међу "животињама" којима треба проповедати нашли су се свакако и Срби. Папе су обећавале помоћ Србима у рату за ослобођење од Турака само под условом да се покатоличе. Наш народ, свагда слободољубив, био је спреман на војни савез са Западом, али да му се у веру не дира. Патријарх Јован је 1608. са војском обећао сваку сарадњу, али "у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ".

Римски пропагандисти нису успевали. Двеста фрањеваца у Босни држало је свега тридесетак хиљада римокатолика под својом духовном влашћу. Босански бискуп Никола Оловић жали се да су 1675. у целој Босни успели да пориме само 51 душу, и то углавном жене ради удаје.

Но унијаћење је ипак успевало у западној Херцеговини, Далмацији, на Кордуну, Банији, код Личана. Поунијаћен је читав Жумберак. Методе су биле сурове, гнусне, подле – али, мало по мало... Лаж, насиље, обмана...

А онда је дошао 20. век. Створена је и "света" папина држава, "Независна Држава Хрватска", која је одмах почела да ради на "обраћењу несједињених"... То нас је коштало милион глава. (Нека броји надбискуп Хочевар ако има воље.)

РАНИ ЕКУМЕНИСТА ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР

После Другог светског рата и Другог ватиканског концила (1962-1965), појавио се екуменизам. Католици су православце назвали "браћом", позивајући их у братски загрљај. Мада екуменизма је било и раније. Рецимо, у 19. веку ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер представљао се као велики пријатељ православних Срба и Руса. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца слављен је, уз Савиндан, и Штросмајеровдан, као дан великог "Протојугословена". Додуше, тај рани "екумениста" јесте желео јединство Јужних Словена, али под Хабзбурзима и у јединству с Ватиканом. И он је уствари био Великохрват, који је у писму свом пријатељу Ванутелију (14. 10. 1881) сведочио:

"Кад цркве католичке и народа хрватскога у овим нашим земљама не би било, они тако силно одговарају највишим пробитцима династије и читавог царства, да би их се морало некако створити. А сад кад католичка црква и хрватски народ добротом Божјом постоје, требало би настојати да он свакога дана буде снажнији, јачи и приправнији за испуњење оних циљева за које га је Бог у овим крајевима јасно предодредио“.

Који су то циљеви? Унијаћење Срба, наравно. Кад су Хабзбурзи окупирали Босну и Херцеговину, Штросмајер се надао ватиканизацији Срба и муслимана, верујући у љутог кроатицентристу и папофила, сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера.

Ево како наш угледни историчар академик др Василије Крестић, један од највећих зналаца историје србско-хрватских односа, резимира закључке своје расправе о преписци између Штросмајера и Ванутелија:

"У серији Монумента Ватицана Цроатица, као посебно издање, књ. 1, Хрватски државни архив, Кршћанска садашњост и Дом и свијет, објавили су у Загребу током 1999. године књигу Кореспонденција Јосип Јурај Строссмаyер – Серафин Ваннутелли 1881-1887. У то време Ванутели је био папски нунције у Бечу. Преписка садржи укупно 110 писама, од којих само 20 Ванутелијевих. Уз 90 Штросмајерових писама налази се 17 по садржају разноврсних прилога. Оригинали ове  преписке чувају се у Тајном ватиканском архиву, у фонду ’Архив Бечке нунцијатуре’. Реч је о дипломатској тајној кореспонденцији која досад науци није била доступна. Читава преписка између двојице римокатоличких прелата вођена је на латинском. Сва документа штампана су упоредо, на латинском и у хрватском преводу.

По свом садржају коресподенција између Штросмајера и Ванутелија је разноврсна, али у већини случајева односи се на религиозна питања. Ван сваке сумње, она је од изузетног значаја за осветљавање личности ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера као и за разјашњавање и разумевање његове верске и световне политике.

У овом осврту на преписку Штросмајер-Ванутели највише пажње посвећено је питању Штросмајеровог односа према Србији и Црној Гори, Србима и православљу, бискуповом односу према Босни, Аустро-Угарској и династији Хабзбурга, Угарској и Мађарима, унији и унијаћењу, Јеврејима и масонима, протестантима и протестантизму. Све су то питања која су заокупљала његову пажњу и о којима је Ванутелију искрено, прикривено од јавности, отварао своје срце, износио своје погледе, образлагао своје тежње и циљеве.

