Како је Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању својих феуда

„Тито је учинио за положај Хрвата више него итко икада у њиховој повијести. У некој не знам колико блиској будућности доћи ће вријеме када ће бити објективно валоризиран и кад ће му се признати велике заслуге.“

Мирослав Крлежа

 Тако је говорио Крлежа (цитирано на корици књиге Јаспер Ридлеy: „Тито“, Прометеј, Загреб 2000). Сви који су знали Фрању Туђмана, творца Цроатиа Редивива, знали су и за његово дивљење Титу и маршаловом значају на „беспућима повијесне збиљности“ Хрвата. То, наравно, није нимало случајно. Тито, наиме, не само да је створио претпоставке за настанак хрватске државе која обухвата територије што никад нису биле хрватске него је и омогућио Хрватима, највернијим Хитлеровим савезницима (осим часних изузетака који су били пројугословенски оријентисани) да се извуку без икакве казне за злочине почињене према Србима. Тито је званично био атеиста. Србски „кафански енциклопедисти“ тврдили су да је он био тајни римокатолик, кога је папа канонизовао као „Светог Јосипа Радника“ (1. мај) у знак захвалности. Наравно, као и свака кафанска прича, ова остаје још један од многих доказа наше површности и празноглавости.

Али остаје и чињеница да је за време Тита у Хрватској похађање католичког "вјеронаука" било сасвим нормална ствар, да је од 1972. у загребачкој катедрали редовно слављен спомен дан Алојзија Степинца, а да је проповеди држао надбискуп (касније кардинал) Фрањо Кухарић; да су Хрвати од 1974. године добили право да после државне химне изводе химну Хрватске „Лијепа наша“; да је на њиховим верским скуповима, попут оног у Марији Бистрици, било на десетине и стотине хиљада људи... За то време, Титова власт у Србији је забрањивала свако озбиљније верско окупљање, а србски епископи били су на робији (попут митрополита црногорско–приморског Арсенија Брадваревића и владике хвостанског Варнаве Настића). Србска Црква бачена је у запећак, помен Николаја Велимировића, заточеника Дахауа, забрањен је, као и уношење његових дела у СФРЈ (1978.) Атеизација је била толика да се осамдесетих година XX века у срцу Србије Чачку у једној социолошкој анкети само осам одсто средњошколаца изјаснило као верници.

ВАТКАН И ЈУГОСЛАВИЈА

Тито је доживљаван као инкарнација југословенства, идеологије која је, како рече Св. Николај Жички, била "пркос Богу и Св. Сави“. Али чак и таква Југославија, у којој су Хрвати били у повлашћеном положају, сметала је Ватикану јер је, макар територијално, сједињавала све Србе "шизматике" у једну државу. Зато је Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању својих "феуда", које ће бити лакше контролисати и подвластити римском понтифеx маxимус–у, "незаблудивом еx цатхедра". Тито, иако декларисани комуниста, помагао је Ватикану у рату против мрских шизматика. Свесно или несвесно, показаће Суд Божији.

Чим је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Ватикан је био против ње. Жалећи за Хабзбурзима и К унд К паполатријом, папа и његови следбеници су на територији Хрватске и Словеније одмах почели да оснивају римокатоличка удружења за буђење "националне самосвијести". Покретана су гласила, прављени скупови, слетови хрватских "Орлова" (циљ им је био противстављање пројугословенском соколству). Тражило се учешће у школству и власти. Циљ: одвајање Хрватске и Словеније из заједнице са "шизматичком" Србијом. Иван Мерц, проглашен од Ивана Пава ИИ за "блаженика", био је покретач папистичко–хрватског "орловства". Преко 40 хиљада младих "орлова", за које је Мерц говорио да њихова акција треба да буде "срж националног живота хрватског народа", активирало се у борби за ватиканске идеале. Многи "орлови" касније су се укључили у усташки покрет.

Краљ Александар је још 1929. знао да Ватикан има намеру да створи подунавску федерацију од земаља бивше бечке монархије или да Хрватску и Словенију одвоји од Југославије и од њих начини независне републике. Ватикан је роварио и против Чехословачке и Румуније (земаља Мале Антанте), сматрајући да су оне формиране на антикатоличким начелима.

Године 1936–1937. у Хрватској се "орлови" обнављају као "крижари", које води проусташки орјентисани врх; формира се спортско друштво "Хрватски јунак". Крижара 1938. има око педесет хиљада! У јануару 1939. године Државни секретаријат Ватикана је преко др Ника Мирошевића Сорга дао саопштење у коме се тврди да Католичка црква у Југославији живи у тешким условима. Конфесионалне школе католика стално "бивају узнемираване" од школских власти, у уџбеницима се "буди неповерење према Католичкој цркви, њеној хијерархији, обредима, традицији и хисторији, држава економски угрожава Католичку цркву, не враћајући јој имовину, а државни чиновници католици не могу да напредују у послу“. Цензурише се католичка штампа, и оснивају се мешовите, мушко-женске школе, што лоше утиче на јавни морал.

