„Исус му одговори:

говориш ли ти то сам од себе,

или ти други казаше за мене?“

Јн. 18,34

Зашто нас нападају

С обзиром смо у последње време објавили низ текстова (и песмица) који раскринкавају папско-фанариотске окупаторе Српске Православне Цркве, који систематски раде на кварењу Вере и рушењу црквеног поретка, за очекивати је било да са екуменистичко-новотарске пљуваонице, зване „званични сајт СПЦ“, уследи напад на наш сајт.

И напад је уследио. И то из пера архимандрита Јована Радосављевића, духовника носиоца папског крижа и бискупског прстена и шефа поменутог сајта, неформалног патријарха српског, епископа бачког Иринеја Буловића. У хаосу који већ неколико година влада у СПЦ, или „тучи у мраку“, како је наш уважени сарадник Владимир Димитријевић дефинисао то стање, више ништа не може изненанадити, па ни то да један архимандрит, без имало стида, макар своје седе главе, изађе у јавност и изнесе мноштво клевета и неистина.

Кредибилитет оца Јована и претња колима која газе борце за Веру

Иначе, архимандрит Јован Радосављевић је већ одавно познат као човек непоуздан у сведочењу: тако је, по задатку свог тренутног духовног сина, у ствари наредбодавца, епископа бачког, бечког и прочаја, и прочаја, поводом инцидента (кад су неки новотарски попови тукли вернике) у Душковцима, селу код Пожеге, 2008. године, писао текст за „Жички благовесник“, иако у Душковцима уопште није био, што је касније признао једној групи верника у манастиру Благовештење. Због послушности свом духовном сину, а у ствари свемоћном господару туђих живота (бар је тако умислио), епископу Иринеју Буловићу и његовим сарадницима у кичмоломљу владике Артемија (који  је архимандриту Јовану, иначе, сродник, из исте фамилије, што оца Јована излаже још већој одговорности), награђен је орденом Светог Саве у августу 2012, у манастиру Жичи, када му је пригодну беседу одржао духовни син, кичмоломац и папин прстенлија. Тада је дотични изјавио да се отац Јован награђује не због верности Богу и Божијој правди, како су награђени српски новомученици из Јасеновца, него због „оданости јединству СПЦ“, што значи, кратко и јасно, вечитом портпаролу СПЦ, носиоцу папиног крижа. Папољубац из Новог Сада тада је изјавио да је у жичкој епархији тешко јер тамо обитава „погана секта артемијеваца“ (док за своју браћу по прстену и крижу има само речи хвале, попут: ДАНКЕ, БРУДЕР ЈОЗЕФ!). Жалосно је ово за човека и монаха, какав је отац Јован, који је почео као ученик владике Николаја, а завршава као клеветник и послушник цркворушитеља, епископа Иринеја. Али, наравно, он је своју филозофију одавно изучио: „Не трчи пред руду, згазиће те кола“. Зна се ко су кола у СПЦ: епископи какви су Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић, Атанасије Јевтић, и њихове многобројне, што рече Бранко Ћопић, „Николице с приколицом“, попут владика Порфирија, Фотија, Давида, Иринеја аустралијског, Максима, Јована липљанског, и прочаја , и прочаја. Просто и јасно: „Вежи коња где ти газда каже!“ Или: „Покорну главу сабља не сече!“ И све у том јуначком стилу, због кога су се усвојитељи такве науке турчили и католичили кроз векове.                       

О неистинама оца Јована и његовом праћању противу бодила

Али, да све пустимо и да се осврнемо само на тврдње нашег орденононосца, архимандрита Јована, који на званичном сајту СПЦ објављује невиђене, да нам Бог опрости, небулозе. Његова основна теза је да су неки побуњени грађани Чачка „због свог неслагања са прописима Цркве“ основали свој сајт „Борба за веру“, и да се на њему „боре против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског“,  па да су чак састављали и неке песмице против владика и једног који је мирно седео и бранио докторску тезу. Сајт „Борба за веру“ је од свог оснивања, у августу 2008. године, нападан много пута од стране разноразних екумениста и новотараца. У тим полемикама сви наши опоненти били су „потучени до колена“. И ово није због некакве наше велике памети (да неко не помисли да се хвалимо), већ искључиво због тога што је овај сајт свагда био и остаће у служби Истине. Елем, зато ћемо и овом приликом показати како је истинољубивима лако да сруше све лажи и клевете, те да се и отац Јован „праћа противу бодила“ (ср. Дап. 26,14).

