Небројени су примери испољавања српског војничког генија током читаве наше крстоносне историје. У временима која нам не уливају наду да се нова велика страдања могу избећи без рата, добро би било да неки зналац мало више пажње посвети српском православном војинству кроз векове. Без познавања наше славне историје, без знања духовних вредности којима су се надимале јуначке груди српских витезова током векова, тешко ћемо дочекати бољу власт од оне којој је “пут у ЕУ питање здравог разума”.

Читава српска историја представљала је управо нешто супротно томе, представљала је борбу против злодуха који данас царује том истом Европском Унијом. Генерално гледано, историја Србије је на неки начин и историја Русије у малом. Српски читалац зна за своје многобројне јунаке на бојном пољу, сигурно је чуо и за многе руске полководце. У овом тексту из серијала о “Ризницама Свете Русије”, желео бих да кажем нешто више о том непобедивом православном војинству руском и о нераскидивој вези Православља и Промисли Господње у витешким победама руског оружја током векова, који можда нису толико познати српском читаоцу.

* * *

За озбиљан опис не само руског православног војинства, него и само појединих епоха руске историје, били би потребни читави томови књига, а не један новинарско-аналитички текст. Због тога ћемо у тексту који следи, обратити пажњу само на неколицину грандиозних војсковођа који су обележили читаву епоху, као и на најупечатљивије примере у којима се као на длану огледа улога Промисли Господње у победама руског православног војинства. Највећа животна вредност руског народа (као и српског) јесте вредност духовног садржаја. Тежња руске душе ка вечним, небеским вредностима, јесте оно што Русију издваја од свих других држава на планети. У читавој историји хришћанства, по питању јединства духа световне и црквене власти и народа једне државе, само Немањићка Србија може да се упореди са Светом Русијом и та сличност српске и руске душе (на крају крајева – припадност једној православно-словенској цивилизацији) јесте кључна за мистичну везу наших народа. Због тога ни један други народ на планети не може схватити Русе и Русију као што то може српски народ (и обрнуто) и због тога и свака прича о Ризницама Свете Русије можда другима може бити неразумљива, али је лако разумљива сваком православном Србину. Тим пре је православном Србину разумљива прича о великим руским војсковођама, као о закономерним изданцима “Свете Русије”.

Улога Промисли Господње у животу великог благоверног кнеза Александра Невског је толико очигледна после толико векова руске историје, да само духовно слепи људи то не могу да виде. Од Бога дате карактерне црте попут практичног погледа на ствар, изоштреног и широког ума, способности да сагледа све ситнице и искористи их у свој њиховој сложености, уз велику личну храброст, веру и молитвеност, омогућили су Александру да проникне у будућност. Он је тако определио судбину свог народа, да су, упркос грешкама његових појединих наследника на власти, његови идеали пустили корена у његовом народу и тиме омогућили даљи развој и примену онога што се касније оваплотило у идеалу Свете Русије – Православље, Самодржавље, Народност. Када је сва властела, чак и његов отац и брат Андреј, видела опасност само у Татаро-Монголима и желела савез уз прихватање уније са папистима, Александар иде на ноге Татаро-Монголима прихватајући физичко ропство, а на живот и смрт се бори са папистима. И у тим борбама са папистима односи сјајне војничке победе - у чувеној Невској бици против Швеђана (1240) и у бици на Чудском језеру, познатој као “Ледовое побоище” (ледена погибија - 1242) против германских оклопника. Пре ове одлуке, судбоносне за читаву каснију историју Русије, забележено је да Александар одлази у храм Свете Софије и дуго и усрдно се моли Господу. Из цркве је изашао са наредбом да се врши мобилизација за бој са Швеђанима, уз знамените  речи: “Није Бог у сили него у Истини”, духовно прозревши да са папином војском не иде Истина. Читава каснија историја и Русије и свих православних народа на планети, потврђује да је то била једино спасоносна стратегија за Русију - примирје са Ордом и борба на живот и смрт са западно-европском немани. Летописци су забележили и један детаљ, да је Александров заповедник страже Пелгусиј (крштено Филип), уочи чувене Невске битке, видео чамац у коме руски светитељи (синови кнеза Владимира Крститеља Русије, мученички страдали скоро два века раније), разговарају како морају помоћи свом сроднику Александру. После подсећања на сјајне победе Александра Невског, које су, као што видимо, извојеване уз Божију помоћ, нама преостаје да се придружимо усклицима који су се орили топлог јулског дана 1240. године после победничког повратка Александровог у Новгород: “Слава! Слава Александру Невском!”