Чињенице су, наравно, говориле другачије. Године 1918. у Србији и Македонији било је 27.000 римокатолика, а 1937. године – 90.000. Имала је римокатоличка црква скоро 9.000 храмова и капела, двадесет бискупија и надбискупија, 5.850.000 верника, скоро 2.000 жупа (парохија), три дневника и 28 недељника.

СТЕПИНАЦ И ЈУГОСЛАВИЈА

 Знало се да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, својевремено добровољац на Солунском фронту, био фаворит краља Александра. Ипак, то му није сметало да ровари против Краљевине Југославије, на чијем челу је била мрска му династија Карађорђевића. У мају 1939. посетио је Алојзије Степинац папу Пија XИИ, и о томе, између осталог, у дневнику записао:

"Други сам дан био примљен код Св. Оца. Замолио сам га у разговору да не заборави хрватски народ, јер смо ми задња стража католицизма према истоку. Замолио сам благослов за себе и цио народ у овим страшним временима. Свети Отац био је посве миран и ведар упркос тежини положаја и пун наде у Божју помоћ. Видио сам поново његове велике симпатије за хрватски народ. Разложио сам му читаву нашу ситуацију (питање емиграната – Павелић) и рекао да га више ваљда нећу видјети. Насмијао се и рекао: ’Не бојте се, видјет ћемо се опет!’"

Степинац је 14. јануара 1940 пред црквом Св. Марка у Загребу, "читао лекцију" кнезу Павлу, упозоравајући га да се власт мора заснивати на "поштовању Бога", а не на "дирању у туђа права, права Цркве или права народа, било властитога или туђега", с нарочитим нагласком на то да се "сваки покушај гажења права хрватскога Народа – тај дијелак, иако малени, Божјег права – свршио поразом оних, који су заборавили да нема права и нема власти против Бога вјечнога и великога и против његових одредаба". А 16. новембра 1940, у име Бискупата Степинац папском нунцију, који преноси жалбе Владе Краљевине Југославије да један део римског клера подржава усташе, каже да "Павелића није створила католичка Црква, него луда београдска политика" и да "Црква, односно бискуп не може завезати језика народу, који трпи од неправди сваке руке“.

Степинац се заузимао за пуштање из затвора усташког идеолога др Мила Будака, кога у дневнику 28. августа 1940. каже да се у њему крије "честита хрватска душа". А 12. септембра 1940. године надбискуп загребачки уочава да је "живот Срба и Хрвата у једној држави немогућ". Чувени проусташки интелектуалац дон Керубин Шегвић Степинцу говори о плановима усташа: "Павелић је близу Ријеке и к њему је већ пребјегао већ много активних официра Хрвата. До Дрине има ићи граница. Срби да намјеравају побити све прваке код нас (према тому ваљда и мене), али да су националисти организирали овећу групу бивших официра да може људе заштити за вријеме прелазног доба".

Поводом државног удара 27. марта 1941. Године Степинац пише:

"Ако би побиједила концепција Великосрба, сигурно је да би био крај Католичкој цркви у Југославији. Али ми вјерујемо да постоји правда Божја и да добри Бог неће напустити своје Цркве (...). Али из цијелог овог чина тј. држ(авног) удара избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета који се никад неће ујединити док је једног од њих у животу. Дух бизантизма је нешто тако грозно, да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи".

У наставку, тугујући због судбе Хрвата, Степинац каже да и онај део Срба који верује у Бога упире очи у Католичку цркву, и да у рукама има писмо једне Србкиње обраћене у папизам која хоће да постане часна сестра кармелићанка. А у запису с почетка Априлског рата 1941. године, Степинац вели да је све "скухала српскоправославна црква са Жидовима, комунистима, масонима, соколима итд“. Касније додаје: "Чак је помало почело са расулом државе, а сва кривња лежи једино и искључиво на Србима ради њиховог барбарског поступка према Хрватима". А на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941, Степинац бележи: "Данашњи дан је прекретница у животу хрватског народа. Југославија се распала, а Хрватска постаје независном државом. (...) Народ је проглашење примио с великим одушевљењем те су биле одмах извјешане хрватске заставе. Исто тако народ је њемачкој војсци приредио срдачан дочек". Приликом првог сусрета Павелића и Степинца 27. априла 1941. поглавник је рекао "да неће бити толерантан према српскоправославној цркви, јер то за њега није црква него политичка организација".

У мају 1941. Павелић је дошао у "приватну аудијенцију" код папе Пија XИИ. Овај га је примио као "приватно лице, као сина Цркве". Према државном секретару Ватикана Монтинију, папа је изразио своју љубав према Хрватима као ревносним католицима, док га је Павелић уверавао да "хрватски народ жели читаво своје владање и законодавство да инспирише католичанством". Изасланик Краљевине Југославије код Ватикана Мирошевић о тој посети је известио своју Владу, рекавши: "Павелића допратили су у Рим и неколико католичких свештеника са једним бискупом, туђинске крви, братом аустријског Генерала Салиса, гувернера Србије у прошломе рату. Нисам веровао да ће Папа примити Павелића, чија су недела позната, а који припрема завођење фашистичког режима, и расизма, прогони Србе, Јевреје и поштене присталице ХСС".