Преписка с нунцијем Ванутелијем обилује подацима који се тичу склапања конкордата између Свете Апостолске Столице, с једне, а Црне Горе и Србије, с друге стране. Конкордатима је формално требало да се реши питање малобројних римокатолика у Црној Гори и Србији. Међутим, како произилази из Штросмајерових писама, правима које би стекла Римокатоличка црква у двема српским државама било би омогућено убрзано преверавање православних. Због тога, а не због незнатног броја тамошњих римокатолика, бискуп босанско-ђаковачки и сремски и викарни епископ београдско-смедеревски Ј. Ј. Штросмајер улагао је велике напоре да дође до конкордата. Колико му је стало до конкордата са Србијом, толико и још више му је стало до конкордата са Црном Гором. Претпостављао је да је Црна Гора у верском погледу мекша, да ће у њој Римокатоличка црква лакше и брже моћи да ухвати корена него у Србији

Преписком између двојице високих римокатоличких прелата коначно је разбијена и мистификација која се тиче литургије на старословенском језику. Сада је јасно да се Штросмајер није залагао за старословенски језик у литургији због неког свесловенског или југословенског осећања, из емотивних и сентименталних разлога, већ ради тога што је сматрао да је литургија на латинском тешко савладива и прихватљива за Јужне Словене, да представља готово непремостиву брану за прелазак православних у римокатолицизам. Према томе, практични разлози, подређени интересима Римокатоличке цркве, руководили су бискупа приликом опредељивања за старословенски језик.

У писмима у којим је реч о конкордату често има пуно занимљивих и драгоцених података који се тичу Србије и Црне Горе, политичких прилика у тим земљама и Штросмајерових оцена о способностима или неспособностима књаза Николе и краља Милана или неких других виђенијих личности. Особиту пажњу заслужују и бискупови погледи о уређењу Балкана попут ’братске федерације разних народа’, у којој би Аустрија имала највећи утицај, а помоћу ње и Хрватска, и то ’католичка Хрватска’, која би служила интересима целог царства и династије Хабзбурга. Чак ни у траговима у преписци нема података о Штросмајеровој југословенској опредељености, о југословенској идеји, о истинском братству и јединству, слози и равноправности. Напротив, све је подређено римокатоличкој вери, хрватској и Хрватима.

Ако је у науци досад и било размимоилажења у оцењивању верске и националне (хрватске, југословенске и аустријске, тј. аустроугарске) политике Штросмајера, објављивањем ове преписке она више није и не може бити научни проблем. Међутим, она ће вероватно и даље остати проблем политике и њених спекулација, јер научно оцењивање бискупове личности и делатности одувек је било, а и данас је, бременито политиком. 

Штросмајерова преписка с нунцијем Ванутелијем до краја је разобличила и разјаснила његове најважније верске и национално-политичке намере и циљеве. Из преписке недвосмислено произилази да је ђаковачки бискуп пре свега и изнад свега био римокатолик и то тврди, бескомпромисни и према свима другим црквама и вероисповестима искључив и нетрпељив. На Србе православне вере он није гледао као на браћу друге вере већ као на расколнике, шизматике, фоцијевце, бизантинце и крмељивце. Сличан потцењивачки и ниподаштавајући став имао је и према протестантима и муслиманима. За њега је једина, истинска и права Христова вера, вера над верама, и права Христова црква, црква над црквама, била само римокатоличка вера и само Римокатоличка црква. Он је био ватрени Хрват и све што је чинио и радио чинио је за добро Хрватске и Хрвата. Он је у сваком погледу био типичан кроатоцентриста. Уз помоћ Беча, династије и апостолског величанства, као политичких чинилаца, и уз помоћ Свете Апостолске Столице, као снажног моралног чиниоца, Штросмајер је увек и свугде покушавао да на рачун других народа (Мађара, Срба, муслимана из Босне и Херцеговине) стекне неке предности за његове Хрвате и за његову Хрватску. Бискупов недосањани сан била је велика римокатоличка Хрватска, Хрватска у чијим оквирима би се нашле Босна и Херцеговина. Све планове и циљеве који су се тицали Хрватске и Хрвата Штросмајер је везивао за Аустрију, тј. Аустро-Угарску и њену хабзбург-лоренску династију. Уз њену помоћ и у њено име желео је да шири границе Хрватске на Балкану, да отуда потискује православље и да сузбија утицај православне Русије. Због интереса Хрвата и Хрватске, чију судбину је везивао за Аустрију, бискуп је био доследни и уверени аустрофил."

