ВАСИЛИЈЕ
БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
СВОМ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ

БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА И ДУХА СВЕТОГ ЖИВОТВОРНОГ, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ

''Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља''(Лука 2,14), пјевају данас анђеоске војске; ликује са њима и хор старозавјетних пророка и праведника, који од памтивијека угодише Богу, и ријечи њихове богонадахнуте сливају се у дивно сазвучје са анђеоском пјесмом.

 Чудо над чудима обистинило се - Дјева заче и роди Сина, и надјену му име Емануил, оствари се завјет Господа са Аврамом, Исаком и Јаковом и ''роди се дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни''(Ис. 9, 6). Зато похитајте анђели, принесите му пјесму; небо нека пошаље звијезду, земља нека уступи пећину, пустиња јасле, а род људски од себе даде - Мајку Дјеву!( Постање: 3, 19)

Ако се неко усуди да пита чему толика радост, у чему је смисао овог догађаја, одговорићемо другим питањем: да ли би свијет у коме живимо - свијет патње, страдања и смрти - имао смисла да се Бог не јави међу људима? Какав би био смисао постојања свијета, ако је свијет пука случајност, препуштен самоме себи; какав би смисао имао живот сваког човјека да Бог не постаде као један од нас? Свијет би био, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, само једна воденица смрти; воденица која меље крв и месо и кости људске; меље их и у прах претвара, јер човјек је прах и у прах се враћа. А ми знамо, и у свјетлости данашњег празника созерцавамо велику истину: ''Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.''(Јн.3,16-17). Дошао је Господ, да спасе свијет од гријеха, јер је Он једини јачи од гријеха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. и нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човјек, могао је да из човјека истјера гријех, да истјера ту најстрашнију пријетњу која човјека баца у смрт. До доласка Богомладенца у овоме свијету царује смрт, а царује кроз гријех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз гријех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Исуса Христа у овај свијет представља објаву рата гријеху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побјеђује и уништава и тако спасава човјека и дарује му живот вјечни.

Отуда и јесте најрадоснија вијест – благовијест за човјека и човјечанство, да је Он, Бог постао човјек. Јавио се Христос да сједини човјека са Богом, тако да Бог из човјека потисне сваки гријех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, смрт и ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свијету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човјека у Христу. Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи, у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тијело човјека. То је празник исконске свјетлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз вијекове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, гдје смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Богомладенца Христа на земљу. Као што нас Он духовном радошћу обасипа својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вјечну Истину, вјечну Правду, вјечну Љубав, вјечни Живот, и ми смо дужни, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и треба да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што нисмо добили Бога? Нема!!! Свe што смо и што имамо тијело, и душу, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем гријехова наших. Па ипак, ми Богу можемо и треба да узвратимо вјером правом, вјером чистом и неисквареном, усрдном молитвом, љубављу према Богу и ближњему, нашим трудом на испуњавању Његових јеванђелских заповијести, постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама, јер тим нашим трудом и добрим дјелима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове. Само тако можемо да се удостојимо да и ми са анђелима небеским запјевамо: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,14). Анђели пјевају ове три величанствене објаве, па ипак велика већина људи, иако слави празник Рођења Христовог, не може да схвати значај анђеоске пјесме. Умјесто тога питају се да ли се Бог заиста слави данас или зашто се иначе Бог треба славити; или гдје се може распознати на земљи мир који је најављен, или зашто данашње човјечанство не живи са добром вољом? То је због тога што већина људи не слави Бога - било својим дјелима или ријечима. Многи од њих сумњају у само постојање Бога и у присуство Бога у њиховим животима. Такође, постоји много људи који приписују одговорност Богу за несрећне догађаје у њиховим животима. Међутим, они који гунђају против Бога гријеше дубоко, јер зло не потиче од Њега. Напротив, оваплоћење Божијег Сина и Ријечи, заједно са Његовим Распећем и Васкрсењем, преобликује људску личност до њене претходне љепоте, дајући вјечни живот и мир који превазилази сваку људску логику, уздижући људе у заједничке насљеднике небеског царства. Овај чин божанске снисходљивости, иако обухвата крајње понижење, само по себи може да глорификује и велича човјечанство. Дакле, чак и ако многи људи не успијевају да славе Бога у свом срцу, слава се узноси – са свим стварањем и свим стварима које се одвијају међу људима – к Њему који борави на небесима. Божија је заповијест да славимо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човјекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога. Ми, такође, онда благодарно кличемо са Анђелима: "Слава Богу на висини," за величину Његових дјела и несхватљивост Његове љубави коју гаји према нама. Са друге стране, како можемо да причамо о миру на земљи када је скоро пола планете у рату или се припрема за рат? Сладак звук анђеоске објаве која се тиче “мира на земљи” је, прије свега, божанско обећање да, ако људи поштују пут на које је указало новорођено Дијете, они ће стећи унутрашњи мир и мирни саживот. Мир је Божије својство, њиме човјек постаје син Божији, по ријечи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако постати истински миротворци. Њима је мир и на срцу и у говору, а онима који се не помире са Богом и са људима у уму и срцу, мир је на језику, а у срцу – рат и мржња.