САРАДЊА ПАПИСТА И КОМУНИСТА

 У Другом светском рату римокатолицизам је подржавао усташе, али и словеначке и хрватске комунисте. Управо је споразум римокатолика и комуниста дао кључни допринос учвршћењу Титославије. Рецимо, кључни човек револуције у Словенији није био Едвард Кардељ, него водећи члан словеначке Народне (Људске) странке Едвард Коцбек, левичар, римокатолик. Народна странка Словеније, доследно одана римокатолицизму, дала је 1. марта 1943. године тзв. "Доломитску изјаву", чиме је вођство Освободилне фронте препустила комунистима – под условом да они не забораве интересе католика у Словенији. Словеначки партизански приор (водећи римокатолички свештеник) држао је одличне везе с Ватиканом, а словеначки католици у вези с Титом, трудили су се да Запад нипошто не обнови Југославију са србском династијом Карађорђевића на челу. Др Жарко Видовић у својој књизи "Срби у Југославији и Европи, каже:

"Словеначка католичка група је зато већ 1937. (после пропасти Конкордата) утицала на то да се КП Словеније издвоји из КП Југославије, а да онда словеначки комунисти прихвате и циљеве словеначких ’напредних католика’, што је и услов да добију католичку подршку, без које у Словенији не би могли ни помишљати да узму власт (...), као што ни комунисти у Србији не би могли ни помишљати на то да добију власт без совјетске Црвене армије, јер је у Србији ту улогу (словеначких католика, да буду привремена подршка привременој власти комуниста) могла да преузме само Црвена, Совјетска Армија. (...) Захваљујући томе – наравно, словеначким ’напредним католицима’, а онда и католицима ’Југославије’ као што је монсињор Светозар Ритиг – Тито је могао да се западној јавности, па чак и Краљевској југословенској влади у Лондону, не приказује и не легитимише као комунист (...)"

У ту сврху је свакако служио и Хрват – католик Иван Шубашић, који је онемогућио краља Петра ИИ и ђенерала Драгољуба Михаиловића да учествују у последњем чину "југословенске драме". Ево како др Жарко Видовић описује спрегу ватиканске политике и титоизма, која је Србима (због недостатка историјске свести) најзад сломила кичму у XX веку:

„(...) Тако је не само Словенија него и Хрватска још од времена рата систематски припремала националистички покрет и ’хрватско и словеначко прољеће’ 1968, маспок и покрет разбијања Југославије (тј. државе која би објединила српски народ). Тај националистички, изразито антисрпски покрет је био организован око Римокатоличке цркве, једнако чврсто повезане и са словеначким и хрватским комунистима, и са Титом, и са светским обавештајним и медијским центрима, и са словеначком и хрватском емиграцијом, па чак и са круговима Краљевске владе у Лондону и њених амбасада широм Европе, Америке и Блиског Истока. Ватикан је тако имао пун увид у антисрпску заверу која је била маскирана АВНОЈ–ем. Само српски комунисти (па ни српска емиграција) нису у тој спрези католика и комуниста Словеније и Хрватске видели никакву антисрпску (ни антијугословенску) заверу. А, како је та спрега била веома загрејана за улазак Црвене армије у ’Југославију’ (тј. у Србију, издвојену, изоловану!), то су емигрантски кругови Краљевске југословенске владе били чврсто уверени у то да из те спреге, као комунистичке (комунистичко-католичке) не може стајати Ватикан. Зато је југословенска емигрантска влада гајила неколико значајних, по Србе опасних и судбоносних заблуда:

да је победа комунизма у Југославији немогућа јер савезници неће подржати улазак Црвене армије у Југославију и долазак комуниста на власт;

да је спрега комуниста са антикомунизмом (Ватиканом) немогућа;

да спрега комуниста и католика (у Словенији и Хрватској) онемогућује победу комунизма и обезбеђује, напротив, само победу и обнову југословенства (у којем би верске разлике, па и православље били неважни).

Без обзира на висок интелектуални ниво државника, политичара и сарадника Срба, окупљених око емигрантске Краљевске владе у Лондону (био је ту чак и један Слободан Јовановић!), томе кругу је недостајала историјска свест: управо зато што нису имали праву свест о Злу, па онда ни потребне будности и страха за свој народ. Римокатоличка црква, истина, није имала утицаја ни ослонца у српском народу, поготово после геноцида у Хрватској. У њој више није било ни Срба католика. Али Ватикан није ни рачунао на тај ослонац кад је планирао паралисање српске историје и заједнице: српски народ је постао коначно имун на лукавство унијаћења, те је зато римокатоличку политику унијаћења (и Конкордата) било могуће српском народу наметнути само силом. Кад је реч о простору Југославије (а онда и о унутрашњим границама између римокатолицизма и православља) Ватикан је био и остао спреман чак и на савезе какве Срби и њихови политичари и државници нису ни слутили.