Дакле, толико Василије Крестић о "праекуменизму", оном пре Другог ватиканског концила. Србске наивчине су веровале да је Штросмајеру на срцу јужнословенско "братство – јединство" и његов су празник увели у србске школе у Југославији династије Карађорђевића. А то се, како видесмо, наставило и у Титовој Југославији. Под паролом "Брат је мио које вере био" пре Другог светског рата данце мацабре се, после јасеновачке кланице, звао "братство и јединство".

ТИТОИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ И РАСПАД СФРЈ

Екуменизам је под Брозом бујао. У јануару 1966. бискуп Сплита Фране Франић организовао је у оквиру "молитвене осмине за јединство кршћана" екуменистичку молитву, позвавши србског сплитског протојереја Марка Плавшу на молитву у Сплитску катедралу. Плавша је дошао упркос противљењу свог епископа далматинског (касније жичког) владике Стефана. Бискуп Франић је у "Недјељној Далмацији" од 26. новембра 1989. дао интервју у коме је описао своју молитву с Марком Плавшом, рекавши: "Кад смо се нас двојица послије молитве загрлили као браћа, видио сам како многи у цркви плачу". (Овај исти Франић је бискупу Карлу Војтили, будућем папи Ивану Павлу Другом, причао да је Југославија тамница народа у којој су Срби господари; и то му је причао на Другом ватиканском концилу, где је учио да је "источна, православна црква наша најближа сестринска кршћанска црква, а не шизматичка".) Било је заједничких молитава, међуфакултетских богословских симпозијума (Љубљана, Загреб и Београд сретали су се преко својих студената теологије, а професори теологије су држали предавања и дискутовали...).

Па шта? Па ништа.

Од свега је, кад се распадала СФРЈ, остао прах и пепео. Ватикан је одушевљено поздравио Туђмана и његове гаулајтере. Стипе Месић је у својој књизи "Како је срушена Југославија" (Мислав прес, Загреб 1994) одушевљено писао о томе како је "свети отац Иван Павле Други најсрдачније примио Фрању Туђмана у пролеће 1991. Те исте, 1991, у септембру, потпредседник Туђманове владе Здравко Томац, био је, ван сваког протокола, примљен у посету папи после 20 часова. Томац је молио папиног министра спољних послова надбискупа Торана да учини све да Хрватској буде призната независност. Тада му је, по његовим сопственим речима, ’чак обећано’, што се касније и реализирало, да ће Ватикан и као држава направити преседан и бити међу првом скупином држава које ће признати Словенију и Хрватску".

А велики хрватски екумениста и беатификатор Алојзија Степинца кардинал Фрањо Кухарић 1. јуна 1996. године на европској бискупској конференцији у Мариозелу у Аустрији изјавио је да су током новоусташких офанзива (уз асистенцију САД), званих "Бљесак" и "Олуја", Срби бежали јер "имали су заповијед својих власти да се повлаче, а имали су и савјет своје цркве, психолошки нису могли прихватити реалност хрватске државе, јер су стално били индоктринирани пропагандом да су та подручја Србија и да они могу живјети само у српској држави и многи су од њих судјеловали у пљачки и разарању хрватских кућа и католичких цркава". Све је крунисала папина брига за миле му Хрвате, изражена кроз беатификацију Алојзија Степинца.

Италијанске новине "Ла Републица" овако су описале врхунац беатификације: "Снажни звуци националне химне, док су Туђман и папа заједно стајали окренути мноштву, а кардинал Содано и други прелати држали десницу на срцу, дали су печат догађају (...) Сличан завршетак мисног славља, са шефом државе и папом заједно у тријумфу, никад није виђен у досадашњих осамдесетак папиних путовања".

