ВЛАДИКА ДАНИЛО

О великом учитељу и екуменизму

Од када сам пришао Цркви, владика будимски Данило ми је био учитељ. Наравно, био сам  никакав ученик, али сам био, и остајем, УПРАВО ЊЕГОВ ученик, баш кад је екуменизам у питању. У својој књизи „Без Бога ни преко прага/ Србски духовници 20. века“ писао сам о њему као духовнику, а трудио сам се, кад год сам могао, да нађем и објавим што више текстова из  оставштине блаженопочившег архијереја. Још док је био жив, приредио сам књигу његових текстова „У почетку беше Смисао“. Не бих сада писао о његовој дивној, светлоносној личности (као што рекох, то сам учинио у књизи „Без Бога ни преко прага“), али бих се осврнуо на епископове ставове о екуменизму, који су јасни и недвосмислени, и без којих ни не могу да замислим како бих појмио срж овог богоодступничког покрета.

Ево његове  најкраће дефиниције о томе зашто је наша Црква јединита у Истини: “Православна Церква је најбоља не само зато што нема Инквизцију, него зато што је Она излив љубови Божије кроз историју човечанства. Двоглави орао у Ромејском царству (Византији, Русији, Србији ) означава поделу двеју власти: Цар и Патријарх. Само Лаик Цар има државну власт мача. А Патријарх има само духовну власт Церкве. Идеал је да те две власти сарађују, јер служе истом Богочовеку Христу. Ако Цар Иван Грозни чини злочин, то пада на срамоту Цара, а не на срамоту Церкве Православне. Међутим, римски папа је узео и овоземаљску власт, а то је Христос забранио апостолима и епископима. Због неспојивости тих двеју власти у једном човеку, римски папа постаје жалосна карикатура и Христа и Цезара. Само повратком у Православну Католичанску Церкву он би заузео часно место Првог међу једнаким (Primus inter pares), као што је био међу Апостолима свети Петар“.

Може ли краће, једноставније, а истинитије?

Не може. То је могао само владика Данило.

А о нашој, србској историји, говорио је: “Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију јер је у њој видео несаломиви дух Православља,а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца./.../ Закључак: истинско Европејство је истинско Христијанство, а то је Православна католичанска Церква, Тело Христово, Евхаристија. Протестантизам и Папизам – то су карикатуре Православља. Екуменизам није успео да спере ту карикатуралност Европе западне, него ју је још погоршао својим млаким синкретизмом“.

Када је Руска Загранична Црква преговарала о сјединењу с Московском Патријаршијом, владика берлински Марко (Арнт), православни Немац и ученик Светог Јустина Ћелијског, позвао је владику Данила да се обрати његовој пастви. Излагање блаженог владике објављено је у „Веснику Немачке епархије РЗЦ“ 2/1996. Владика Данило је истакао: “Мисија Руске Заграничне Церкве остаје у борби за чистоту вере,и ако се, не дао Бог, неки Грци још више зближе с папом, на Западу ће само Синод Заграничне Церкве остати чувар вере и чистоте догмата. Екуменистички покрет се више не задовољава ујединењем „хришћана“, како је било у почетку. Молење на екуменистичком скупу у Асизију – то је преднацрт планетарног екуменизма. Папа је био у средини, здесна грчки митрополит, слева руски митрополит, иза грчког један бискуп, с лева од руског један бискуп лутерански, онда још неки протестант, затим даље здесна рабин, затим мула, Далај – лама, гуру из Индије... Исквареним умовима наших дана веома се допада таква демократичност. А то није ништа друго него издаја вере и истине, издаја Христа./.../ Претпоставимо да имам ковчег са старим златом својих предака. А поред мене римокатолички жупник продаје блиставо, али лажно злато. Ако не кажем да је то кривотворина, да то уопште није злато, постаћу издајник свог злата. Ето шта је екуменизам. Њихова мотивација је жеља да Церкву начине политичком, социјалном организацијом, утицајном и јаком попут папства. Али ми знамо да ћемо пред крај света бити мањина. Та велика лаж – црква која све уједињује, јесте кривотворина, сатанизам./.../ Стаљин и Хитлер били су веома вулгарни. Екуменистички антихристи показиваће се као веома човекољубиви, као они који верују у Бога. Већ сада реч „љубав“ не силази са језика екумениста. /.../ Али овде није у питању само љубав, него и јединомислије./.../ Без љубави нема хришћанина. И нема Православља без јединомислија. Ето где је истинита љубав, а остало је протестантски сентиментализам./.../ Прво љубав према свима, а уз њу љубав према истини. Љубав према људима и љубав према Христу нераздвојни су/.../ Ми смо – једно тело Христово. Зато је Церква једна, света, саборна и апостолска. То је светост Христова, Он је једини Свети, Он све сабира, Он је послао апостоле и дао им мисију. То је наша мистика јединства у Телу Христовом, а не некакав римски патријарх, отпао од Церкве, који је за католике постао јединство цркве у личности једнога човека у Риму. То је хула на Христа кад је Пије Девети у 19. веку рекао: “Ја сам предање“. Замислите каква претензија! Код нас је Свето Предање присуство Светога Духа, Који сабира свако поколење у истини“.