Показало се да је Ватикан у стању да се на тлу Југославије послужи комунизмом као својим инструментом: у томе и јест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, који наша опозиција и данас неосновано приписује Титу и титоизму. Тако је титоизам (тито-комунизам) у својој битној дволичности, уз две дијаметрално супротне, а обе своје политике, једну јавну и једну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисије: да блокира историјску свест Срба, поготово српске интелигенције и да, истовремено, освести историјско искуство (историјску обичајност) католичких народа Југославије. То се јасно огледа у два истовремена супротна покрета у Југославији:

на српским универзитетима су доминирали интелектуалци – марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се ’у Европу’ улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изједначују са стаљинизмом;

а на хрватским и словеначким универзитетима је европејство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеја да је стаљинизам православан!).

Све је то, наравно, било могуће уз интензиван (и легалан) дијалог комуниста и католика и уз јак ослонац хрватских и словеначких католика и комуниста на снаге изван Југославије. О тим снагама и ослонцима српска емиграција и влада нису имали никакву или су имали наивну представу. (...)

(...)Пристанак Тита – да буде завереник и против СССР–а и КПЈ – био је услов Запада: да тито–комунистима Запад допусти и омогући узимање власти у Србији (против воље српског народа, а помоћу Црвене армије, октобра 1944), па онда и власти (привременој) у Југославији. Тако савезници – не да удовоље захтеву Ватикана (против Срба) него да Југославију припреме за њену улогу у предстојећем хладном рату! – ипак удовољавају захтеву Ватикана да се баш у Србији заведе комунизам! Зато савезници чак и траже улазак Црвене армије у Србију: не у Југославију, него само у Србију, тј. ’само у немачку окупациону зону Југославије’ (а та зона је била управо тзв. ’ужа Србија’!)

Стаљин је, дакле, већ тада био преварен. Није ни слутио да у тој превари (као антисовјетској завери) учествује и сам Тито, са водећим комунистима Хрватске и Словеније, оним истима чије издвајање (КПХ и КП Сл) из КПЈ је године 1937. одобрио сам Стаљин, у спровођењу намера и планова који су тада (на разбијању Југославије против српског народа као антикомунистичког) били планови Коминтерне. Стаљин није слутио да се ти планови сада спроводе и као планови Ватикана. Није слутио да ће савезници ићи тако далеко да у хладном рату жртвују и свог највернијег савезника Србију те да је самим одбијањем да шаље Црвену армију у Србију могао ту заверу разбити! Кад Стаљин све то открије, биће прекасно.“

Резолуција ИБ ће осудити ’велику четворку’, Тита, Ђиласа, Кардеља и Ранковића као ’водеће агенте Запада у Југославији и у КПЈ’, агенте ’империјализма’. А они су стварно били само агенти хладног рата, па се по томе чинило и да су агенти Ватикана! Сазнавши да је та завера истовремено и против Срба и српског схватања државности и Југославије, Стаљин сада покушава да игра улогу праведног демократе и да против "велике четворке" придобије и Србе; зато у Резолуцији оптужује – сасвим основано! – Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића као ’џелате српског народа’, као ’дахије и јаничаре’, да врше голи терор над народом у којем комунисти немају подршку (што је све било тачно!). Тиме је Стаљин хтео да – против Тита, макар и ради одбране потлачених Срба – придобије бар демократску јавност западних савезника. Али је подршка Запада Титу 1948. била већ тако јака и организована, да се није могло ни помишљати на некакво рушење Титове власти.

Напротив, савезничке обавештајне службе су сада најопаснијим противником (својим и хладног рата) у Југославији сматрали управо Србе, те је рад на ликвидацији српских првобораца и официра, могућих побуњеника био заједнички рад УДБ-е, КОС-а и савезничких обавештајаца; они су имали учешћа већ пре тога и у заробљавању Драже Михајловића и његове оружане пратње!

Истина је, дакле, да је невероватни и непредвидив стицај околности (стицај који није био замислив ни најискуснијим интелектуалцима света, па и наше емиграције) чинио да је Титова завера против Стаљина била могућа само као истовремена завера против Срба и српске монархије, најпожртвованијег члана демократских народа Запада у два протекла светска рата. Сама творевина, улога и положај Југославије бацили су Србе у ту невероватну, парадоксалну ситуацију. И Срби су то тада већ знали. Зато је сваку побуну против Тита његова дипломатија у свету (као и дипломатија Ватикана) вешто приказивала као савезништво Срба са Стаљином; као истоветност четника с комунистима; као србо-комунизам (управо Павелићев израз из доба рата, као и Туђманов касније); као истоветност православља и стаљинизма, као православне корене стаљинизма (што су, на задовољство католичке Европе, донедавно тврдили и наши универзитетски интелектуалци, марксисти и филозофи у Београду!). И све је то силно користила током пуне четири деценије Титова дипломатија: још од времена тито-дипломатије из рата, па до хрватског комунисте марксисте, ’праксисовца’ Маштрука, амбасадора у Ватикану, или Гагра, амбасадора у Паризу итд. (који су касније прешли и формално из југословенске службе у хрватску). Мрежа интриге у коју је била ухваћена Србија била је, дакле, светска, те се ни далеко моћнији и већи народ од српског не би могао без међународне помоћи из те мреже спасити.