Србин професор Светозар Ливада истиче да је из Хрватске деведесетих година 20. века протерано око 200 до 250.000 урбаних Срба и 180 000 Срба из Крајине. Нестало је око 2.700 Срба. Око 10.000 србских кућа је минирано, а од 60 до 80.000 србских кућа отето. Преорано 192 српских насеља и засеока, а на њиховом месту засађен је храст лужњак. Уништено је 40 библиотечких фондова у Крајини. Усташки злочинац Динко Шакић хвалио се да би опет био шеф у Јасеновцу.

ПЛОДОВИ ЕКУМЕНИЗМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Браћа папски екуменисти нису се зауставила само на Хрватској. Наставили су свој крижарски рат на Косову. Ибрахим Ругова се свим силама трудио да папу увуче у свој план за "независно Косово". Папа је ипак главни део посла препустио свом призренском бискупу Марку Сопију, о чијим активностима читамо у тексту јеромонаха Саве Дечанца (Јањића), објављеном 14. јануара 2003. у листу "Данас" под насловом "Бискуп Сопи, ипак, дугује објашњење" (то је било доба кад отац Сава није прихватао „реалност“ шиптарске „Државе Косово“ и кад је био сарадник владике Артемија): "Са жаљењем морам да констатујем да господин Игор Радојчић у свом одговору на моје отворено писмо српској културној јавности о понашању Римокатоличке цркве на Косову и Метохији покушава да заобиђе проблем о коме сам говорио и највише пажње посвећује генералним ставовима Ватикана према југословенској кризи, које, руку на срце, нисам ни помињао. Међутим, у његовом тексту не можемо наћи ниједну конкретно цитирану изјаву господина Сопија поводом поменутог питања. Зато бих своје претходне ставове додатно поткрепио изјавама које је бискуп Сопи дао у свом интервјуу за Каритас – Виценца, објављеном у публикацији ’Гуерре етницхе: уна фаталита? Ун есемпио – Ил Косово’ (Етнички ратови, фаталност? Један пример – Косово), Ензо далла Пеллегрина, Царитас ди Винценца, 2001. На почетку интервјуа господин Сопи говори како су Срби крајем 19. века ’заузели сјевер Косова, област Прокупља и истјерали све Албанце. Срби су се осјећали заштићени од Руса и од неких западних земаља као што су Италија и Француска’, наставља даље бискуп и подвлачи: ’Њихово епископско сједиште је из Рашке пренето у Пећ тек послије Лондонског конгреса (Ла лоро седе еписцопале далла Раска е стата траспортата а Пец (Пеја) допо ил цонгрессо ди Лондра)."

Ово је једна од уобичајених "квазиисторијских" тврдњи нових "албанских историчара", који покушавају да докажу да су Срби тек у новије време дошли на Косово и Метохију. Тврдња да је средиште Српске цркве пренето из Рашке у Пећ крајем 19. века апсурдно и злонамерно маргинализује значај Пећке патријаршије, која је још од 13. века средиште Српске православне цркве.

Да ли је могуће да једном факултетски образованом римокатоличком бискупу са ових простора то није познато? Посебно је забрињавајуће што бискуп Сопи де фацто оправдава рушење православних цркава после завршетка рата на Косову и Метохији тврдњом да је реч тобоже о политичким црквама. У поменутом интервјуу он сасвим јасно каже: "Православне цркве које су скорије грађене, треба рећи од 1989. године, уништене су јер су представљале политичку моћ Срба. (Ле цхесе ортодоссе цоструите ди реценте, вале а дире допо ил 1989, соно стате диструтте перцхе симболо дел потере политицо сербо). Уништавања су се дешавала као посљедица рушења муслиманских џамија, чак и старих, као што је она у Ђаковици."

Овде имамо три врло опасне тврдње које албански екстремисти користе као оправдање за свој рушилачки поход против хришћанских православних светиња: да су новије цркве грађене као израз политичке моћи Срба, да су рушене само новије цркве и да је рушење последица рушења џамија у рату. Прве две тврдње потпуно су нетачне јер Православна црква није градила "политичке храмове", него богомоље за потребе свог верног народа. Осим тога, најмање трећина од 112 порушених или оштећених цркава је саграђена у средњем веку, што их није спасило од послератног рушења косовских Албанаца. Трећа тврдња је само условно тачна јер су Албанци и у Другом светском рату, такође, уништавали православне цркве. Српска православна црква најоштрије је осудила рушење и оштећивање џамија и цркава још на почетку конфликта 1998. године и била је један од главних центара отпора Милошевићевом режиму. Бискуп Сопи, међутим, никада се није јавно обратио свом народу и затражио да престану напади на православне цркве. Све његове изјаве су увек тако политички интониране да не доведу у сумњу патриотску настројеност римокатоличке јерархије према општем националном циљу – независном албанском Косову.