Изазов лажљивим новотарцима или необорив доказ да је „Борба за веру“  црквоградитељски сајт

Пре свега, сајт „Борба за веру“ није основала никаква група „секташки настројених бунтовних чачанских грађана“. Ово је истина коју ће отац Јован засигурно сазнати, ако не пре, а оно у „небеској вечности где нема журбе“, где „чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи...“, како се изволео изразити. Но, ми му желимо да се за клевете које износи против нас, чиме се ставља у службу онога који је клеветник (ђаво – клеветник, опадач), са чијом службом упоређује нашу борбу за Веру и Истину Божију, покаје пре него што дође на суд Праведнога Судије, где и мувино крило има своју тежину. Пошто се отац Јован слабо разуме у Интернет и технику, што се види из његове реченице у којој каже како је група чачанских грађана „основала свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист...“, позивамо га да уради следеће: нека затражи од својих наредбодаваца да ангажују своје џабалебароше, који су школовани о трошку народном и једу муку народну, истог народа кога сматрају за бесловесно стадо, и пронађу на нашем сајту текст или макар једну реченицу која доказује да се ми боримо против Цркве, црквеног поретка – богослужбеног или дисциплинског! Уколико такво што пронађу, међу 5 405 (пет хиљада четири стотине и пет) до сада објављених текстова, овом приликом обећавамо да ћемо срушити овај сајт, повући се и кајати се до краја живота за грех који смо учинили! Али, ако тога нема, нека заувек заћуте сва уста лажљива!

„Борба за веру“ у служби борбе за Веру; само један пут води у живот

Наиме, овај сајт није основан због, не дај Боже, борбе против Цркве или црквеног поретка или црквених старешина, како отац Јован инсинуира, већ напротив – основан је у циљу борбе за Веру и поштовање црквеног поретка – богослужбеног и дисциплинског. Господ наш Исус Христос је фарисејима свог времена упутио оштре речи: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели“ (Мт. 23,13). У нашој Цркви фарисеји су сви они који кваре Веру и урушавају богослужбени поредак којима су се две хиљаде година спасавали наши свети преци, чиме затварају људима врата Царства Божијег. Вековни литургијски поредак Православне Цркве проверен је и запечаћен само Богу знаним бројем сапасених душа; има ли иког здраворазумног међу православним Србима који жели да експериментише са нечим новим, притом папским, ако већ има поуздан пут, запечаћен и крвљу мученичком?!

Да ли смо непослушни Цркви; борићемо се све док нас не прегазе екуменистичко-новотарска кола

„Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота“, рече отац Јован. Када смо и где ми то спорили? Но, ево питања за оца Јована: ако је архијерејски Сабор највиша власт једне помесне Православне Цркве, зашто се његово духовно чадо, Иринеј Буловић, и сви остали новотарци не придржавају одлука Сабора о литургијском поретку? Своја разметања знањем из еклисиологије, требао је да упути на адресу епископа Игњатија Браничевског који каже да је он највиша власт у својој епархији и да њему ту не може нико да наређује, јер, како он булазни, Сабор није изнад епископа пошто епископски чин конституише Сабор. Е, због таквих и прочих цркворушитеља, оче Јоване, је и основан овај сајт. Зато вам и смета овај трачак светлости, који се зове „Борба за веру“, који сведочи Истину и разобличава све лажљивце и вукове међу епископима и свештеницима Српске Цркве обучене у јагњеће коже. Ви, и Ваше духовно чадо, и Ваши истомишљеници, желите да СПЦ потоне у потпуни информативни мрак, да верни народ преведете жедан преко воде и приведете га пред папине ноге! Е, ми ћемо се борити против тога, бар док нас не прегазе кола којим нам претите! А ако нас та Ваша кола и прегазе, устаће безброј других бораца који ће подићи друге „Борбе за веру“, јер Он, Свемоћни, може и од камења подигнути децу Аврамову! (ср.Лк.3,9).