Колико год да је тито-комунизам био опасан по саму историју, опстанак и саму историјску свест српског народа, побуна је веома лако – и пред читавим светским мнењем – могла добити оцену да је стаљинистичка! Тако су и либерализам Марка Никезића (који је Србију хтео од 1968. до 1972. да уведе у Европу и да спроведе привредну реформу) као и опозиција ’Књижевних новина’ и београдских писаца, били оцењени као стаљинизам, као "технократија" равна стаљинизму. (...)“

ТИТО, КРУНОСЛАВ ДРАГАНОВИЋ, ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Веза између Тита и кроатопапизма најбоље се види у омогућивању повратка у СФРЈ једном од главних усташа фратру Крунославу Драгановићу, идеологу „Велике Хрватске“ и једном од главних њених поборника, човеку који је са Енглезима и Ватиканом организовао „пацовске канале“ за пребацивање усташа на Запад. Тито га је вратио у Југославију и он је, без икаквог суда и суђења, мирно умро. У систематском спречавању да се сазна пуна истина о Јасеновцу и јамама у које су Срби бацани за време ендехазије, сви који су хтели да се истина сазна проглашавани су "србским националистима" и прогањани, а жртве усташе биле су лишене своје националности претворене у "жртве фашизма". Др Србољуб Живановић, једини коме је, макар на кратко, дозвољено да, скупа с колегиницом из Словеније и колегом из Хрватске, истражује Јасеновац, сведочи о том добу следеће (у интервјуу „Пресс магазину“ датом 2008. године ):

„Ми смо 1964. године вршили ископавања на обе стране реке Саве, у самом Јасеновцу и у Доњој Градини. Под притиском јавности власти су пристале да образују једну комисију, која је требало да иде у Јасеновац и врши ископавања да би на неки начин документовала шта се тамо дешавало. У то доба наши велики професори били су престрашени од свега што се дешавало и за време рата и после рата. Нису смели да се усуде да то раде, да пристану да буду у тој комисији пронашли су три асистента који су били довољно "млади и луди", а који су ипак научили нешто заната (...). Један од њих сам био и ја. Ја сам пре одласка у Јасеновац, пре него што је наша екипа почела да ради, био у Аушвицу да видим како су они те ствари испитивали, радили, описивали, па сам ту стекао неко знање, а имао сам срећу да ми на новосадском медицинском универзитету професор судске медицине буде Анте Премеру, један изванредан човек, предратни комуниста, професор судске медицине у Загребу. Он је цео рат провео у Јасеновцу и гледао шта су тамо радили и какве су то грозоте биле, и он ме је посебно припремао за тај рад. Рекао ми је да су они још од почетка 1943. године откопавали масовне гробнице и спаљивали лешеве да би уништили трагове. Тако да ми уопште не знамо колико је лешева на тај начин уклоњено“.

Живановић објашњава на који се начин 1964. године спровела идентификација гробница и како се дошло до коначног броја жртава од 700.000:

„Пре нашег доласка дошла је једна екипа судске медицине из Љубљане, која је у то време добила једну врсту бургије, која је била нови изум, којом је могло да се буши тло и када би успели из те бушотине да изваде остатке костију, онда смо ми знали да се на том месту налази гробница. На тај начин су идентификоване гробнице, па смо на неки начин имали оријентацију где се шта налази. Било нам је јасно да не можемо да урадимо цео посао јер су се гробнице у то време налазиле на територији дугачкој 12,5 км, а широкој 4,5 км. Нас троје није могло ни теоријски све то да прегледа и уради. Одабрали смо неколико пробних гробница са сваке стране и, пошто су те гробнице биле јако велике, ми бисмо отворили једну површину два са три метра или три са четири и све што бисмо нашли приликом отварања тог дела гробнице, описивали смо. Тако смо утврдили да се у просеку на површини од два квадратна метра налазило око 27 скелета. На основу броја гробница и на основу површине истражених сонди утврдили смо једну цифру од око 730.000 жртава у јасеновачким логорима. У то време званична верзија била је да је у целој земљи СФРЈ страдало 1.700.000 људи у току рата, од тога 1.100.000 Срба. Али, ако је само Јасеновац однео преко 700.000, колико смо ми утврдили, онда та цифра више није могла да се одржи. Она у ствари није тачна! Ми смо се мало уплашили наше цифре од око 730.000, јер је она звучала просто невероватно за све нас, па смо онда одлучили да заокружимо на 700.000, због евентуалне грешке. И то је цифра која би требало да остане у штампи све док неко не докаже нешто друго. Ако неко дође до бољих чињеница, а може да дође до бољих чињеница... Нека свако открије коју хоће гробницу и нека прегледа, наћи ће исте ствари, али сви се људи боје откривања гробница јер би сада наједном изашло на видело једно страховито уништавање људских бића“.