Највише разочарења ипак изазива Сопијева изјава у којој он, као римокатолички званичник, негира историјски значај Косова и Метохије за српски народ и СПЦ. "Не може се рећи да је Косово српски Јерусалим", каже бискуп Сопи и објашњава: "Поређење није на мјесту. У бици 1389. вође су биле из Србије, а не одавде. Цркве које видимо на карти постојале су и прије доласка Срба (Ле цхиесе цхе ведиамо нелла цартина есистевано прима делл’арриве деи серби), оне су хришћанске, а многе су чињенице изврнули лажни историчари."

лично живо интересује које су то цркве на Косову и Метохији које видимо данас постојале и пре доласка Срба у 7. веку када су Словени преплавили Балкан. Колико знам на овим просторима не постоји ниједна римокатоличка црква из средњег века (изузевши рушевине цркве саксонских рудара код Митровице). Зар тврдња бискупа Сопија имплицитно не значи да су Срби претварали римокатоличке цркве у православне? За ову тврдњу не постоје никакви историјски докази зато што су Срби на овим просторима могли једино да затекну грчке цркве, које су већ биле православне, као што је Богородица Љевишка. Очигледно, њих није требало рушити и претварати у српске.

Црквена организација у овом делу Балкана који је био под византијском управом, била је источно-православног карактера. Цркве латинског обреда постојале су у то време већином у албанском приморју, док Православна црква поседује непрекинути континуитет црквене организације од најранијих апостолских времена до данас. Покушаји да се један важан период наше историје и црквеног градитељства једноставно присвоји нимало не доприноси изградњи поверења.

Управо ова тврдња један је од кључних албанских "аргумената" у намери да се маргинализује српски народ и његова култура на овим просторима. Тврдњу да су Срби претварали римокатоличке цркве у православне могуће је наћи у многим албанским историјским књигама, као и у новијим уџбеницима на Косову и Метохији. Није ми познато да се Римокатоличка црква икада оградила од ових теорија. Штавише, у разговорима са великим бројем представника Умника и Кфора непрестано слушамо да им римокатоличко албанско свештенство стално говори "да су Срби окупирали њихове цркве".

У нашем досадашњем дијалогу са бискупом Сопијем никада нисмо чули да он јавно признаје наше средњовековне цркве. Истовремено, албански политичари и историчари, са знањем римокатоличке јерархије урби ет орби пласирају теорију о "отетим римокатоличким црквама". Наводимо изјаву господина Ибрахима Ругове од 25. аугуста 1995. године у којој каже: "Косово је било насељено Албанцима од древних времена краљевине Дарданије, која је била у саставу Илирске Краљевине. После тога оно је постало римска провинција. За време византијског периода, средњег века и током Отоманске империје Косово је било самосталан ентитет са посебним идентитетом. Манастири и цркве на косову били су првобитно албански и касније су их отели Срби који су уништили велики број албанских католичких цркава."(Косовски информативни центар, http://www.hri.org/news/balkans/kosova/95-08-25.ksv.html)

Бицкерсова у поменутој књизи тврди: "Од 12. века католицизам је почео да продире кроз приобална подручја у унутрашњи део североисточних територија насељених Албанцима, али пошто су држава и вера биле синонимне, Немањићи су почели да намећу православну веру својим потчињеним народима. Много католичких цркава и манастира је проширено и претворено у српске" (поглавље 1, Владавина Немањића и долазак Отомана, стр. 1-6, Columbia University Press, New York, 1998).