Војни подвизи Александра Васиљевича Суворова и данас надахњују свако православно родољубиво словенско срце. Међутим, мало се прича о томе колико је Суворов био побожан. У разговорима са млађим командирима, Суворов је често понављао: “Молите се Богу! У Њега је победа!” Када је овај великан упркос легендарној војничкој слави, пао у немилост чудног императора Павла, који се зацарио после смрти Катарине Велике, упућен је на своје имање у неку врсту прогонства, где га је надзирао извесни чиновник Николајев. Захваљујући сачуваним извештајима које је слао Николајев, видимо какав је Суворов био молитвеник: “Његова свакодневна занимања овако су протицала: Устајао је 2 сата пре свитања и пио чај, а потом се засипао хладном водом. Одмах по свитању ишао је у цркву на јутрење и није излазио ни после литургије, слушао је молитве и сам учествовао у певању и читању. Потом би се опет умивао и потом обедовао. После поновног туширања, читао је вечерњу, умивао се и легао да спава. Врло мало је јео…”.[1]Суворов је у тим тренуцима озбиљно размишљао да оде у манастир и замонаши се. Али Господња Промисао захтевала је још бесмртне славе овог, већ тада легендарног војсковође. На молбу Беча и Рима, Император Павле поново позива Суворова у службу и шаље га на Запад да спасава Европу од Наполеона. За само 4 месеца Суворов враћа територије које је Наполеон освојио за претходних годину дана. Превртљиви западни савезници све мере својим аршинима и већ се плаше да Руси не уђу у Париз. Тако Аустрија иступа из кампање и војска Римски-Корсакова бива остављена на немилост, а Суворов у свом походу преко Алпа чини истинско чудо и спасава своју војску. Дотад непобедиви Наполеонов војсковођа Андре Масена, већ је видео надолазећу славу, надао се да ће заробити бесмртног Суворова. И заиста, мало ко тада није мислио да је руска војска на обронцима Алпа, опкољена знатно надмоћнијим француским снагама, осуђена на пропаст. Али, непобедивог, дубоко верујућег руског војсковођу, није било могуће заробити. Маршал Масена, који је имао 48 победничких похода иза себе, изјавио је да би мењао све своје походе, за 17 дана Швајцарског похода Суворова. У блиставој војничкој каријери Суворов није знао за поразе на бојном пољу. Често и против бројно и технички знатно надмоћнијег непријатеља, Суворов је односио победу за победом. Од “летећег одреда” којим је командовао и који је Фридриха великог доводио до лудила, преко Пољске кампање, до легендарних победа у Руско-Турским ратовима и бесмртног заузећа “неосвојиве тврђаве Измаиљ”  коју је освојио на јуриш (26.000 погинулих и 9.000 рањених Турака и 4.000 погинулих и 6.000 рањених Руса!), па до поменуте алпске војне симфоније, ређале су се све саме победе великог војсковође. Хроничари су забележили да је Суворов учествовао у 75 битака, од тога 29 као генерал, без иједног ратног пораза. Морам да признам да сам као Србин био поносан, када сам у капели Александро-Невске лавре у Санкт Петербургу, приликом отварања спомен плоче руском грофу српског порекла Сави Владиславићу, у јуну 2011. године (где су сахрањени сви носиоци ордена Александра Невског), чуо да је Суворов сахрањен поред нашег Херцеговца Саве Владиславића. Да наведемо и неколико крилатица Суворова које су ушле у легенду: “Смрт бежи од сабље и бајонета храброг војника; Уплашен – напола побеђен; Треба тући умећем а не бројношћу; Идући напред, размишљај како ћеш да се вратиш; Читава земља не вреди чак ни једне непотребно проливене капи крви; Учите се од младих лета да праштате грешке ближњима, но, никада не праштајте своје сопствене; Ја сам Рус – какво усхићење; Један не може својом снагом одолети десеторици. За то је потребна Божија помоћ; Треба журити да се добро учини. На крају, да овог великог сина Свете Русије, поздравимо онако како су га поздрављали његови војници: Ура! Суворов!