Извештаји комисије писани су свакодневно у виду дневника на који су се потписивали сви чланови комисије да не би дошло до фалсификовања истине: међутим, они никада нису објављени. Ево шта каже Живановић:

„Један део мог извештаја из 1964. године никада није објављен јер друго двоје, који су радили са мном, нису имали судско медицинско образовање. Извештај сам писао ја. Он је био предат и ко зна где је, још није нађен. Дошао сам до закључка још тада да је најмање 20 одсто жртава живо бачено у гробове. Ја не могу да знам колико је живих бачено у Саву, нико више не може да зна колико је живих бачено у пећи да сагоре, али на основу прегледа лобања, на основу рана, јасно је да усташе нису увек биле довољно ефикасне када су маљевима убијали људе. Некада би маљ склизнуо низ главу и човек би био само ошамућен, али је у јаму бачен жив, и тако се жив ко зна колико мучио док није умро, јер су преко њега бацани други. Или је био само онесвешћен, или је пак имао неку од повреда за које се зна да лагано крваре. На основу начина на који су клали, ако би имали дубоко засецање и уколико би повредили главне артерије, ту би смрт била моментална, али, ако нису довољно дубоко ишли, па отворе само гркљан, а засеку неку од вена где доста крви истекне и крварење стане, та рањена особа која не изгуби ни свест, бацана је у јаму. У маси лобања приликом ископавања нашли смо остатке мозгова на којим се тачно виде трагови крварења, који је тачно део мозга оштећен. Ти мозгови послати су у Љубљану у Завод за судску медицину ради детаљног прегледа и ја никад нисам видео њихов извештај. У једној гробници нашли смо остатке цокула, очигледно је да су то били неки радници који су доведени на то место. Налазили смо и неке који су убијани мецима, значи неко их је убијао мецима, иако су усташе сматрале да не треба трошити муницију на Србе, Јевреје и Роме. Зашто трошити муницију када се могу убити маљем или заклати. И у Јасеновцу су на јасеновачкој страни бацали живе људе у усијану пећ циглане. То је Пичилијева пећ, јако позната. То су развили по угледу на Немце и неку врсту индустрије. На пример, драли су људе, узимали масно ткиво и правили сапун и сада, када одете у Горњу Градину на босанској страни, сачувани су ти казани за прављење сапуна од људске масти. Док у Доњој Градини они нису имали времена да се баве тиме, они су директно народ доводили из села у огромним колонама где су ишли и људи и жене и старци и доводили би их до ивице раке и моментално убијали без пљачкања, без оклевања... У тим јамама у Доњој Градини ми смо налазили златнике које обично имају људи као породично власништво, па су њих ушивали у одело рачунајући да ће им то можда помоћи. Све је то налажено тамо. Крстићи, Давидове звезде, минђуше, разне ствари. Налазили смо флашице за млеко, цуцле, чешљеве, кантице за млеко... Налазили смо чак и перорезе или ножеве које су носили да би себи припремали храну. Свашта је ту било. И остатке ципела и ципелица дечјих, опанака углавном. Све се то налазило набацано, једно преко другог и помешано с тим људима. За нас је било посебно интересантно што смо налазили мала вашарска огледалца, та огледалца била су интересантна зато што су прављена од стакла и целулоида, а између целулоида и стакла увек су биле савијене новине да би држале то стакло на месту. Сада, када развијете те новине, пошто су та огледалца прављена локално, на основу те локалне штампе знали смо да ли је неко из Добоја, из Дервенте или из некога другог места одакле су их доводили. Јасеновац је специфично место. Немци су у својим концентрационим логорима приступали уништавању људи на индустријски начин – значи што брже, што више, са што мање напора. Јасеновац је место на ком су људи пре убијања страховито мучени. Измишљале су се разне, разне муке... Они су владику сарајевског Петра Зимоњића поткивали, ударали потковице на ноге кроз пете, а затим су му побијали клинове под нокте, и то по налогу надбискупа Шарића. Тамо су одузимали децу од мајки и одводили их у логор за децу. НДХ је била једина држава која је имала концентрациони логор за децу и у том концентрационом логору радиле су часне сестре. Имате грозне описе мучења деце, мајки и трудница у Јасеновцу... Узму жене, засеку им дојке и набију им прекрштене руке у те ране, после тога их убију. Деци су одсецали носеве, уши.... Данима су мрцварили људе. То су незамисливе грозоте!“

Све ове чињенице о којима говори др Србољуб Живановић Титов режим је прикривао. Данас надбискуп Хочевар од Срба и Хрвата тражи да заједно преброје жртве, па да папа дође у Јасеновац.

ЦРКВА У ХРВАТА И „ХРВАТСКО ПРОЉЕЋЕ“

Иако није званично учествовала у "хрватском прољећу" и "маспоку", крајем 60-их и 70-их година 20. века, "Црква у Хрвата" трудила се да хрватству да духовна крила у борби за независност од "српске хегемоније". Још 1969. основана је Бискупска конференција за хрватске исељенике, што је допринело националној хомогенизацији расејања. Године 1970. загребачки надбискуп Фрањо Кухарић одржао је 10. фебруара прву јавну комеморацију свом претходнику Алојзију Степинцу (у то време, владику Николаја су у Србији штампали под псеудонимом "монах Тадија"). У наредној деценији ово је постао незванични хрватски празник, Дан кардинала Степинца. Септембра 1970. хиљаде хрватских "ходочасника" присуствовало је канонизацији првог хрватског свеца – Николе Тавелића, да би Ватикан 1971, упркос протестима, променио име Илирског института и цркве Сан Ђироламо у хрватски завод и цркву Св. Јеронима (преко Св. Јеронима усташе су после Другог светског рата бежале на Запад.) После "маријанског конгреса" (15-22. август 1971), Бискупска конференција Хрватске предложила је да се Марија Бистрица, место култа Блажене Дјевице Марије, прогласи "националним светилиштем" (на чему су радили још Павелић и Степинац). "Дјевица Марија" је проглашена "краљицом Хрвата". "Маријански конгрес" завршен је "ходочашћем" 150.000 Хрвата, који су у Марији Бистрици певали "Лијепа наша домовино" (док се у Србији за "Боже правде" могао добити затвор!) Надбискуп Фране Франић је 1. августа 1971. организовао "маријански конгрес" у Сињу под паролом "Будимо вјерни свом идентитету", при чему је служио "Молитву за хрватски народ".

