Православни верници, сагласно са Никео-цариградским символом вере, исповедају веру у Једну, свету, саборну и апостолску Цркву, коју називају и Православном Црквом, да би је разликовали од свих осталих верских заједница које на свој начин верују у Свету Тројицу, а које себе називају црквама.
Термин „Помесна Црква” се користи да би се означиле све аутокефалне (које саме бирају свог првојерарха) Цркве православне које су у канонском (црквено- законском) и евхаристијском (светотајинском) јединству. Свака епископија (епархија) се такође назива Црквом у смислу њеног устројства које испуњава све услове да се у тој епископији освештавају дарови и након њиховог претварања Духом Светим у Тело и Крв Христову, да се врши причешћивање верника, на њихово вечно спасење од греха, пропадљивости и смрти. Међусобно помињање епископа и њихово сакупљање на саборе, као представника (и руководитеља) верника и свештенства своје епископије, су пројаве заједништва свих Цркава у оквиру Једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Термин- Црква се, међутим, од неких православних јерараха и теолога (као и од неправославних теолога), користи за неке верске заједнице које нису у канонском јединству са Црквом, нити су са Њом у евхаристијском јединству (заједници Тела Христовог). Довољно је, наиме, да постоји одређено устројство: епископи, свештеници, ђакони, верници; и да се по историјској (људској) линији епископи доведу у везу са апостолима кроз линију рукоположења, те да им се на основу тога припише апостолско наслеђе (прејемство), не узимајући у обзир чињеницу да нису у јединству вере и Светих Тајни са Црквом, па да се те верске заједнице прогласе црквама. Сматрајући овакво коришћење термина Црква за лажно односно неистинито, јер верујемо да постоји само једна Црква, потражили смо некакав званични документ на основу којег бисмо дошли до евентуалне основе за оправданост напред наведеног коришћења термина- Црква, и проучили смо Равенски документ из 2007. године, сачињен од „Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве”. Навешћемо неке цитате и ставове из њега и покушати да их прокоментаришемо. „Свака помесна (локална) Црква је у заједништву не само са суседним Црквама, већ са целином локалних (помесних) Цркава, са онима сада присутним у свету, онима које су биле од почетка и онима које ће бити у будућности, и са већ прослављеном Црквом. ” (члан 32.) То би значило да нека помесна Црква која је одступила од праве вере (нпр. јерменски, сиријски или други монофизити као и римокатолици) наставља ипак да бива у заједништву са свим осталим помесним Црквама. Могло би се онда помислити да је историја један вечни тренутак, да се ништа заправо не мења, и да оно што је једном било, бива заувек. Ако је неко био православан велики део свога живота па онда отпао од вере и прешао у јерес, хоћемо ли га посматрати као јеретика или православног, будући да је био и једно и друго? Зар њему православље није служило ради спасења и да његов историјски пут доведе правом циљу? Зар није исто и са постојањем помесних Цркава и епископија које су ту као форме устројства Православне Цркве да би се верни довели до правог циља? Кроз те форме верни су у заједници са самим Христом, јер- сад гледају као у огледалу, а онда ће лицем у лице..., (1. Кор. 13, 12) тако да им форма епископалног устројства више неће бити потребна када буду гледали Христа лицем у лице и када Он буде њихов једини Епископ. Зато не би требало рећи да једна Католичанска Црква сабира у себи све Цркве које су постојале него све верне у њима који су икада живели, као и оне који сада живе и који ће живети (у постојећим и будућим епископијама). Будући да се Црква као католичанска пројављује кроз форму корпуса свих епископија, припадност одређеној епископији је битна за спасење верних докле год она постоји. Ако епископија престане да постоји (или оде у јерес или раскол преко њених јерараха), онда она као таква више није у заједници Једне свете саборне и апостолске Цркве, већ само они верници који су се кроз њу спасли. Епископија представља само име ако се не састоји од живих људи. Упокојени су део једне једине небеске „епископије” или -већ прослављене Цркве-. Зато у канонима Цркве и не постоји институција викарног епископа са титулом непостојећих епископија, већ је то уведено у црквени живот у новије време (у Русији у време Петра Великог). Епископ је морао имати своју конкретну, реалну паству. На овоме, напред цитираном из Равенског документа се, међутим, инсистира управо због тога да би се некадашња Римска црква која је отпала од Једне, свете, саборне и апостолске Цркве, ипак некако довела у то јединство као она која је некад била у њему, „...у ери неподељене Цркве” (члан 41.), па да би се на основу тога могло рећи да она и сада, на неки начин, представља Цркву. Зато се и говори о томе да је Црква подељена и разговори се воде у циљу постизања јединства (иако, са друге стране, и православни и римокатолици истичу да су они Једна, света, саборна и апостолска Црква, што личи на апсурд). Не говори се, дакле о враћању у крило Цркве, већ о постизању јединства и заједништва подељене Цркве, а оне које би требало да се уједине јесу Православна Црква и „Римокатоличка Црква.” (члан 46.) Апсурд који је поменут, личи на јерес, будући да уколико је Црква подељена, а ми православни смо Једна света саборна и апостолска Црква, поставља се питање- шта су онда за нас римокатолици? У примедби након 4.