Божански мир је онај за који Спаситељ каже својим апостолима: ''Мир вам остављам, мир свој дајем вам''(Јн.14,27), али одмах додаје – ''не дајем вам га као што свијет даје''. Мир Христов је смирење у нади на васкрсење и вјечни живот. Мир који је лишен страха, страха од посљедњег човјековог непријатеља, смрти; мир који произилази из дубоког увјерења и повјерења у спасоносно дјело Христово. Христов мир није мир који нам нуди савремена цивилизација, која покушава да ''утврди себи име'' градећи нове Вавилонске куле, проглашавајући примарним споредне разлоге постојања. Потомство савремене цивилизације слично је безумном богаташу из Јеванђелске приче, који рече души својој: ''Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај једи, пиј, весели се' (Лк. 12, 19), заборављајући да не живи човјек само о хљебу, да је слава овог свијета пролазна и да само Господу треба да се клањамо и Њему једином да служимо (Мт.4-11). Темељи аутентичне европске културе, којој и ми припадамо, свиђало се то некоме или не, почивају на мудрости и побожности. Нажалост, Европа се данас одриче својих коријена, изниклих на побожности и високим моралним вриједностима. Савремена ''хришћанска'' Европа проповиједа мир који није мир Христов, јер ''има изглед побожности, а силе се њене одрекла''(2 Тим. 3, 5). Под плаштом науке, демократије и борбе за људска права, као вриједност се намећу различите девијације људског тијела, ума и духа. Једнострана наука утемељена на недоказаним теоријама или чак заблудама ранијих времена, све чини да ''умири'' човјека, да скине са њега осјећај одговорности за сопствене поступке.

Пренимо се, браћо и сестре! Нема истинског мира без мира који нам Христос даје. Лажни мир који нам се нуди је антихристов ''мир''. Охладњела савјест, окорјелост у гријеху и отуђење стварају код савременог човјека илузију слободе и независности, а заправо се ради о ропству најтеже врсте, јер ко чини гријех роб је гријеха(Јн.8,34). Сви су покушаји да човјек нађе мир без Христа унапред пропали, јер без Христа је све осуђено на пропаст, на смрт.

С обзиром да је ово став савременог човјечанства у свјетлу мира који је понудио Господ, не изненађује чињеница да је добра воља ријетка међу људима. Добра воља се рађа из богољубља и човјекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца. Добра воља се рађа из љубави која се свему радује, свему се нада, све прашта, све милује својом добротом. Истинска љубав ништа не тражи за себе. Добра намјера Бога према човјечанству је загарантована, као што су повољне посљедице божанске љубави – у принципу – очигледне за сва људска бића, а посебно опипљиве за све оне који прихватају анђеоске поруке у своме живљењу. Насупрот томе, за оне који одбацују ове поруке, а који експлоатишу и узнемиравају друге, дешава им се да доживљавају посљедице попут кризе стреса и узнемирености, као и егзистенцијалну неизвјесност. Све објаве анђела током рођења Господњег су стварности које постоје и које се проживљавају данас у пуноћи оних који вјерују у Исуса Христа као Богочовјека Спаситеља свијета. Ове три основне животне истине откривају нам се у Божићу и у личности Богомладенца.

На Божић је сам Бог дошао међу нас људе, обасјао нас свјетлошћу богопознања, помирио нас са собом и уселио мир и добру вољу у дубине наше душе. Зато је Божићна порука мира, слоге и љубави као и свих других вриједности, била она која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње током двије хиљаде и више година, па нам је она пријеко потребна и у овом нашем времену када су обезвријеђене и релативизоване истинске вриједности. И данас се човјек са раслојеном душом лако хвата за лажне вриједности, за неистине и полуистине и све мање је способан да прихвати смисао и љепоту Божића. Међутим, нити је овај чудесни Божији свијет без смисла и без циља, нити смо ми људи и сав живот око нас постали случајно. Није Син Божији дошао у свијет узалудно. Из године у годину дочекујемо Божић испуњени бригама и тегобама, збуњени савременим кретањима, пријетњама миру и благостању. Зато прихватимо поруку из ноћи Богорођења. Свакога дана дајмо Славу Богу. Сјетимо се да је сунце које нас грије Његово сунце, да су дарови природе нама дати Његови дарови, и да је Он достојнији слављења него и највећи људи, како наше тако и ранијих епоха. Не заборавимо да нас Његово око види и прати, да нас Он опомиње и призива, као што родитељ призива и воли своје дијете. Криза је свуда, на све стране и у сва времена, али схватимо једном да су све кризе судови Божији. И сви поремећаји у свијету и код нас посљедица су кризе морала и отуђености која је захватила цијели свијет.

Покушајмо да уклонимо маске које нас отуђују и дијеле од Бога и Његовог људског лика. И нас нека употпуни наше угледање на Бога тако што би практиковали вјеру у Њега. Објавимо, такође, анђеоску пјесму човјечанству, које страда стравично и не може да открије Мир и Добру Вољу због тешких прилика у којима се налази. Једини начин за превазилажење немира и свих облика криза, као што је и данашња која мучи наш свијет, јесте Господ наш Исус Христос који нас је увјерио да је Он Пут, Истина и Живот. Стога, ми славимо Бога на небесима и Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа који је благоизволио да живи међу нама. А ми објављујемо са Анђелима да је Мир доступан и да заиста постоји на земљи и у нашим срцима, јер смо се помирили са Богом кроз Његову добру вољу да преузме тијело својим рођењем у јаслама.

Стојећи на прагу Витлејемске пећине, поздрављамо вас радосним божићним поздравом и молимо се новорођеном Сунцу правде: нека нас, Господе, обасја свјетлост лица Твога, да у свјетлости сагледамо славу Твоју; да се светлост лица Твога разлије и на лица наша и да се свјетлост наших лица засија пред људима: да видјевши добра дјела наша сви прославе Оца нашега који је на небесима; да нас се на постидиш, Господе, када дођеш у Царству своме!

Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира, радости и добре воље, позивамо вас да у миру и љубави са Богом и људима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!