Коме бити послушан, а коме не, по учењу Светих Отаца и савету правоверних српских духовника

„Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу.“ Ово је тачно, оче Јоване, ми то и радимо. Ми смо послушни Цркви, њеном Сабору, боримо се за спровођење у дело одлука тог Сабора, које новотарци не поштују.  Но, још једна ствар је тачна: ми не слушамо Сабору непослушне епископе! Јер, као што рече један од наших највећих духовника, „проклетство је слушати непослушног“! Ми такве разобличавамо! Такође, оче Јоване, Ви имате погрешну перцепцију појма „Црква“. Ви Цркву поистовећујете са клиром, при чему епископе држите за непогрешиве микро папе, којима, следствено, припада бузусловна послушност. За Вас и Ваше истомишљенике верни народ није део црквене пуноте, већ бесловесно стадо које служи да даје вуну и месо. Наравно, у историји Цркве никада није било тако. Рецимо, у „Окружној посланици“ Источних Патријараха из 1848. године каже се: „Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.“ Свети Фотије, патријарх цариградски каже: „Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.”  Свети Игњатије Богоносац каже:  „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца.“ Свети Василије Велики, у посланици 243: „Ми стојимо у борби за наше заједничко предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца.“ Свети Теодор Студит: „Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“ Дакле, због љубави према Цркви и послушности Светим Оцима, ми се боримо за Веру.

О народним песмама које „боле“ новотарце

Што се тиче „стиховa склепаних против неколицине епископа, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом“, ми, као Уредништво, повремено објавимо понеку песму „из главе цијела народа“. Тако смо недавно пустили две народне песме о докторирању проте Велибора Џомића, чију комисију су, осим једног члана из Црне Горе, чинили људи оптужени у афери „Индекс“, што и врапци на грани знају, али то је узгред и више да се људи мало опусте од тешких тема које покрећемо. То је једно. Друго је – у нашем народу има много твораца десетерачких песама, из разних крајева, а нарочито из Црне Горе и Брда. Има и десетерачких песама о издаји вере у СПЦ, које је спевао и пева народни гуслар Богдан Мијушковић из шабачког краја, тако да је свођење епике само на Чачак и околину, који су одавно престали да буду десетерачки крај, прилично „незнавено“, што рекао владика и фудбалер Атанасије, један од оних под чијим се теретом налазе кола која газе све оне који излете пред руду у СПЦ.

Реч о ономе што отац Јован није смео да каже

Има, наравно, и нешто треће. Отац Јован Радосављевић облеће око теме као киша око Крагујевца, и не даје нам тумачење откуд то да сумња на „побуњене Чачане“. Што се Чачка тиче, на нашем сајту тренутно сарађује грађанин овог града, Владимир Димитријевић, под пуним именом и презименом (који, иначе, сарађује и са многим другим сајтовима). Имамо још неколицину угледних сарадника, што нам чини част. Читаоци нам се јављају са свих страна, и из земље и из дијаспоре. А Уредништво где је? Е, то вам нећемо рећи, како нас папско-фанариотска кола не би прегазила (бар још неко време), јер би од тога корист имали само непријатељи Српске Православне Цркве.