Код таквог учитеља сам, груб као цепаница, учио да постанем духовни племић, који разликује старо злато својих предака од шљаштећих кривотворина паписта, протестаната и екумениста.  Племић нисам постао, али ону шкрињу са благом и даље носим у уму и на срцу, јер знам да је злато само у њој, Цркви од Истока, којој је владика Данило свим својим бићем служио. А 1992, када су га екуменисти напали зато што је, у складу с Предањем наше Цркве, рекао да Срби имају право да штите своју веру и своје породице у рату на просторима бивше Југославије,      написао сам текст у одбрану владике Данила (коме та одбрана уопште није била потребна, али је била потребна мени, да бих, пишући, себи ујаснио о чему је реч), и објавио га у часопису студенета Богословског факултета СПЦ„ Логос“.

Такође, с обзиром да се у наше дане много расправља о саборности (а увек се највише прича о ономе чега најмање има ), до руку ми дође, баш док сам писао о свом учитељу правоверја,  изванредан чланак епископа будимског Данила, посвећен питању САБОРНОСТИ Цркве („Теолошки погледи“ 3/1972.). У њему је јасно показано зашто је Црква САБОРНА, и зашто ЕПИСКОП  не може бити ИЗНАД САБОРА, него у САБОРУ. То је одговор на све данашње недоумице и лек за горуће проблеме Српске Цркве.

 +++  

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ УНИВЕРСАЛНОСТИ

(КАТОЛИЧНОСТИ)

У последње време, нажалост и многи православни људи мисле количински и приземно. Мисле као политичари овога света - хоризонтално. Међутим, пошто су већ усиновљени Богу Оцу, требало би да имају „ум Христов" и да пре свега мисле вертикално:  „горе  имајмо  срца!"...

По православном разумевању грчке речи „катхолики", Црква је „католичанска" или саборна зато што је Христос као Богочовек једини „католичански Човек" који „сабире" све вернике у Своме Телу. Црква је једна јер постоји само један Христос и она је света, јер је њена Глава (Господ Исус Христос) - Светац Божји. Црква је и апостолска, јер је Христос - Бог изабрао апостоле на најузвишенију службу под небом: да сведоче о Његовом васкрсењу. Значи, све четири ознаке Цркве долазе јој од Христа.

Католичност или универсалност Цркве зависи првенствено од „вертикалнога" споја локалне заједнице са Васкрслим Господом Христом који седи горе с десне стране Оца и, истовремено, стоји доле на олтару под видом Хлеба и Вина. А логички и историски тек је од другостепене последичности „хоризонтално" ширење Цркве у географском смислу. Значи у почетку, после Педесетнице, Мати Црква је географски постојала само у Јерусалиму, али је она ипак била „католичанска" или свеобухватна због Тела Христовог у њој које је „католичанско" или саборно или свесабирно.

Светодуховско чудо претварања Хлеба и Вина у Тело и Крв Господа Христа може вршити сваки епископ као истински наследник светих апостола (и сваки презвитер као заменик епископа) када се народ Божји окупи на свету Литургиију. Тако сваки епископ има целога Христа на сваком  олтару своје Епархије.