У овом серијалу већ смо писали о Куликовској бици и благоверном кнезу Димитрију Донском, који је и канонизовани светитељ РПЦ. Овај велики војсковођа сматрао је инока Свето-Тројичке обитељи Александра Пересвета за најзнаменитијег хероја Куликовске битке. После битке Димитрије Донски је обилазио Велико Поље заливено руском крвљу и испуњено телесима његових драгих сабораца. Када је угледао тело монаха Пересвета, Димитриј је рекао: “Погледајте браћо зачетника ваше победе, јер тај Александар Пересвет, наш помоћник, добио је благослов (заједно са иноком Андрејом Ослабом) од игумана Сергија и победио је великог, силног и злог Татарина, од кога би многи од нас испили смртну чашу”. Потом је Велики кнез отишао да заблагодари и “игуману све Русије” – преподобном Сергију Радоњешком, који га је дочекао речима: “Радуј се, господине Велики кнеже, нек се весели твоје христољубиво војинство!” Велики кнез је одговорио: “Твој оружник оче, победио је сличног себи. А да није било њега оче, многи хришћани би од тог Татарина испили горку чашу!” Тада је игуман одслужио панихиду за све погинуле и од тада до данас, у свим руским црквама се сваке године обележава Димитријевска родитељска субота као дан сећања на изгинуло православно војинство у Куликовској бици. Православни витезови Александе, Андреје, Димитрије и сви остали витезови Куликовске битке – молите Бога за нас.

Руске војсковође из Другог светског рата, такође не могу да се изузму изван Промислитељске заштите. Још увек је актуелан светски тренд пљувања по Стаљину, како би се обезвредила сјајна победа руског војинства над тадашњом Европском Унијом у Другом светском рату и како би се извршила ревизија историје. Како се жртве проглашавају убицама и како се агресор проглашава миротворцем, показује пример “Хашког трибунала за суђење Србима” (израз Предрага Драгића Кијука). Међутим, волели ми Стаљина или не, ако покушамо да на ствар гледамо духовним очима, једна ствар у вези са њим је очигледна - он се у критичним тренуцима руске и светске историје није противио Промисли Господњој и није се понашао као његови богоборачки претходници Лењин и Троцки. Прекинут је прогон РПЦ, “Тихоновска струја” је поново преузела црквено кормило из руку јеретичких “обновљенаца”, враћена су многа знамења Царске Русије (чак и орден Александра Невског), а дозвољена су и свештенодејства чак и у војним јединицама (многе светиње и чудотворне иконе учествовале су у борбеним дејствима и одбрани Москве, Стаљинграда и Лењинграда). На своју иницијативу, Стаљин је 1943. године организовао сусрет са три угледна архијереја РПЦ. И Господ и Пречиста Мајка Божија као усрдна Заступница Русије пред Својим Сином, нису дозволили пропаст Русије. Као и током читаве руске историје, у најкритичнијим тренуцима Господ као да шаље изузетне витезове, који поведу војску и народ до победе. Главни руски војсковођа у великој победи руског народа над нацизмом, био је Георгије Константинович Жуков. И у безбожним временима, Жуков је успео да сачува срце и душу православног хришћанина. И нацистичка аждаја је убијена, заступништвом светог Георгија, небеског покровитеља Георгија Жукова и његове Отаџбине Русије, на чијем грбу стоји свети Ђорђе са копљем које убија аждају. У свих пет грандиозних битака руског војинства у Другом Светском рату (Москва, Стаљинград, Лењинград, Курск, Берлин), Жуков је практично преузимао улогу главнокомандујућег. И управо на његов имендан, на дан Светог Георгија, 6. маја 1945. године, руски војници на зграду Рајхстага каче своју заставу. Вероватно најграндиознијом војном парадом у историји човечанства, “Парадом победе”, командовао је маршал К. К. Рокосовски, а параду је примио Георгиј Жуков. Та Парада одржана је 22. јуна 1945. године, на Свету Тројицу, један од три највећа празника православних хришћана. Неко ће рећи да су ово све случајности. Али, ко верује у случајности, не верује у Бога. Ја не верујем у случајности. Одмах после Параде, Стаљин зове Жукова и каже му: ”Док смо ми све немачке војнике и официре разоружали и упутили у логор за војне заробљенике, Енглези су сачували немачку војску у пуној борбеној готовости и успостављају сарадњу са њима. <…> Ја мислим – продужио је Врховни – да Енглези намеравају да сачувају немачку војску, како би је касније искористили. А то представља директно кршење споразума који су постигли председници влада о хитном распуштању немачке војске…”.[2]После овог сусрета, Стаљин шаље Жукова у Берлин на састанак са војним врхом западних земаља “савезница”. Навешћу још једну епизоду из ове књиге успомена маршала Жукова, као илустрацију одважности руског маршала и као илустрацију јединог језика који разумеју представници западне цивилизације. И тако, код маршала Жукова у Берлин долази генерал Ајзенхауер са својом многобројном свитом, у којој је био и командант стратешке авијације САД К. Спатс. После куртоазних поздрава, генерал Ајзенхауер је прешао на ствар и рекао: - Ми морамо да се договоримо око читавог низа питања, везаних за стварање Контролног савета и обезбеђења комуникација на земљи кроз совјетску зону у Берлин, за персонал САД, Енлеске и Француске. На то је Жуков одговорио Азенхауеру следећим речима: - Очигледно је потребно договорити се не само о комуникацијама на земљи, него и решити питања распореда летова за Берлин америчке и енглеске авијације, преко совјетске зоне. На ове речи, наслонивши се ноншалантно на наслоњач столице, амерички генерал Спатс је дрско добацио: - Америчка авијација је свуда летела и летеће и убудуће без икаквих ограничења. На овај безобразлук, Жуков је одмах одсечним гласом одговорио: –Преко совјетске зоне ваша авијација неће летети без ограничења. Летећете само у ваздушним коридорима које ћемо ми одредити.[3]Спатс је пребледео а Ајзенхауер је био принуђен да чупа кестење из ватре, знајући да руски маршал стоји иза сваке своје речи.