Реч је, наравно, о потпуно произвољној тврдњи која се пласира из албанских историјских кругова. Чак ни крајње проалбански настројен Ноел Малколм није отишао толико далеко. У сваком случаји, Вицкерсова своју тврдњу завршава без икаквих библиографских података или барем једног конкретног примера. Због ограничености простора не бих наводио друге изјаве, него бих завршио помињањем цркве Богородице Љевишке, која је на интернет-презентацији албаниан.цом проглашена за древну римокатоличку цркву која је претворена у православну. Уз фотографију једне од најпознатијих задужбина српског краља Милутина стоји: „Једна од најстаријих сачуваних грађевина у Призрену је Схн’т Мариа Левисхка (приказана на слици). Првобитно саграђена као римокатоличка црква и једна је од главних католичких цркава овог региона, Левисхка је касније претворена у источну православну цркву." (http://www.albanian.com/main/countries/kosova/prizren/index.html) Наравно, као и у свим другим случајевима, не наводе се никакви конкретни докази.

ПОМОЋ ВАТИКАНА НА ЕУ ПУТУ

А затим папски нунције у Београду Еуђенио Сбарбаро каже: "Света столица је обећала да ће помоћи Београду да уђе у Европу (...) Папа је увише наврата говорио о проблему Косова, где је оштро осудио сваки терористички чин" ("Балкан", 25. септембар 2003). Па онда дође београдски надбискуп Станислав Хочевар, који каже да и "Католичка црква признаје Светог Саву за светитеља" ("Вечерње новости", 6. август 2007. године).

Ах, да! Да не заборавимо! Својевремено нам је црногорски Стипе Месић, хрватоговорећи бивши Србин Светозар Маровић са места председника распадајуће се Државне заједнице Србије и Црне Горе утешно поручио, после сусрета с папом Бенедиктом 16: "Разговор са папом ми је показао да Римокатоличка црква на свом челу има човека са јасном европском визијом. Са свог положаја он ће помоћи и подржати све оне који раде да наша будућност, Србије и Црне Горе, буде европска (...) Ту врсту помоћи смо имали и у прошлости, али мислим да ће она бити очигледнија и учинковитија ако тако могу да кажем, у будућности" (Вечерње новости, 10. септембар 2005). После тога је Црна Гора кренуча путем Мираша Дедејића, духовног сина кроатофиног Секуле Дрљевића и уваженог градитеља хрватошиптарске дукљанске будућности Ђукановићеве сатрапије.

Но домаћи екуменисти не посустају. Они верују да, ако се не ујединимо с папистима, остајемо да се "држимо зубима за ваздух". Ето, надире ислам, па ће нам папа помоћи. Уредник негда србског и православног „Гласа Цркве“ протођакон Љубомир Ранковић (очито, не говорећи само у своје име), вели: "Хришћанство се данас налази под жестоким притиском агресивног ислама, и, да би био равноправан партнер, мора бити јако и јединствено. Овако нејединствено, неће имати блиставу будућност" (Глас јавности, 25. новембар 2007). Слично су мислили и византијски унијати из доба Флорентинске уније: признаћемо папу и добићемо војску да бранимо Цариград. Кад су Турци ударили на Цариград 1453, добили су од паписта два бродића и неколико стотина људи. А веру су продали да би спасили државу од исламске агресије!

И ТАКО ДАЉЕ

Историја се понавља, а многи Срби су понављачи, јединичари, који ништа нису научили од учитељице живота. Хајде што су наши политичари слепи код очију, они су толико пута у животу мењали своје ставове и причали разне бајке и басне да више не знају у шта верују и шта знају. Али, од када је врх СПЦ ушао у загрљаје с папистима, и од када се стално призива папин долазак у посету Светосавској Цркви, ствари су отишле предалеко. Народ је збуњен, разочаран, увређен: зар наши духовни вођи да се љубе са србоморсцем из Ватикана, после свега што нам је урадио? Како се осећа Србин из Крајине кад чује да нам је папа „пријатељ“? Како се осећају потомци народа кланог у НДХ кад виде да његова јерархија чини све да нас убеди како је уједињење некаква будућност и неминовност?

Једина срећа је што у Православној цркви ниједан епископ сам за себе, па ни сабор епископа самих за себе, нема пуноту богопознања, него Истину Христову чува сав народ Божји. А тај народ, народ Светог Саве, никад неће признати унију с Римом.

http://www.standard.rs