Међутим, ако сваки православни епископ има у својој локалној Цркви исту ону пунину Христовога присуства на светој Литургији као и Мати - Црква Јерусалимска на Духове - зашто поједини епископ мора још да иде изван своје потпуне епархије на сабор епископа? То је зато што је Христос поставио Сабор од Дванаест Апостола, а не једног апостола, да руководи земаљском Црквом у целини. И када је искрсавао општецрквени проблем, решавао га је цео Сабор Апостола, а не један апостол. Зато православни епископи долазе на сабор архијереја у главни град своје области и на том сабору председава епископ-домаћин који има почасну титулу архиепископ или патријарх. Првенство части цариградског патријарха у епископату православно-католичанске Цркве види се у томе што би он председавао на васеленском сабору епископа, где је он „први међу једнакима".

Свака аутокефална православна Црква са својим Архијерејским Сабором на челу представља једну канонски  заокружену  пунину живота у Христу. Свака аутокефална православна Црква је мистички универсална, јер њен Архијерејски Сабор има универсалну духовну власт коју је Христос-Бог дао Дванаесторици Апостола, а та власт повлачи за собом молитвену и мисионарску одговорност не само за свој народ, него и за цео свет...

Универсалност, као својство Божије, одражава се најпре у истинитости (православности) Цркве, а затим и у њеној распрострањености по целоме свету. Само је истинита Црква Божја - Православна Црква - и универсална или свеобухватна у есхатолошкој  перспективи,  без  обзира има ли она велики или мали број верника широм васељене.

И Сам Господ је био више песимиста кад је поставио питање: да ли ће наћи људе од вере када се поново врати на Земљу... Значи, Христос не предвиђа да ће Његова православна Црква бити већинска међу религијама последњих дана овога света.

У то име треба да се развије „свето такмичење" међу православним нацијама и њиховим аутокефалним црквама - које ће од њих бити најплодније у апостолском мисионарењу и које ће очувати универсалну истину Православља чак и пред лицем Антихриста, све до Другог Доласка Цара Славе. 

Извор: „Теолошки погледи“ 3/72.

+++

МИР ПО ЦЕНУ ИСТИНЕ

(поводом шестог међународног скупа „Народи и религије" у организацији братства Светог Егидија)

Када нам је средином септембра 1992. године стигла вест да је наступ Епископа Будимског др Данила, на међународном скупу у Бриселу, осуђен као „ратнохушкачки"  само зато што је преосвећени Владика рекао да Срби, бранећи своје породице и огњишта, имају право да усмрте непријатеља, поново смо се уверили у добро познату чињеницу: у светском (не само „међу- хришћанском") екуменизму уместо тежње за Истином и јединством у Истини  имамо сан  о миру земаљском  и јединству „глобалног села": љубав је уступила место сентиментализму (оном „битлсовском" all you need is love). Добро је што је наш Епископ тако протумачен - по свим начелима екуменске злонамерности која одбија да дубински схвата стварност и која, избегавајући сусрет са Богочовеком, жели да оптужи све богоподобно у нама. Владика Данило је направио јасну разлику између УБИТИ (лишити некога живота са страшћу, желећи не само његов физички, но  и  метафизички  нестанак,  што је  злочин),  и УСМРТИТИ (послужити као оруђе Божије у одбрани вере и отаџбине, бестрасно и витешки спречити непријатеља да врши терор над нејачи). Али, екуменисти се боје речи СМРТ; боје се речи РАТ; не верују у живот вечни. Њихов „ружичасти Христос" није Ваплоћени Логос Љубави, него бљутаво насмешени идол „уједињеног човечанства", идол који се може сместити поред Буде, Мухамеда, Конфучија и Кришне, а да нико не примети битније разлике. (Па зар није порука СВИХ религија, онако како је екуменисти виде, „мир и добра воља"? Зар све религије не уче о ИСТОМ?)