Када је 1972. Савез комуниста критиковао "Цркву у Хрвата" због национализма, кардинал Кухарић је одржао низ оштрих проповеди у загребачкој катедрали, истакавши да "политичка власт нема право наметати народу филозофију или свјетоназор". (Године 1972, 27. априла, судија за прекршаје СО Горњи Милановац Радован Пурић осудио је на месец дана затвора владику жичког др Василија (Костића) зато што је 3. октобра 1971. у селу Брезни пред око 1.500 људи протествовао против обезбожавања србске деце у школама и предлагао за државну српску химну "Боже правде". Кухарићу, наравно, није фалила длака с главе.) Томислав Шаги Бунић је 1972. године, као угледан римокатолички теолог, у "Гласу Концила" тврдио да су "Католичка црква и хрватски народ нераздвојни".

Иако је комунистичка власт у Хрватској тражила од Бискупске конференције да осуди све терористичке акте усташке емиграције спроведене против СФРЈ од 1968. до 1972. године, то није учињено. Напротив!

Године 1972. над гробовима "хрватских краљева" у Солину надбискуп Фране Франић окупља 30 хиљада Хрвата који певају "Лијепа наша". Септембра 1974. "Црква у Хрвата" наставила је да слави "Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата", започетих (а недовршених) 1941. године. Јубилеј је слављен девет година, са снажним религиозно-националним нагласком. Прослава Међународне године Дјевице Марије одржана је 1976. у Солину, у "светилишту краљице Јелене", где се 12. септембра окупио 60 хиљада Хрвата. У завршној "Молитви великог завјета" кардинал Кухарић је поменуо "светишта Дјевице Марије не само у Хрватској, него и у Босни и Херцеговини“ (Госпа оловска и Госпа Воћинска) и на Косову (Госпа летничка).

Године 1977. слављена је осамстогодишњица папиног доласка у неку словенску земљу (легендарна посета папе Александра ИИИ Задру), а затим 1978. 900-годишњица Звонимирове базилике у селу Бискупији код Книна, којом приликом су папофили историчари Јосип Солдо, Бонавентура Дуда и Томислав Шаги Бунић истицали да је краљ Звонимир одбацио источно православље и потврдио Хрвате као западњачку нацију. Село Бискупија је са свих страна било окружено србским становништвом, па је манифестација од 14. до 17. Септембра 1978. године имала изразито великохрватски карактер. Истакнута је хрватска застава без петокраке, и опет се певала "Лијепа наша". (Занимљиво је да је Титов режим 1974. дозволио званичну употребу хрватске химне под условом да се прво интерпретира "Хеј, Словени".) У Бискупији је направљена реплика Звонимирове цркве, а на миси 17. Септембра 1978. учествовало је 30 хиљада људи, уз присуство папиног изасланика кардинала Силвио Оди. Године 1979. слављена је хиљадустогодишњица доласка на власт кнеза Бранимира. За тај јубилеј Шаги Бунић је писао да означава слављење "повратка у јурисдикцију Римске столице, а то уједно практички значи такођер прикључивање латинској култури, уклапање у Запад". Те исте 1979. пред верницима из Хрватске папа је 30. априла служио мису, и на "хрватском" се обратио окупљенима, похваливши их за "љубав и оданост Светој столици", препоручивши им да буду "побожни, храбри и поносни на своје хрватско име". Завршној прослави Бранимирове "обљетнице" присуствовало је 2. септембра 1972. 150 хиљада људи.

Активности су се пренеле и на Босну и Херцеговину. Од 1. до 4. јула 1982. у Сарајеву је одавана почаст аустријском бискупу Хрвату Јосипу Штадлеру, који је од 1882. године управљао римокатоличком заједницом у Босни и био велики борац за унијаћење Срба. (Сада га предлажу за беатификацију.) Следеће године католици из Херцег-Новог, скупа са католицима из Хрватске, одлазе у Рим да одају почаст новом свецу – Леополду Богдану Мандићу, родом из Херцег Новог, покатоличеном Србину претвореном у Хрвата. Од 1981. до 1984. организују се по бискупијама "еухаристички конгреси" који, према проценама комунистичких власти, окупљају преко милион људи. Овакви конгреси су Хрватској били нарочито значајни пре Другог светског рата (1923, 1930. и 1941. они су показали снагу хрватске папофилије и упозорили мрски "бизантски Београд").