Идилична слика оца Јована о односима у СПЦ пре Другог светског рата

Отац Јован Радосављевић прича о идиличној слици пре Другог светског рата, када су о Цркви писали људи само са благословом надлежних архијереја. И то само нежно, топло и благочестиво, попут шапата епископа бачког Иринеја, који се исповеда код оца Јована Радосављевића. Но, да ли је баш тако? Наравно да није, јер је Српска Црква била много слободнија него данас. Довољно је сетити се да је отац Јустин у „Хришћанском животу“ грмео против свих неправилности у Цркви – од увођења новог календара, преко захтева за реформом, до недостојног понашања свештеника. Ударио је и на епископе, који нису хтели да воде бригу о ђацима у богословији у Сремским Карловцима, па је претио да ће, ако се деци чије је здравље било угрожено лошим условима живота хитно не помогне, обавестити јавност о свињокољима у патријаршијском дворцу у Карловцима за време поста. Због тога су га протерали из Карловаца у Призрен, „по потреби службе“. И касније, кад је патријарх Гаврило, због неслагања око конкордата, напао владику Николаја, и кад је одређена синодска комисија да испитује Николајеву канонску одговорност, ава Јустин је несутрашиво стао у одбрану Николајеву, не плашећи се кола која могу да га прегазе. Уосталом, предратне владике нису биле тако осветољубиве, а нису имале кола каква имају ови данашњи - то су често били фијакери и чезе, а и она на бензин ишла су мањом брзином него данашњи џипови, аудији и остала чуда технике.

О борби за Веру и борцима за Веру

Наравно да се наши сарадници не слажу увек и у свему са свиме што ми напишемо и објавимо (као ни ми са свим оним што они пишу). Они нам на то и указују, на чему смо им захвални (као, уосталом, и свим нашим добронамерним критичарима). Ми, дакле, нисмо тоталитарни једноумници (осим у стварим догматске природе где се трудимо да имамо ум Светих Отаца), какви су уредници званичног сајта СПЦ, на коме пише архимандрит Јован Одликовани од стране Епископа Бачко-Бечког и Васељенског. Имамо право да пишемо шта мислимо да треба, и да објављујемо прилоге, попут инкриминсаних песмица, кад мислимо да треба. Уосталом, и у „Жичком благовеснику“, објављеном 2008. поводом случаја у Душковцима, налазила се једна, додуше слабо склепана, песмица, у којој се тврдило да група секташа и псевдозилота, „владику и сваког попа оће да закопа“. Ми заиста нисмо криви што је у СПЦ хаос који нема никакве везе ни са канонима, ни са Уставом СПЦ, који, по возачу кола што газе све који истрче пред руду, епископу Таси, треба качити мачку о реп, и позвати да нови устав прави цариградски геније за каноне, стари фанариота Власије Фидас.  Ми о том хаосу сведочимо, и позивамо људе да се врате предању и истини, а да оставе папине крижеве и прстенове.  И то не желе само „бунтовни Чачани“, него и смерни Новосађани (рецимо, Остоја Дражић и они који су писали тужбу за неканонске поступке епископа бачког), скрушени Косовци (попут Марка Јакшића, који већ годинама сведочи да је владика Артемије с Косова уклоњен да би се Шиптарима дала држава), тихи Херцеговци (Ранко Гојковић), добродушни Београђани (Родољуб Лазић, Жељко Которанин, др Миодраг Петровић), благочестиви Лондонци (академик Срба Живановић ), и многи, многи други.

 Препорука оцу Јовану и порука нашим посетиоцима

Оцу Јовану, пак, препоручујемо да наручиоцу овог текста препоручи читање светониколајевског бисера званог „Борба за веру“, по коме наш сајт, скроман, али свесрпски и свеправославни, носи име, и да и себе и њега подсети на овог великана Српске Цркве, чије се житије и дело, као и на житије и дело оца Јустина, тако недостојно кривотвори и прећуткује свих ових година. Наше сараднике из Чачка, Краљева, Београда, Лондона, и са осталих српских страна, молимо да и даље буду храбри и слободни. „Буди храбар и слободан, рече Господ Навину, ја ћу за те војевати, само држи истину. Тако Господ сада збори сваком правом Србину – ја сам с тобом, буди храбар, и одржи истину“, певао је свети наш Николај Жички и Охридски. Његову песму слушамо и његовим стопама ходимо.