Ко је организовао скуп у Бриселу? Римокатоличко Братство Светог Егидија, које од 1980. ради на узајамном разумевању и дијалогу светских религија. Папа је благословио њихов рад и октобра 1986. у Асизију „напредак" у међурелигијском дијалогу ишао је дотле да се поглавар римокатолика, који још увек претендује на то да је хришћанин, заједно молио са муслиманима, јудаистима, будистима и индуистима за мир у свету. (Да не наводимо већ и врапцима познате апостолске и светоотачке каноне који хришћанима, а нарочито епископима, забрањује молење са незнабошцима). Братство Св. Егидија своју улогу види у ширењу мира и разумевања (Господ, Ваплоћена Истина није донео мир земаљски, него мач духовни и није проповедао „међуконфесионалне и међуверске конгресе"  него је установио Цркву Своју да сведочи Њега, Логоса Очевог, као Спаситеља палог света). Папа је, након молитве у Асизију, устврдио да нови аспект светског мира мора потицати од „заједничких молитава" припадника разних религија. Кардинал Роже Ечегарај, председавајући понтификалног Савета за правду и мир, сматра да су молитве из Асизија услишене рушењем Берлинског зида, и да је „мир између религија"  циљ, коме треба тежити. Заборављајући Новог Адама у Коме је једина нада спасења, овај папски угледник се хвалише узајамним разумевањем које је постигнуто између три велике породице потекле од праоца Авраама: хришћана, муслимана и јудаиста. (као да је заборавио да су само хришћани - наравно ортодоксни католичани - породица Авраамова по Духу Светом и по Месији кога је и Авраам чекао, а да су Јевреји и Арапи, талмудисти и следбеници Мухамеда, Авраамови потомци само по телу). У оваквом богословствовању о „братству по Аврааму"  кардинала су подржали велики туниски муфтија Ал Мокхтар Селами (ислам Христа сматра пророком мањим од Мухамеда) и бивши главни рабин Израела Шломо Горен (за талмудисте, Исус из Назарета није Син Божији, нити је Христос; они Га сматрају лажним пророком, а у најбољем случају оснивачем неуспешне јудаистичке секте). Кардинал једне (назови) хришћанске вероисповести тако је радикално спровео разоваплоћење појма сабраности у Месији; од Њега, Јединородног Слова Очевог, важнији је Авраам (бар кад је „дијалог између религија" у питању).

А какав је прави циљ оваквих отужно сентименталистичких „братимљења"  по Аврааму и палом Адаму, може се закључити из говора Бутроса Галија, садашњег генералног секретара УН, који је под називом „Нови светски систем и религије" одржан на екуменистичком сабору на Малти, октобра 1991. Он је похвалио све скупове који помажу да дође до бољег „разумевања"  и подстичу сарадњу на успостављању новог демократског светског поретка који ће превазићи националне границе и постати међународни. Што се више ближимо 21. веку, то усрдније УН позивају све народе света да се уједине. УН им обећавају заштиту људских права, мир, сарадњу, просперитет. Нови светски поредак ће свој морал заснивати на вечитом моралу свих религија (то је опет повратак паганском, адамско-демонском идолопоклонству и начелима „љубави" и „разумевања"; то је бекство од Христа, од Оца и Духа Светога, и тражење неког бледуњавог општечовечанског „богића" - моралисте). По Галију, без религије човек не може бити „срећан"   (колико је нама познато, човеков религијски циљ је ВЕЧНИ ЖИВОТ, а не психолошка „срећа"). А без „среће" нема ни здравог друштва. Достојевски нас опомиње да се на овом месту присетимо бесловесно срећне дечице која су робови Великог Инквизитора, жреца великог земаљског утопијског раја. Галијево Еванђеље је декларација УН о људским правима   (а основно човеково право и дужност, да се од звероподобности успне у богоподобност, потпуно је ван видокруга генералног секретара УН). По њему, старање о правима човека заједничко је и хришћанима и муслиманима и јудаистима. За Галија, Средоземље је дивна земља сусрета између три религије: ту, на обалама Медитеранског мора, Мојсеј је разговарао са Богом на Синају; ту је Исус, „син Маријин" (тако Га говорник зове, не помињући Га као Јединородног), проповедао љубав; ту је Мухамед примио „Божије откровење". Врхунац Галијевог говора: овај „хришћанин" је Мојсеју, Исусу и Мухамеду дао свој благослов, изједначавајући их као пророке и учитеље морала. Као пример узајамности религија навео је древни Египат, у коме су се сложили култови Амона Ра, Озириса и Анкхенатона (дакле, натраг у Египат из кога нас је Син Божији извео - у Старом завету руком Мојсејевом, а у Новом - Својим Васкрсењем из мртвих).

Када се начела оваквог, слободно велимо, млаког, неозбиљног екуменизма имају у виду, није нимало случајно што је наш Епископ проглашен за РАТНОГ ХУШКАЧА. Тамо где циљ није Истина, него мир земаљски, мир иза кога се крије „кнез овог света" , тамо где је Кула вавилонска важнија од Цркве Божије - тамо, очито, реч правог хришћанина мора бити саблазан. Али благо ономе кога због Христа наруже и кажу о њему рђаве и лажне речи. Таквога сведока велика је плата на небу.