У Марији Бистрици 8. и 9. септембра 1984. на завршној свечаности поводом Националног еухаристичког конгреса, који је отворио бечки надбискуп Франц Кент, изасланик папе Ивана Павао ИИ, присуствовало је око пола милиона Хрвата. У молитвама и беседама често је спомињан Алојзије Степинац, а у току Великог конгресног бдења у Загребу и Марији Бистрици изведена је драматизована хроника новије хрватске историје, коју је, с благословом хрватских бискупа, написао "повјесничар" Јосип Турчиновић. Оснивање Србске православне цркве представљено је као политичка подвала Светог Саве, а сеоба Срба 1690 под патријархом Арсенијем као освајање хрватских територија. Србски епископи су представљени као они који желе да поправославе унијате на северу и западу Хрватске а борба СПЦ против Конкордата 1937. године као доказ да је Краљевина Југославија била "великосрбска хегемонија". Усташки геноцид и покрштавање Срба у НДХ нису поменути, али је Степинац представљен као мученик. Надбискуп Фране Франић је истакао да папа Иван Павао ИИ своје Пољаке и Хрвате сматра сродним народима: они бране источне границе римокатолицизма; поштују Дјевицу Марију и своју побожност повезују с патриотизмом; и Пољаци и Хрвати веома су одани папи. (Заборавили су оно најважније: мржња Пољака и Хрвата према Русима и Србима као православним народима увек је била јача од њихове љубави према Христу.) У Марији Бистрици 9. септембра 1984. миси на отвореном присуствује на хиљаде редовника и редовница, око пола милиона људи, а служе је пет кардинала, шездесет надбискупа и преко 11.000 свећеника. Хостију прима преко 100 хиљада присутних. Кардинал Кухарић тражи верске слободе и велича Алојзија Степинца.

У то време Влада СФРЈ је позивала папу Ивана Пава ИИ да посети Југославију. То је чинио председник Председништва СФРЈ Цвијетин Мијатовић 1981, када је и влада СР Хрватске Влади СФРЈ препоручила ту посету је "посјета папе нашој земљи, под увјетом да се правилно схвати и добро организира, може поризвести дугорочне позитивне политичке ефекте и посљедице". Преговори с Ватиканом држани су 1984, али до посете није дошло јер је врх Србске цркве тражио да папа посети Јасеновац и истакне да су тамошње жртве биле православни Срби.

Још средином осамдесетих година XX века хрватски комунисти оптужују Србску Цркву да жели да погорша међунационалне односе, истичући да су Срби били жртве у Другом светском рату. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих они покушавају да се нагоде са "Црквом у Хрвата", али "Црква у Хрвата" одлучно ће стати на страну Фрање Туђмана. Чим Туђман оснује Хрватску демократску заједницу, "Глас Концила" почеће да је пропагира, а познати теолози и екуменисти Јурај Коларић и Адалберт Ребић учлањавају се у странку. Фрањевац Томислав Дука је тврдио да су папа Иван Павао ИИ, Михаил Горбачов и Фрањо Туђман Кристови пророци који треба да окончају комунизам и донесу срећу човечанству. Хрватска емиграција је преко својих жупника слала милионе долара Туђману и ХДЗ. У Босни се ХДЗ организовао помоћу католичких жупника.

Ватикан и хрватски прелати подржали су захтеве побуњених Шиптара 1981. године на Косову а Радио Ватикан је 1982. редовно слао поруке с таквим ставом. Папа Иван Павао ИИ је подржавао расколничку "Македонску православну цркву", чији су представници присуствовали освећењу нове католичке катедрале 18. јуна 1982. године у Скопљу. Иван Павао ИИ је, скупа с представницима власти СФРЈ, примио и званичнике "Македонске православне цркве" 22. маја 1985; Ватикан је подржавао и аутокефалисте у Црној Гори, само да би се Црна Гора одвојила од Србске православне цркве. (Деведесетих година 20. века један од главних црногорских србофоба и подстрекача сепаратизма био је приморски папистички фратар дон Бранко Сбутега.)

А онда је Југославија нестала. Баш онако како је Ватикан од 1918. године желео.

А ПОУКЕ?

 Јесмо ли из свега извукли поуке?

Ако се погледа РТС, који је 25. децембра 2012 цео дан бомбардовао гледаоце тврдњом да највећи број хришћана у свету баш тада слави Божић (Срби треба да се стиде свог 7. јануара) и ако се сетимо да су и председник наше државе и премијер Владе Србије, Николић и Дачић, као и председник Скупштине Стефановић, присуствовали миси коју је надбискуп Хочевар (онај што очекује да се „прочистимо“ од светосавља и да опет бројимо жртве у Јасеновцу) служио у Београду, на „прави“ ЕУ Божић 2012. (као да у име толеранције и „суживота“ челни људи Србије нису на мису могли да пошаљу ниже рангиране државне службенике) – јасно је да поуке нисмо извукли, бар кад је наша политичка елита у питању. Али најбољи део нашег народа је свестан свега, и он ће остати веран Христу и Светом Сави. То је данас и овде важније од свега.

http://www.standard.rs