Кад Србин чује реч „унија“, одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им да,за почетак, сачувају свој „гркоисточњачки“ обред.

Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“, макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч, а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили. Између осталог, у санкт петербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме такве методе описује. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Проповед унијатског фратра

Чим дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помого, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?

Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Како се кали усташа мали?

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи:“Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Зар је онда чудно што су се поунијаћени Срби однародили?И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Зашто унијата више није Србин?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.

Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.

Родослов Анте Ћапића

Ти Срби, који су говорили „нашким“ језиком касније су скоро сви постали србофоби, то јест Хрвати. Ево како о том феномену говори епископ бачки Иринеј (Буловић), у свом излагању на скупу „Српско питање и србистика“, одржаном 23. и 24. новембра 2007. године у Новом Саду:“Само бих хтео да кажем да верујем да, ако не шири слојеви наше интелигенције, свакако ви са овим знањима која поседујете и учествујући у оваквим научним и духовним прегнућима не прихватате неоправдану оптужбу коју многи често олако изричу на рачун наше Цркве, Српске Православне Цркве. А та оптужба се састоји у следећем: да је наводно Црква испословала или чак одлучно захтевала да се за припаднике српског етноса и српског језика могу признавати само они који су православне вере. То није тачно. Ни историјски, ни теолошки, ни духовно. Црква никада није правила конфузију, збрку између народносне припадности и верске припадности. То не чини ни данас. Далеко би нас то одвело.

Можда би једног дана вредело да и то буде тема разговора, научног разговора, стручног разговора. О томе који су све разлози доводили до те појаве да многи чланови нашег народа, а таквих појава има и код суседних народа, и код Грка и код Бугара у нешто друкчијој форми, да ти припадници нашег народа са својом другачијом или новом конфесионалном или верском припадношћу доста лако мењају националну свест.

И не само то, него у свом новом идентитету постају нетрпељиви, нетрпељивији према свом стварном пореклу и својим стварним прецима, него што су то они који су исконски и без своје кривице или заслуге били нешто друго, а не Срби.

Дозволићете ми да наведем најдрастичнији пример који ја знам у свом искуству. Сви смо у медијима наилазили на име извесног Ђапића, вође Хрватске странке права, данас. Човека који могло би се рећи је ето, главни, дежурни, неоусташоидни идеолог у суседној Хрватској. Видимо понекад у медијима неке његове изјаве. Све су екстремне. Све у нешто завијеној форми понављају старе идеје Анта Старчевића, па и у неку руку Павелића и осталих непријатеља и злотвора српског народа. Ја сам се, наишавши на то име у медијима, сетио свог детињства. Раног, предшколског и у основној школи у Станишићу овде, у близини Сомбора где сам рођен и одрастао у раном детињству. Сетио сам се да је у паралелној улици са оним где сам живео ја са родитељима, била нека породица Ђапића, и да су они били чак у изузетно пријатељским односима са мојим родитељима и нисам био сигуран да ли као неки далеки род или неки присни пријатељи, кумови, нешто; остало ми је у сећању.

И питам ја своју мајку; жива је мајка, код мене је овде данас. Мама, молим те, не објашњавај ми зашто питам, можеш ли ми рећи у каквом смо односу, ко су нама ови Ђапићи у суседној улици? Само сам тако питао, једноставно. Она, као да је прозрела зашто ја то питам, каже мени, знаш синко, њих има и наших и њихових. Народски одговор, који, преведен, значи: они се изјашњавају и као Срби и као Хрвати. Неки су Срби, неки су Хрвати.

После тога, владика Фотије, данашњи епископ далматински, мени у разговору каже, био сам на гробљу твојих предака, одакле су твоји, поникли, у Далмацији. Тамо сам констатовао да на том гробљу углавном постоје два презимена, има још неких, али два најмногобројнија, то су Гуровићи, твоји преци и то су Ђапићи. И каже, не само то, него сам наишао, показали су ми ови сељаци који још тамо живе, гроб рођеног деде овог овде усташе у Хрватској. Дакле, том човеку није неки предак ускок у 16. веку био православне вере, па сад добро, прошло је 300–400 година и они су се асимилирали, утопили као Жумберак, као неки други крајеви.

То је историјска чињеница. Њих има у Жумборку, тих људи, који се зову не само Ђорђевићи и Јовановићи, него чак и Поповићи. Па данас кажу да су Хрвати. По вери су унијати, значи нису ни католици прави. То се зна историјски, да су они поунијаћени српски ускоци. То није та историја. Ово је рођени деда, којег је овај вероватно и запамтио, али и ако и није, углавном му је рођени деда.

Дакле, искључено је да је Српска Православна Црква и то у периоду југословенства као владајуће идеје, на простору где наш народ живи, то је углавном 20. век, да је Српска Православна Црква могла да утиче на избор националне свести, и то још те екстремне шовинистичке идеологије код тог неког Ђапића, који је по овим, да кажем објективним критеријумима, потомак српских предака, изданак српског народа, али по његовом избору и опредељењу није му довољно да не само не буде, него му је потреба да буде изразит антисрбин.“ Наравно, епископ бачки Иринеј је некад свакако знао да је кључни узрочник појаве феномена какав је Ђапић папа римски, и зато је он своју докторску дисертацију, зрели плод духовне младости, посветио Светом Марку Ефеском, великом борцу против уније са Римом,у чију је папску замку упала позна Византија пре но што су је, по Божјем допуштењу, згромили Турци.

Последице ЕУнијаћења

Дакле, да подвучемо: за Србина, реч „унија“ има непријатно звучање. Многи Срби су били жртве унијатства: насиљем, обманом и материјалним комфором мамљени су да остану при свом, „источном“, „бизантском“ литургијском обреду, а признају врховну власт папе римског, сједињујући се са тзв. „Универзалном Црквом“. Такви Срби су постепено престајали да буду Срби – прво су себе називали по областима у којим су живели, а затим је Ватикан од њих правио Хрвате. Пошто је основа хрватства србофобија заснована на ватиканској мржњи према православном „шизматицима“, логично је да се против Срба, као православних, мрских „бизантинаца“, води рат до истребљења, или до њиховог претварања у папопоклонике.

Треба уочити и ово:наметање Србима и Србији ЕУ идентитета је нова, секуларна верзија старог унијаћења. Очувај своју спољну форму, своју љуштуру ( можеш да бираш – од жутокраког „гађанског патриотизма“ до бриселског новоговора са шајкачицом a la „Рокери с Мораву“ ), признај вашингтонско-бриселског Великог Брата и твори вољу његову уместо воље Божје, и признаће те да постојиш. Али, то више нећеш бити ти. Ни не треба да будеш ти.Нити то можеш бити ти. Постаћеш ЕУ Анте Ђапић, и,мрзећи негдашњег себе, мрзећеш све око себе који нису постали такви као ти, него су остали верни себи, то јест Христу,Светом Сави, Светом Марку Ефеском. Они који су се „поевроунијатили“, попут другосрбијанаца, зато и осећају неку врсту неоусташке мржње према непокорним Србима.

http://www.vaseljenska.com