-ог члана Равенског документа говори се о само-схватању православних као Једне свете саборне и апостолске Цркве о којој говори „Никејски” (Никео-цариградски) символ вере. Да ли неко можда, лукаво, не сматра да је изостанак речи- једину, из Символа вере (...једну „једину” свету саборну и апостолску Цркву), довољан да се може прикључити и још „једна света саборна и апостолска црква” у коју верује неко други, па да се онда, усклађујући веру са њима, ујединимо. То би значило да су од Једне, свете, саборне и апостолске Цркве након поделе настале две, само што ми верујемо у ову нашу а они у своју. Ако верујемо да је Православна Црква Тело Христово, односно да нам је глава Христос, онда би и онима са којима се уједињујемо морао бити Христос глава јер иначе то не би било уједињење него њихово приступање Цркви односно присаједињење. Ако пристанемо на то да је њихова глава Христос, а чињеница је да са њима нисмо у евхаристијској заједници, односно да Тело Христово којим се ми причешћујемо њима није дозвољено да приме, нити нама оно што они сматрају причешћем, онда бисмо пристали на то да Христос као глава има два тела (што представља јерес и богохулство). Оне који тако нешто, свесно или несвесно исповедају, могли бисмо назвати- Двотелесницима (Диасоматима), а уколико неки сматрају да има још „цркава” којима је глава Христос, њих бисмо могли назвати Вишетелесницима (Полисоматима). Осим термина „Црква”, о коме је било речи, неки православни теолози и црквени великодостојници, користе назив Свети отац, за римског папу, чиме му признају чин архијереја и то у рангу епископа (патријарха), признајући тако његову верску заједницу за Цркву. Након свега написаног поставља се питање: постоје ли јереси диасоматизма или полисоматизма у Православној Цркви јер, ако постоје, треба их разобличити и учврстити Православље. Очекујемо од наших архијереја да дају своје исповедање вере у погледу на еклисиологију (науку о Цркви) и да тако поуче верни народ како треба веровати у Једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Ово је веома важно будући да је екуменски покрет одступио од начела истинске саборности у Христу (Који је Истина), а што реч екуменизам, у контексту православне вере, значи, и да савремени екуменизам не личи на онај светоотачки већ из њега произлазе разне неправилности у тумачењу православног учења, па тако и начини понашања неких православних јерараха који иду до негирања потребе чувања Црквених догми и канона, а све ради некакве „универзалне љубави” која, стиче се утисак (наравно- лажан), превазилази Божју љубав према људима. О екуменизму се може доста сазнати из књига Преподобног Јустина Ћелијског „Православна Црква и екуменизам” и оца Саве Јањића „Екуменизам и време апостасије”. Оно што се са сигурношћу може прогласити за јерес (екуменисти ову реч избегавају и говоре о различитим традицијама и учењима), јесте учење да Христос, као глава Цркве, може имати, осим Свог тела- Цркве, још тела која нису у органској вези са Црквом. Људи који овако исповедају и уче друге су велика опасност по вечно спасење свих православних Хришћана и свих људи уопште, доводећи их у заблуду и остављајући их у незнању у погледу неопходности приступања Православној Цркви да би се, кроз Христа, задобио вечни живот у заједници са Светом Тројицом. Уколико се, пак, сматра да су и римокатолици органски део Православне Цркве, онда треба објаснити како је то могуће ако се не причешћујемо истим Телом и Крвљу Христовим. Из разговора са неким заступницима ове тезе може се сазнати да је тренутак заједничког причешћивања на помолу, само док се реше још неке формалности, као што је питање папског примата власти. Питање папског примата власти никада не може бити решено позитивно а да се не изда Христос, јер, по римокатоличком учењу, од када се Христос вазнео на небеса, Он је старање о Цркви оставио апостолу Петру чији је Папа наследник, сматрајући себе замеником (намесником- викаром) Христовим. Римокатолици сматрају да Папи, на овај или онај начин, треба да буду потчињени сви људи на земљи, зато римокатоличка верска заједница и има све елементе земаљске власти- државу, министре, банку... и окренута је уређивању односа међу људима, друштвима и државама у свету. Њихова вера која ставља у центар збивања човека и која тражи од свих људи да се поклоне човеку- римском папи, разликује се од Православља које је засновано на Богочовеку- Христу који је глава Цркве, док сви црквенослужитељи служе Христу, Христа призивају у молитвама и од Христа траже благослов. Христос је са Православнима у све дане до свршетка света, али Царство Његово није од овога света па је, стога, Православним Хришћанима овај живот припрема за живот будућег века у Царству Христовом. Анализом разлика у учењу између оних који себе називају Хришћанима и Православних Хришћана је се вредно позабавити, али то нећемо чинити сада, нити ћемо говорити о узроцима њиховог отпадања од тела Цркве, већ ћемо завршити овај текст уз жељу да у Православљу нема ни отворених ни прикривених јеретика Диасомата или Полисомата, а уколико их има, да ће се вратити православној еклисиологији, у супротном, да ће се Православни од њих оградити и учврстити Црквени поредак који је Богу угодан и од Бога благословен а верним људима спаситељан. |