Архимандрит Тихон (Шевкунов) написао је: “Жукова можемо назвати последњим истинским руским генералом. Било је и после њега људи у војној униформи, било је, наравно, и генерала, но – он је последњи који је чинио оно што је од њега очекивао Бог, народ и његова савест”. Слава великом руском маршалу Георгију, победнику у свим великим биткама руског војинства против нацистичке немани и непоколебљивом браниоцу интереса Отаџбине и после ослобођења.

* * *

Тешко је само и побројати а не још и описати многобројне богобојажљиве, а истовремено и неустрашиве војсковође руске. Али и ово мало примера потврђују истините речи новоканонизованог српског светитеља Јустина Ћелијског, који каже: “Тајна и сила Русије лежи у Православљу. У томе је и тајна и сила читавог православног словенства”. Због тога и наводимо ове светле примере, јер патриотизам се не рађа, патриотизам се и негује, патриотизам се и усађује. И ми Срби имамо толико светлих примера витештва српског православног војинства, али на жалост, на српским телевизијама нема серијала о Душану Силном, Милошу, Лазару, Карађорђу,... и осталим српским витезовима, него српска деца одрастају уз серије о турском султану Сулејману. Да не би често цитирали Нушићеве стихове.

“У Србији прилике су такве,

бабе славе, презиру јунаке,

српска децо, не гините џабе,

него и ви постаните бабе“,

треба да подсећамо нашу децу на овакве светле примере витештва православног војинства. Јер, као што рекосмо на почетку текста, мир нам се баш не смеши, а ако издамо сећање на наше велике претке, издаћемо и своју Отаџбину и своју историју и свој крстоносни народ. Уосталом, Христос није ни дошао на земљу да донесе мир него мач. Мач који раздваја Истину од лажи. А док је Истина на нашој страни, ми нисмо ненаоружани и дужни смо за Истину, ако треба и ратовати.

Вјечнаја памјат свим православним хришћанима Свете Русије и Небеске Србије, пострадалим за Православну веру!

_________

[1]  История России. Суворов. Москва, 2003. С. 30.

[2]  Жуков Г.К. Воспоминания и размишления.  Москва, 1987. Т. 3. С. 295.

[3]  Исто. С.. 298.

http://srb.fondsk.ru